BUDI DRUGAČIJI

Jedna od velikih opasnosti kojima su izloženi hrišćani je želja da budemo isti kao i svi oko nas. Nekako imamo želju da ne budemo drugačiji. Kad smo drugačiji imamo osećaj da smo odbačeni, napušteni i neshvaćeni; imao osećaj da nemamo iste šanse kao i svi drugi.

Naš neprijatelj voli da igra na tu kartu i kroz poruke ovog sveta on poručuje, uklopi se, nisi ti ništa gori od drugih, imaš iste šanse kao i svi ... Svet želi da nas ukalupi u svoje mere i modele.

Hrišćani, pod sve silnijim pritiskom, se veoma teško oslobađaju onih stereotipa kojima ih je svet naučio. Znate kako sve nazivamo one koju su različiti od nas? Baš da i ne pominjem nadimake, mislim da ih sami znate i previše. Zašto je to tako? Zašto ispada da ste čudak ako ne želite da budete upregnuti u isti jaram sa većinom?

Svet, i gospodar ovog sveta, ne vole one koji se razlikuju. Oni ne želi da se osećate udobno među njima ako vaši prohtevi, planovi, stavovi i norme nisu kao one od ovog sveta. Zbog toga je najveći pritisak na nas kroz  narušavanje naše udobnosti, sigurnosti, pripadnosti pa čak i identiteta. Iz tog razloga sve je više nesrećnih hrišćana koji pate jer je nešto od nabrojanog promenjeno ili je možda sasvim nestalo. Sve je više hrišćana koji se razvode jer njihovi partneri na ispunjavaju kriterijume ovoga sveta; sve je više onih koji napuštaju svoje skupštine jer im njihov nov posao ne dozvoljava da se bave crkvom; sve je više onih koji žele identitet pa makar to značilo duboku religioznost bez stvarnog duhovnog vodstva ...

U 1. Sam 8, čitamo da je Samuilo bio star i da njegovi sinovi nisu bili dobri da budu sudije. Tada su ljudi došli k njemu i rekli mu »Daj nam cara.« Samuilo je rekao »Ne, nije vam potreban car.« Oni su odgovorili »Da, treba nam. Daj nam cara kako bi smo bili isti kao i drugi narodi.«

Želimo da budemo kao i svi ostali. To je sasvim dobar razlog za imanje cara, zar ne?

Koliko roditelja se suoči sa pitanjem svoje dece: »Zašto samo ja to ne smem? Svi drugi to rade.« Da li vam se to desilo? Svima koji imaju decu, se desilo; a i oni koji nemaju nikoga bili su nekad u iskušenju da se zapitaju »Pa zašto to ne bih uradio, to ionako svi rade.« Ako svi gurnu glavu u mašinu za meso, i mi ćemo, zar ne? Ako svi to rade, i mi hoćemo to da radimo.

U poslanici Rimljanima 12:2 čitamo: »I ne upodobljavajte se ovom svetu, nego se preobražavajte obnavljanjem svoga uma, da biste mogli da razaberete šta je volja Božija, šta je dobro, i ugodno i savršeno.«

Drugim rečima, usudi se da postaneš i ostaneš drugačiji jer su Božji ljudi drugačiji.

Svako je morao da se pokloni zlatnom kipu koji je Navukodonosor postavio (Danilo 3). Oni koji bi odbili trebali su biti bačeni u užarenu peć. Ali to nije sprečilo Sedraha, Misaha i Avdenaga da odbiju ovu zapovest. Na zvuk truba, i ostalih muzičkih instrumenata, svi su se poklonili, ali ne i njih trojica. Ja takođe ne bih želeo da se poklonim pred kipom, ali sumnjam da bih mogao da ostanem da stojim tako uočljivo. Setio bih se naprasno kako je sad upravo vreme idelano da se nešto popravi u kući ili bih se setio da sam bolestan ili nešto slično. Ali, ako ništa ne bi pomoglo, bacio bih se na zemlju i molio se Bogu da mi oprosti i da me provede kroz sve to. Našao bih način da ne ostanem da stojim kao jarbol. A vi?

E, oni nisu. Oni su se usudili da budu drugačiji. Dalje u istoj knjizi proroka Danila 6. glava, čitamo da je bila proglašena naredba kojom se na trideset dana zabranjuje obraćanje bilo kom bogu ili čoveku, sem Caru Dariju. Za prekršitelje bilo je obećan susret sa lavovima u jami. Danilo je čuo naredbu, vratio se svojoj kući, i kao što je činio svakog dana, klanjao se prema Jerusalimu tri puta dnevno. I sve to pred otvorenim prozorima.

Treba biti mudar, rekli bi neki. Ne treba se previše izlagati, rekli bi drugi. Ne treba izazivati, dodali bi treći. I tako ... sto razloga. Bar je mogao da zatvori prozore, ili bar da sačeka mrak i pogase se svetla, a onda se posveti tihoj molitvi. Zašto je neko baš morao da ga vidi? Što nije mogao da bude kao ostali? Ali, Danilo se usudio da bude drugačiji.

Mnogo je hrabrosti potrebno da bi ste bili drugačiji. Razumem u potpunosti sve razloge koji mogu da se navedu po ovom pitanju, što ne znači da ih i odobravam (pogotovo ne sebi). Mežutim želim da vas ohrabrim jednom činjenicom koje se provlači kroz celo pismo – ono čega se hrišćani zbog različitosti odreknu Bog im tridesetostruko i stostruko nadoknadi na drugom mestu.

Ipak taj pritisak, to saznanje, da  ste drugačiji je nešto sa čim se veoma teško boriti. Često se borite sa jednom mišlju »To nije fer!« Sećam se mnogo situacija gde su se upravo ovakve borbe dešavale u mom životu.

Ipak potrebno je da prikupite dovoljno snage i da odlučno kažete »Ne!« Može svet da vam nadene imena kakva želi. Niste kukavica ako kažete "ne" za gluposti na koje vas svet poziva. Pre će biti da ste kukavica ako ne kažete "ne"! Uveren sam da je osoba koja ume da kaže »Ne, ovo neću da radim.« iako joj je jasno da će zbog toga biti odbačena od okoline, ili ismejana, ili će možda izgubiti osobu do koje joj je stalo, ili nešto drugo, osoba koju treba respektovati. Ta osoba, ustvari, na tan način pokazuje svoju odanost i ljubav prema svom Bogu i Gospodu.

Biblija nam kaže da smo mi posebni narod. To naravno ne znači da treba da zastranjujemo, da postajemo čudaci (mnogi od nas to i jesu bez i da se trude), to doslovno znači da nas je Bog odvojio za sebe i da pripadamo Njemu. To što sam poseban pripada mi jer je moj Bog poseban. Sa velikim entuzijazmom pevamo na sastancima »Niko kao ti«, jer verujemo da je On poseban. Zašto nam je onda tako teško da prihvatimo činjenicu da smo i mi posebni, drugačiji, pa dobro recimo i čudni.  U bilijskom smislu (Tit 2:14) biti poseban znači pripadati Bogu jer je on tako izabarao. To znači da je on izabrao da budemo drugačiji.  

Svako od nas je različit. Imamo drugačija zanimanja, drugačije domove, drugačije ciljeve u životu. Prirodno je da smo različiti. Ako ljudi oko nas ne vide da smo različiti onda nešto sa nama nije u redu. Mi treba čvrsto da stojimo na temelju naše vere, oslonjeni na Boga, pouzdajući su u Njegovu silu i da budemo drugačiji. Usudite se da budete drugačiji.

Za to što ste drugačiji niko na svetu neće vam dati kompliment. Ako vas neko pita kakva vam je žena ili kakav ti je muž, a vi odgovorite »Znaš, nije kao sav ostali svet.« ljudi će odmah početi čudno da vas gledaju. To je zato jer to u svetu nije kompliment. Ali u Božjem narodu jeste. Božji narod sav nije kao ostali svet. Mi hodamo drugačijim tempom, cilj našeg puta je drugačiji, pa čak i put se razlikuje od puteva ovog sveta. Mi živimo po drugačijim pravilima i zapovestima. Zbog svega toga želim da vas ohrabrim da budete drugačiji.

Kad su se deca Izrailjeva klanjala zlatnom teletu, Mojsije je bio tako ljut da je na njemu razbio kamene ploče. A onda ih je pozvao da se odluče (2. Mojsijeva 32) »Ko je na Božijoj strani?« Leviti i još neki od naroda su se usudili da pređu na njegovu stranu, odlučili su da budu drugačiji.

Pred nama, nekoliko milenijuma posle tog događaja, stoji isti izazov. Ko je na Božijoj strani? Ko ima hrabrosti da bude drugačiji?