PRINESI SEBE KAO ŽRTVU

(Protestantska evnađeoska crkva Beograd, nedeljna služba, 15. oktobar 2017.)

Ove godine proslavlja se 500ta godišnjica reformacije. Dakle, prošlo je pet vekova od kad se je, jedan rimokatolički teolog, usudio da jasno i argumentovano iznese svoje neslaganje sa bahatošću, arogancijom, pohlepom, prljavštinom, neznanjem i bezbožništvom onih koji se sebe nazivali “majka Crkva”. Cela teologija tog pokreta, kao što, verujem da, znate, a nije na odmet da se toga podsetimo, može se sažeti u pet temeljnih istina - SAMO (Hrist, Milost, Vera, Pismo i Bogu sva slava).

Nisam mogao da odolim da to ne pomenem, jer mislim da je vredno pominjanja, ali to nije tema o kojoj danas želim da govorim.

Ono što imam da srcu i želim da podelim sa vama ovog jutra je nešto što smatram veoma važnim, i bez čega je teologija, pa čak i ovako dobra i sveobuhvatna, kao Luterova, samo teologija, tj. znanje koje nadima.

Mi često govorimo o poniznosti. To je tema o kojoj bi trebalo stalno govoriti, i o kojoj nikad nije dovoljno rečeno, jer poniznost je najvažniji i najteži zahtev koji se postavlja pred hrišćane. Na poniznosti se ogleda svaki aspekt hrišćanstva i zrelost svakog hrišćanina.

Pored poniznosti, druga, životno važna tema hrišćanstva, je žrtva, odnosno požrtvovanje, kao način života. I ako je poniznost najteži, onda je požrtvovanje, najnepopularniji zahtev za nas.

Jer, ko želi da se žrtvuje, da se odrekne onoga što mu pripada, kako bi se neko drugi time obogatio? Retko ko!

Eventualno, roditelji zarad svoje dece (iako je i toga sve manje), ponekad prijatelj za prijatelja (najčešće na nivou banalnost). Čak i kad smo spremni da podnesemo nekakvu žrtvu, obično ta spremnost u pozadini krije neki račun ili očekivanje. Poput onog pitanja apostola "»Eto, mi smo sve ostavili i pošli za tobom. Šta ćemo, dakle, dobiti?« " Matej 19:27 (a zapisano je i u Mk 10:28 i Lk 18:28).

Dakle, požrtvovanost, ne bi trebalo da postavlja pitanje šta možemo dobiti, već šta možemo dati.

Ona je, uopšteno rečeno, spremnost za podnošenje žrtve da bi drugima bilo dobro, a podrazumeva marljivost, istrajnost, krotkost, čovekoljubivost, odricanje, prihvatanje i još mnogo toga što zahteva lično, neproračunato angažovanje, čisto srce i pouzdanje u Boga.

Iako ćete, možda, čuti i drugačija mišljenja, ja sam siguran da je hrišćanska poruka, u suštini, poniznost koja se ostvaruje kroz žrtvu.

Isus je prineo žrtvu za sve i iz te žrtve izvire sve – pre svega nada, pa mir, pouzdanje, punina života, primer koji treba slediti …

Dakle, hrišćanin treba da se žrtvuje kao što se žrtvuje i njegov Gospod.

Naravno, Hrist ne očekuje od nas, niti za to ima potrebe, niti bi imalo ikakvog smisla, da svi umiremo na krstu (iako su neki mučenici iskusili i to, pa i mnogo gore stvari,).

Učestvovati u žrtvi našeg Gopoda, a kako On to očekuje od nas, je odlučivanje za poniznost, i odricanje od svega što podstiče ili doprinosi veličanju sebe.

Kad se nanovo rodimo, u nama treba da, umre onaj sebični, telesni čovek, a počine da raste novi, duhovni, - čovek ljubavi, spreman da se žrtvuje i da se posvećuje.

To je zahtev koji izvire iz reči Božje - Bog očekuje da naš duhovni način života, bude život koji prinosi i podnosi žrtvu.

Ljudi SZ su prinosili žrtve u hramu. Uz pomoć sveštenstva, umesto njih ubijane su životinje, i prinošene kao otkup za njihovu grešnost. Svaki prestup, svaka greška, pa i ona počinjena u neznanju ili nesvesno, proizvodila je smrt, odnosno koštala je života neko Božije stvorenje. To je bila žrtva koja je opravdavala, odnosno opraštala, konkretni, učinjeni greh.

Ali nije oslobađala od greha.

Zato se za nas, ljude NZ, situacija drastično promenila. Bog više ne očekuje da prinosimo sitnu i krupnu stoku, i travke,... jer ta vrsta žrtve, koju je Zakon zahtevao, plaćena je jednom za svagda, na Golgoti, krvlju Isusa Hrista. I mi smo slododni.

Tako, "Nema više osude za one koji su u Hristu Isusu." Rim 8:1, a kad nema osude, nema ni kazne, tj. prinosa da bi se kazna otplatila.

Ali to ne znači da Bog ništa ne očekuje od nas i da smo slobodni da, bez posledica, činimo šta hoćemo. Naprotiv! Reč nam kaže da On očekuje da prinesemo žrtvu mnogo veću, nego što se to možemo izraziti bilo čime što imamo. Očekuje da prinesemo sebe - u potpunosti, bez ostatka, kao živu žrtvu. Očekuje da se u potpunosti predamo, i da živimo samo za Njega, to jest da on živi kroz nas.

Apostol Pavle u poslanici Rimljanima 12:1 piše:
"Molim vas stoga, braćo, milosti Božije radi, da svoja telesa prinesete na živu, svetu, bogougodnu žrtvu, da to bude vaša umna služba Bogu."

U jednoj, jedinoj rečenici, on je sažeo našu novu prirodu i smisao odnosa sa Bogom, i sa ljudima, a posebno sa onima koji su otkupljeni kao i mi.

I ako malo bolje razmislite, prineti samog sebe i jeste nešto najprirodnije za svakog ko se odlučio da pristupi i živi sa Bogom.

Svesni smo, (nadam se da jesmo) svega što je učinio za nas – počev od spasenja (život za život) do svake druge milosti i svakodnevnih blagoslova u kojima bogato uživamo. Svesni smo i toga (nadam se da jesmo) da nemamo ništa, i ne možemo ništa da učinimo, da bismo mu uzvratili. Jedino što možemo da učinimo je da se, ako ni zbog čega drugog, onda zbog te silne milosti koja nam je ukazana, u potpunosti prepustimo i prihvatimo ono što On ima za nas.

Međutim, Bog ne želi da nas primorava da to činimo, te stoga, to prepuštanje mora da bude dobrovoljan, i smislen postupak. Svakome je dato na volju da se preračuna da li može to da prihvati ili ne. Možda ovo zvuči grubo, hladno, proračunato, ali…

Siguran sam da vam je poznat onaj deo Lukinog evanđelja (14) gde Isus upozorava da ne gradimo ako nismo proračunali trošak ili da ne krećemo u borbu koja prevazilazi naše snage.
Na kraju tog poglavlja Isus kaže “Tako, dakle, svaki od vas koji se ne odrekne svega što ima, ne može da bude moj učenik.” Luka 14:33

Dakle, ako nisi spreman sve da daš, nisi ono šta misliš ili tvrdiš da jesi.

Naravno, iznad tog računanja, mora da postoji, mnogo jači i obuhvatniji, podsticaj za žrtvovanje, a to je ljubav.
Ne bilo kakva ljubav, nego ona prava, Božja, koja je preplavila naše živote, ispunila naša srca i preporodila i oplemenila naše biće.

Mi nismo, niti smemo da budemo, sa Bogom iz računa, nego, pre svega zbog ljubavi koju primamo od njega, i prenosimo na druge ljude. Na taj način pokazujemo, ko je taj naš Bog, i ko smo mi sa tim Bogom.
Kad volimo, onda nam ništa nije teško, ništa nije skupo, ništa nas ne mrzi i sve ima smisla.

1. Korinćanima 13.

Žrtva, koja se prinosila na oltar morala je da bude bez mane, i morala je biti spaljena. Posle vatre ne ostaje ništa, sem možda pregšt pepela. Kada se mi žrtvujemo, to mora biti na isti način, bez mane, bez ostatka, potpuno i apsolutno posvećeno Bogu. Naša žrtva mora da bude kao Aveljeva, a ne kao Kainova.
Dakle ništa polovično, ništa mlako, ništa reda radi, ništa “moraš”.

Da bismo uopšte mogli da prihvatimo neophodnost da se žrtvujemo, naš um mora, pre svega, da prihvati i razume veličinu i važnost Hristovog dela za nas, i sve što nakon toga činimo mora da bude u svetlu toga šta smo razumeli i privatili.

Mnogi su spremni da prihvate da je važno da se žrtvuješ za Boga, ali kako da se žrtvujem za nekog tamo… Gospode, pa pogledaj ga samo … hvala ti što nisam kao on.
A zamislite da Gospod kaže, razumem te, ja sam jednom imao sličan problem - kad sam video tebe (!?:)

Po kontinuitetu, naše žrtvovanje mora da bude neprestano. Ne samo za praznike, ili posebne dane, već svakodnevni život predan Gospodu na korist i službu, bez obzira kakva ona bila.

To znači da ćemo, ponekad morati, sem sebe,
· da žrtvujemo i naše vreme i naš novac,
· ponekad će naš dom, zajedno sa nama, podnositi istu žrtvu kao i mi;
· ponekad će naši privatni odnosi morati da stradaju, ili
· ćemo se morati odreći dobitka, ili doneti poslovnu odluku koja je nepovoljnija za nas, ali je društveno bolja i korisnija;
· možda ćemo morati ići dalje nego što bismo želeli ili
· dati nešto što bismo radije zadržali;
· možda ćemo morati sedeti sa onima koje bismo radije izbegli ili
· zagrliti one koje bismo radije oterali …

To je stav samoodricanja, i to je prava istinska žrtva.
To znači, uzeti svoj krst.
Na to smo pozvani Isusovim rečima: (Lk. 9:23). "Ako ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe i uzme svoj krst svaki dan, pa neka ide za mnom."

Često vidite ljude koji oko vrata nose krst - zlatan, drven, rezbaren, iz nekog manastira ... Iskreno sumnjam da je Isus mislio na taj krst.
Krst je, kako nas je nedavno podsetio jedan propovednik, znak smrti. Znači, Isus ne kaže ”ukrasi se krstom” nego, “budi spreman da umreš”. Svakog dana, svakog trena.
Posebno želim da naglasim da sam taj “(ne) ko” u stvari “ja”. Naime, niko ne stavlja krst na nas, nego svako mora sam, dobrovoljno, da ga uzme.
Dakle, nije žrtva kada činimo stvari koje smo primorani da činimo – kao što su bolesti, nesreće ili nešto drugo šta je, ili može biti, posledica raznih okolnosti, ili je dužnost i obaveza.

Svako, sam, mora da se sagne, ponizi, uzme krst i dobrovoljno sledi Hrista, i to u stvarima i sa posledicama koje koštaju. Svakodnevno, u svim oklonostima, i po svaku cenu.

Malo zastrašujuće zar ne?
Mnogi hrišćani danas imaju jako iskrivljeno razumevanje toga, šta znači biti hrišćanin, i to shvatanje je često veoma jeftino. Kao kineska roba – liči, ali nije. Lažnjak, loša kopija …
U savremenom svetu, sve je više hrišćana, pa i celih zajednica, gde svakodnevni hrišćanski život ne košta skoro ništa, osim možda koji dinar, tek toliko da se umiri savest.
Nažalost, sve je više onih koji se zadovoljavaju takvim životom, smatrajući da ionako previše daju.

Takav stav onda dovede do toga da svoj hrišćanski, svakodnevni život svedemo:
- proučavanje Psima, na usputno čitanje;
- molitveni život na površnu molitvu za obrok u stilu “Hvala ti Bože jesti se može”;
- na odlaske u crkvu u nedelju, ako subota nije bila previše burna (utorak molitva i četvrtak proučavanje da ne pominjem, zbuniću se);
- slušanje raznoraznih propovedi i propovednika preko društvenih mreža;
- učestvovanjem na raznim seminarima, konferencijama i nazovi hrišćanskim organizacijama, koje ne odgovaraju nikome niti je iko za njih odgovoran, itd.

Međutim, siguran sam da Isus želi sledbenike koju su voljni da se ipak odreknu nečeg malo ozbiljnijeg i većeg od povremenih mrvica koje mu odvajamo.

Žrtva i žrtvovanje nije na korist samo onome koji prima, već je i na korist onome koji se daje. Žrtva oslobađa, i obnavlja i izgrađuje onoga koji se žrtvuje, a iznad svega uvodi ga u službu Bogu. A onaj ko je u službi, živi od službe koju obavlja.
Apostol Pavle, pišući 1. Korinćanima, u 9:13 podseća “Zar ne znate da oni koji obavljaju službu u Hramu, od Hrama dobijaju hranu, i da oni koji služe kod žrtvenika, dobijaju deo onoga što je prineto na žrtveniku? Tako je i Gospod zapovedio onima koji propovedaju evanđelje da od evanđelja žive.”

U naše vreme mi smo Hram, u nama je žrtvenik i mi smo žrtva, i svi smo u službi evanđelja.
Možemo li da živimo od onoga što smo uneli u hram i prineli na žrtvu?
Svoj život treba da merimo onim čega smo spremni da se odreknemo, a ne onim šta smo spremni da grabimo.
Ponekad je dovoljno da žrtvujemo malo svog vremena. Ništa se tako uzalud ne troši kao vreme, a nikad nije bilo toliko onih koji bi bili zahvalni da im poklonimo malo tog, uzaludno potrošenog.

Gde je naše srce, može se izmeriti stvarima za koje nalazimo vremena. Većina ljudi nalazi vreme za ono šta stvarno voli. I koga stvarno volimo može se videti po tome koliko smo vremena spremni da provedemo sa njim.
Ono što uistinu rado činite i za ono što smatrate vrednim, neće vam nikad nedostajati vremena niti će to biti prevelika žrtva

Crkva je pravo mesto za požrtvovani život. Svo to nesavršenstvo svih nas, iziskuje puno spremnosti da se, često, sopstveni interes stavlja u drugi plan.
Hrist računa na to. Zato nas Sveti Duh ugrađuje u crkvu. Zato crkva ima službe,... Da se svi zajedno pripremimo za Njegov dolazak, prinoseći sebe kao svakodnevnu žrtvu, brinući se o crkvi i onima koji su u crkvi, na ugodan miris Bogu.

“Ugledajte se, dakle, na Boga kao njegova draga deca i živite u ljubavi, kao što je i Hristos voleo nas i samoga sebe predao za nas kao mirisan prinos i žrtvu Bogu.” Efescima 5:1,2

POBEDI SVOG DIVA

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Simina 8; proučavanje četvrtkom, 17. avgust 2017.)

1.Samuilova 17

Vreme izraelsko – filistejskog ratovanja je odavno prošlo. I ovo je jedna priča iz tog perioda. Ipak, ova priča, kao uostalom sve što je napisano u Bibliji, napisana je nama za pouku.

Mnogo toga možemo da naučimo iz ovoga.

Verujem da niko od nas neće u svom životu da sretne Golijata, ipak često moramo da se suočavamo sa stvarima koje su možda još veće i strašnije nego što je to sam Golijat bio.

Možda je to neki porodični problem, možda je bolest, možda je neka loša navika, možda neko iskušenje, možda neka osoba. Kako god, to je neka situacija koja izaziva strah, uneznemirenost i nesigurnost.

Možda ono što meni izgleda kao div, vama ne predstavla nikakav problem, i obrnuto.

Svako od nas se suočava sa sopstvenim izazovima i problemima.

Naravno, ne ostaje sve na nivou pojedinca – postoje mnoge stvari koje zajednicama predstavljaju nepremostive i zastrašujuće divove koji ih koče i ne dozvoljavaju da napreduju.

Zbog svega toga, dobro je postaviti sebi pitanje – kako pobediti Golijata u spostvenom životu?

U ovom poglavlju možemo da naučimo sedam stvari kojima nas Bog uči da iz životnih bitaka izađemo kao oni koji, uz Božju pomoć pobeđuju.

1.    Džinovi se pojave kad ih uopšte ne očekuješ (17:20-23)

“20 Sutradan David porani, ostavi stado jednom pastiru, natovari onu hranu i krenu kao što mu je Jesej zapovedio. Do tabora stiže baš kada je vojska izlazila na borbeni položaj i izvikivala ratni poklič. 21 Izraelci i Filistejci svrstavali su se u bojne redove jedni naspram drugih. 22 David ostavi onu hranu čuvaru zaliha i otrča do bojnih redova da pozdravi braću. 23 Dok je s njima razgovarao, onaj izabrani ratnik Golijat, Filistejac iz Gata, izađe iz bojnih redova i izgovori onaj isti izazov, pa ga je i David čuo.”

Dan u kojem se sučovaš sa svijim divom, može da počne kao i svaki drugi dan. Bez ikakve najave, čak može da deluje veoma dobar dan. Ono, jutarnja molitva, jutarnja kafica, sve fit, sve super … kad ono … zazvoni telefon, stigne neočekivana pošta, stignu rezultati iz laboratorije, šef ti kaže “Moramo da razgovaramo” …

Div, ogromna, džinovska spodoba, odjednom stoji na tvom putu. Zaobići je ne možeš, preskočiti ni slučajno, ignorisati još manje, … 

2.    Sa divom možete da se suočite verom ili sa strahom (24 -27)

“24 Kada su Izraelci ugledali Golijata, pobegoše pred njim u silnom strahu.

25 Govorili su: »Vidite li kako onaj stalno izlazi? To on izlazi da vređa Izrael. Car će dati veliko blago onome ko ga ubije. A daće mu i svoju kćer za ženu i njegovu porodicu će osloboditi plaćanja poreza u Izraelu.«

26 David upita ljude koji su stajali blizu njega: »Šta će to dobiti onaj ko ubije ovog Filistejca i skine ovu sramotu sa Izraela? Ko je taj neobrezani Filistejac da vređa vojske Boga živoga?«

27 Vojnici mu ponoviše šta su govorili i rekoše: »Eto to će dobiti onaj ko ga ubije.«”

Kad džin uđe u naš život, možemo da učinimo dve stvari – ili da mu se suprotstavimo sa verom u Boga, ili da drhtimo u stranu i čekamo da nas sasvim zatre.

Prema divovima uvek možete da se postavite na tri načina (1) on je slučajno tu, splet okolnosti, loše sreća – baksuz; (2) đavo ga je poslao, i Bog ništa ne zna o tome; i (3) Bog je dozvolio da on bude tu da bih ja nešto naučio.

Vidite, div napada sve ono što nam je sveto i što ima neku vrednost u našem životu. On nas ponižava i izvrće ruglu. Divu treba da se suprotstavimo, ako ne zbog sebe onda zbog imena Gospodnjeg kojim smo spaseni.

Kao David.

3.    Uvek će se naći neko ko će vas obeshrabrivati (28-33)

“28 Kada je Eliav, Davidov najstariji brat, čuo da ovaj razgovara s vojnicima, naljuti se na Davida, pa ga upita: »Zašto si došao ovamo dole i kome si ostavio ono malo ovaca u pustinji? Znam koliko si uobražen i koliko ti je srce zlo. Došao si samo da gledaš bitku.«

29 »Šta li sam sad uradio?« upita David. »Zar ne smem ni da govorim?«

30 Onda se okrenu nekom drugom i upita ono isto, a vojnici su mu odgovarali kao i pre.

31 Kada se pročulo šta je David pitao i kada su to preneli Saulu, on posla po njega.

32 David reče Saulu: »Neka se niko ne obeshrabruje zbog tog Filistejca. Ja, tvoj sluga, ići ću i boriti se s njim.«

33 Saul odvrati: »Nisi ti u stanju da izađeš protiv tog Filistejca i da se boriš s njim. Jer, ti si još dečak, a on je ratnik od svoje mladosti.«”

Nekako je normalno da očekujemo da će, kad već imamo problem, ljudi oko nas biti na našoj strani, podržati nas i ohrabriti u našoj borbi.

E, pa neće!

Uvek će se naći neko ko će da vam kaže kako u tome ne možete da pobedite; kako su stvari jednostavno takve kakve su; kako morate da se pomirite sa činjenicama koje su očigledne.

Davida, su ubeđivali da je isuviše mlad i nezreo (počev od oca, starijeg brata i na kraju Saula).

Međutim, zrelost se ne meri samo godinama, već, pre svega, ozbiljnošću oslanjanja na Boga.

Naravno, ima još mnogo razloga, uz pomoć kojić se ljudi pokušati da vas “urazume”, tj. da vas obeshrabre -  isuviše je veliko, ne isplati se, imaš ti i druge mogućnosti, misli i na mene malo, to radiš samo da bi nas postideo, hoćeš da sebe proslaviš …

4.    Morate da se pripremite pre nego se suočite sa svojim divom (34-37)

“34 Ali David reče Saulu: »Ja, tvoj sluga, čuvam ovce svoga oca. Kada lav ili medved dođe i odnese neku ovcu iz stada, 35 ja potrčim za njim, udarim ga i istrgnem mu ovcu iz čeljusti. A ako nasrne na mene, ja ga uhvatim za grivu, udarim ga i ubijem. 36 Ja, tvoj sluga, ubio sam i lava i medveda. Ovaj neobrezani Filistejac proći će kao jedan od njih, jer je vređao vojske Boga živoga. 37 GOSPOD, koji me je izbavio iz lavljih i medveđih šapa, izbaviće me i iz šaka ovog Filistejca.«

Na to Saul reče Davidu: »Idi i neka GOSPOD bude s tobom.«”

Ipak, i pored svih nastajanja, suočavanje mora da se desi – čak i ako ga odlažemo. Da bismo se uspešno suprotstavili, treba da se spremimo da se sa problemom suočavamo na pravi način.

Kad? Kad se problem pojavi!? Naravno da ne. Ceo naš život mora da bude konstantno napredovanje i pripremanje za borbu protiv svega onoga što može da nas odvaja od Boga.

Vidite iz priče, da se David nije pripremao na bojnom polju, nego je u svom svakodnevnom životu činio stvari koje su ga učinile spremnim za borbu.

5.    Pripremite se najbolje što možete a onda se prepustite Bogu (38-47)

“38 Saul onda obuče Davida u svoju ratnu odoru, na glavu mu stavi bronzani šlem i obuče ga u oklop. 39 David pripasa svoj mač preko oklopa i pokuša da hoda, ali nije bio navikao na takvu opremu.

»Ne mogu u ovome da idem«, reče Saulu, »jer nisam navikao.«

I sve skinu.

40 Onda uze u ruku svoj štap, izabra pet oblutaka iz potoka, stavi ih u džep svoje pastirske torbe, pa s praćkom u ruci krenu prema Filistejcu.

41 Filistejac se primicao sve bliže Davidu, a njegov štitonoša je išao pred njim. 42 Kada je Filistejac bolje pogledao Davida, prezre ga, pošto je video da je ovaj još dečak, rumen i lep.

43 »Zar sam ja pas«, reče on Davidu, »kad na mene ideš štapovima?«

Onda prokle Davida svojim bogovima, 44 pa mu reče: »Samo dođi. Daću tvoje meso pticama i zverima.«

45 Ali David reče Filistejcu: »Ti na mene ideš mačem, kopljem i sulicom, a ja na tebe idem u ime GOSPODA nad vojskama, Boga vojski Izraelovih, koje si vređao. 46 Danas će te GOSPOD predati u moje ruke, i ja ću te oboriti i odrubiti ti glavu. Danas ću leševe filistejskih vojnika dati pticama i zverima, pa će sva zemlja znati da u Izraelu ima Bog. 47 I svi ovde okupljeni znaće da GOSPOD ne spasava mačem ili kopljem. Jer, bitka je GOSPODNjA, i on će vas predati u naše ruke.«”

Od svega šta smo uradili, najvažnije je da sve prepustimo Božijem vodstvu.

Bog će učiniti da budemo efikasni i uspešni.

6.    Nikad ne oklevajte, delujte bez odlaganja (48 -51)

Oklevanje i neodlučnost su često naš najveći neprijatelj. Odlučnost je odlika mudrosti koja dolazi odozgo. Zako kaže Jakov 3:17  “A mudrost, koja dolazi odozgo, čista je pre svega, zatim miroljubiva, blaga, prilagodljiva, puna milosti i dobrih plodova, odlučna, nelicemerna.”

“48 Dok se Filistejac primicao da ga napadne, David brzo potrča prema filistejskim bojnim redovima da napadne njega. 49 On posegnu rukom u torbu, izvadi iz nje jedan kamen, pa ga hitnu iz praćke i pogodi Filistejca u čelo. Ovome se kamen zari u čelo i on pade ničice na zemlju. 50 Tako je David praćkom i kamenom savladao Filistejca – bez mača u ruci oborio je Filistejca i ubio ga.

51 David pritrča do Filistejca i nadnese se nad njega, pa mu izvuče mač iz korica, ubi ga i odrubi mu glavu.

Kada su Filistejci videli da je njihov ratnik mrtav, pobegoše.”

Ako ste od onih koji kažu, čekaću da problem još malo naraste, možda će samo da prođe, vaš kraj će biti isti kao Golijatov.

Nema odlaganja, nema oklevanja i neodlučnosti. Sve što treba da bude urađeno neka bude urađeno odmah, i do kraja.

7.    Jedna pobeda prethodi sledećoj (51- 54)

“52 Tada Izraelci i Judeji jurnuše napred uz bojni poklič, pa su gonili Filistejce sve do ulaza u Gate i do kapija Ekrona. Ubijeni Filistejci ležali su po putu za Šaarajim sve do Gata i Ekrona. 53 Kada su se Izraelci vratili iz potere za Filistejcima, opljačkaše njihov tabor.

54 David uze Filistejčevu glavu i odnese je u Jerusalim, a njegovo oružje stavi u svoj šator.”

Pobede su zarazne. Kad pobedite jednom, osladiće vam se, pa ćete pobediti u još mnogo borbi.

Pored toga, vaša hrabrost i odlučnost i uspešnost, ohrabrenje su i za druge.

Takva je dejstvo pobede Isusa Hrista, na ceo svet, na svakog čoveka. Smrt je obzglavljena, i prostor za pobednički život ima svako ko je na njegovoj strani.

Mnogo nas je koji se suočavamo sa problemima koji, često, prevazilazi naše snage. Ali, ni jedan problem nije veći od Boga u koga se pouzdamo.

Bog će nam pomoći da se pripremimo za suočevanje sa svim tim, i podržaće nas, kako bismo iz tih bitaka izašli kao pobednici.

Borba sa divovima je usamljenički posao, najčešće. Dobro je ako imamo nekog uz sebe, ali ako nema, Bog je sasvim dovoljan.

PONIZNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Simina 8; nedeljna služba 17. septembar 2017.)

Priča o fariseju i cariniku

„A onima koji su bili ubeđeni da su pravedni, a sve ostale nipodaštavali, ispriča ovu priču: »Dvojica su otišla u Hram da se pomole. Jedan je bio farisej, a drugi carinik. Farisej je stajao i ovako se molio u sebi: ‚Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi - razbojnici, nepravednici, preljubnici - ili kao ovaj carinik. Postim dva puta nedeljno i dajem desetak od svega što steknem.

»A carinik je stajao podalje i ni pogled nije hteo da podigne ka nebu, nego se udarao u grudi i govorio: ‚Bože, smiluj se meni, grešniku!‘

»Kažem vam: on, a ne onaj drugi, otišao je kući opravdan. Jer, ko samoga sebe uzdiže, biće ponižen; a ko samoga sebe ponizuje, biće uzvišen.«“ Luka 18:9-14

Poniznost je jedna od najkompleksnijih hrišćanskih tema. Često zloupotrebljavana, posebno od strane onih koji bi trebalo da pokažu najviše poniznosti.

Neretko možete da doživite da vas na poniznost pozivaju onda kad želite da ukažete na nešto pogrešno ili drugačije od ustaljenog.

Može da vam se desi da budete pozvani na poniznost jer vaša sposobnost i želja da radite prevazilaze ili ometaju nečije planove.

Poniznost često pogrešno poistovećuju sa poniženjen, a još češće sa ulizištvom i servilnošću.

Što se pak Božije reči tiče - poniznost je u osnovi suprotnost svakoj vrsti ponosa, ali i čvrsta rešenost da sve ono što jesi bude potčinjeno Božjoj volji.

Teško je biti ponizan, pre svega zato što se retko kad učimo tome, a onda i zato što nas sve oko nas podstiče da budemo ponosni.

Svaki čovek je već, i bez da ga neko uči i podstiče, u osnovi ponosan, i to zbog mnogih stvari.

rase, vaspitanja, porekla, obrazovanja, dobrog izgleda, inteligencije, sposobnosti, talenata, darova i pozicije, kuće, auta ili uticajnog prijatelja...

Kad bi Bog gledao na stvari onako kako mi gledamo, on bi više od svih nas, mogao biti ponosan na sve što je stvorio. Sve što vidimo i što ne možemo da vidimo, Njegovo je delo. Sva ta Božija čuda, govore o njegovoj veličini. I ta veličina nam je ponekad neshvatljiva.

Ali, pogledajte sada ovo, Jovan u 1:14 piše – „Reč je postala telo i živela je među nama i videli smo Njegovu slavu.“

Mislim da smem da kažem kako je slava stvaranja postala još slavnija kad je Stvoritelj došao da bi živeo kao deo tog stvorenja. On nije došao da se ponaša kao naš pokrovitelj i gazda, iako kaže "Zovete me Gospod, i jesam." Nije došao da se pokaže kako je velik pošto se ponizio i došao među nas. Ne!

On je došao, ponizno, postavši u svemu kao mi. U našem Gospodu Isusu Hristu nije postojao ni atom ponosa.

Nikad se nije nametao ljudima, nikad nije zastrašivao ljude, nikad se nije ponašao bahato, niti se pravio superiornim. Sebe je zvao „sinom čovečijim“.

Bog želi da ljudi žive u poniznosti.

Zlo, koje je na svetu, rodilo se u srcu jednog od najvećih anđela koji se uzvisio u svom ponosu. Njegova želja je bila da za sebe prigrabi jednakost sa Bogom. Zbog toga je zbačen sa svog mesta.

Bog je uvek protiv ponosa, gde god da se on nalazi. Bilo da je to na nebu ili na zemlji.

Biblija kaže da se Bog suprotstavlja ponosnima. I ne samo da se suprotstavlja nego se i aktivno bori protiv našeg ponosa, jer je ponos začetak svih stvari koje mogu da nas odvoje od Njega.

Kako se boriti protiv ponosa? 

Pre svega potrebno je da ga prepoznamo.

Ako misliš da nisi ponosan, to je prvi i siguran znak da jesi. Svaki čovek, koji se rodi na ovom svetu rađa se inficiran ponosom.

Ceo svet je ispunjen duhom ponosa (zlo) koji nas stalno tera da se uzdižemo. Nasuprot tome je duh poniznosti (dobro) koji nas vraća na realni nivo. I to je ta, stvarna svakodnevna borba koju vodimo.

Ko sam ja? Šta sam ja? Kakav sam ja? Ja, ja, ja... (u engleskom jeziku čak se i zamenica JA, piše velikim slovom.

Rešenje problema ponosa, odnosno poniznosti, kako lično tako i globalno, je u hrišćanstvu. Ne znam, koliko to sad zvuči ponizno, ali ja u to verujem jer Hrist je PUT i ISTINA za sve, pa tako i za ovo. Naravno, kad kažem, hrišćanstvo, mislim na ono kako Bog gleda na to, a ne na ono šta su ljudi učinili sa tim. Biti hrišćanin, znači biti sličan Hristu, jer hrišćani smo, samo onoliko koliko smo slični njemu.

Po čemu možemo da procenimo svoju sličnost da Hristom?

Ljudi često misle da sličnost da Hristom može da se meri poznavanjem Biblije ili aktivnošću u crkvi, ili služenjem Bogu. Dakle, moram da vas razočaram. Ne postoji način da se na bilo koji način i ikad izjednačimo sa njim po tim pitanjima. Zato su mnogi prevareni. Mnogi znaju bibliju skoro napamet, služe svugde, obilaze razne crkve, i sve manje liče na Hrista.

Na žalost, postoji jedno ubeđenje, da poniznost može da se zaradi, ili da raste proporcionalno delima koja činimo. Ali to jednostavno ne funkcioniše.

Poniznost je pitanje odluke.

Kao što se ljubav ne temelji na osećanjima, već su osećanja plod ljubavi; tako ni poniznost nije utemeljena na onome šta činimo, nego ono što činimo izvire iz poniznosti na koju se odlučimo.

Da je Isus, na primer, došao na zemlju i postao najveći i najmoćniji car, to bi još uvek bila neverovatna poniznost zato što bi i to bio ogroman korak naniže (od Boga do zemaljskog cara). 

Onda bi, kao car, imao vremena da polako, sve više i više, napreduje u poniznosti. Mogao bi da se odrekne carstva i postane običan. I svi bismo rekli "Bravo, kako je on samo ponizan!"

To je poniznost koju bismo veoma lako razumeli. To je poniznost koju bismo mi voleli da primenimo u našem životu. "Daj mi da ja postanem nešto, pa ću ja onda lako da budem ponizan."

Međutim, On je odlučio da bude ponizan, odmah, bezuslovno i bezrezervno. Do smrti. Ne da se postepeno unizuje, nego da odmah bude sa najmanjima, da postane, ne kao i svaki drugi čovek, nego kao jedan od najmanjih.

Razmislite o ovome.

Niko od nas nije mogao da izabere u kojoj porodici će se roditi, isto kao što nismo mogli da biramo u kojoj zemlji ćemo se roditi (iako baš volimo time da se ponosimo, do te mere da zbog toga i ratujemo), ni u kojim okolnostima. Što se nas i našeg uticaja tiče, sve šta je do toga - ko smo, šta smo i gde smo - je puka slučajnost.

Za razliku od nas, Isus Hrist je mogao da odredi, i gde će biti rođen i kad će biti rođen i ko će ga roditi, i ko će mu biti preci, sve.

I šta je On izabrao!?

Izabrao je siromašnu, nepoznatu porodicu jednog stolara iz mesta Nazaret, koji ni dan danas nije najpoželnije mesto za život u Izraelu.

Izabrao je štalu, kao mesto svog rođenja. Čak i ne pravu štalu, već improvizovanu u pećini. Neuredno mesto!

Pogledajte njegovo porodično stablo

- Tamara koja je učinila preljubu sa svojim svekrom;

- Rava prostitutka iz Jerihona;

- Ruta, potomak Moava koji je bio rođen kao plod incesta;

- Vitsaveja, žena sa kojom je David učinio preljubu.

To je porodično stablo koje je Isus izabrao! Zašto je izabrao takvu vrstu ponižavajućeg porodičnog stabla i tako ponižavajuće mesto svojeg rođenja? Poniznost!

Kada je postao čovek, Isus je ponizio sebe i postao svima sluga. Postao je kao rob. Često je govorio svojim učenicima: „Ja nisam došao da bi vi meni služili. Ja sam došao da služim vama.“

On koji je Bog, izabrao je da služi, pomaže i bude blagoslov ljudima, pa tako i svaki hrišćani, što je sličniji Hristu, treba da ima sve veću potrebu da čini kao On -  da služi, blagosilja i pomaže drugima.

Međutim, naše služenje ne sme da promoviše nas, ili da od nas čini nešto veliko. Služenje ne sme da bude povod za ponos, ili još gore za oholost. 

Na žalost, i među hrišćanima i hrišćanskim vođama, često možete da vidite taj ponos, i želju za samoizdizanjem.

Isus to nikad nije činio, a Bog želi da živimo onako kako nam je Isus to pokazao. 

On se u potpunosti poistovetio sa nama. Njega nije bilo sramota što je čovek, niti pak se stidi da nas zove svojom braćom (i sestrama).

Ponekad se osećamo superiornijim u odnosu na neke ljude. Osećamo da smo, nekako, bolji. Ponos!

"Hvala ti Bože što nisam kao on."

U suštini su svi ljudi jednaki. Bez obzira na pol, rasu, porodicu, obrazovanje, inteligenciju, kulturu, poziciju u društvu itd, svaki čovek se suočava životom koji je u osnovi isti, samo se okolnosti i način razlikuju.

Bog nam daje Svetog Duha da nas pouči da to razumemo, da to prihvatimo i da, po ovom pitanju, imamo istu misao kao što je Hrist imao. Drugim rečima, On nam pomaže da se, kao što Pavle piše Rimljanima, "preobražavamo obnavljanjem svoga uma, da razaberemo šta je Božija volja, šta je dobro, prijatno i savršeno."

Naš način razmišljanja mora da bude kao Isusov.

To ne sme da bude teorija. To treba da postane realnost našeg života.

Kako razmišljate o sebi kad ste sami? Da li upoređujete sebe sa drugima - od koga ste bolji, i ko je bolji od vas, i u čemu. Šta ti, stvarno misliš o sebi? Ima li u tome ponosa, ili ste prestrogi prema sebi.

Čuvajte se, ni jedna krajnost nije dobra.

Biblija kaže da smo, kao pojedinci, Bogu veoma važni; ali takođe nas uči da treba da smatramo druge barem podjednako važnim, pa čak i većim od sebe. To ne znači da druge treba da smatramo boljim od nas. To je tako pogrešno. Niko nije bolji od mene (a ni lošiji). Kao što rekoh u suštini svi smo isti.

Isus nije smatrao druge ljude boljim od sebe. Poniznost ne znači smatrati druge ljude boljim od sebe. To je lažna poniznost i opasno razmišljanje. Bog to ne očekuje od nas. Najviši zahtev u tome je onaj iz Fil.2:3! "u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe."

Isus je u praksi pokazao kako to treba da izgleda - kad je učenicima oprao noge.

"Da se proslavi Otac. "

Kad razmišljamo o poniznosti uvek treba da imamo na umu da je to što jesmo, Bog stvorio, i da smo bez njega ništa.

Na primer, ako ste inteligentni, ko vas je učinio takvim? Ako ste talentovani, odakle vam talenat? Zaista je veoma mudro da budemo potpuno ponizni kada razmišljamo o svom stanju.

Gospode, šta imam što nisam primio?

Samo je bezuman čovek ponosan!

Čudesno je posmatrati Isusovu poniznost od trenutka kada je bio dete. U Bibliji, Luka 2:51, čitamo "Onda se s njima vratio u Nazaret i bio im poslušan." I to je trajalo trideset godina.

E sad, da li su Josif i Marija bili savršeni? Daleko od toga! Nisu bili posebno bolji od nekog sadašnjeg bračnog para. Čak se i hrišćani ponekad „zakače“, zar ne? Verujem da se to dešavalo i Josifu i Mariji. Nisu oni bili ni savršeni ni bezgrešni (Svoje dete su zaboravili u hramu).

A u njihovoj kući je živeo Isus koji je bio bezgrešan, savršen i koji nikada ništa nije pogrešio.

Dakle, ko tu kome treba da se pokorava? Logično bi bilo da se nesavršeni pokorava savršenom, zar ne? Ali nije bilo tako! Isus se pokoravao nesavršenim roditeljima. Zašto? Zato što je bio ponizan pred onim koji je tako odredio "Poštuj oca i majku,..."

Da li su vaši roditelji savršeni? Da li su vaša braća i sestre savršene? Da li mislite da vaš partner mora biti savršen ili će vaš budući muž ili žena, biti savršeni? Da li je vaš pastor savršen, ili propovednik ili omladinski vođa? Samo se vi nadajte!

Nije lako pokoravati se nesavršenim ljudima. Zbog svoje nesavršenosti oni nam često izgledaju lošije nego što mi sebi izgledamo. A Bog traži da se ponizimo pred takvima. Da li možeš da se poniziš pred nekim koga smatraš lošijim od sebe? Ako si ponizan, kao što je Gospod bio ponizan, to uopšte nije neki problem. 

Poniznost je tajna, koja se otkriva kad se otkrije razlog! Zašto da budem ponizan?

Kad je započeo svoju službu, Isus se nije okitio ni jednom titulom. Nije želeo ništa što bi ga na bilo koji način učinilo različitim od onih kojima je došao da služi. Bio je u svemu, kao vi i ja. Zašto?

Zato što je njegov jedini cilj bio da sva slava pripadne Ocu. Nikad nije želeo da slava pripadne njemu. Sve što je činio imalo je za cilj da se ljudima objavi Božija slava. I znao je da će Otac, kad ga Sin proslavi, proslaviti Sina.

Dakle, hrišćanska poniznost treba da ima za cilj samo jedno – da se proslavi Ime Božije. Zato treba da sam ponizan.

Jer jedina slav, koja treba da krasi bilo čiji hrišćanski život, je Božija slava. Ljudska slava ne može da doprinese ništa Božijoj slavi, nego je može samo zatamniti. Istinite Božije sluge znaju to i žive tako, oni lažni dolaze u svoje ime, propovedaju u svoje ime, motivišu u svoje ime, čak isceljuju u svoje ime - i naravno za to primaju platu. Ali, kao što je pisao apostol Pavle

"A u crkvama u Judeji, koje su u Hristu, nisu me lično poznavali. Samo su čuli: »Naš nekadašnji progonitelj sada propoveda veru koju je nekada hteo da uništi!« I slavili su Boga zbog mene." Galatima 1:22,23

Niko ne treba da zna tvoje ime, nego tvoja dela moraju da budu poznata i to tako što će proslavljati Boga, jer slava pripada samo Bogu.

Sve drugo je prevara i laž.

Kad je to cilj, onda ništa nije teško, onda sve ima smisla i sve ima razlog.

Hrišćanske zajednice napreduju ili propadaju u zavisnosti od toga koliko je poniznosti u onima koji se okupljaju da zajedno proslavljaju Boga. Jer tamo gde nema poniznosti ima razdora i grupa, i spletki i ljubomore, i nepotizma i cinizma i svega drugog što kvari i ruši.

I, uopšte nije teško videti koliko poniznosti ima među nama ili je nema. Jer, ponizni primećuju potrebe drugih i trude se da, služeći, odgovore na te potrebe.

Ponizni rade i više od onog šta je "propisano"; oni vole i one koji nisu njihovi; oni sede i sa onima koji ne mirišu; mole se za one koji ih ogovaraju, pokoravaju se i onima koji im nisu dorasli...

Ponizni se nadaju da je nebo otvoreno za sve, pa čak i za njih same, iako toga nisu dostojni.

I uvek imajte na umu da se "Bog se protivi oholima, a poniznima daruje milost.« Ponizite se, dakle, pod moćnom Božijom rukom, da vas uzvisi kada dođe vreme." 1. Petrova 5:5