PONIZNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, Simina 8; nedeljna služba 17. septembar 2017.)

Priča o fariseju i cariniku

„A onima koji su bili ubeđeni da su pravedni, a sve ostale nipodaštavali, ispriča ovu priču: »Dvojica su otišla u Hram da se pomole. Jedan je bio farisej, a drugi carinik. Farisej je stajao i ovako se molio u sebi: ‚Bože, hvala ti što nisam kao ostali ljudi - razbojnici, nepravednici, preljubnici - ili kao ovaj carinik. Postim dva puta nedeljno i dajem desetak od svega što steknem.

»A carinik je stajao podalje i ni pogled nije hteo da podigne ka nebu, nego se udarao u grudi i govorio: ‚Bože, smiluj se meni, grešniku!‘

»Kažem vam: on, a ne onaj drugi, otišao je kući opravdan. Jer, ko samoga sebe uzdiže, biće ponižen; a ko samoga sebe ponizuje, biće uzvišen.«“ Luka 18:9-14

Poniznost je jedna od najkompleksnijih hrišćanskih tema. Često zloupotrebljavana, posebno od strane onih koji bi trebalo da pokažu najviše poniznosti.

Neretko možete da doživite da vas na poniznost pozivaju onda kad želite da ukažete na nešto pogrešno ili drugačije od ustaljenog.

Može da vam se desi da budete pozvani na poniznost jer vaša sposobnost i želja da radite prevazilaze ili ometaju nečije planove.

Poniznost često pogrešno poistovećuju sa poniženjen, a još češće sa ulizištvom i servilnošću.

Što se pak Božije reči tiče - poniznost je u osnovi suprotnost svakoj vrsti ponosa, ali i čvrsta rešenost da sve ono što jesi bude potčinjeno Božjoj volji.

Teško je biti ponizan, pre svega zato što se retko kad učimo tome, a onda i zato što nas sve oko nas podstiče da budemo ponosni.

Svaki čovek je već, i bez da ga neko uči i podstiče, u osnovi ponosan, i to zbog mnogih stvari.

rase, vaspitanja, porekla, obrazovanja, dobrog izgleda, inteligencije, sposobnosti, talenata, darova i pozicije, kuće, auta ili uticajnog prijatelja...

Kad bi Bog gledao na stvari onako kako mi gledamo, on bi više od svih nas, mogao biti ponosan na sve što je stvorio. Sve što vidimo i što ne možemo da vidimo, Njegovo je delo. Sva ta Božija čuda, govore o njegovoj veličini. I ta veličina nam je ponekad neshvatljiva.

Ali, pogledajte sada ovo, Jovan u 1:14 piše – „Reč je postala telo i živela je među nama i videli smo Njegovu slavu.“

Mislim da smem da kažem kako je slava stvaranja postala još slavnija kad je Stvoritelj došao da bi živeo kao deo tog stvorenja. On nije došao da se ponaša kao naš pokrovitelj i gazda, iako kaže "Zovete me Gospod, i jesam." Nije došao da se pokaže kako je velik pošto se ponizio i došao među nas. Ne!

On je došao, ponizno, postavši u svemu kao mi. U našem Gospodu Isusu Hristu nije postojao ni atom ponosa.

Nikad se nije nametao ljudima, nikad nije zastrašivao ljude, nikad se nije ponašao bahato, niti se pravio superiornim. Sebe je zvao „sinom čovečijim“.

Bog želi da ljudi žive u poniznosti.

Zlo, koje je na svetu, rodilo se u srcu jednog od najvećih anđela koji se uzvisio u svom ponosu. Njegova želja je bila da za sebe prigrabi jednakost sa Bogom. Zbog toga je zbačen sa svog mesta.

Bog je uvek protiv ponosa, gde god da se on nalazi. Bilo da je to na nebu ili na zemlji.

Biblija kaže da se Bog suprotstavlja ponosnima. I ne samo da se suprotstavlja nego se i aktivno bori protiv našeg ponosa, jer je ponos začetak svih stvari koje mogu da nas odvoje od Njega.

Kako se boriti protiv ponosa? 

Pre svega potrebno je da ga prepoznamo.

Ako misliš da nisi ponosan, to je prvi i siguran znak da jesi. Svaki čovek, koji se rodi na ovom svetu rađa se inficiran ponosom.

Ceo svet je ispunjen duhom ponosa (zlo) koji nas stalno tera da se uzdižemo. Nasuprot tome je duh poniznosti (dobro) koji nas vraća na realni nivo. I to je ta, stvarna svakodnevna borba koju vodimo.

Ko sam ja? Šta sam ja? Kakav sam ja? Ja, ja, ja... (u engleskom jeziku čak se i zamenica JA, piše velikim slovom.

Rešenje problema ponosa, odnosno poniznosti, kako lično tako i globalno, je u hrišćanstvu. Ne znam, koliko to sad zvuči ponizno, ali ja u to verujem jer Hrist je PUT i ISTINA za sve, pa tako i za ovo. Naravno, kad kažem, hrišćanstvo, mislim na ono kako Bog gleda na to, a ne na ono šta su ljudi učinili sa tim. Biti hrišćanin, znači biti sličan Hristu, jer hrišćani smo, samo onoliko koliko smo slični njemu.

Po čemu možemo da procenimo svoju sličnost da Hristom?

Ljudi često misle da sličnost da Hristom može da se meri poznavanjem Biblije ili aktivnošću u crkvi, ili služenjem Bogu. Dakle, moram da vas razočaram. Ne postoji način da se na bilo koji način i ikad izjednačimo sa njim po tim pitanjima. Zato su mnogi prevareni. Mnogi znaju bibliju skoro napamet, služe svugde, obilaze razne crkve, i sve manje liče na Hrista.

Na žalost, postoji jedno ubeđenje, da poniznost može da se zaradi, ili da raste proporcionalno delima koja činimo. Ali to jednostavno ne funkcioniše.

Poniznost je pitanje odluke.

Kao što se ljubav ne temelji na osećanjima, već su osećanja plod ljubavi; tako ni poniznost nije utemeljena na onome šta činimo, nego ono što činimo izvire iz poniznosti na koju se odlučimo.

Da je Isus, na primer, došao na zemlju i postao najveći i najmoćniji car, to bi još uvek bila neverovatna poniznost zato što bi i to bio ogroman korak naniže (od Boga do zemaljskog cara). 

Onda bi, kao car, imao vremena da polako, sve više i više, napreduje u poniznosti. Mogao bi da se odrekne carstva i postane običan. I svi bismo rekli "Bravo, kako je on samo ponizan!"

To je poniznost koju bismo veoma lako razumeli. To je poniznost koju bismo mi voleli da primenimo u našem životu. "Daj mi da ja postanem nešto, pa ću ja onda lako da budem ponizan."

Međutim, On je odlučio da bude ponizan, odmah, bezuslovno i bezrezervno. Do smrti. Ne da se postepeno unizuje, nego da odmah bude sa najmanjima, da postane, ne kao i svaki drugi čovek, nego kao jedan od najmanjih.

Razmislite o ovome.

Niko od nas nije mogao da izabere u kojoj porodici će se roditi, isto kao što nismo mogli da biramo u kojoj zemlji ćemo se roditi (iako baš volimo time da se ponosimo, do te mere da zbog toga i ratujemo), ni u kojim okolnostima. Što se nas i našeg uticaja tiče, sve šta je do toga - ko smo, šta smo i gde smo - je puka slučajnost.

Za razliku od nas, Isus Hrist je mogao da odredi, i gde će biti rođen i kad će biti rođen i ko će ga roditi, i ko će mu biti preci, sve.

I šta je On izabrao!?

Izabrao je siromašnu, nepoznatu porodicu jednog stolara iz mesta Nazaret, koji ni dan danas nije najpoželnije mesto za život u Izraelu.

Izabrao je štalu, kao mesto svog rođenja. Čak i ne pravu štalu, već improvizovanu u pećini. Neuredno mesto!

Pogledajte njegovo porodično stablo

- Tamara koja je učinila preljubu sa svojim svekrom;

- Rava prostitutka iz Jerihona;

- Ruta, potomak Moava koji je bio rođen kao plod incesta;

- Vitsaveja, žena sa kojom je David učinio preljubu.

To je porodično stablo koje je Isus izabrao! Zašto je izabrao takvu vrstu ponižavajućeg porodičnog stabla i tako ponižavajuće mesto svojeg rođenja? Poniznost!

Kada je postao čovek, Isus je ponizio sebe i postao svima sluga. Postao je kao rob. Često je govorio svojim učenicima: „Ja nisam došao da bi vi meni služili. Ja sam došao da služim vama.“

On koji je Bog, izabrao je da služi, pomaže i bude blagoslov ljudima, pa tako i svaki hrišćani, što je sličniji Hristu, treba da ima sve veću potrebu da čini kao On -  da služi, blagosilja i pomaže drugima.

Međutim, naše služenje ne sme da promoviše nas, ili da od nas čini nešto veliko. Služenje ne sme da bude povod za ponos, ili još gore za oholost. 

Na žalost, i među hrišćanima i hrišćanskim vođama, često možete da vidite taj ponos, i želju za samoizdizanjem.

Isus to nikad nije činio, a Bog želi da živimo onako kako nam je Isus to pokazao. 

On se u potpunosti poistovetio sa nama. Njega nije bilo sramota što je čovek, niti pak se stidi da nas zove svojom braćom (i sestrama).

Ponekad se osećamo superiornijim u odnosu na neke ljude. Osećamo da smo, nekako, bolji. Ponos!

"Hvala ti Bože što nisam kao on."

U suštini su svi ljudi jednaki. Bez obzira na pol, rasu, porodicu, obrazovanje, inteligenciju, kulturu, poziciju u društvu itd, svaki čovek se suočava životom koji je u osnovi isti, samo se okolnosti i način razlikuju.

Bog nam daje Svetog Duha da nas pouči da to razumemo, da to prihvatimo i da, po ovom pitanju, imamo istu misao kao što je Hrist imao. Drugim rečima, On nam pomaže da se, kao što Pavle piše Rimljanima, "preobražavamo obnavljanjem svoga uma, da razaberemo šta je Božija volja, šta je dobro, prijatno i savršeno."

Naš način razmišljanja mora da bude kao Isusov.

To ne sme da bude teorija. To treba da postane realnost našeg života.

Kako razmišljate o sebi kad ste sami? Da li upoređujete sebe sa drugima - od koga ste bolji, i ko je bolji od vas, i u čemu. Šta ti, stvarno misliš o sebi? Ima li u tome ponosa, ili ste prestrogi prema sebi.

Čuvajte se, ni jedna krajnost nije dobra.

Biblija kaže da smo, kao pojedinci, Bogu veoma važni; ali takođe nas uči da treba da smatramo druge barem podjednako važnim, pa čak i većim od sebe. To ne znači da druge treba da smatramo boljim od nas. To je tako pogrešno. Niko nije bolji od mene (a ni lošiji). Kao što rekoh u suštini svi smo isti.

Isus nije smatrao druge ljude boljim od sebe. Poniznost ne znači smatrati druge ljude boljim od sebe. To je lažna poniznost i opasno razmišljanje. Bog to ne očekuje od nas. Najviši zahtev u tome je onaj iz Fil.2:3! "u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe."

Isus je u praksi pokazao kako to treba da izgleda - kad je učenicima oprao noge.

"Da se proslavi Otac. "

Kad razmišljamo o poniznosti uvek treba da imamo na umu da je to što jesmo, Bog stvorio, i da smo bez njega ništa.

Na primer, ako ste inteligentni, ko vas je učinio takvim? Ako ste talentovani, odakle vam talenat? Zaista je veoma mudro da budemo potpuno ponizni kada razmišljamo o svom stanju.

Gospode, šta imam što nisam primio?

Samo je bezuman čovek ponosan!

Čudesno je posmatrati Isusovu poniznost od trenutka kada je bio dete. U Bibliji, Luka 2:51, čitamo "Onda se s njima vratio u Nazaret i bio im poslušan." I to je trajalo trideset godina.

E sad, da li su Josif i Marija bili savršeni? Daleko od toga! Nisu bili posebno bolji od nekog sadašnjeg bračnog para. Čak se i hrišćani ponekad „zakače“, zar ne? Verujem da se to dešavalo i Josifu i Mariji. Nisu oni bili ni savršeni ni bezgrešni (Svoje dete su zaboravili u hramu).

A u njihovoj kući je živeo Isus koji je bio bezgrešan, savršen i koji nikada ništa nije pogrešio.

Dakle, ko tu kome treba da se pokorava? Logično bi bilo da se nesavršeni pokorava savršenom, zar ne? Ali nije bilo tako! Isus se pokoravao nesavršenim roditeljima. Zašto? Zato što je bio ponizan pred onim koji je tako odredio "Poštuj oca i majku,..."

Da li su vaši roditelji savršeni? Da li su vaša braća i sestre savršene? Da li mislite da vaš partner mora biti savršen ili će vaš budući muž ili žena, biti savršeni? Da li je vaš pastor savršen, ili propovednik ili omladinski vođa? Samo se vi nadajte!

Nije lako pokoravati se nesavršenim ljudima. Zbog svoje nesavršenosti oni nam često izgledaju lošije nego što mi sebi izgledamo. A Bog traži da se ponizimo pred takvima. Da li možeš da se poniziš pred nekim koga smatraš lošijim od sebe? Ako si ponizan, kao što je Gospod bio ponizan, to uopšte nije neki problem. 

Poniznost je tajna, koja se otkriva kad se otkrije razlog! Zašto da budem ponizan?

Kad je započeo svoju službu, Isus se nije okitio ni jednom titulom. Nije želeo ništa što bi ga na bilo koji način učinilo različitim od onih kojima je došao da služi. Bio je u svemu, kao vi i ja. Zašto?

Zato što je njegov jedini cilj bio da sva slava pripadne Ocu. Nikad nije želeo da slava pripadne njemu. Sve što je činio imalo je za cilj da se ljudima objavi Božija slava. I znao je da će Otac, kad ga Sin proslavi, proslaviti Sina.

Dakle, hrišćanska poniznost treba da ima za cilj samo jedno – da se proslavi Ime Božije. Zato treba da sam ponizan.

Jer jedina slav, koja treba da krasi bilo čiji hrišćanski život, je Božija slava. Ljudska slava ne može da doprinese ništa Božijoj slavi, nego je može samo zatamniti. Istinite Božije sluge znaju to i žive tako, oni lažni dolaze u svoje ime, propovedaju u svoje ime, motivišu u svoje ime, čak isceljuju u svoje ime - i naravno za to primaju platu. Ali, kao što je pisao apostol Pavle

"A u crkvama u Judeji, koje su u Hristu, nisu me lično poznavali. Samo su čuli: »Naš nekadašnji progonitelj sada propoveda veru koju je nekada hteo da uništi!« I slavili su Boga zbog mene." Galatima 1:22,23

Niko ne treba da zna tvoje ime, nego tvoja dela moraju da budu poznata i to tako što će proslavljati Boga, jer slava pripada samo Bogu.

Sve drugo je prevara i laž.

Kad je to cilj, onda ništa nije teško, onda sve ima smisla i sve ima razlog.

Hrišćanske zajednice napreduju ili propadaju u zavisnosti od toga koliko je poniznosti u onima koji se okupljaju da zajedno proslavljaju Boga. Jer tamo gde nema poniznosti ima razdora i grupa, i spletki i ljubomore, i nepotizma i cinizma i svega drugog što kvari i ruši.

I, uopšte nije teško videti koliko poniznosti ima među nama ili je nema. Jer, ponizni primećuju potrebe drugih i trude se da, služeći, odgovore na te potrebe.

Ponizni rade i više od onog šta je "propisano"; oni vole i one koji nisu njihovi; oni sede i sa onima koji ne mirišu; mole se za one koji ih ogovaraju, pokoravaju se i onima koji im nisu dorasli...

Ponizni se nadaju da je nebo otvoreno za sve, pa čak i za njih same, iako toga nisu dostojni.

I uvek imajte na umu da se "Bog se protivi oholima, a poniznima daruje milost.« Ponizite se, dakle, pod moćnom Božijom rukom, da vas uzvisi kada dođe vreme." 1. Petrova 5:5