NE NAPUŠTAJ SVOJE SKUPŠTINE

Zašto je to toliko važno? Zašto se to stalno potencira? Voleo bih da vam skrenem pažnju na ono što je stvarno važno u tome. Posebno želim da ovo uputim mladima, iako ni starijima neće biti previše da se opomenu ove važne stvari.

Mladi, neki od vas dolaze u crkvu od kad znaju za sebe, i bili su veoma revni u tome. Znate li zašto? Zbog toga što su vas, nedeljom ujutro, otac i majka jednostavno pokupili i doveli u crkvu. Nije li tako? Onda su vas posadili na stolicu i rekli “Budi miran” ili rekli idi na veronauk sa drugom decom.

Roditelji, dok su naša deca mala mi im govorimo: "Ustani, operi zube, očešljaj se, obuj se, obuci majicu, pojedi doručak.” A deca pitaju “A gde opet idemo?”  “Idemo u crkvu.” kažemo mi. I tako oni idu u crkvu vrlo redovno.

Kad ste mali idete u crkvu jer vas tata i mama vode. To je po njihovoj veri. Ali, dragi moji, vi ste dorasli do stepena života kad odlazak u crkvu mora da bude vaša ideja. To mora da bude vaša odluka. Morate da se suočite sa pitanjem “Šta da radim? Sad kad više nema mame i tate da me vode u crkvu, da li treba da idem sam?"

Nabrojaću vam tri razloga zbog kojeg je potrebno da istrajete u dolaženju u zajednicu.

Jedan, to je Biblijska zapovest. Poslanica Jevrejima 10:25 kaže da ne ostavljamo svoje skupštine. I pri tom se ovi stihovi ne odnose samo na službu nedeljom prepodne i/ili popodne. Stih se odnosi generalno na čin okupljanja zajednice. U svakoj prilici kad se crkva okuplja, kad su sveti zajedno i mi treba da smo tamo.

Dva, potrebno vam je ohrabrenje i podsticaj. Da li ste čuli priču o čoveku koga je posetio pastor nakon što je prestao da dolazi u crkvu? Hteo je da se opravda pred njim i rekao mu je “Mogu da budem isto tako dobar hrišćanin i ovde kod kuće kao i tamo u crkvi. Nije obavezno da idem tamo na službu sa ostalima.” (Čili ste već ovako nešto!?!?). Sedeli su ispred kamina i pastor je žaračem izvukao najveći užareni komad ugla i pomerio ga u stranu van vatrišta, i ostavio ga tako. Nije prošlo mnogo i komad nije više bio užaren. Nedugo zatim bio je već sasvim hladan. Čovek je rekao, “Shvatio sam poruku, vidmo se u crkvi u nedelju.”

Da biste ostali vreli potrebna vam je podrška drugih hrišćana, a i drugima je potrebna vaša podrška. Bez vašeg prisustva vatra se neće ugasiti, ali će svakako biti manja.

Tri, potrebno da je idete i budete primer drugima. Čuo sam priču o čoveku koji je je bio gluv i slep, ali je redovno dolazio u crkvu i uvek je sedao u prvi red. Neko ga je zapitao zašto to radi jer čak nije ni znao šta se dešava. Ali on je rekao: “Možda ne čujem i ne mogu da vidim, ali sedim ovde da bi drugi videli kome pripadam. Zato dolazim i sedim ovde.”

Mene toliko ne brine to što neko ne dolazi u crkvu koliko me brine razlog zbog kog ne dolazi. Naime, ne pripadam grupi onih koji su ubeđeni da nećete da idete u nebo ako ne sakupite nekoliko hiljada sati sedenja u crkvi. Prosto ne verujem da to tako funkcioniše. Ono što me brine je ono što nekoga udaljava od skupštine Božije. Ono što me brine je činjenica da postoje stvari u životu koje su važnije od dolaska u crkvu, službe i slavljenja.

Devojke, šta mislite da onaj očaravajući momak koji vas je sinoć dopratio do kuće kaže “Moram li ponovo da te vidim sledeće nedelje?”

Mislim da biste bile veoma uvređene i da bi dobio šta ga sleduje. Mislim da bi mu rekle “Ne moraš da me vidiš nikad više!” Zar ne?

Šta mislite kako se Gospod oseća kad neki ljudi kažu “Moram li da dođem ponovo ovde sledeće nedelje?” U crkvi volimo da pevamo onu pesmu “Isuse dolazim Ti i tražim te. Podižem ruke sad i slavim te.” a odmah posle službe se pitamo “Moram li i u četvrtak da budem ovde?”  

Šta je to zbog čega telefon devojaka zvoni petnaest minuta nako što je momak otišao sa kućnog praga. Nisu se čuli čitavih petnaet minuta. To je skoro večnost.

To se, dragi moji, zove ljubav.

Kada ljudi vole Boga tada se ne žale oko odlaska u crkvu. Zapravo, ne postoji drugo mesto gde bi radije bili. Ne postoji ljudi sa kojima bi se radije družili. Ne postoji na svetu ništa bolje od zajedništva koje imamo jedni sa drugima. Jer, gde se dvoje i troje okupe u Hristovo ime i on je sa njima.

Znate, nemam nameru da vam kažem da je svako okupljanje i svaka služba u crkvi nešto zaista izuzetno. Iskreno, nije! Ne ponosim se, ali moram da priznam ovo – meni je nekad užasno dosadno za vreme službe. Da, ponekad mi je dosadno i to je van moje moći. Ponekad sedim za vreme službe i pitam se kad li će doći kraj. Hoće li nam neko prekratiti muke?

Zato ne želim da vam kažem da ćete, iako ste stvarno sveti, uživati uvek kad ste ovde. Ali mi dolazimo ovde zato što znamo da je to naše mesto koje niko drugi ne može da popuni. Zato i idemo i sedimo tamo poštujući i podnoseći neke stvari. To činimo zato što volimo Gospoda i njegovu Crkvu, zato što volimo našu braću i sestre.