EULOGIJA ZA ANU

(Ana Maksimovic 1937. - 29. maj 2019)

Poštovana rodbino i prijatelji, draga braćo i sestre.

Okupili smo se ovde danas da se oprostimo od naše Ane. Da se nakratko rastanemo sa njom, sa verom da ćemo se ponovo sresti na boljem i lepšem mestu.

Smrt nas uvek iznenadi, nikad nismo spremni za trenutak kad nastupi. Ali ona nam je određena, „dani su nam izmereni“, kaže Jov.
Iako to znamo, svejedno ostajemo zatečeni i u tuzi, jer je mesto drage osobe, sa kojom smo delili mnoge dane i godine, radost i tugu, uspehe i neuspehe, ostalo prazno i ničim se više ne može ispuniti.

Smrt tela je jedna izvesnost, realnost i neminovnost za svakog čoveka. I bez obzira koliki nam je ona neprijatelj, jer nismo stvoreni da umremo nego smo stvoreni da bismo živeli, zbog nje možemo da prepoznamo vrednost svakog trenutka koji proživimo, i da budemo podstaknuti da u svakom tom trenutku budemo korisni i plodonosni u delima koja su nam životom dodeljena.

Neko ko ne veruje u Boga može da se oseća neugodno, zbunjeno i uplašeno kad se susretne sa smrću, jer smrt smatra nečim konačnim, tačkom gde se sve završava, mestom odakle se odlazi u ništavilo i zaborav. Suočeni sa smrću koja može da se desi u svakom trenutku, a bez vere u Boga, ljudi padaju u očaj, žive sa osećajem straha, nemoći i besmisla.

Ali smrt nije kraj za onoga čiji život je utemeljen na veri i pouzdanju u Boga. Smrt je trenutak kad prelazimo u jednu novu, drugačiju i bolju realnost duhovnog življenja. Ona je samo senka stvarnosti koja se u jednom trenutku nadvije nad nama, a onda nestane rasterana Božanskim životnim svetlom.
Ta spoznaja je blagodat, koju primaju oni koji se pouzdaju u Boga, a objavljena je dolaskom Spasitelja Gospoda Isusa Hrista “koji je uništio smrt, obasjao život i neraspadljivost, evanđeljem” (2. Timoteju 1:10).

Za verujuće, smrt je granica između ropstva i slobode;
granica između sna i jave, kad nakon buđenja ulazimo u realnost života koji ima svu puninu, oslobođen svake patnje, bola, brige, neugodnosti, straha i nemoći;
ona je prag koji se mora preći, da bismo izašli iz ovog sveta i ušli u Dom Oca nebeskog i bili u Njegovom prisustvu.

Naime, taj život u nebeskom domu već traje, započet je kad smo svoje živote predali u Spasiteljeve ruke, ali postaje stvarnost, kad i telo položimo, da bi nas on podigao k sebi.

Iako smo se mi danas okupili jer smo suočeni sa smrću fizičkog tela naše sestre Ane, ja sam uveren da se nismo okupili radi smrti, nego radi života, kojim je sada naša sestra nagrađena i u kojem obiluje.

Ceo njen život, od obraćenja do današnjeg dana, Ana je bila svedočanstvo za život koji je nam je kroz živoga Boga, našeg Otkupitelja i Spasitelja, Gospoda Isusa Hrista dat, i u svojoj svetovnoj i u duhovnoj porodici.

Ona je uvek bila tu, da se svakome nađe i bude na blagoslov.

U Božijem domu uvek vidljiva, pažljiva, ponizna i odana svom Gospodu. Čak i kad joj je sam dolazak predstavljao očigledan fizički napor, nije propuštala da bude sa svojoj duhovnom porodicom.

Bila je vredna služiteljka crkve, neumorni istrajni molitelj, nepokolebljivi borac za veru, oslonac i podrška deci Božjoj. Vrata njenog doma bila su uvek otvorena, i mnogi su se okrepili za njenom trpezom. I nisu primili samo okrepu za telo nego su bili i duhovno osnaženi i osveženi. Bog je kroz nju hrabrio, tešio, savetovao i poučavao i braću i sestre.
Naša Ana, ni u jednom trenutku nije bila ni dokona ni besposlena, a posebno nije bila siromašna u zahvaljivanju Bogu za sve što je primila i mogla da da.
Zahvalni smo Bogu za svaki dar koji nam je preko svoje sluškinje dao.

Ana i danas svedoči za život, kao što to čine i svi hrišćani. Jer svedočanstvo za život nije samo kad možemo da idemo i da radimo i da govorimo, nego je, i naše javno svedočenje za Onoga kome pripadamo. Naime, pošto, bez obzira, da li živimo ili umiremo, pripadamo Gospodu, kao što je pisano „Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ... ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ tako i ovaj skup oko odra naše voljene sestre svedoči, zajedno sa njom, o tome kome pripada i u koga se pouzdala, i to ne samo za vreme svog fizičkog života, nego i za svu večnost.

Govor povodom nečije smrti i o smrti, nije zbog toga da bismo nekoga uplašili ili da bismo nekome zapretili. O smrti govorimo zato da bismo životu dali veću važnost i živeli ga sa više odgovornosti Jer, smrt je pobeđena, nema je, kao što kaže Reč „Smrti, gde ti je pobeda? Smrti, gde ti je žalac?«
ali je život, koji smo proživeli ili ga još uvek živimo tu, i on je ukras našeg budućeg, večnog života.

Pošto našem spasenju, nakon što naše telo umre, ne možemo više ništa dodati (ni oduzeti), veoma je važno da, dok smo još u snazi i mogućnosti, radimo na svom spasenju. Kao što nas i Božija reč uči. Zato dok još možemo, sakupljajmo blago kojim ćemo ukrasiti naš budući život, kao što je to naša sestra Ana činila. Ali ne kao ljudi ovog sveta, svetska blaga, već onako kako nas je sam Hrist uputio „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, ... nego sabirajte sebi blago na nebu ... jer gde je blago tvoje, onde će biti i srce tvoje.“ (Mt 6:19-21)

Mi znamo da nas Bog nikad ne napušta niti očekuje od nas da činimo nešto što ne možemo da nosimo. Zato je naš Gospod, pre svih nas, prošao ovaj isti put kojim je Ana otišla, a kojim ćemo i mi ići, kad i kako kome dođe vreme. On je postao kao mi, okusio je trenutak smrti, da bi nam pomogao da mi budemo kao On.
Smrt mu nije naudila, jer je On nadjačao smrt.
I zato mi možemo biti sigurni da, idući putem kojim je On išao, stižemo na isti cilj na koji je On stigao.
Taj cilj je Nebeski dom, za koji nam je rečeno „idem da vam pripremim mesto“.
To je mesto večne slave Božije, kao što je zapisano:
„I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima.“

A tamo idemo jer je Bog tako objavio
„Ne želimo, ... da ostanete u neznanju u pogledu onih koji su umrli pa da tugujete kao ostali, koji nemaju nadu. Jer, ako verujemo da je Isus umro i vaskrsao, onda verujemo i da će Bog sa Isusom povesti i one koji su u njemu umrli.“ (1. Solunjanima 4:13,14)
A sam Isus je rekao
,,Ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene - živeće - ako i umre. I svaki, koji živi i veruje u mene, neće umreti doveka;” ( Jov.11:25-26)

Sa tim slavnim obećanjem na umu, mi danas sahranjujemo našu Anu, uvereni da ćemo se ponovo sresti, proslavljeni Božijom slavom u zajedništu koje nikad neće proći.

(molitva) Ovog dana obraćamo ti se, dragi naš Nebeski Oče, da utešiš i ohrabriš nas koji smo u žalosti. Neka tvoja milost i i mir bude sa nama. Pozvao si svoju sluškinju k sebi da joj daš odmor i nagradu koju si pripremio za nju. Njeno mesto je ovde ostalo prazno, ali mi verujemo da je ona sada na svom mestu u Nebeskom domu.

Hvala ti što si ti naše Utočište, naš Branitelj i naš Mir. Zahvalni smo ti, zato što si, bez obzira šta se desi, ti i dalje na tronu, Ti i dalje imaš kontrolu i ništa nas ne može odvojiti od Tebe.

Možemo na trenutak biti poraženi, jer smo slabi i krhki, ali ne i pobeđeni, jer ti si za nas izvojevao konačnu pobedu, u koju nas uvodiš po svojoj milosti.

Hvala ti Bože što možemo biti sigurni u to, hvala ti što brineš, hvala ti što si prisutan i što ćeš nas utešiti svojom utehom. Potreban si nam!

Mi znamo i verujemo da nas tvoja ljubav i sila neće nikad izneveriti.

U Hristovo Ime, koje je iznad svakog Imena, Amin!

VASKRSNUO JE!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 21. april 2019)

1. Korinćanima 15:1 – 4 i 12 - 19 „Podsećam vas, braćo, na evađelje koje sam vam objavio, koje ste primili, u kome i stojite, kojim se i spasavate ako se čvrsto držite Reči koju sam vam objavio, osim ako niste uzalud poverovali.

Pre svega, predao sam vam što sam i primio; da je Hristos umro za naše grehe u skladu sa Pismima, da je sahranjen, i da je vaskrsao trećeg dana u skladu sa Pismima, ... Ako se propoveda da je Hristos vaskrsao iz mrtvih, kako to da neki među vama govore da nema vaskrsenja mrtvih? Ako nema vaskrsenja mrtvih, ni Hristos nije vaskrsao. Ako Hristos nije vaskrsao, uzaludno je naše propovedanje, uzaludna je i naša vera. Uz to pokazujemo se i kao lažni Božji svedoci, zato što smo svedočili protiv Boga da je vaskrsao Hrista, koga on nije vaskrsao ako zaista mrtvi ne vaskrsavaju. Jer, ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hrist nije vaskrsao. A ako Hristos nije vaskrsao, vaša vera je uzaludna - još ste u svojim gresima. Onda propadoše oni koji su umrli u Hristu. Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najbedniji smo od svih ljudi.“

Skoro dve milijarde ljudi danas obeležava Vaskrs (preostalih dvestotine miliona će to učiniti sledeće nedelje), neki jer tačno znaju šta slave, neki iz običaja. Neki u jednostavnosti i skromnosti, a drugi sa svim pratećim pomoćnim sredstvima.

U svakom slučaju, bilo da je pod izgovorom ili uistinu, proslavlja se događaj svih događaja, kulminacija Božijeg plana spasenja, dan kad je smrt definitivno pobeđena, dan kad je mir sa Bogom, potpisan Hristovom krvlju na krstu Golgote, počeo da se ostvaruje u potpunosti.

Hrist je izvojevao pobedu silom Svemogućeg Boga i tako definitivno potvrdio svoju prirodu i autoritet.

Za vreme svoje službe na zemlji Isus je činio mnoga čuda, i sva su imala za cilj da potvrde Njegov autoritet i pravu prirodu. To saznajemo iz reči evanđeliste Jovana (20:30,31) da je Isus učinio mnoga čuda pred svojim učenicima, od kojih su neka zapisana, neka nisu, a sva su učinjena da bismo mi poverovali da Isus jeste Hrist, Sin Božji, i da bismo tako kroz veru imali život u Njegovom imenu.

Ipak, najveće Isusovo čudo, koje prevazilazi sva čuda zajedno, je Njegovo vaskrsenje, koje je svojevrsna inauguracija kojom je Isus postavljen na mesto koje mu pripada, koje nije smatrao prigrabljenim, a kojeg se odrekao da bi bio kao mi. Naime, čitamo da je Isus Hrist „naš Gospod, postavljen za Sina Božijeg po Duhu Svetosti, u sili, vaskrsenjem iz mrtvih.“ Rimljanima 1:4

Da Isus nije vaskrsao, ostao bi, možda, zapamćen kao još jedan od judi sa neobičnim moćima. Možda bi bio i najveći od svih ljudi, ali bi i dalje bio samo čovek.

Da nije vaskrsao, sve što je ikad izrekao, predstavljalo bi skup manjih ili većih mudrosti, pouka, poruka i učenja koja se ni po čemu ne bi razlikovala od istih koje dolaza od raznih učitelja, filozofa i mudraca ovog sveta koji „češkaju“ uši onima koji žele da ih slušaju.

 Sve u svemu, celokupna poruka hrišćanstva, sav autoritet Isusa Hrista, sav smisao njegovog dolaska izvire i stoji na Njegovom vaskrsenju iz mrtvih.

Bez vaskrsenja, nema evanđelja; bez evanđelja nema nade; bez nade, život nema nikakvog smisla. Sve bi se svelo na ovo kratko vreme koje proživimo na zemlji, i onda mrak – iz praha si uzet i prah se vraćaš.

Vaskrsenje je sila kojom se Hrist pokazao moćnijim od zloga i smrti.

Smrti je oduzeta moć tako što nas Hrist, svojom silom, izbavlja od nje i daruje večni život. Po Hristu je sila vaskrsenja, jača od smrti, postala dostupna svakome, kao što stoji napisano u Jovanovom evađelju 3:16 „Jer, Bog je tako zavoleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina da ko god u njega veruje ne propadne, nego da ima večni život.“

Vaskrsenje je potvrda oproštenja greha.

Hrist je umro na krstu kao savršena žrtva koja je morala da bude prinesena zbog greha kojim je čovečanstvo bilo okovano.

Zakon je sve zatvorio pod greh. Iz tog zatvora jedini izlaz je bio da se namiri svaki zahtev koji zakon ima u odnosu na greh. Jer, zakon nije samo opis greha, zakon predviđa i kaznu za greh – a ta kazna je smrt. I tako, pošto su svi sagrešili svi će i umreti.

Hrist je svojom žrtvom platio tu kaznu, i zato ga je Bog vaskrsao iz mrtvih, da Njegov život bude potvrda izmirenja sa Bogom. Pošto je Bog, zajedno sa Hristom, vaskrsao i nas, kao što kaže „jer oni koji su s njim umrli s njih će i živeti” (2.Tim 2:11) ili na drugom mestu „... ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene - živeće - ako i umre.” znači da nam je greh oprošten i da smo u miru sa Bogom.

Vaskrsenje otvara Rajska vrata. Raj je ono za čim čovek čezne i čemu se nada nakon smrti. Čak je i onaj razbojnik na krstu vapio za Rajem. Raj je predivno mesto u kojem je sve u harmoniji, a najlepše od svega je zajednica Boga i čoveka i drvo života, kao najdragocenija stvar. Kad je čovek sagrešio ta zajednica je narušena i čovek  je isteran iz raja, a Bog je na ulaz u raj postavio heruvime i plameni mač da čuvaju put ka drvetu života. Za ljude je taj put zatvoren i samo ga je Bog mogao ponovo otvoriti. Žrtva Isusa Hrista, otvorila je Rajska vrata i put prema drvetu života, obnovila je zajednicu sa Bogom i učinila Rajski vrt dostupan za sve koji veruju.

Kao što kaže obećanje Otkrivenje 2:7 „Pobedniku ću dati da jede od drveta života, koje je u Božijem raju.“

 Čudo vaskrsenja je tako veliko i tako čudesno, i toliko moćno, da su ljudi često zatečeni tim događajem i silom. Do te mere da ga neki odbacuju kao mogućnost da se uopšte desilo, neki pokušavaju da ga poistovete sa paganskim običajima, neki gledaju na to kao na neku neverovatnu priču ili bajku, a mnogo je onih koji kroz razne slike i običaje pokušavaju da dočaraju sebi šta ono stvarno jeste.  

Čak i onima koji su verni vaskrsenje je toliko fantastično da im je teško da u njega poveruju i da ga prihvate kao normalan sled svega onoga što Bog radi u ovom svetu – od početka pa do današnjih dana.

U tekstu koji smo na početku pročitali vidimo da je i prva crkva, koja je bila vremenski sasvim blizu vaskrsenju, imala problem sa tim. Pavle se suočio sa tim problemom i vrlo jasno je pokazao da je vaskrsenje događaj, koji je Bog isplanirao i sve se dogodilo baš u skladu sa njegovim planom, objavljenim u Pismu. Dakle, oni koji veruju u vaskrsenje, to čine u skladu sa Pismom po kojem žive.

Zatečeni silom i veličanstvenošću vaskrsenja ljudi su često potpuno nespremni da se suoče sa tim. Pogedajte samo nevericu neposrednih svedoka vremena iz direktnog Hristovog okruženja.

Često propustimo da vidimo ovaj detalj i zbog toga želim da vam usmerim pažnju na opis događaja oko Hristovog vaskrsenja, koji se, uz manje ili više sitnih razlika, nalazi u sva četiri evanđelja, Luka 24:1-53; Matej 28:1-10; Marko 16:1-8 i Jovan 20:1-10. Neću, naravno, da čitam sve ove odlomke, to bi nam ipak uzelo previše vremena, a i verujem da svi veoma dobro poznajte svaki detalj događaja od tog jutra, pa ću samo ukratko prepričati da vas podsetim.

Dakle, prvog dana u nedelji, veoma rano ujutro (znači čim je svanulo) žene su požurile ka grobnici gde je trebalo da leži Isusovo telo. Kad su stigle, kamen je bio odvaljen, a grobnica je bila prazna. Preplašene, susrele su anđele, i Gospoda, pa su se vratile da obaveste apostole da je Isus vaskrsao. Apostoli im, iz nekog razloga, nisu poverovali, čak su mislili da se šale sa njima (gk. leros – lakrdija, besmislica).

Međutim Isus se objavio i dvojici učenika na putu za Emaus, dakle na odlasku iz Jerusalima, koji su bili razočarani razvojem događaja. Kad su prepoznali Gospoda, požurili su da se vrate i da obaveste apostole da je Gospod vaskrsao. Na kraju, Isus se pojavio i pred apostolima, da bi potvrdio svoje vaskrsenje.

Ono što je interesantan detalj u celoj ovoj priči su pitanja:

„Zašto tražite živog, među mrtvima?“

„Zar nije trebali da Isus strada i da uđe u svoju slavu?“ i

„Zašto ste se prepali?

Zašto se javljaju sumnje u vašem srcu?“

Koliko puta ste u Novom zavetu, pored ovog ovde, pročitali slična pitanja koja je Isus postavljao svojim učenicima, iznova i iznova, sve vreme dok je bio na zemlji?

„Zašto si posumnjao?“ „Zašto se brinete za (hranu, odelo, sutra, ...)?“ „Zašto se se prepali?“ „Zašto mi ne verujete?“

Šta se to dešava u našoj glavi što nas sprečava da verujemo Bogu, iako smo osvedočeni u njegovu dobrotu.

Šta nas to navodi da sumnjamo u Njega, njegovu poruku, njegovu svemoćnost, iako smo osvedočeni u njegovo silno delovanje u svetu i u sopstvenom životu.

Zašto nam je tako teško da se pouzdamo u to da će se ostvariti sve što je rekao i obećao, iako smo osvedočeni da se uvek ostvaruje ono što je rečeno.

I, zašto dozvoljavamo da budemo iskorišćeni, da, kao Petar govorimo „Daleko bilo Gospode! Neće ti se to dogoditi!“ Matej 16:22

Bog je ozbiljan uvek i svuda. Njegova Reč je „da i amin“ i uvek se ispunjava, verovali mi ili ne.  Uvek će se dogoditi ono što se mora dogoditi – zato što je Bog tako rekao.

Pogledajte svoj život. Sve što je Bog rekao i obećao ispunilo se ili se ispunjava. Bog vas teši, vodi, uči, daruje, upozorava, dao je svog Sina koji je i umro i vaskrsao za vas, učinio vas je svojim svedocima i sa vama je i biće i dalje sve do svršetka sveta.   

Verujete li u to? Da! Pa zašto nam se onda dešava to što se dešava?

Ponekad je stvarno teško verovati. Ponekad ostaneš zadivljen Božjim delom, toliko da se prosto ne usuđuješ da poveruješ da Bog čini takvo nešto baš za tebe.

Pogotovo kad se dešavaju stvari kao što je ova sa vaskrsenjem.

Teško je prihvatiti činjenicu da Bog ne krpi stvari, nego ih čini novima. Jednom sam čuo izjavu jedne osobe, koja se smatrala izuzetno skromnom i poniznom, koja je rekla „Ne očekujem ja nešto posebno od Boga, samo da mi pomogne da ispravim neke stvari i da imam tako, neki pristojniji život.“ Ne znam da li vidite koliko je ovo pogrešno, jer je užasno pogrešno.

Bog ne želi da naš postojeći život poboljša – on želi da nam da novi život, obilje života. On ne čini restauraciju života – on nanovo rađa potpuno novi život.

Još je teže odlučiti se i predati sve Bogu. Toliko se bojimo da predamo ono što držimo u ruci da nemamo čime da uzmemo ono bolje što je Bog pripremio za nas.

Bojimo se da se pustimo da budemo vođeni, jer bismo morali da napustimo staze koje smo utabali.

Bojimo se da budemo drugačiji, jer bismo morali da se odvojimo od ustaljene forme.

Volimo da živimo po narodnoj – bolje vrabac u ruci nego golub na grani.

Svega se plašimo, i čvrsto se držimo sebe, i propuštamo Božije.

Ne znam da li ste nekad razmišljali o tome, zašto su žene tog jutra išle na groblje.

Naravno, piše zašto su išle - da bi Isusa pomazale uljima! I rekli bismo, to je dobro. One su tako dobre i brižne i sažaljive. One su toliko bogobojazne, da čim im se pružila prilika one žure da ispune ono što zakon nalaže.

Ali, to nema nikakvog smisla? Zar ne!?

Ove žene su išle na groblje zato što Isusu, koga su zvale Gospodom, nisu verovale. Možda bih trebao da kažem – nisu se usudile da veruju. One su tamo išle zbog čoveka Isusa (sina, prijatelja, brata), a ne zbog Isusa Hrista Gospoda. Umesto vere, koja je trebala da bude u njihovom srcu one su imale ljudsko sažaljenje – jadan, kako je postradao, ajde bar da ga pristojno sahranimo. A bio je tako fin i pametan ... ali eto!

Razumete!

Mi to često radimo, ne usuđujemo se da verujemo, pa onda veru nadomeštamo dobrim delima, dobrim namerama, sažaljenjem, ljubaznošću, lažnom poniznošću, i štatigajaznam čime sve ne.

Ali, usudi se da veruješ, usudi se da budeš realan i da tražiš nemoguće.

„Budi odvažan i hrabar“, reko je Bog Isusu Navinu.

Jer naša neverica ne škodi samo nama. Ona ne čini dobro ni drugima. Čini nas nepouzdanim svedocima, jer kako da budem uverljiv i ubedim nekoga u nešto ako u to ni sam nisam ubeđen.

Naša neverica udaljava nas od istine, jer svemu što nam se čini neverovatno ili preteško, dodajemo nešto svoje da bi priča izgledala uverljivija ili primamljivija.

Evanđelju ne treba ništa dodati, ali mu ne treba ništa ni oduzimati. Ono je Božije dobra vest za one koje veruju, a reč osude za one koji ne veruju.

I to je istina, ali mi se ustručavamo da ga prenosimo onako kakvo jeste da nekoga ne bismo uvredili.

Pa onda još i povrh toga radimo stvari koje nisu u Božijem planu, na svoj način, stvari koje izgledaju dobre, ali bez ikakve vrednosti za Boga. Kao što su to fariseji radili, gradeći zakon o Zakonu, ili kao oni koji su išli da brane Božije ime od nevernika. Dragi moji, našeg Boga ne morate da branite On ume i može da se brani sam.

Bog ne očekuje od nas da činimo dobra dela, da budemo ljubazni, sažaljivi, ponizni i ljubazni, da bismo mu pokazali kako smo dobri. On zna da nismo niti svojom snagom to možemo biti!

On očekuje od nas da budemo verni, da bismo mogli da činimo dela koja je on pripremio da budu učinjena, na način na koji je on isplanirao, u vreme kad je predvideo.  

Ponekad kao da uopšte ne vidimo ono što nam Bog govori ili što Bog čini za nas, kao što se to desilo ženama tog nedeljnog jutra, učenicima i apostolima.

Ne znam da li vam se ikad desilo, meni jeste, da čitajući bibliju, koju se do tada već pročitali x puta, naiđete na stih, pasus, poglavlje koje do tad uopšte niste primetili. Kao da je to neko dopisao od prošli put kad ste čitali. Ili, vam se desilo da slušate propoved, i morate da proveravate u Bibliji šta tamo piše, jer stih o kojem govori propovednik nikad niste primetili. 

To je zato jer nekad jednostavno nismo dorasli onome što Bog ima za nas, ponekad nismo dovoljno jaki da nosimo ono što nam Bog daje, a ponekad jednostavno nismo dovoljno hrabri da se suočimo sa Božijom realnošću u našem životu. Apostol Jovan je napisao da apostoli još nisu razumeli Pisma da Isus treba da vaskrsne iako im je sve unapred rekao.

Zbog toga se i desila serija ovih čudnih događaja i još čudnijih pitanja.

Ali, Bog razume naše slabosti. Zato nam je poslao pomagača, utešitelja i učitelja koji će nas uputiti u svu istinu, osnažiti i načiniti od nas verne svedoke.

On želi da uživamo blagodati kojima nas je darovao, da živimo život u pobožnosti, u Njegovom prisustvu, vođeni Duhom Svetim, jer samo pod njegovim vodstvom možemo da razumemo istinu i veličinu dela Božijeg koje se odigrava pred našim očima i u našim životima – bez straha, bez oklevanja, bez zbunjenosti.

Draga braćo i sestre, pored svih drugih darova, darovano nam je vaskrsenje koje je životna sila kojom ćemo preživeti danas, i sutra i koliko god da je Bog odredio dana pred nama. Međutim vaskrsenje ni samo životna sila koja će nas održati na ovom svetu, ono je i sila života s kojom ćemo živeti za uvek novim životom koji je u Isusu Hristu.

To je naša nada, naše pouzdanje, naša sigurnost.

Zato se radujmo, u potpunosti se pouzdajmo u Boga, prihvatimo njegovu apsolutnu vlast i budimo mu poslušni, da možemo da činimo ono šta je on pripremio da treba da činimo.

I radujmo se jer je Hrist vaskrsao! Uistinu jeste!

Amin!

ODLUČNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 21. februar 2019.)

U poslanici Jevrejima čitamo “Jer, potrebna vam je istrajnost da izvršite Božiju volju i primite ono što je obećano.”  10:36

Otkrivenje 3:10 “Pošto si sačuvao moju zapovest da istraješ, i ja ću sačuvati tebe od časa iskušenja, koji će snaći ceo svet da iskuša sve stanovnike zemlje.”

I na mnogim drugim mestima pismo govori o istrajnosti, kao o zahtevanoj i neophodnoj osobini za one koji se nazivaju decom Božijom. Ovo nam je potrebno, kako bismo od Boga primili sve ono što on ima za nas, ali i da bismo se održali u teškim i opasnim vremenima koja nam predstoje.

Hrišćanski život nije epizoda koju moramo da prođemo, da kroz nju nešto, kao, naučimo, a onda možemo dalje, po svojoj nahođenju, povremeno se sećajući onoga šta smo naučili.

Ne! Hrišćanski život je put, uska staza, nešto što traje i jedino što dovodi do konačnog cilja – života sa našim Bogom u večnosti.  Samo oni koji istraju i održe se na ovom putu, stižu do željenog cilja.

Duh ovog sveta, naravno, govori upravo suprotno. Kažu da ima mnogo puteva - ako jedan ne valja, kreni drugim, svi ionako završavaju na istom mestu.

Kažu nemoj previše da se “primaš”, nemoj da se ulažeš, nemoj da imaš tako čvrst stav, vidiš koliko ima opcija. Traži i istražuj. Ako ti se ne sviđa šta si našao, odbaci i traži novo … ako ne nađeš na jednom mestu biće na drugom, ili na trećem.

Što se tiče istrajnosti, zapao mi je u oko jedan podatak, koji se tiče brakova. Po zvaničnoj statistici, brakovi u Srbiji se danas, u proseku, raspadaju posle 13 godina. Zašto? Zato što niko nije spreman da dugotrajno davanje, niko nije spreman da bude strpljiv, pa i da podnosi i trpi, ako do toga dođe, da ostane u onom što je izabrao i što mu se sviđalo.

Da ne govorimo o drugim stvarima gde je istrajnost još više potisnuta.

Pa i u hrišćanskim krugovima dešavaju se iste stvari. Npr. lakše je pronaći i otići, ili čak osnovati novu zajednicu, naći tamo ono što ti u tom trenutku golica uši, nego ostati u onoj koju ti je Bog dao, i boriti se za nju ako ima problema. Lakše je okrenuti leđa nego nešto dati,  nekome oprostiti, nekoga podnositi, nekome učiniti ili ako treba, pretrpeti štetu.

Sve je više, sad više niko ni nema tačnu evidenciju, malih zajednica koje sebe nazivaju evađeoske, i koje su nastale samo zbog toga jer je tako lakše, a koje su pune onih koji istrajnost upražnjavaju samo u gunđanju, kritikovanju i zameranju. I da, u svađama, spletkama i traženju svojih prava. Vidite, nije teško pronaći problem ili krivca, teško je boriti se sa tim.

Ima onih kojima nije problem da budu istrajni, sve dok im je dobro. Lako je biti istrajan u dobru. To ne zahteva nikakav napor.

Istrajnost se izgrađuje i prokušava u okolnostima i iskušenjima koja nisu dobra i obećavajuća.

U Bibliji je Božji zahtev, i njegovo insistiranje na istrajnosti kod onih koji su njegovi, vrlo jasno opisan.  Pogotovo u vremenima koja su teška i puna izazova.  

Počev od Noja, koji je godinama gradio lađu, na mestu na kom je teško bilo zamisliti i bunar sa vodom, a kamo li poplavu; Avrama koji je pošao u nepoznato; Jova koji je istrajno podnosio svoje muke, pa preko raznih proroka, kraljeva, apostola, i savremenih hrišćana koji istrajno čuvaju i žive svoju veru u skladu sa Pismom, svakome je jasno koliko je za Boga važna istrajnost.

Da bi nam to bilo još jasnije, na mnogo mesta možemo da pročitamo šta se dešava kad ljudi ne istraju, kad su neodlučni ili oklevaju. Bog je jasno pokazao tragičene posledice neodlučnosti, oklevanja i nestrpljenja. Počev od Lota, Josifove braće …

U 1. Mojsijevoj od 25 poglavlja pa nadalje, do samog kraja, čitamo priču o Jakovu i njegovom bratu Isavu. Tu priču svi dobro znamo. Jedan brat je bio lovac, a drugi je bio više, onako, povučen. Kao i prva braća, Kain i Avelj, jedan je bio brz i nestrpljiv, a drugi je bio temeljit i istrajan.

Ovaj drugi, čije ime je Jakov, bio je mlađi, ali odlučan da uspe u životu u kom mu je, od početka, namenjena podređena ulogu.

Naravno, svi znamo da je njega Bog video drugačijim očima. Video ga je kao pobednika, kao onoga ko će izbiti na prvo mesto, i preuzeti svoje mesto u Božijem planu, baš zbog svoje rešenosti da ne odustaje, istrajnosti i spremnosti da deluje, čak i kad stvari izgledaju loše, i apsolutnog poštovanja Božanskog autoriteta, kojeg na početku nije ni razumeo.

Kad mi sagledavamo ljudski život, obično to činimo na osnovu onoga što vidimo. Budućnost čoveka, procenjujemo na osnovu nekih pokazatelja i određnih iskustava koje imamo, pa čak i na osnovu predrasuda koje smo stvorili. Npr. ako se neko rodi u bogatoj porodici kažemo da mu je upala kašika u med; ako se rodi u siromašnoj – jadan, celog života će se patiti. Zar nijetako?

Međutim, naša sudbina ne zavisi od onih pre nas, nego od našeg Boga. On nas gleda svojim očima i stavlja pred nas blagoslov, koji možemo da uzmemo, i da sasvim promenimo ono što su ljudi moglo očekivati da će biti od nas. Istorija, a i biblija je puna onih koji su bili ništa, u očima ljudi, a veliku u Božjim očima. Npr. David, pa Ilija, pa čak i sam otelotvoreni Bog, nije imao dobre izglede u ljudskom sagledavanju stvari.

Na dalje, znamo, da je u ovoj priči Isav bio taj koji je trebao da nasledi većinu imanja od Isaka. Tako je bio prirodni sled stvari. Stariji sin je nasleđivao oca. Ali, to se nije desilo. Zašto?

Zato što je Isav prezreo prirodni sled stvari, prezreo je Boga.

Na prvi pogled, izgleda da je Jakov prevario i oca i Isava. Ali nije. Jakov je samo dao ponudu za ono što je Isav ionako prezreo. Lagao je oca? U stvari, nije! On je stvarno za Isaka bio prvi, jer je prvenstvo kupio, i dobio pod zakletvom, i pripadalo je njemu. Pogledajte stih 27:19 kako se predstavlja “... Ja sam Isav, tvoj provorođeni sin.”

Mi ponekad kažemo da smo prevarani, da smo uradili nešto što nismo hteli, da smo bili primorani da to uradimo.

Ali, to se dešava upravo kad prezremo ono šta smo od Boga dobili. Ono šta nam je Bog dao, čime nas je blagoslovio, spremni smo da to prodamo za trenutak telesnog zadovoljstva, za zalogaj, za status, za laku zaradu ...

Kažu da svako ima svoju cenu, i da se svako može kupiti. Da li je to tužna istina iz života hrišćana?  Na žalost, jeste?

“Gledaj ti od čega se živi!” koliko puta ste čuli ovo?

ili “Neću da idem u crkvu jer moram da radim, moram da treniram, moram da učim, moram ...“

ili “Ne moram ja baš da kažem da idem u crkvu, a posebno ne u koju crkvu, mogao bih da izgubim posao, da mi se smeju, da me ne primaju u društvo, da kažu da nisam srbin ...”

Sve to, svi ti izgovori, su samo parče hleba i tanjir čorbe od sočiva, za koje prodajemo svoje pravo, da budemo dete Božije koje će Bog neizmerno blagosloviti.

I šta se dešava ako jednom ipak želite da priznate svoju veru, svoje pouzdanje, svoj pogled na svet – a svet vam kaže “znamo te, nemoj ti da nam pričaš”, ili

kad napokon želite dođete u crkvu, kad napokon poželite da i vi nešto radite, i shvatite da je neko drugi već na tom mestu koje ste vi baš želeli, radi ono što ste vi baš planirali da radite, prima blagoslov za koji mislite da baš vama pripada. Tada počinje rat, jer kako se neko usudio da radi ono na šta ste vi, sa prezirom gledali. I tada svi pate, i crkva i pojedinci, a ponajviše sami, jer je ono što je izgubljeno, izgubljeno.  

Tako je bilo i sa Isavom i Jakovom.  Isav je plakao, ali povratka više nije bilo.

Da bi izbegao zlu sudbinu koju mu je Isav namenio, Jakov je, uz pomoć svoje majke, koja je sve smislila i sa blagoslovom oca, iskoristivši činjenicu da Isak nije želeo snajku iz okolnih plemena, napustio dom.

Usput je susreo je Gospoda, video neverovatna otkrivenja, i dobio Božije obećanje za sebe i svoje potomstvo.

Mukotrpno i istrajno je radio za svog ujaka najmanje četrnaest godina, i iz te avanture, izašao je bogatiji za dve žene, desetak dece, sluškinje, sluge, nebrojene stoke ...   

Njegova istrajnost i posvećenost Bogu se isplatila. To ne kažem napamet. Kad čitate ovaj deo pisma koji govori o njemu, videćete njegovu zahvalnost i okrenutost prema Bogu.

I Bog ga je nagradio, blagoslovio i pripremio za povratak. Iako, mogli bismo reći, on nije baš uvek postupao po pravilima, često se koristio stvarima koje baš nisu poštene, sve što je radio nije bilo bez dogovora i uvek je ispoštovao ono što je rekao.

I to je jedna od glavnih poruka ovog dela pisma.

Naši životi nisu savršeni, mi nismo savršeni, ali Bog jeste.

Čak i kad nismo dobri, on ne odustaje od nas, nego nas hrabri i ojačava i obezbeđuje najbolje za nas i vodi nas putem do novog života.

Pogledajte ovo Jakovljevo svedočanstvo. 1. Mojsijevoj 31:5-7 čitamo “Vidim da se vaš otac više ne odnosi prema meni kao pre. Ali Bog moga oca bio je sa mnom. Vi znate da sam vašem ocu služio svom svojom snagom, a on je ipak varao ‘ deset puta mi je menjao platu. Ali Bog mu nije dao da mi naudi.”

Onaj u koga se pouzdamo daće nam ono što ima – ako je čovek, ono što je ljudsko, ako je Bog ono što je božije.

Bog ne samo da nas blagosilja neverovatnim blagoslovima, nego nas i čuva da ne budemo oštećeni. Pa i ako budemo oštećeni, on nađe način kako da nam to nadoknadi, da naš gubitak bude povod velikom dobitku.

Mi često stisnemo ono malo što imamo, i pokušamo to da sačuvamo. I što se više trudimo, sve smo manje uspešni.

Jedini što možemo da sačuvamo je ono što predamo Bogu. I tako je u svemu.

Ništa i nikoga ne možemo da sačuvamo, osim onoga što smo poverili Bogu. Bilo da su deca, bračni drugovi, posao, novac, ime, ...

I tako se Jakov krenuo da se vraća svom ocu.

Na povratku kući, ponovo sreće Boga, ovaj put u teškoj borbi, Jakov ponovo dobija blagoslov, ali i novo ime.

Ime Jakov znači, “sin Isavov” ili “onaj koji drži za petu, u slengu varalica”.

I ako malo bolje promislite, sva ova značenja stvarno opisuju Jakova kakav je bio. Ali sad više nije. Promenio se. On jeste sin Isavov, ali sad počinje nova era, od njega počinje da se rađa novi narod – izabrani, koji će nositi njegovo ime, Izrael.

On jeste bio onaj koji sledi, ali od sad ljudi će slediti njega. On jeste, onaj koji je varao, ali sad je došao da poravna svoje puteve i izmiri svoj dug. Došlo je vreme, da se priključi Bogu, a ne da sklapa sporazume sa njim.

Pomislite samo na ovu borbu, ovo rvanje koje se desilo te noći između Jakova i “jednog čoveka”.  ( glava 32:24-30)

Postoje razna tumačenja ovog događaja, i ja stvarno ne želim da raspredam teološke postavke.

Ono što želim da kažem je, Jakovljevo istrajavnje na suočavanju sa Bogom.

Njegova borba sa Bogom i sa ljudima, bila je neprestana od samog rođenja. I on nikad nije odustao. Nikad nije hteo da ispusti iz svojih ruku nikoga sa kim je morao da se suoči, a da iz toga sukoba ne izađe blagosloven, bez obzira da li se radilo o Bogu ili o ljudima.

I ako pogledate svoj život, videćete skoro istu situaciju. Neprestano smo u nekoj borbi, u nekom sukobu. Samo je pitanje, da li iz svih tih situacija izlazimo kao pobednici, ili kao poraženi.

Dok sam radio u vojsci, u svojoj kancelariji sam imao natpis, koji je stajao na stolu: “Svako u ovu kancelariju donosi blagoslov. Neko kad uđe, a neko kad izađe.”

Tako je bilo i u Jakovljevom životu.

Osim toga, u našem telu, kao što piše apostol Pavle u poslanici Rimljanima 7, traje neprestana borba između zakona tela i zakona duha. Često činimo ono što ne želimo, a ne ono što znamo da bismo trebali da činimo nešto drugo.

Telo se neprestano suprotstavlja duhu.

Često se pouzdajemo u svoje snage, u mladost, u zdravlje, u znanje, i zadobijemo pobedu, ali nemamo blagoslova. Zašto?

Zato što naš blagoslov ne zavisi od naše pobede, već o Onoga koji nas jedini može blagosloviti.

Ta Jakovljeva rešenost i istrajnost, da iz svega crpi blagoslov dovela ga je do konačnog razrešenja situacije, na način koji on nije smeo ni da pomisli.

Bog se nije pobrinuo samo za to da se dvojica braće sastanu u miru, već i da se u miru nasele u područjima koja su bila dobra za njih.

Vidite, mi smo često nestrpljivi i očekujemo da Bog reši nešto što smatramo problemom, odmah, i na način na koji mi to želimo.

Ali, Bog nije samo moj Bog. On je Bog svih nas. Moj problem se nekad ukršta sa nečjim problemom, koji je veći i važniji od mog, i koji će Bog takođe rešiti.

On određuje prioritete i ima celu sliku. Za sve treba vremena, i Bog sigurno radi na tome. On očekuje da mi budemo uključeni u sve to, ali takođe očekuje da mu verujemo, da se pouzdamo u njega.  

Očekuje da prestanemo da se borimo, i prihvatimo blagoslov, onakav kakav On smatra da treba da primimo.

Očekuje da prestanemo da vrebamo priliku za petu, da se snalazimo u raznim situacijama, da se borimo sa ljudima kako bismo došli do nečega, nego želi da mu se prepustimo i uhvatimo se u koštac sa  njegovim zahtevima.

Zato je Jakov dobio novo ime Izrael, što znači “u borbi sa Bogom ili Bog se bori”. Ne protiv Boga, nego sa njim.

Pred Jakovom,  je bilo još mnogo iskušenja i mnogo teških situacija. Kad čitamo ovu prvu Mojsijevu do kraja vidimo koliko je još toga morao da doživi, sa čim je morao da suoči, kakve su mu glavobolje zadavala sopstvena deca, ceo jedan narod je izrastao od njega. Sve to, bilo je moguće zahvaljujući njegovoj istrajnosti, i Božjoj sili i promisli.

Biti istrajan u odnosu na Boga, ne znači da ćemo uvek uraditi samo ono što je ispravno. Voleo bih da kažem drugačije, ali na žalost, nije tako. Ponekad ćemo biti čak i nezadovoljni samim sobom, jer ćemo činiti nešto što nije dovoljno dobro, zbog čega ćemo se pitati – da li sam je uopšte hrišćanin. Međitim!

Setite se proka Ilije, 1. Carevima 19:3,4 “Ilija se uplaši, pa pobeže da spase život. Kad je stigao u Beer-Ševu u Judi, tamo ostavi svog slugu, a sam ode dan hoda u pustinju. Stiže do jedne žuke, sede pod nju i pomoli se da umere. “Gospode, dosta mi je svega” reče. “Uzmi mi život, jer nisam ništa bolji od svojih praotaca.””

Ipak, čak ni u takvoj sitauciji Gospod ga nije napustio, kao što ni nas neće napustiti, nego brine o nama. On mi neće reće: “Jesam li ti lepo govorio!” kao što mi to kažemo našoj deci. Nego, kaže – ajde, odmori se, okrepi, pa idemo ponovo.

Jedino što je važno, bez obzira na to u čemu smo, je da ne odbacimo svoje pouzdanje u Boga, da ne prezremo poziv i pomazanje koje smo dobili, i da ne zaboravimo da se On bori tamo gde smo mi slabi. Treba da istrajemo u veri bez obzira na sve.

Vraćam se na stih koji sam prvo pročitao, ali sad ću pročitati ceo kontekst

“Ne odbacujte, dakle, svoje pouzdanje – doneće vam bogatu nagradu. Jer potrebna vam je istrajnost da izvršite Božiju volju i primte ono što je obećao. Jer: “još malo, vrlo malo, i doći će onaj koji dolazi i neće zakasniti. Moj pravednik će živeti od vere, a ako odstupi, neću biti zadovoljan njime.” Ali, mi nismo od onih koji odstupaju, pa propadaju, nego od onih koji veruju i spasavaju se.” Jakov 10:35-38

Amin!

NEODLUČNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, proučavanje četvrtkom, 24. januar 2019.)

1. Mojsijeva 19:15-17 “Kad je svanulo, anđeli počeše da požuruju Lota, govoreći “Brzo! Izvedi svoju ženu i svoje dve kćeri koje su ovde, da i ne budete uništeni kada kaznimo grad.” A Lot je oklevao. Zato oni ljudi uzeše za ruku njega, njegovu ženu i njegove dve kćeri i izvedoše ih van grada, jer im se Gospod smilovao. Kad su ih izveli, jedan od njih reče: “Bežite glavom bez obzira! Ne osvrćite se i ne zaustavljajte se nigde u ravnici! Bežite u planine, da ne budete uništeni!”

Priča o Lotu započinje, u 1. Mojsijevoj 13, opisom velikog blagoslova koji je ovaj čovek zadobio, jer je bio poslušan Bogu zajedno sa Avramom. Taj blagoslov je bio toliko velik da je nastala potreba da se odvoji od svog strica, i da svako nastavi da živi u delu zemlje koji izabere, a završava u 19 poglavlju strašnom tragedijom koja se izrodila kao plod godina neodlučnosti i kompromisa između svetovnog uspeha i poslušnosti Bogu. 

Iako je bio stariji, Avrama je izbor dela zemlja u kojem će živeti prepustio nećaku, koji je izabrao ono što mu se činilo primamljivijim – bogatu i prostrana ravnica uz Jordan, sa bogatim gradovima. Iako je dugo godina bio sa Avramom, očigledno je da nije naučio najvažniju lekciju u odnosu sa Bogom. I to je početak kraja. 

Kad propustimo tako važne lekcije u životu, teško je očekivati da će se stvari odvijati povoljno po nas. 

 

Lot je očigledno uživo u svom izboru jer čitamo da je pomerao svoje šatore duž cele te oblasti. Ipak, u jednom trenutku tom seljakanju došao je kraj. Da li je to sam odlučio ili je bilo pritiska od strane porodice – žena, deca, poslovi, ne znam, ali odjednom vidimo da više nije u šatorima, nego se preselio u grad. 

On nije odmah, pošto se rastao od Avrama prešao da živi u grad, već se najpre pomerio prema Sodomu, a zatim je ušao u sam Sodom. 

Neko bi rekao, to je normalna stvar, uvek treba težiti napretku i naravno, da je trebao da se preseli u grad – tamo ima više mogućnosti za posao, njegovi sinovi će moći upoznati devojke koje će uzeti za žene, a i za kćeri će se naći bolji zetovi. 

Bog dozvoljava da izaberemo put kojim ćemo ići, ali dozvoljava i da se suočimo sa posledicama svojih izbora. 

Ipak, Lot je na pogrešnom mestu

Međutim, koliko god da se gradovi bili prosperitetni i koliko god je mogućnosti za uspeh postojalo u njima, oni nisu bili dobar izbor. Sodomljani su bili "zli i grešili su protiv Boga" (13:13). 

Zbog takvog načina života Bog je odlučio da ih upozori i ukaže im na propast koja se približava ako se ne pokaju. Alijansa nekih kraljeva napala je Sodom i Gomor, opljačkala ih i odveli u roblje. Među njima bio je i Lot.

Mi se ponekad pitamo, zašto Bog dozvoljava da nam se dešavaju neke neugodne, pa rekao bih i vrlo bolne stvari. Zar nas Bog ne štiti? To je često i glavna primedba Božjih protivnika, koji vas pitaju kad svedočite, zašto nam se dešavaju iste stvari kao i drugima. 

Kao što sam već rekao – sa izborom mogućnosti, prihavatamo i posledice tog izbora. 

I tako, misleći da smo dobro izabrali, odjednom shvatimo da se nalazimo na mestu koje je za nas potpuno pogrešno, a tamo smo je smo bili privučeni sjajem, mogućnostima i prilikama za uspeh, a iz jednog prostog razloga - nismo zadovoljni Božjim izborom za nas.

Šta je Lotu trebalo da se nastani u Sodomu, kad je živeo u blagostanju od Boga?  Realno? Ništa! 

Bog je čuo i primio na znanje zloću Sodoma i Gomore, i njegovom strpljenju došao je kraj. Odlučio je da uništi oba grada. 

Ipak, na Avramovo moljakanje, dva anđela poslata su Lotu da ga upozore, kako bi imao priliku da spasi sebe i svoju familiju, a eventualno i ceo grad. 

Anđeli su bili jasni i nedvosmisleni u prenošenju upozorenja, a onda čitamo i možemo samo da se čudimo "A Lot je oklevao". 

On nije želeo da bude uništen, ali …

Možda ćete pomisliti: "Kad bi anđeli došli i upozorili me, ja bih se odmah spakovao i otišao!" 

Da li ste sigurni, da biste baš tako reagovali? 

Razmislite na trenutak i shvatićete da Lot ima svoje savremene kopije u nama.

I u današnje vreme, poput Lota, mnogi od nas sede napogrešnom mestu. Godinama utiremo svoj put prema Sodomu; Sodomu svetovnosti i greha, Sodomu ljudski stvorenih religija, Sodomu duhovne nezainteresovanosti ili nekim drugim Sodomima koji se protive Božjoj volji. Pomeramo svoj šator, mic po mic i tom pravcu. Sve dok u tome ne izgradimo sopstveni apartman – konformizma, kompromisa, oportunizma.

A mi imamo čak i jačeg glasnika nego što je Lot imao. Mi imamo Bibliju u našim domovima – ali je ili slabo čitamo, ili mislimo da se takvo što ne odnosi na nas. 

Svakog četvrtka i svake nedelje, sa ovog mesta možete čuti mnogo različitih propovedi – ali, ili ih ne slušamo ili mislimo da i nije tako strašno, još. 

Pa i jedni druge ponekad upozoravamo i upućujemo na pravi i ispravan put – ali, ili mislimo moj život moja briga ili mislimo da neko nema pametnija posla nego da prati šta se dešava sa nama. 

Sve u svemu obavešteni smo i znamo šta je ispravno, šta treba da radimo i šta treba da budemo. 

Božja poruka upućena nama, u osnovi je ista kao i ona upućena Lotu: "Ako nisi tamo gde duhovno treba da budeš bićeš izložen mom gnevu. I to nije moj izbog nego tvoj."

Božje reči upozorenja nije teško razumeti ni shvatiti. 

Većina od nas tvrdi da mu veruje - ali neki od nas, kao Lot, oklevaju. 

Planiramo da prestanemo da grešimo - jednog dana. 

Bićemo dobri hrišćani - jednog dana. 

Bićemo obnovljeni u dobre hrišćane - jednog dana. 

Bićemo verni Gospodu - jednog dana. 

Kao Lot, nakad davno, nemamo nameru da izgubimo život, ali greha se baš ne bismo odrekli. 

Zašto je Lot oklevao, zašto mi oklevamo, sa stvarima u odnosu na Boga koji su tako očigledne? 

Ne znam o čemu je on razmišljao, ali znam što su najčešći naši razlozi, da odugovlačimo, da se preračunavamo, da pokušavamo da “šepamo na obe noge” kako je to prorok Ilija lepo opisao. 

Siguran sam da je, prevashodni problem koji imamo po tom pitanju, to što je teško poverovati da sve što nas trenutno okružuje može biti istog trena uništeno. 

Sad kad ste dolazili ovamo na službu, išli ste ili se vozili ulicama ovog grada, i sve je onako kako je i uvek. Ovaj grad nikad ne spava, nikad se ne odmara, u njemu sve vri. Ulice su pune šarolikog sveta, ljudi žure, kupuju, prodaju, smeju se, viču, psuju, piju pivo ... 

Došli smo iz kuće ili zgrade u kojma godinama živimo, neki iz doma u kojem su se rodili, izrasli, izrađali svoju decu. 

Postoji specijalno mesto kojim najviše volimo da šetamo. 

Na svakom koraku srećemo poznanike, prijatelje, saradnike. Susrećemo ih sa smeškom i radošću. 

Kako je teško poverovati da je samo pitanje sata, možda čak i minuta, kad će sve to nestati.

Verovali mi ili ne, Božja upozorenja nisu prazna priča. Bog ispunjava svoja obećanja, ali i svoje pretnje.

Dva grada su uništena za tren, tako temeljito da ni dan danas nije moguće sa sigurnošću utvrditi lokacije gde su se nalazili. 

Iako je teško poverovati da će sve to ispariti, i da ni jedan atom neće ostati na svom mestu, ako je Bog tako rekao, tako će i biti. Ne treba da se pitamo da li će se to desiti, već kad će se to desiti, a na to pitanje niko nema odgovor, sem Onog koji je za to odgovoran:

"A dan Gospodnji doći će kao lupež, toga dana nebesa će uz snažnu huku proći, a zažarene stihije će se raspasti, i zemlja će izgoreti sa svim delima koja su na njoj. Kad se sve to tako raspada, kakvi morate biti u svetom vladanju i pobožnosti vi koji očekujete i požurujete dolazak Božjeg dana, kad će se vatrom zapaljena nebesa raspasti i zažarene stihije rastopiti" (2.Pet 3:10-12)

Znam da je teško, ali je jednostavno neophodno da naučimo, ako još nismo, da nismo neuništivi. Evo nas, dišemo, puni života, naše srce snažno kuca – i smrt se dešava nekim drugim ljudima. I onda jednog dana, zamagli ti se pred očima, oduzme ti se dah, i odjednom se nađeš u bolničkoj sobi sa pet stentova u sebi, i možeš računati da si još i dobro prošao. A nije da te Bog nije upozorio, samo si ti, Damire, mislio da se takve stvari ne mogu desiti tebi. Božija istina je da je

"ljudima određeno da jednom umru; a zatim sud." (Jev 9:27)

Ako Hrist ne dođe pre, svako od nas će umreti. Tada ćemo se suočiti s Bogom koji nas je stvorio, položićemo račune za život koji smo vodili.

Druga stvar zbog koje oklevamo su veze koje imamo sa drugim ljudima i okolinom koja nas okružuje. Najčešće one pogrešne, rekao bih. 

Vidite, Lot se nije samo uselio u Sodom, nego je na određeni način dozvolio da se Sodom useli u njega. Nema sumnje da je tamo imao prijatelje, i njegova žena ih je svakako imala. Imao je i poslovne partnere i saradnike. Njegove ćerke trebale su da se udaju ovde, znači imao je potencijalne zetove koji su bili stanovnici Sodoma. 

Veze koje ostvarujemo su najčešći razlog zbog kojih ne uradimo ono što bismo trebali da uradimo. Napavite listu svojih kontakata i proverite – koje su to poslovne veze kojih se ne želite ili ne možemo odreći; koji su to "prijatelje" koje ne želite da napustite iako znate da će vas ismejati ako priznate da ste predali život Gospodu; koja su to društva u koja ste uključeni, a koja vas samo opterećuju, a vi ih podnosite jer – ne možemo živeti mimo sveta. I videćete da Lotova priča i nije tako starozavetna kao što možda izgleda.

Ipak, iznad svega, najveći problem, o kojem je i najteže govoriti i koji izaziva najviše nerazumevanja, predstavljaju porodične veze - bračni drug, roditelji, dede, babe, čak i naša deca. Vrlo je malo stvari koje izazivaju toliko problema u odnosima sa Bogom koliko je to slučaj sa porodičnim vezama. 

Isus ide tako daleko da govori da su ovi odnosi nešto kao bojno polje i kaže "Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od njegovog oca i kćer od njezine majke i snahu od njezine svekrve, i neprijatelji čovekovi su njegovi domaći. Ko ljubi oca ili majku više nego mene, nije mene dostojan, i ko ljubi sina ili kćer više nego mene, nije mene dostojan; i koji ne uzima krsta svoga i ne ide za mnom, nije mene dostojan." (Mt 10:34-37)

Da ne bi bilo nesporazuma, Isus ne insistira na tome da se odreknemo porodice, naprotiv. On govori da je, radni našeg i njihovog dobra, neophodno potrebno uspostaviti prioritete, u kojima je na prvom mestu Bog. 

Isus nas uči da će to pitanje isplivati na površinu, i da treba beskompromisno odogovoriti na njega. 

Setite se samo: da je Ruta napustila svoje rođake i svoju religiju da bi postala i ostala deo Božjeg izabranog naroda; da to nije uradila, ne bi imala udela u porodičnom stablu našeg Gospoda; i da rani hrišćani nisu bili spremni da odnos sa Bogom stave ispred porodičnih veza, danas ne bi bilo hrišćanina, ni hrišćanstva ni crkve.

Kakve su posledice ove neodlučnosti i kompromisa?

Interesantne stihove o ovome nalazimo u 2.Pet 2:6 koji kaže da je Lota, sve vreme boravka u Sodomu "mučio razuzdani život bezakonika, . . . jer je ovaj pravednik, živeći među njima, gledajući i slušajući mučio svoju pravednu dušu iz dana u dan njihovim bezakonim delima". (2.Pet 2:7,8).

Sve, vreme dok je bio tamo nije imao mir u svojim mislima. Sve te godine, borio se sa odlukom da li da ode ili da ostane u tom lošem okruženju. Bio je toliko razočaran svime da je, umesto u gredu, sedeo ispred gradskih kapija, gde je i sreo anđele. 

Razlozi, o kojima sam malo pre govorio, prikovali su ga na ovom užasnom mestu. 

Prorok Isaija je često naglašavao da nema mira za zle, ali nema mira ni za pravedne koji idu “veće bezbožničko”. Možda možeš ostati pravedan okružen zlima, ali ne možeš biti spokojan okružen zlom. Ne može se naći mir u nemiru, kao što se ne može naći svetlost u tami. 

Neodlučnost i nespremnost da se odvojimo od onoga što nije dobro za nas, je razlog mnogih besanih noći, i sve dok ostajemo u tome odvajamo sebe od "mira Božjeg koji prevazilazi svaki um" (Fil 4:7a)

Ne znam kako će vam ovo zvučati, ali činjenica je da Bog nije tako gde je zlo. To nam jasno pokazuje i govori cela ova priča oko Sodome. 

Bog je sveprisutan, i sve vidi i sve zna, a ipak ovde čitamo (18:20): “Gospod reče: “Zato što je povika na Sodomu i Gomoru velika i zato što je njihov greh veoma težak, sići ću onamo da vidim da li zaista čine sve to što sam čuo ili ne?””

Lot je sve ove godine bio odvojen od Boga.  

Kada trošimo svoje vreme odvojeni od Boga, Njemu ništa ne oduzimamo ali zato sebe uništavamo. 

Ponekad, kad pitate nekog šta radi, on vam odgovori – “eto ništa, ubijam vreme", međutim vreme koje utrošimo živeći odvojeni od Gospoda ustvari je "samo ubijanje" 

Biblija nas uči da je svrha našeg života proslavljanje Boga, veličanje njegovog imena. Bog govori o onima koje je na svoju slavu stvorio, koje je sazdao i načinio. Isus je svakog od nas pozvao: 

"Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašeg koji je na nebesima." (Mt 5:16)

Tako dugo dok doslovno ne ispunjavamo ono što je potrebno da učinimo, nećemo moći da ispunimo svrhu našeg postojanja.

Po meni, čini se da je najtragičniji rezultat Lotovog oklevanja - gubitak porodice.

Postojala je mogućnost da Sodom i Gomor ne budu uništeni. Da je Lot uspeo da preobrati svoju porodicu stvari bi stajale sasvim drugačije. Bog je rekao da neće uništiti grad ako nađe deset pravednih u njemu. Međutim nije ih našao. A postojale su sve šanse (čini mi se da je Avram računao upravo na to) - u Lotovoj familiji imamo zapise o najmanje četiri člana (ne znamo koliko je sinova imao Lot, anđeli ih spominju ali ne navode broj, ni da li je imao unuke), zatim su tu bili budući zetovi i njihove familije. Sve u svemu Lot je imao prilike da utiče na više od desetoro ljudi. Ipak Lot je izgubio svu svoju porodicu. 

Izgubio je zetove koji su ga ismejali. Izgubio je ženu, koja je, očigledno, stvorila veze koje su je toliko čvrsto privezale uz grad, da nije mogla a da uzdrži, i ne okrene se. 

Izgubio je svoje kćeri koje, iako su izišle iz Sodoma, nisu napustile Sodom koji je bio u njima. Nedugo nakon izlaska, opile su svog oca i počinile incest sa njim. Lot je izgubio sve što je imao.  

Mi roditelji često pravimo takve greške. Dok su nam deca jo mala, vodimo ih sa nama u crkvu, a kako rastu tako ih polako ispuštamo i prepuštamo ih svetu. 

Mnogi roditelji su ubeđeni da ne postoji drugi izbor sem da žive u svetu kojim vlada materijalizam i svetovnost, i da ne postoji druga mogućnost nego da njihova deca postanu uspešna u ovom svetu, pa makar i na uštrb njihovog odnosa sa Bogom. Mora se od nečega živete – često čujete.

Verujem da su mnogi od njih čvrsto odlučili da jednog dana, uskoro, obnove svoj duhovni život i izađu iz te lude trke koja im je nametnuta. I želim da verujem da će uspeti u tome. Međutim, uticaj koje je vreme oklevanja i odlaganja ostavilo na njihovu decu, možda neće moći da se izbriše. Postoji velika mogućnost da njihova deca neće hteti sa njima. 

Kad dođe vreme da naša deca krenu svojim putem, i kad se protive tome da dolaze i učestvuju u životu crkve, dođe vreme i žaljenja i kajanja zbog svega što je trebalo da uradimo, a nismo, jer su nam bile važnije neke druge stvari. Ponekad pomislimo “Uradio bih drugačije, kad bi moglo da se  vrati ono vreme!” 

Ali ne može da se vrati, ubili smo ga, zar se ne sećate. 

Izađite iz Sodoma, sad, odmah! I to nije poziv samo za roditelje, nego i za sve druge. 

Lot je u osnovi bio dobra osoba. Mojsije je pričao o njegovom gostoprimstvu. Petar ga je nazvao "pravednim". Međutim, Lot je napravio fatalnu grešku kad je predugo ostao tamo gde uopšte nije ni smeo da se nalazi.

Ako se zateknete u Sodomu, molim vas izađite pre nego što bude prekasno. Vreme je isuviše kratko da bismo sebi mogli da dozvolimo luksuz oklevanja. Kad bolujete od smrtonosne bolesti, tada ne oklevate da učinite nešto po tom pitanju. Zašto onda oklevati sa svojom dušom, svojim najvećim bogatstvom, jedinim delom vaše ličnosti koji je nepropadljiv. 

Ako istrajete u svom oklevanju, može biti prekasno za vas. I ne samo za vas!