(propoved, četvrtak 09.07.2015. - PEC Hram Svete Trojice, Simina 8, Beograd)
Lako se izgubiti u današnjem svetu. Lako je izgubiti sve, i pri tom ne mislim samo na materijalna dobra, već na dostojanstvo, identitet, integritet. Svet nas pritiska sve jačim i sve suptilnijim oružjima, i sve je teže i teže odbraniti se. Ali nije nemoguće. Sa Bogom je sve moguće.
Pastor Boban je u nedelju govorio o oružju Božijem koje treba da obučemo kako bismo mogli da se suprotstavimo svim ti napadima. I ja večeras želim da istaknem jedan posebni deo te opreme - veru. Vera je taj štit koji gasi vatrene strele nečastivog, ali i snažno oružje kojim možemo da pobedimo svet.
Jovan u I poslanici 5:4,5 kaže ”Jer sve što je od Boga rođeno pobeđuje svet; i ovo je pobeda koja je pobedila svet: naša vera. Ko je taj što pobeđuje svet, ako ne onaj koji veruje da je Isus Sin Božiji?”
Mi smo ti pobednici. Mi smo ti koji u svetu svedoče za Hrista, Sina Božijeg i Spasitelja sveta. Zbog te uloge, važno je da vodimo računa o svojoj veri, da je negujemo i osnažujemo, da joj dozvolimo da raste i jača.
Poslanica Jevrejima 11:1 kaže “A vera je tvrdo pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarima koje ne vidimo.” a u stihu 6 čitamo “A bez vere ne može mu se ugoditi; jer ko prilazi Bogu mora verovati da ima Boga i da on uzvraća nagradom onima koji ga traže.”
Reč nam govori o nekoliko važnih stvari po čemu naša vera treba da se prepozna.
1.Vera stvara tvrdo pouzdanje (sigurnost) da će se naše nade ostvariti
2.Vera nam omogućava da budemo osvedočeni o stvarima koje nam nisu vidljive
3.Vera čini da budemo ugodni Bogu
4.Vera nam daje sigurnost da Bog postoji
5.Verom očekujemo i prihvatamo nagradu koju nam Bog daje
Bez nade nije moguće živeti. Ljudi koji ostanu bez nade, odriču se života. Zato je jasno da se svako nečemu nada, nešto očekuje, raduje se nekom mogućem uspehu ili napretku. Uglavnom pravimo planove, ali najčešće sve to iščekivanje nije zasnovano na nekim čvrstim temeljima.
* Ponekad se ljudi oslanjaju na sreću - na splet okolnosti koje će se poklopiti i tako im stvoriti neku dobit. Kao oni što igraju loto. Izaberu sedam brojeva i nadaju se da će upravo tih sedam brojeva da ispadnu iz onog bubnja. Naravno, to se dešava veoma retko, i mali broj ljudi se obogati time, a još manji broj ostanje u novostečenom bogatstvu.
* Ponekad se oslanjamo na ljude. Mi smo poznati po rečenici “Imam čoveka” - u bolnici, u policiiji, na carini, na stadionu, u kafani ... Volimo da reševamo probleme tako što ih prebacujemo na druge ljude. Ali, budimo realni, ljudi veoma često zataje, ne održe reč, zaborave, ili ih jednostavno nije briga. Čovek nije dobar telmelj za sigurnu nadu.
* Naravno, ljudi vole da oslanjaju na nauku - medicinu generalno, pa tehnologiju, pa ekonomiju, naoružanje, itd. Ali nauka je često više teoretska nego praktična i, ne može da radi bez čoveka. Tako da ova kombinacija sigurno nije dobitna za ono čemu se nadamo.
* Ipak, najčešće se oslanjamo na sebe. Tu smo, nekako nam se čini, kao najsigurniji. Poznate su vam izjave “Samo sebi mogu da verujem” ili “Samo na sebe mogu da računam” ili “Dok sam ne uradim, nema od toga ništa”, neke od njih ste sigurno i sami govorili. Jeste, da!
Ipak, pomisliti koliko puta su vas sopstvene oči prevarile, ili sluh ili pamćenje. Što smo stariji to se dešava sve češće. U poslenje vreme ni sa nogama se nešto ne slažem kako treba. Mislim da nas je naše telo, tj. da smo sami sebe izneverili više puta nego loto, “imam čoveka” i nauka zajedno.
Sreća, nauka, ljudi - među njima i mi, su krajnje nesigurni i veoma ograničeni i nedovoljni za sve ono što želimo i planiramo. Čak i najmoćniji ljudi na svetu imaju svoje slabosti i nedostatke; čak i najveća naučna i tehnološka dostignuća imaju svoje mane i nesavršenosti.
S druge strane, pouzdanje u Boga je lišeno svake manjkavosti i nedostataka. Kao što je to posvedočio apostol Pavle Korinćanima 1:9,10 “Čak smo i sami u sebi došli do zaključka da moramo umreti, da se ne bismo uzdali u same sebe, nego u Boga koji vaskrsava mrtve; on nas je izbavio od tolike smrti - i izbavljaće nas, u njega smo se uzdali da će nas i dalje izbavljati,”
Nema, dakle, nikakve svrhe pouzdati se u sebe ili bilo šta ili bilo koga drugog, sem u Boga.
Jer ono što je Bog obećao Bog će i ispuniti; i ono što je objavio to će se i desiti; i to, što je isplanirao, će se i ostvariti. U to možemo biti potpuno sigurni.
Vera je garancija da ćemo biti nagrađeni kad se ostvariti ono čemu se nadamo, jer se sve dešava i ostvaruje u našem Gospodu Isusu Hristu. Bez vere u Njega svaka nada rasprši se kao balon od sapunice.
Pošto je vera u suštini naše nade, ona nam omogućava da ono, što nam je još uvek nevidljivo okom, prihvatimo kao istinito i ostvareno.
Stvari se neće uvek dešavati onda kad mi to zaželimo, a ni kako mi to želimo. Ipak, pošto sa sigurnošću možemo da se oslonimo na Boga, možemo biti i sigurni da će se sve desiti u skladu sa Božjim obećanjem i da to prihvatimo kao realnost u kojoj već živimo.
Isto kao i Mojsije koji “se čvrsto držao Nevidljivoga kao da ga gleda.” (stih 27) ili Avram koji se nije dvoumio da žrtvuje svog sina jer je “Pomislio je da je Bog kadar i iz mrtvih vaskrsavati;” (stih 19).
Takva vera u potpunosti oblikuje našeg unutrašnjeg čoveka. Čini da budemo u skladu da Bogom, i formira naša osećanja, razum, volju, odnose.
Ona je po Božjoj volji. Bog prihvata osobu koja se sa sigurnošću oslanja na Njega, nada se i prihvata Njegovo delovanje čak i pre nego što se ono, realno, i desilo.
Kad pogledate svet oko sebe, kad čujete šta se sve u svetu govori i šta ljudi prihvataju kao realnost svog života, jasno vam je da svet u globalu ne veruje da Bog postoji. Bar ne onakav kakvim ga opisuje Sveto pismo.
Posebno velike religije imaju problem sa tim.
U religiji nada je svedena na trud - pa ako si dobar možda nešto i dobiješ. Kao neki religiozni loto. Askete, podvižnici, sveci, svetitelji, ktitori i drugi su jedini koji imaju pristup Bogu i nagradi koju je pripremio za verne, a ostalima, kako bude.
Religija vam govori da bez dela nema ni vere, iako nam Pismo govori drugačije - dobra dela plod su vere u Boga. Jer one, koji veruju, Bog priprema i osposobljava za dobra dela. Ef 2:10 “Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo.”
Takođe, što se tiče nevidljivih stvari, u nekim religijskim krugovima, ni one ne postoje ako ne mogu naučno da se objasne. Kao što reče poglavar rimokatolika “Kada čitamo o stvaranju u Knjizi postanka riskiramo da Boga zamišljamo kao čarobnjaka s čarobnim štapićem koji je u stanju učiniti sve.”
Mi, istina, ne verujemo da je Bog čarobnjak sa čarobnim štapićem, ali iskreno verujemo da je jedini koji je u stanju da učini sve. Mi verujemo da je sve nastalo na Njegovu reč i zapovest; i da ništa nije postalo a da nije u Isusu Hristu, i za Njega. Možda to izgleda čarobno i magično, ali je to sušta realnost.
Istina je da je Bog pokrenuo procese koji se nezadrživo dešavaju u prirodi i da se priroda razvija svojim tokovima. Ipak ti tokovi su rezultat Božijeg stvaranja i Božijeg kreativnog delovanja (čak i dan danas), a ne puka slučajnost i rezultat prirodne selekcijie. Samo pokušaj odvajanja prirodnih procesa od Boga, stavljajući ih u kontekst teorije slučajnih izbora, govori o negiranju biblijskog Boga.
Kad je tako sa religijom koja broji oko milijardu ljudi, kako li je sa ljudima koji se čak ni ne pretvaraju da veruju u Boga?
U svemu tome, mi kao nanovorođeni hrišćani imamo svoju veliku ulogu i zadatak.
Naša vera mora da prevazilazi sva ograničenja, zablude, lutanja, iskvarenosti i slepila ovog sveta - i religijskog i ateističkog. To je uvek veliki problem iz nekoliko razloga.
Pre svega veliki broj ljudi na svetu, od kojih su mnogi religiozni, ne prihvata ideju da je istina potpuno odvojena od laži, odnosno da svetlo nema nikakve veze sa tamom. Oni žele da veruje da mora postojati sredina, koja ne isključuje jedno ili drugo. Ali Bog, Isus Hrist, je bez mrlje i na njemu nema nikakve nesavršenosti. Božja istina ostaje istina čak i ako niko ne bi verovao u nju, a laž je laž, čak i ako svi veruju u nju. Tu se ništa ne može promeniti. Naša vera mora biti jasno određena, verujemo li samo istinu, ili prihvatamo i laž kao moguću opciju.
Druga stvar problema je u tome što ljudi više vole da “igraju na sigurno” nego da slobodno donose odluke.
Naime većina ljudi reaguje tako što traži jasne instrukcije. Mnogi se žale da nemaju slobodu, a onda traže “uputstvo”. Svako uputstvo, ukida slobodu. A Bog nam nije dao uputstvo nego nam je poslao svoju Reč koju sa slobodom primamo i sa slobodom primenjujemo.
Imam decu u romskom naselju, sa kojom radim, koja traže da razgovaram sa njihovim nastavnicima i da dobijem od njih teme ili zadatke za dvojku, za “prolaz”.
Većina ljudi traži da im kažete šta moraju da urade za “prolaz”. Jednom mi je poznanik rekao “Ma nisam ti ja za nekog sveca. Nego kaži ti meni šta je kod vas minimum i ja ću to ispoštovati.”
Šta je kod nas minimum za prolaznu ocenu? Recimo, smrt!
Svi takvi stavovi, svedoče o nečemu što je, mislim, strašno. Svedoče o tome da ljudi uopšte ne poznaju Boga, njegovu prirodu, ono što čini za nas. Sa takvim se stavom onda ne mogu pouzdati u Njega, niti mu verovati, ali, na žalost, niti primiti nagradu koju im priprema.
Naša vera mora biti jasna i u ovome. Bogu se ili predajemo u potpunosti ili mu ne pripadamo. Možda zvuči malo radikalno, ali je to ono šta nam Bog poručuje, i oni koji poznaju Boga, znaju da je to istina.
Apostol Pavle u poslanici Rimljanima 10, imajući na umu Judeje, kaže “Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravilnog saznanja.”
Naime, Jevreji su bili uvereni, da su jedini koji imaju Božju istinu u svojim rukama, i smatrali su da je ta istina zapisana u knjigama Zakona. I bili su u pravu. Bog je njih izabrao, da se preko njih objavi celom svetu. Oni su bili iskreno i duboko posvećeni očuvanju tog Zakona i njegovom sprovođenju. Međutim, zaboravili su ono što je mnogo važnije, a to je odnos sa Zakonodavcem. Trudeći da sačuvaju slovo Zakona, izgubili su njegovu suštinu. Bog se kroz svoju reč nije objavio samo kao Zakonodavac, već i kao brižni Čuvar, nežni Otac i Stvoritelj koji toliko voli svoje stvorenje da je spreman sam da se žrtvuje za njega.
Mogli bismo reći da je njihova vera negde nestala, a da je iza toga ostao samo prazni formalizam. Zbog takvog stanja Jevreji su lutali izgubljeni i nesrećni. Kao ovce bez pastira.
To i nama može veoma lako da se desi. Da u trudu da zadovoljimo pravila, zaboravimo šta je stvarno suština naše vere, a to je stvaranje odnosa sa Nebeskim Ocem i Njegovim Sinom pod vodstvom Duha Svetog. Iz toga odnosa se sve rađa i razvija.
Ako je nečija vera živa i aktivna, ako utiče na formiranje novog čoveka, ona nije ograničena samo na jednostavno prepoznavanje da Bog postoji ili prihvatanje zakonitosti nekog nedefinisanog boga. Mnogi veruju da postoji neki bog, neki čak veruju da postoji mnoštvo bogova. Sama ta vera o postojanju nekog boga, je bezvredna ako ne prepoznaje Istinitog Boga koji se utelovio u Isusu Hristu. Stvaranje sistema vrednosti zasnovanog na nekim zakonitostima prepoznatim u prirodi, ili mudrostima iz mističnih meditacija zasnovanih na ljudskim dometima, je besmislena.
Prava i istinita vera o kojoj govori poslanica Jevrejima želi da gradi lični odnos sa Njim, da ga lično prepozna, i da mu se preda i prepusti vodstvo u Njegove ruke. Prava vera teži da poštuje Njegove zakone, ali ne zbog straha od kazne, nego zbog želje da mu uzvrati na preobilnu milost koju je izlio na one koji mu veruju. Ta prava vera je ona o kojoj Jovan govori - ona koja veruje u Sina, Isusa Hrista.
Neke teologije tvrdi da “postoje ljudi posebno nadareni za ostvarivanje ovakvog odnosa, i da ih onda ta vera prenosi iz sveta egoizma i greha u natčulni svet večite istine.”
Mi ne verujemo tako. Mi verujemo da je vera, koja može da nas izdigne iz ropstva greha i beznadežnosti pada, i koja nas može preneti u okrilje Večne Istine, u naručje našeg Isusa, dostupna svakom čoveku. Svako ko, poniznog i pokajanog srca, stane pred svoga Stvoritelja i prihvati milost koju je on pripremio za one koji ga prizovu može da uživa blagodati tog odnosa.
Svakom čoveku, a ne samo posebnima ili izabranima, je potrebno razumevanje i jasnoća pogleda na svet, koja se oslanja na Božju mudrost. Zato i Jakov 1:5 kaže “Ako nekom (a ne nekima - prim.gov) od vas nedostaje mudrosti, neka ište od Boga koji svima prosto daje i ne kori, i daće mu se.”
Svakom čoveku (a ne samo nekima) potrebno je novorođenje koje podrazumeva da je zemaljski čovek sa svojim čulima umro, a da novi čovek živi po sili Duha Svetoga koji stanuje u njemu.
O tome je pisao apostol Pavle. Čak i pored sve revnosti i sveg truda i napora - ako nas naša vera nije dovela do toga da stvorimo i imamo lični odnos sa našim Bogom, ona nije vera koja će stvoriti tvrdo pouzdanje i osvedočenje o onome šta Bog radi.
To je apostol iskusio u svom životu. U svojoj revnosti i želji da bude ugodan Bogu, postao je Božji neprijatelj, progonitelj i ubica. Njegov život se u potpunosti promenio, kad je upoznao Gospoda, i bio obnovljem Silom Duha Svetog.
To se i danas dešava mnogim ljudima, da u želji da budu ugodni Bogu, postanu Božji neprijatelji.
Niko, nikad, nije mogao da kaže za Pavla da on nije bio dobar “vernik”. Pa čak ni on sam. Naime pohvalio se da je po tom pitanju bio “savršen”. Ali, kad je njegov um osvetljen i preporođen susretom sa Isusom Hristom, njegova vera je prepoznala sve nedostatke onog u čemu je bio.
Ali, do toga prepoznavanja Pavle nije mogao da dođe sam. Potrebna mu je bila Božja pomoć, i Bog mu se smilovao, kao i svakome od nas.
Ponekad se borimo da pronađemo svoju veru, da je održimo. Neki zbog toga očajavaju, je rkoliko god da se trude, čini im se da više slabe nego što jačaju. Ipak i pored svega, to nije vreme za očajanje već vreme za delovanje i okretanje prema Bogu koji nikoga ne odbacuje, i svakoga prima ko mu se obrati.
Sigurno vam je poznata piča iz Marko 9:24, gde unezverni otac viče "verujem, pomozi mome neverju." a Isus isceljuje njegovog bolesnog sina; ili priču sa Petrom, koji se uplašio od bure i počeo da tone, a Gospod mu daje ruku uz blagi prekor "maloverni, zašto si posumnjao?" (Mt. 14:31). Hrist nije odbacio Tomu, koji je tražio da se lično uveri da je On vaskrsao. Ali na njegovom primeru nas je naučio "Reče mu Isus: poverovao si zato što si me video. Blaženi su koji ne videše - a poverovaše." (Jovan 20:29).
Sve ovo zajedno nam govori o tome, da u ovoj borbi vere nismo sami, da postoje prepreke koje svojim snagama ne možemo da prevaziđemo, ali da je Bog uvek sa nama. On će učiniti sve da se održimo u veri, ako smo spremni da mu se u tome predamo i da prihvatimo njegova rešenja.
Mnogi danas kažu da je njihova vera oslabila jer ne vide čuda u crkvama, nema, kažu, vidljivih ispoljavanja darova, nema zajedništva kao u vreme prve crkve, crkva se kažu okrenula materijalizmu, i svet je ušao u nju.
Pa dobro, recimo da je to istina. Ali pitam se, koje bi čudo osnažilo njihovu veru - da slepi vide, da mrtvi vaskrsavaju, da nepokretni prohodaju ... Ili šta? Pa zar o tome ne čitaju u Pismu?
Koji bi to dar vratio njihovu veru - isceljenje, proroštva, egzorcizam, ... Ili šta? Pa zar nam o tome ne govore evanđelja i poslanice. Ako Bog ne daje da se te stvari dešavaju danas, ovde kod nas, verujemo da On zna šta radi.
Ali, da li On treba da odobri da imamo zajedništvo jedi sa drugima, da volimo jedni druge, da li on treba da nam odstrani materijalizam iz srca, da li on može da postavi stražu da svet ne ulazi u crkvu? Draga braćo i sestre, ako i svet ulazi u crkvu, on ne ulazi na ona velika vrata, ni na ona mala - već kroz naša srca.
Nemojmo biti kao onaj što je molio “Bože učini da budem ponizan!” Neke stvari ipak moramo sami da uradimo u našem životu - naravno uz Božju pomoć, koje ne nedostaje.
Vera se ne može graditi niti može istrajati na onome što vidimo - čudima, darovima, brojevima - već na čvrstom uverenju da Bog postoji i da čini sve u skladu sa svojom voljom i svojim planom. Kao što su o tome posvedočili - rimski kapetan, Hananejka, slepi Vartimej, žena bolesna o tečenja krvi, gubavi i mnogi drugi - koji su verovali da može, u njihovom životu, da se desi ono što je neviđeno i nezamislivo, ali moguće njihovom Bogu.
Vera je dragoceni dar od Boga.
I ne mislim na poseban dar pomenut u 1. Korinćanima 12:9. O tom daru ćemo nekom drugom prilikom, ako Bog da.
Mislim na veru, koju je Bog omogućio svakom čoveku, koja nastaje kao plod propovedanja Božije Reči, kao odgovor na Božji poziv posrnulom čoveku, da se promeni, da sagleda svet i sebe iz prave, Božije perspektive.
Mislim na veru, koja stvara radost u našim srcima, i pobeđuje teskobu, neizvesnost, strah i sumnju.
Mislim na veru koja daje silu našim molitvama, pobuđuje istrajnost, ohrabruje strpljivost i poziva na poniznost pred silom Božjom koja nam se svakodnevno objavljuje.
A, pre svega mislim na veru, koja otvara vrata beskrajne Božije milosti u kojima imamo neizmerne izvore bogatsva i blagoslova.
Takva vera pobeđuje ovaj svet.
Svet nam nudi nešto drugo, šareno, zavodljivo, brzo i kratkotrajno zadovoljstvo, lažnu sigurnost, površna prijateljstva, gurue, mađioničare, čarobnjake, i razne druge lažnjake. To bleštavilo ispraznosti može da pobedi samo vera koja sa sigurnom nadom vidi da postoji i da dolazi nešto bolje, novo, veličanstveno i večno.
Svemu što nam svet nudi, svemu prolaznom i nedovoljnom, Bog suprotstavlja savršeno, - Otkrivenje 21:23 - 22:5 “I tom gradu nije potrebno sunce, ni mesec, da mu svetle, jer ga slava Božija obasja, i Jagnje je njegovo svetilo. I narodi će hoditi u njegovoj svetlosti i carevi zemaljski doneće svoju slavu u njega. I njegova vrata neće se zatvarati danju; jer onde neće biti noći. I doneće slavu i bogatstvo naroda u njega. I u njega neće ući ništa nečisto, ni onaj što čini nešto gnusno i lažno, nego samo oni koji su upisani u Jagnjetovoj knjizi života. I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire iz prestola Božijeg i Jagnjetovog. Nasred njegove ulice i s obe strane reke drveće života koje rađa dvanaest plodova, koje svakog meseca donosi svoj plod, a lišće tog drveća je za isceljenje narodima. I ništa više neće biti prokleto. I presto Božiji i Jagnjetov biće u njemu, i služitelji njegovi služiće mu, i gledaće njegovo lice, i njegovo ime biće na njihovim čelima. I noći neće više biti i neće im biti potrebna svetlost svetiljke, ni sunca, jer će ih Gospod Bog obasjavati i carovaće u sve vekove.”
Ovo je nagrada koju verni sa nestrpljenjem iščekuju, i kojoj se iskreno raduju i koja je pripremljena za njih. A dok se to ne desi, neka nam naše vera donosi mir, radost i ukus pobede na zlim koja je izvojevana žrtvom i vaskrsenjem Gospoda našeg i Spasitelja Isus Hrista. U Njega mi verujemo i tom verom, kao štitom, zaustavljamo napade i pobeđujemo ovaj svet i sve njegove zamke. "Jer, Ko je taj što pobeđuje svet, ako ne onaj koji veruje da je Isus Sin Božiji?" Amin.
