ISTINSKA SLOBODA

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 10.10.2021.)

Ovih dana bukvalno smo preplavljeni pričama o slobodama – građanskim, seksualnim, financijskim, ličnim, religijskim, političkim ... Svi osećaju da imaju pravo na slobodu i spremni su da se bore za to. Pri tom nikom nije važna sloboda onog drugog, svako gleda samo sebe. Često je priča o slobodi zasnovana na pogrešnim pretpostavkama ili lažnim informacijama, na koristoljublju, ... Kao na primer ovo što se dešava danas u našoj sredini sa ovim antivakserima, pa sa pravom na abortus, pravima homoseksualaca, itd. I koliko god da se dosegne mera neka slobode, uvek postoji neko ko je protiv toga, neko ko ima potrebu da svoje stavove stavi ispred nečijih, da svoju istinu istakne u prvi plan. Tako da ta dostignuta sloboda ubrzo postane samo povod za nove sukobe, nova prepiranja, nova pravila koja sputavaju tuđe slobode, i tako u krug. 

Prava istina je da nema apsolutne slobode, zato što stečena sloboda veoma brzo postane institucija, a institucija ima pravila koja moraju da se poštuju da bi institucija opstala. I tako, istitucija zarobljava slobodu, a uživaoci slobode postanu zarobljenici iste. Ubrzo se zaboravi šta je trebalo da se postigne, i ostane samo nemilosrdna odbrana institucije. 

Ta tema, o prividnoj slobodi, za koju su Jevreji smatrali da imaju, tema je stihova koje ćemo sad pročitati, i verujem iz njih nešto naučiti. 

Jovan 8:30-36 “I dok je to govorio, mnogi poverovaše u njega. Isus reče Judejima koji su u njega poverovali: »Ako se držite moga učenja, zaista ste moji učenici. Saznaćete istinu i istina će vas osloboditi.« »Mi smo Avraamovi potomci«, odgovoriše mu oni, »i nikad nikom nismo robovali. Kako možeš da kažeš: Postaćete slobodni?« »Istinu vam kažem«, reče im Isus, »ko god čini greh, rob je greha. Rob ne ostaje u kući zauvek, a sin ostaje. Pa, ako vas Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni.” 

U trenutku kad je vođen ovaj razgovor Isus je još uvek bio u Jerusalimu u kojem je i dalje vladala praznična atmosfera. Ljudi su čuli o njemu, neki su ga i sreli, neki su slušali njegove nadahnjujuće reči, a književnici i fariseji su se i dalje trudili da Ga uhvate u zamku. Na početku ovog poglavlja čitamo da je ovaj put zamka bila žena uhvaćena u preljubi. Kao i nebrojeno puta do tadn zamka je bila veoma lukavo smišljenja, obučena u Stari zavet, našiminkana moralnim i etičkim principima religije - »Učitelju, ova žena je uhvaćena kada je činila preljubu. Mojsije nam je u Zakonu zapovedio da takve kamenujemo. Šta ti kažeš na to?«(8:4,5). Drugim rečima – imamo li mi slobodu da je kamenujemo ili ne? 

Znamo kako se završilo ovo suočavanje. Bila je to još jedna manifestacija Isusove božanske prirode i nebeske mudrosti. Isus je, kako sam kaže, „svetlost sveta“ (8:12), ali ne bilo kakva svetlost nego istinska sila koja rasteruje mrak, posebno mrak njihovih zabluda, od kojih je jedna o slobodi. Kad rastera mrak, Njegova svetlost ukazuje na život u novoj dimenziji i sili, u istinskoj slobodi. 

Isus je isti atribut upotrebio i za sve one koji su njegovi. “Vi ste so i svetlost sveta.” To znači da naši stavovi, naše poruke, naše službe, treba da budu u skladu sa njegovom svetlošću. Treba često da preispitujemo sebe kako stojimo po tom pitanju. Da li naša svetlost ukazuje samo na ono što je loše (kritikuje), ili otkriva dobro kojem svako treba da teži. Dužni smo da istinski osvetljavamo stvarnost u kojoj živimo, isto kao što je to On činio. Ne ugađajući sami sebi, nego tražeći dobrobit drugih. Priznaćete da je, u vremenu u kojem živimo, u ovom sumraku lažnih sloboda, ideja, religija, morala, neophodno jarko svetlo koje će sve obasjati i razotkriti pravu prirodu svih stvari, ali pre svega jasno pokazati ono što je ispravno, istinito i vredno života. 

Hristove reči mnoge je podstaklo da poveruju u Njega. Njegove reči zvuče dobro i moćno, ohrabrujuće, utešno, daju jedan drugačiji pogled na sumornost sveta u kojem živimo. To je ono što privlači ljude i dan danas. Činjenica ja da će i naši savremenici biti privučeni time. Znam, ponekad smo baš nestrpljivi po tom pitanju. Čini nam se da je sve manje onih koji dolaze i prihvataju Reč Božju. Mnogo je razloga za to, a neki od njih su činjenica da ima onih koji, na žalost, ne žive u skladu sa onim što govore i prenose ili zauzimaju pozicije u borbama za slobodu koje to nisu, i koje često nisu u skladu sa Božjim principima. 

Ipak, ne smemo da budemo skeptični i obeshrabreni. Treba da budemo ubeđeni da Bog ima one koji će se obratiti i krenuti putem vere, a ima i one koji će biti spremni da takve prihvate, da sa njima započnu hrišćanski put, i da ih opreme za nastavak puta u veri. 

E ti, koji treba da prihvataju, da vode i poučavaju, koji bi trebali da su snažni Božji svedoci, sa njima Isus razgovara. Jevreji su izabrani narod preko koga je blagoslov trebao da dođe na ceo svet, ali očigledno je da su zapeli negde na putu, ispustili su iz vida konačni cilj, počeli su da se sapliću i da tumaraju živeći lažnu slobodu. Zapetljali su se u mreže sopstvene grešnosti, postali su robovi svojih želja, uverenja i religioznosti. 

Dobar početak je važan, ali to je samo početak. Na početku je sve, nekako lako, jednostavno, jasno, prihvatljivo, ... Pravi testovi vere dolaze kasnije, kroz prepreke koje svakodnevno, na neki volšeban način, iskrsnu u životu. Početak je entuzijastičan, uzbudljiv, sve je novo, interesantno, puno izazova, ... sve vodi ka tome da jednog dana postaneš zreo hrišćanin – miran, staložen, mudar, koji ima reč za svaki priliku, itd. Ali kako vreme prolazi, kažemo sve dođe na svoje mesto. Stvorimo neke navike, izgradimo neke rituale, i neminovno upadnemo u kliše ... Da li se moliš ujutro – naravno, čitaš pismo – svaki dan, ideš u crkvu – obavezno ... Dakle, sazreo sil postao si mator, ozbiljan vernik, čuvar svetinje, spreman da se maši kamenčine čim neko prekrši neko pravilo, ... 

Problem mnogih hrišaćana nije u tome da postanu takvi. Možda ih je čak malo i previše, Problem je kako ostati entuzijastičan, zainteresovan, kako da i posle dvadesetog čitanja Pismo i dalje bude uzbudljivo, novo, interesantno, kako ostati otvorenog uma, slobodan, nesputan u svojoj veri, kako ostati učenik željan novih znanja i saznanja. 

Da odmah kažem, niko nema recept za to. Znam samo da pomaže 

- ako Pismo, koje nam je Bog, koji nas voli više od nas samih, napisao, čitamo upravo tako. Sa ljubavlju i interesovanjem, ne iz navike. 

- kad radosno dolaziš na mesta gde se okupljaju tvoja braća i sestre, ne zato što treba da se ide u crkvu. 

- kad pevaš iz srca, a ne zato što tako treba, ili samo otvaraš usta da drugi misle da pevaš. 

- kad sa nestrpljenjem očekuješ neki novi poziv, neku novu službu, u koju će te Bog pozvati, a ne da daš prilog i ti si svoje završio. 

- kad gajiš svoju ljubav prema Bogu sa najvećom mogućom pažnjom, 

- kad se raduješ svemu što vera donosi, Ni jedan vernik ne treba da robuje svojoj veri – kako mi je rekao jedan brat u crkvi u kojoj su me pozvali da ih služim “znaš mi to tako ne radimo”, ali to je biblijski rekao sam ja, ali on je dalje insistirao na tome da oni to tako ne rade. 

Svako treba da žudi da je slobodno živi svoju veru. Ili drugim rečima, ne treba da se trudimo da postanemo religiozni, već da uživamo u odnosu sa Bogom i njegovom Reči, da se radujemo službi u koju nas poziva ili će nas pozvati, kao da smo tek na početku, a ne na kraju puta. 

Ako ti se peva – pevaj; ako ti se moli – moli; ako ti se dižu ruke – diži; ako ti se služi – služi. Možda je telo staro, ali Duh je bezvremen, nikad ne treba da ostari. 

Za takav život potrebno je da budemo slobodni. Slobodni o sveta, od skrivenih želja i od navika, od preterane brige, od greha, posebno od greha .... Želim da obratite pažnju na ove Isusove reči: “Saznaćete istinu i istina će vas osloboditi.“ 

Ljudi, generalno, žude da saznaju istinu, ali kad je vide ili čuju onda ili ne veruju ili ne žele da veruju ili nemaju ljubavi za nju. Istina je jednostavna, čista, direktna, neproračunata, neporočna, nepotkupljiva, a ipak je mnogi odbacuju sa prezirom i traže nešto drugo što bi izgledalo kao istina, ali da bude onakva kako su je oni zamislili i koja bi prijala njihovim ušima. 

Verujem da ste čitali 1. Carevima 22. poglavlje. U tom poglavlju vidimo cara Ahava kojem gomila proroka govori istinu kakvu on želi da čuje. Međutim car Josafat traži i drugo mišljenje. Car Ahav u tamnici drži proroka Miheja koji mu je uvek govorio samo istinu i, naravno, zato je završio u tamnici. Miheja pozivaju pred cara, i stražar koji ga dovodi, prijateljski ga savetuje “»Eno svi proroci kao jedan proriču caru uspeh. Neka se tvoja reč složi s njihovom, zato govori povoljno.«” Naravno, Mihej ne pristaje da govori ono što nije istina, pa dolazi u sukob i sa Ahavom i sa prorocima. Naravno, Ahav prihvata ono što je želeo, i sve se završava tragično po njega. 

Naši savremenici, tražeći istinu koja bi prijala njihovim ušima, putuju u egzotične zemlje, zaviruju u budizam, dive se zen filozofiji, proučavaju ezoteriju, pitaju za mišljenje razne gurue i pustinjake ... i, nikad nisu zadovoljni. Zašto? Zato što se istina nikad ne prilagođava onome koji je traži, nego onaj koji traži mora da prihvati istinu, onakvu kakva jeste. 

Božija reč je istina, sviđalo se to nama ili ne. Čak i ako se NIKOME ne sviđa, mi treba da volimo istinu koja dolazi od Boga. To je naša jedina nada. Jasno nam je koliko je drastična razlika između onoga što svet naziva istinom i Božije istine. Pavle u poslanici Rimljanima piše da, ako želimo da sve stari razumemo onakve kakve stvarno jesu, treba da postavimo stvari na pravo mesto tj. “neka Bog bude istinit, a svaki čovek lažov”. I to je osnovna razlika između Reči Božije i svih ostalih “istina”. Ono što je od Boga je istina, sve ostalo nije. Jednostavno, zar ne! Naime, ljudska istina je veoma ograničena istina, ona je istina samo onoliko koliko je naše znanje ili samo u odnosu na ono što sada razumemo, a često i ono što bismo voleli da jeste. 

Najbolji primer je naučna istina. Najveći problem je što naučna istina mora da ide u skladu sa naukom, tj. stalno mora da se dograđuje, ispravlja, ispituje, ... kod mnogih ljudi to stvara popriličnu konfuziju. Posebno kod onih koji nemaju dovoljno intelektualnih sposobnosti ni znanja da te stvari ispitaju. 

Zatim, tu je istina koju stvaramo u odnosu na druge ljude. Istina je da nekoga možemo da poznajemo, ali teško da smo ga upoznali tako duboko da bismo smeli da tvrdimo da ga poznajemo potpuno. Vajnština može da prevari. Koliko puta ste do sad čuli: “nikad to ne bih očekivao od nje/ga ... bilo šta, ... a bio sam spreman da dam ruku za njega ...). 

Zato, ajde da se ne zavaravamo da je naša istina relevantna za bilo koga. 

Iako nam je Gospod dao intelekt, to je veoma ograničena stvar, i kao takva stvara veoma ograničene istine i razumevanja. Za razliku od svega toga Božija istina je apsolutna. To se ne menja sa novim naraštajima “Ja, GOSPOD, ne menjam se.” Malahija 3: 6. 

Vidite na šta je Isus mislio kad je rekao da istina oslobađa!? Istinska sloboda ne zavisi od ljudskih spoznaja, raspoloženja, znanja, manipulacija, koristi i sl., nego od Božije odluke, plana i delovanja. 

Zbog nepotpune istine koju može da spozna svaki čovek je rob nečega ili nekoga ili oboje, a samo onaj koji je zarobljen Božijom istinom je istinski slobodan. Kao što je to napisao apostol Pavle: “Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, onoga kome se kao sluge predajete da mu budete pokorni – bilo greha, što vodi u smrt, bilo poslušnosti, što vodi u pravednost. Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge greha, od srca pokorili primeru učenja kome ste predati. Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti.” (Rimljani 6:16-18). Jevreji su se, na ovakvu Isusovu izjavu, osetili veoma uvređeni. 

Ljudski je to! Probajte nekome ko puši da kažete da je rob cigarete. Strašno će se uvrediti ... verujte znam šta govorim ... ne pitajte kako. Ili nekome ko voli da pije da je rob alkohola. Ili bilo šta drugo, šta čovek čini iz navike, ... Svaka navika je ropstvo, bez obzira kako dobro, uzvišeno ili duhovno izgledala. Svako će vam, listom, reći da nije rob, nego da on to radi zato što voli tako, ili je tako ispravno ili tako duhovno, a on slobodno može da prestane kad god poželi i da se oseća dobro. Tako su reagovali Jevreji: »Mi smo Avraamovi potomci, i nikad nikom nismo robovali." 

Ali Isus je mislio na sasvim drugačije ropstvo, koje nema veze ni sa kakvim ljudskim porobljavanjem, već na ropstvo koje dolazi od odstupanja od Istine, on govori o ropstvu grehu. (8:34). Od tog ropstva može nas osloboditi samo Bog. I on je to učinio kroz svoga Sina, našeg Spasitelja, oslobodivši nas kazne koja je posledica greha. 

Nažalost, greh, kao mogućnost, postoji i dalje u našem životu (1. Jovanova 1:7-10) ali greh nije više naš način života jer smo oslobođeni njegovog dejstva. Kao što je jedan stariji propovednik voleo da kaže: ne možeš zabraniti pticama da lete iznad tvoje glave, ali svako možeš da im ne dozvoliš da ti naprave gnezdo u kosi. 

Dakle, jedini put do slobode je prepuštanje sebe Hristu u poslušnosti slobodno i radosnog srca. Postali smo slobodni da izaberemo gospodara kojem ćemo služiti jer »Niko ne može da služi dvojici gospodara. Jer, ili će jednoga mrzeti, a drugoga voleti; ili će jednome biti privržen, a drugoga prezirati.” zapisao je Matej Isusove reči. (Matej 6:24) 

Vidite, u ovom svetu poluistina i laži, izmišljenih sloboda, koje su listom posledice greha koji vlada u ljudima, možemo da živimo slobodno jedino ako se držimo Božije istine. 

Na tu slobodu smo pozvani, ne samo da u njoj živimo, nego i da je propovedamo i svedočimo, jer svet nema nikog drugog sem nas da svetli Isusovim svetlom. 

Zato, ne budimo ni na čijoj strani, nego ostanimo dosledni Božijoj istini i slobodi za koju nas je oslobodio. Slobodni od straha, neizvesnosti, nesigurnosti, sa čvrstim osloncem, utehom i nadom svetlimo Božijom istinom gde god idemo i pred kim god stojimo.

 Amin!

ODREKNI SE SEBE, UZMI SVOJ KRST I SLEDI GA!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja, 8. avgust 2019.)

Marko 8:29-38 “»A vi«, upita ih, »šta vi kažete, ko sam ja?« Tada Petar reče: »Ti si Hristos!« A on ih strogo opomenu da nikom o njemu ne govore. Onda poče da ih uči da Sin čovečiji treba mnogo da prepati, da ga odbace starešine, prvosveštenici i učitelji zakona, da bude ubijen i da posle tri dana vaskrsne. Otvoreno im je o tome govorio, pa ga Petar povuče na stranu i poče da ga prekoreva. A Isus se okrenu, pogleda učenike, pa izgrdi Petra i reče: »Beži mi s očiju, Satano, jer ne misliš na Božije, nego na ljudsko.« Potom pozva k sebi narod zajedno sa svojim učenicima, pa im reče: »Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i pođe za mnom. Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene i evanđelja, spašće ga. Šta vredi čoveku da dobije ceo svet, a svom životu naudi? Šta čovek može dati u zamenu za svoj život? »Ko se u ovom preljubničkom i grešnom naraštaju postidi mene i mojih reči, i njega će se postideti Sin čovečiji kada dođe u slavi svoga Oca sa svetim anđelima.” 

Evanđelje po Marku je, kažu teolozi, najstariji hrišćanski spis. Ja volim to evanđelje jer je pisano sa posebnom namerom da ohrabri i uteši i pouči verne kako da ostanu na Hristovom putu, bez obzira na sve okolnosti i izazove. Poglavlje 8 je ključno poglavlje tog evanđelja. Sve zajedno, opisano ovde, predstavlja važnu prekretnicu u razumevanju Isusove misije i očekivanja od učenika. U ovom delu Marko opisuje sve što Isus jeste i svu silu njegove vlasti koja nadvladava bolesti, nepogode, glad, zemaljske autoritete. U događajima koji slede jedan iza drugog Isus isceljuje gluvonemog čoveka, hrani 4000 ljudi, odbija da sarađuje sa farisejima koji su želeli da ga iskušaju, upozorava svoje učenike da izbegavaju upodobljavanje sa religijskim i svetovnim normama, vraća vid slepom čoveku, traži od apostola da mu veruju i da kažu šta misle ko je On (s. 29). Petar, u prisustvu drugih apostola, odgovara svojim velikim priznanjem: „Ti si Hristos." Ovo je suštinska istina u evanđeoskoj poruci, i to ne samo u ovoj Markovoj, nego uopšte u svim porukama od tada pa do današnjih dana. Međutim tu postoji jedno malo iznenađenje. Sledeći stih, posle Patrovog priznanja kaže, “A on ih strogo opomenu da nikom o njemu ne govore. “(s. 30). Nije li to čudno? Sada kad konačno znaju ko je On, zar nije logičnije da im je rekao: „Želim da obiđete svako selo u Galileji i da svima kažete ko sam ja.”? Umesto toga, naložio im je da to nikome ne govore. Božiija mudrost, otkrivena u Isusu Hristu, uvek ovako iznenadi. Božji plan i namisao je mnogo šira od onoga kako bismo mi neka stvari rešavali. Učini nam se da je nešto logično i mudro, a kad to sagledamo u Božijem ogledalu, onda baš i nije. Naime, apostoli su u tom trenutku bili još potpuno nespremni da se nose sa istinom koju su upravo saznali. Sem svojih zaključaka i predubeđenja, njihovo znanje i spoznaja Isusa, nisu baš bili neka argumentacija kojima su mogli da potvrde to svoje saznanje. Nisi bili sigurni u to šta je Božije carstvo, ni šta u stvari znači ta istina da je Isus Mesija. Tek su bili na početku svog naučavanja. Setite se samo koliko pitanja su mu postavljali, i koliko često je govorio “Zar još ne shvatate i ne razumete?” čak i u ovom poglavlju. 

Napraviću jednu malu digresiju, pošto me je ovo podsetilo na aktuelno ponašanje hrišćana u ovom našem vremenu. Naime, pošto je tehnologija tako napredovala da nam je praktično omogućila da skoro ne postoje granice među ljudima, ako nikako drugačije ono barem virtualno, to nam je stvorilo mogućnosti da imamo neograničeni pristup društvenim mrežama, na kojima obitava preko 4 milijarde korisnika. Zar nije logično da sada svi, koji imaju bilo kakve mogućnosti da pristupe internetu preko pametnih telefona do desktop računara, krenu da propovedaju i šire evanđelje i propovedaju o Hristu. Naravno, svi su se toga setili, takva prilika se ne propušta. Izgleda logično i mudro. I odjednom, su svi postali teolozi, branitelji vere, tumači, propovednici ... Ljudi, nenaučeni ili polovično naučeni i neposvećeni za službu, neutvrđeni u veri, vođeni osećanjima, bukvalno pišu i objavljuju gluposti – zen priče i budističke umotvorine ubeđeni da su hrišćanske, izreke koje izgledaju dubokoumne i duhovne, prenose neproverene vesti, najčešće lažne, oduševljavaju se parolama i srceparajućim lažnim ispovestima, napajaju se propovedima propovednika prosperiteta, zadivljeni su mega crkvama i misijama po egzotičnim zemljama, objavljuju kraj sveta na svaku vodu koja se zacrvenela kao krv usled zagađanje, tumače žig zveri, paniče zbog čipova, 5G, HAARPA i kemtrejlsa ... i ubeđeni su da na taj način objavljuju, proklamuju ili uče nekoga Istini. U svemu tome jedina je istina da bi nekima od njih trebalo zabraniti da govore o stvarima hrišćanske vere koje prelaze granicu ličnog doživljaja, baš kao što je Isus zabranio apostolima da govore o Njemu, jer bi samo unosili sumnju, zbrku, nevericu i neisgurnost kod mnogih. 

Da ne govorim koliko je sve to loše jer se takvi potpuno oglušuju o biblijske stihove koji izričito kažu da je Duh Sveti taj koji deli darove, određuje i postavlja ljude u službe i objavljuje istinu preko svojih izabranika. Uopšte se ne obaziru na to da Duh i Crkva zajedno određuju, rukopolažu i promovišu radnike i da bez toga takav rad, takvo učenje, takvo delovanje, kako god da ono izgleda dobro i logično, nije u skladu sa Božjom voljom i Njegovim planom. Ako slučajno, ne daj Bože, nekoga i opomenete, i skrenete mu pažnju na Reč u ljubavi, susretnete se sa takvim napadima i pitanjima da vam je odmah jasno koji ih duh vodi. Naime oni koji Njega prihvataju dužni su da se drže onoga šta Pismo govori: “On je dao jedne za apostole, a druge za proroke, jedne za evanđeliste, a druge za pastire i učitelje,” Efescima 4:11 

Ako se ne povinujemo Duhu Svetom koji sve vodi, suprotstavljamo se Božijem planu koji sve obuhvata, a to znači da imamo svoje planove i zamisli, svoje ideje, a to nas može koštati života, i to ne samo ovog, nego onog budućeg, mnogo vrednijeg. Vratimo se na tekst koji smo pročitali. Isus je razumeo da su njegovi učenici bili spremni da ga proglase za cara, ali nisu bili spremni za budućnost kakvu je on zamislio. To što je On zamislio bilo je sušta suprotnost onoga što su oni smislili. Oni su očekivali slavu i moć, palatu u Jerusalimu, bezbrižan život, i šta sve još ne padne čoveku na pamet - a On muke, patnje i smrt na krstu. Zato im je zabranio da idu i govore o Njemu. Sad zamislite da su apostoli sa tim očekivanjima i tako ograničenom spoznajom krenuli po Galileji da objavljuju da je Mesija tu. Za par meseci imali bi armiju sledbenika, oooo da! Sigurno bi nakupili gomilu raznoraznih nezadovoljnika, bundžija, džabalebaroša – naravno bilo bi tu i pristojnog sveta u potrebi ili u potrazi za atrakcijom. Ali, svi oni bili bi tu iz pogrešnih spoznaja i potpuno pogrešnih motiva. 

Uostalom, o nečem sličnom piše Jovan u svom evanđelju i pominje kako se mnoštvo koje je sledilo Hrista razišlo čim je on postavio jasne i teške uslove. (Jovan 6:66) Da bi sprečio da se takve stvari dešavaju, Isus je počeo novu lekciju, najtežu lekciju hrišćanstva – KRST. 

Do tog trenutka Isus je samo suptilno nagoveštavao šta će se dešavati sa njim – čitajte Jovanovo evanđelje 2, 3 i Matej 12. Te najave su sa samog početka Isusovog delovanja. Ali, očigledno, učenicima to nije bilo dovoljno jasno. I nama se često događa upravo to. Imamo svoje planove i svoja razmišljanja i svoja razumevanja Božijeg delovanja, pa potpuno previdimo Njegove suptilne znake kojima nas upozorava ili usmerava ili upućuje na nešto važno. Ako ne prođe suptilno, Bog tada počinje da govori direktno, otvoreno, jasno, i onda to nama deluje oštro, strogo, teško i ponekad se čini nepravedno. Ne znam da li će vam ovo biti uteha, ali nismo mi baš za sve to sami krivi. Ima onaj zli koji nam u tome zdušno pomaže. 

Pogledajte tekst, 32. stih. Pošto, očigledno učenici nisu razumeli suptilne najave Isusove službe i događaja koji moraju da se dese sa njim, Isus počinje da govori sasvim otvoreno o tome, ne birajući previše reči, niti govoreći uvijeno, pa čak ni ne štedeći osobe koje su u Jevrejskom društvu predstavljale vrhunski autoritet. Naprotiv, njih je okarakterisao kao glavne neprijatelje. Direktno je rekao da će da pati, da će biti mučen i da će ga svi odbaciti i da će umreti. Otkud sad to? Petar jednostavno nije mogao da veruje svojim ušima. Isus je bio toliko jasan da apostoli ovaj put nisu mogli da ga ne razumeju. A sve to što je rekao rušilo je sve njihove nade i očekivanja. Kako smrt može da bude početak ičega, kako smrt može da bude pobeda, kako smrt može da bude slavna? To se nikako ne slaže jedno sa drugim. Doduše, spomenuo je Isus i da će vaskrsnuti, ali ko vodi računa o takvim sitnicima, kao što je vaskrsenje, kad se sve što si isplanirao ruši. 

Da li ste nekad bili u takvoj situaciji? Očekujete od Boga da učini nešto za vas, potrebno vam je, imate sve isplanirano, a onda se desi nešto sasvim suprotno i morate sve da otkažete ili sve propadne. Počnete da kukate i da se žalite: šta sam ti ja Bože zgrešio, pa samo sam ovo malo tražio ... U toj kuknjavi uvek zaboravimo obećanja: da nas nikad neće napustiti, da on sve izvodi na dobro onima koji ga ljube, da će nam dati sve što nam je potrebno za život u pobožnosti ... itd. 

Isto se desilo i Petru. Potpuno je prečuo reč vaskrsenje, i počeo je da prekoreva Isusa: »Daleko bilo, Gospode! Neće ti se to dogoditi!« zapisao je Matej. 

Zamislite Petra koji prekorava Hrista! „Gospode, ne smeš tako da govoriš. To je strašno, nema šanse da ti se to desi? Nemoj tako negativno da ispovedaš, budi pozitivan." Kakva slika! Samo nekoliko minuta ranije Petar ispoveda i govori: "Ti si Hristos", a sledećeg minuta podučava tog istog Isusa kako treba da se ponaša kao Hristos. Patnja, bol, smrt, definitivno nisu bila deo plana koji je Petar imao za njega. 

Da nije tužno bilo bi smešno. Petrova reakcija bila je na sve moguće načine pogrešna. Pogrešna do te mere da mu je Isus rekao »Beži mi s očiju, Satano! Ti si mi sablazan, jer ne misliš na Božije, nego na ljudsko.« 

Da se razumemo, nije Petar lično bio Satana, nego ga je zli iskoristio za svoje svrhe. Kao što sam rekao ranije, zli nam pomaže da budemo zli tamo gde i ako mi sami ne umemo. Petar je jasno odlučio da je Isus Hristos, ali je njegov um i dalje bio pun Petrovih misli i zli je našao način kako da ih iskoristi za sebe. Ovo je vrsta reakcije koju vidimo kod učenika ne samo iz Isusovog vremena nego i danas. Ponekad nam se čini da su Hristove reči neverovatne, zahtevne i prevazilaze naše mogućnosti, pa ostanemo zapanjeni i zbunjeni. Naša predubeđenja znaju da budu tako duboko ukorenjena da ih je skoro nemoguće iščupati i na njihovo mesto postaviti ono što je Božije. Ipak, budite sigurni, nemoguće je razumeti hrišćanstvo, biti hrišćanin, a ne razumeti i ne prihvatiti krst. Nemoguće je ispravno spoznati Hrista ako ne prihvatimo da je njegov put put krsta. Zato su apostoli potpuno prečuli reč vaskrsenje. Zato nisu u potpunosti razmeli šta znači ta reč sve dok se to stvarno nije desilo. Zato su, pre nego što će krenuti u misiju, trebali da budu poučeni. Zato mi, pre nego što išta govorimo, moramo da znamo i prihvatimo krst i krenemo za Isusom. Interesantno je da ni u jednom evanđelju nećete naći ni jedno pitanje apostola koje se odnosi na vaskrsenje. O svemu su ga pitali – o opraštanju, o molitvi, o pozicijama, i šta će dobiti pošto su sve ostavili ... ali o vaskrsenju, ni reč. Vaskrsenju prethodi muka, patnja, borba i smrt. A mi o tome baš ne volimo da pričamo. Ni oni nisu voleli! 

Kao što reče negde neko: svi bi želeli u raj, ali niko ne želi da umre. 

Možemo to da parafraziramo: svi bi želeli za Hristom, ali niko ne želi da nosi krst. 

To nošenje krsta je, upravo, nastavak poučavanja o tome kako je Hrist zamislio put i život svojih učenika: »Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i pođe za mnom.” Šta to znači za nas, Hristove učenike? 

On kaže: “Ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne samoga sebe," Hristos ne kaže da taj neko treba da mrzi sebe, svoje telo, svoja osećanja. On ne traži da negiramo svoju čovečnost, svoju ličnost, svoj karakter. Odricanje od samog sebe ne znači da moramo da odreknemo dobara koja posedujemo, ne moramo da se zlopatimo samo da bismo patili, ne. Odricanja od samog sebe znači da se odričemo prava na sebe, i da ta prava predajemo Njemu. Na taj način potvrđujemo da mu pripadamo, da sve što imamo i jesmo pripada Njemu. Prihvatamo da nećemo sami donositi odluke šta ćemo da radimo i gde ćemo da idemo. To je stvarno nešto što pogađa samu srž našeg života, suštinu našeg sveukupnog postojanja, jer jedno što mi ljudi želimo, cenimo i borimo se da zadržimo, je pravo da sami donosimo konačne odluke. O tome je Hristos govorio. On nam ne govori da se odreknemo ovoga ili onoga, nego da se odreknemo sebe. Pavle je tim, Hristovim, rečima objasnio korinćanima kako treba da žive. On piše: „Ili zar ne znate da je vaše telo hram Svetoga Duha, koji je u vama, koga imate od Boga, i da niste svoji? Jer, skupo ste kupljeni. Zato svojim telom proslavite Boga.“(1. Korinćanima 6:19,20). Ako idemo za Hristom ne smemo da posedujemo sebe, zato što je On Gospodar naših života. Više ne pripadamo sebi.

Svaki učenik treba da “uzme svoj krst”. Mislim da učenicima ovaj izraz uopšte nije bio jasan. Povremeno, oni su videli razapete kriminalce i pobunjenike protiv Rima, duž galilejskih puteva, i za njih je to predstavljalo ponižavajuću i bolnu smrtnu kaznu. Ko bi to dobrovoljno uopšte želeo da preuzme? Nisu razumeli, i nije im bilo jasno o čemu to Isus govori. I za mnoge danas, čak i hrišćane, krst je potpuno nejasan izraz. Koristimo ga toliko olako da je to prosto zabrinjavajuće, koristimo ga čak i kao znak da se razlikujemo jedni od drugih. Nekako smo relativizovali taj krst. On za neke predastavlja znak da pripadaju određenom plemenu, a za neke neku poteškoću ili smetnje koje ih ometaju da ne postignu planove koje su zamislili ili koje moraju da izdrže. Neko ima stare roditelje o kojima mora da se brine i kaže: to je moj krst; drugi ima loše komšije, to je njegov krst koji mora da nosi; neko je opet invalid pa je to njegov krst; neko ima neposlušnu decu kao krst i tako. Složićete se sa mnom da je sve to smešno u odnosu na krst na koji je Hrist mislio. Hristov krst je znak da onaj koji ga nosi ide u smrt. Uzeti Hristov krst znači umreti za Hrista. Težak krst, zar ne! Ali, ima u tome dobra vest – smrt za Njega znači otvorena vrata srca u kojem će On da živi. 

Da bi se to desilo učenik treba da “pođe za njim”. Mogu da vam kažem da neprestano srećem ljude koji tvrde da su hrišćani, ali otvoreno priznaju da ne slede Isusa baš po svim pitanjima u njihovom životu. Meni je potpuno jasno da se svi borimo sa ovakvim stvarima. Neki Hristovi zahtevi su baš teški, neki komplikovani, neki tako nisu cool ... Neki put u toj borbi uspevamo, neki put ne. Ali sve dok smo u svom srcu odlučni da ne odustanemo, borba se nastavlja i Bog je na našoj strani. Hrist i ne traži da njegovi učenici odmah budu savršeni, nego obećava da će završiti delo koje je započeo u njima. On jednostavno govori o tome šta znači biti učenik i traži da ga sledimo. To znači da biramo da radimo ono što on traži od nas, a mi od njega dobijamo svu pomoć koja nam je potrebna da uspemo u tome. Biti učenik nije trenutak entuzijazma nego program za ceo život – ovaj i budući. 

Dakle, sve u svemu, biti učenik znači odreći se sebe, uzeti svoj krst i biti poslušan onome što on traži od nas. I u tome nema ništa sakrivenog, nikakvih dodatnih pravila, za koja ne znaš kad postaješ učenik, pa ti onda kasnije neko objavi da postoje i sitna slova koja nisi pročitao. Svako je obavešten o svemu što se očekuje od njega. I da, jedna važna stvar, Isus nije zainteresovan da ima mnoštvo koje ga okružuje, nego pojedinca koji mu veruje. 

Za sve ovo postoji jednostavan motiv. Isus kaže: “ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene i evanđelja, spašće ga.” 

Dakle, možeš da učiniš sve šta je na ovom svetu moguće, sve što je u tvojoj moći da ti bude dobro, da preživiš svaku sitauciju, svaku vlast, svakog vladara, da budeš dobar sa svima, ne izlažeš se nikakvom riziku, da brineš o svom zdravlju, da živiš što duže – pa kako ti bude, neko uspe a neko ne. Možda ću vas razočarati, ali bez Hrista, uspeli ili ne, rezultat toga je uvek samo smrt. Svako će od nas jednog dana umreti. Sve jedno koliko godina imao - 60, 80, 100, 130, 969 kao Metusalem, moraš umreti. I kraj! Međutim, postoji i druga mogućnost, da predaš svoj život, odrekneš se sebe, prihvatiš Hrista i evanđelje, uzmeš svoj krsti i pođeš za njim. Život u ovom telu će biti rizičniji jer je mnogo Hristovih neprijatelja, nekomforniji, možda i kraći, ali konačni rezultat toga je život večni. Za prvu crkvu, i neke današnje hrišćane koji žive u zemljama gde je opasno biti hrišćanin, ovo je pravi izazov, pun opasnosti i realne mogućnosti gubitka telesnog života. U trenutku progonstva, oni koji su oportuno birali da se odreknu Hrista, spasili su svoj život na kratko i izgubili ga za večnost – jer one koji se odreknu Hrista pred ljudima, Hrist će se odreći pred nebeskim Ocem; dok su oni koji nisu hteli da se odreknu Hrista mučeni, proterivani i ubijani, izgubili život u telu ali su zadobili večni život sa svojim Gospodom. Dodatni motiv za razmišljanje i odluku je i pitanje, “Šta vredi čoveku da dobije ceo svet, a svom životu naudi? Šta čovek može dati u zamenu za svoj život?” Na ovo ne morate da date odgovor, odgovor je jasan i bez da ga izgovorite. Ovo su pitanja koja treba da nas probude iz iluzije da naši napori i dela, mogu zadovoljiti Božju pravednost. Ničim na ovom svetu ne možete da otkupite svoj život, jer Boga ne možete zadovoljiti ničim što je materijalno, niti pak postoji nešto na svetu što njemu već ne pripada. Osim toga, Hrist živote ljudi nije otkupio zlatom ili srebrom, nego svojom neprocenjivom krvlju. I za kraj da kažem - postati hrišćanin nije teško. Ostati hrišćanin je izazov. Biti hrišćanin na način na koji to Hrist želi je avantura. Ako ga živimo po Njegovoj volji put krsta je težak, izazovan, ali izvestan i jedinstven, krunisan neprocenjivom nagradom. Ovo sam govorio danas jer je potrebno da se što ćešće preispitujemo po pitanju sopstvene odluke da ostanemo na tom putu. Još uvek traje vreme Božije milosti i još uvek imamo priliku da ispravimo sve ono što je krivo i ojačamo što je slabo, uz pomoć Duha Svetoga koji nam je Bog dao. 

Amin!

CRKVA, TELO HRISTOVO

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 14. mart 2021, Viber)

Draga braćo i sestre. Danas ću početi sa stihovima koje je apostol Pavle, napisao u 1. poslanici Korinćanima 12:12-27

„Jer kao što je telo jedno, i ima mnoge udove, a svi udovi tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako je i Hristos. Jer smo svi mi jednim Duhom kršteni za jedno telo, bili Judeji ili Grci, bili robovi ili slobodni. I svi smo jednim Duhom napojeni. Pa ni telo nije jedan ud, nego mnogi. Ako noga kaže: zato što nisam ruka ne pripadam telu, ipak je deo tela. I ako uho kaže: zato što nisam oko ne pripadam telu, ipak je deo tela. Kad bi sve telo bilo oko, gde bi bio sluh? kad bi sve telo bilo sluh, gde bi bilo čulo mirisa? Ali Bog je postavio udove, svaki pojedini od njih u telu, kako je hteo. Ako bi pak svi bili jedan ud, gde bi bilo telo? Ovako su mnogi udovi, a telo je jedno. Oko ne može da kaže ruci: nisi mi potrebna, ili opet glava nogama: niste mi potrebne. Nego mnogo su potrebniji udovi tela koji izgledaju slabiji, i veće poštovanje pridajemo udovima tela, za koje smatramo da ne zaslužuju poštovanje, i naši nepristojni udovi imaju veću pristojnost, dok našim pristojnim udovima to nije potrebno. Ali Bog je tako sastavio telo, da je zapostavljenom udu dao veću čast, da ne bude cepanja u telu, nego da se udovi jednako brinu jedan za drugoga. I ako pati jedan ud, svi udovi pate s njim; ako se jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim. A vi ste Hristovo telo, i pojedinačno udovi.“

U kriznim vremenima potrebno je preispitati sve. Život koji živimo u svojim porodicama, u društvu, u crkvi ... Kriza nas, kao što to vetar čini drveću, pokušava poviti u pravcu u kojem ona želi. Drveće je elastično pa se povinuje snazi vetra. Da li i naš život mora biti tako elastičan pa da počnemo da se savijamo i da se povijamo pod pritiskom krize? Ono, jeste da bi tako bilo lakše, ne bi odudarlo od sveta, ne bi bolo oči ljudima i ne bismo izgledali čudno u ovom svetu. Sad pitanje je, želimo li mi da živimo lakše ili ispravno? Na to pitanje moramo iskreno sebi da damo odgovor. 

Verujem da je većina hrišćana odlučla da se čvrsto drži vere i nauke koju smo prihvatili i koju držimo kao svoju? I da ne žele da dozvole, ovim kriznim vremenima, da ih povijaju kako je „normalno u novoj realnosti“.

Međutim, bez obzira na tu odluku, ili upravo zbog te odluke, pod stalnim smo napadima,  iskušenja su velika, što dovodi do toga da se, u našem svakodnevnom životu vere, pojave nesigurnosti, neizvesnost, pa i strah i sumnja.

Sad, postoje mnogo izvora tih iskušenja i nesigurnosti sa kojima se suočavamo u ovoj krizi i u ovom čudnom vremenu ali ja verujem da većina njih potiče od toga što, nekako ni sam ne znam kako, ispustimo iz vida pravu prirodu Crkve u koju nas je pozvao naš Gospod.

Siguran sam da mnogi kao i ja, pate zbog toga što, evo već godinu dana, nismo u mogućnosti da se sastajemo u našoj zajednici. Iz toga se pojavljuje strepnja za crkvu – hoće li se održati, neće li se rasuti, ... Pitamo se koga ćemo videti, a koga neće biti kad se ponovo okupimo, ... i mnogo, mnogo drugih pitanja.

Teško je dati odgovore na ta pitanja, ali to ne znači da treba da očajavamo. Potrebno je da razumemo da život naše zajednice, ili crkve uopšte, ne zavisi od toga da li se okupljamo na jednom mestu ili ne? Jer, bez obzira okupljali se ili ne, naša zajednica traje i dalje, naše zajedništvo ne nestaje, a crkva i njeno poslanje ne prestaju – ona i dalje ima svoju svrhu, funkciju i identitet u ovom svetu. Samo su se uslovi promenili.

Od suštinske je važnosti da, pre nego što sebe ispitamo po pitanju naših života, obnovimo svoje poznanje o tome šta je crkva. Mislim da je potrebno da naglasim da nas Bog nije ostavio bez jasne objave po tom pitanju. U pismu nalazimo mnogo stihova koji govore o zajednici spasenih, svetih, otkupljenih, zapečaćenih članova Hristove Crkve.

Nemam nameru da se danas bavim „mnogim stihovima“ nego bih se oslonio na ove stihove koje smo pročitali na početku. Dobro poznajemo kako je apostol Pavle pisao o crkvi, i znamo kako je brinuo o crkvi, i da je bio jedan od onih koje je osnova mnogo zajednica i preko koga je Bog radio na očvršćivanju i ohrabrivanju crkve. On je Crkvu poznavao, što bismo rekli „u dušu“.

Obratimo, onda, posebnu pažnju na njegove reči da je crkva „telo Hristovo“!

Iz tih njegovih reči želim da nam posebno naglasim tri važne stvari:  

Crkva je zajednica sa Hristom. Obraćenje i spasenje koje smo doživeli su mnogo više od prihvatanja sledbeništva i pokazivanja lojalnosti Hristu. To, mnogo više, je ugrađivanje u zajedničko, jedinstveno duhovno telo, sa Hristom i sa drugim vernicima.

Naime, kad smo prihvatili Božji poziv, kad smo poverovali u mogućnost spasenja, kad smo se krstili, to nije bio samo formalni čin, to nije bila neka inicijacija u neko društvo ili učlanjenje u neki klub. Ne! Apostol Pavle piše u Rimljanima 6:3,4 „Ili ne znate da smo svi mi, koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom.“

Dakle, taj čin je istovremeno značio naše umiranje, ali i početak našeg novog života i pečat zajedništva sa Hristom, kojim smo ugrađeni u Njegovo Duhovno telo. Postali smo jedno sa Hristom i On sa nama. Što znači da ne živimo samo za sebe i od sebe, nego u Njemu i od Njega.

Ono što je suština toga je da to zajedništvo sa Hristom ne zavisi od fizičke i telesne veze, nego je duhovne prirode. Za duhovno pak biće nije važno da li je na Ceraku ili Senjaku, Karabarmi ili Zemunu, Beogradu ili Novom Sadu, Srbiji ili Švedskoj. Duhovno biće je povezano u jedinstveno telo, svezano silom Svetoga Duha.

Drugo, kad kažemo „telo Hristovo“ to nas upućuje na zajedništvo koje imamo kroz njega. Crkva je živi organizam sa mnogo udova koji funkcionišu kao jedno telo, podupirući, brinući , bodreći, hraneći i braneći jedni druge. Svaki ud Hristovog tela, koliko god da je vezan u zajedničko telo, toliko je i samostalan u svojoj funkciji. Bez obzira na važnost biće vidljiv ili nevidljiv ali će se njegova funkcija itekako osećati u zajedničkom telu.

Mi volimo da nam sve bude vidljivo, i zato se najbolje osećamo kad možemo da se sakupimo u svoje male grupe, zajednice, zajedničice, da zajedno pevamo, molimo, govorimo, da vidimo i čujemo jednu druge.

Međutim, sad smo uskraćeni za to. Ipak, nema te situacije koju Bog ne može učiti korisnim tako da iz nje crpimo neko dobro. Neko će se pitati, kakvo dobro može da se dobije iz ove nesrećne situacije? Pa, dobro koje smo svakako već dobili i koje možemo da vidimo je nauk da, čak i kad se ne vidimo i ne obitavamo na jednom mestu, važnost našeg postojanja i delovanja ne prestaje niti se umanjuje. Hristovo telo nastavlja da živi i dalje, raste do mere koju mu je Bog odredio u dobrim delima koje pripravio, čak i za ovakva vremena.

Još jedna stvar, koje ja postala veoma očigledna i trebali bismo dobro da preispitamo sebe gde smo i kako stojimo u tome, a to je naš odnos prema svetu u kojem živimo, ali i prema drugim hrišćanima, koji nisu deo naše svetovne zajednice, niti deo naše denominacije.

Mislim i verujem da nikad, kao ovih dana, ne bismo smeli da se prepustimo tim ograničenjima i podelama. Činjenica je da imamo zajedničkog neprijatelja i zajedničkog Spasitelja. Spasitelj se brine za sve svoje telo, kako da ga zaštiti i izvede na sigurno, a neprijatelj su trudi da odvoji za sebe što je više moguće. Ne bismo mu u tome trebali pomagati.

Za vreme poslednje večere Isus se molio za zajedništvo onih koji će tek verovati u njega. Apostl Jovan je zapisao njegove reči, Jovan 17:20-24 „Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč veruju u mene, da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu jedno u nama, kako bi svet poverovao da si me ti poslao. Dao sam im slavu, koju si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi jedno; ja u njima, a ti u meni, da budu savršeno ujedinjeni, da zna svet da si me ti poslao, i da si ih ljubio kao što si ljubio mene.“

Mi nismo birali, niti ćemo ikad moći da biramo, s kim ćemo u telo Hristovo, to je Njegov izbor. Sve po čemu se ljudi dele on je srušio, kao što kaže Pavle u Galatima 3:26-28 „Verom u Isusa Hrista sad ste svi sinovi Božiji; jer svi vi koji ste u Hrista kršteni - u Hrista ste se obukli. Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu.“

Zato treba da molimo, podržavajmo, hrabrimo, slušamo one koji veruju kao i mi i drže se Reči koju su nam preneli apostoli. Na taj način bićemo i sami ohrabreni da nismo napušteni, nego se Bog, na razne načine, brine za nas.

Treće, telo Hristovo je Božje oruđe u ovom setu. Svrha svakog oruđa je da bude korisno i efikasno u delu za koje je osmišljeno, u ovom slučaju za delo koje je Bog osmislio.

Međutim, želim da kažem sledeće: Što se sveta tiče, duhovno nema ništa sa telesnim. Ali, sve dok sa telesnim svetom delimo ovu Božju tvorevinu na kojoj živimo, dužni smo da tom svetu pokazujemo i iskazujemo dobrodošlicu u Božije prisustvo. Kako ćemo to činiti, zavisi od toga kako će nas Duh voditi. Želim da naglasim ovo – to će zavisti od toga kako će nas Duh voditi. Ne zavisi od nas, ni od naših želja, ni od naših planova ni od naše procene šta jeste dobro a šta nije. Zavisi isključivo od Boga koji nas je, svakog ponaosob, opremio darovima i učinio korisnim za celokupni plan koji ima za ovaj svet.

Svako od nas svetu treba da svedoči o svojoj veri, svom spasenju, otkupljenju, usinovljenju, ... i to je, uglavnom to. Ne treba da se mešamo u poslove ovog sveta. Svet je prepun laži, kao što to možemo videti, bukavalno, u svakom segmentu života. Svet se boriti za novi poredak, nove odnose među ljudima, novo razumevanje porodice, seksualnosti i pravde, ili kako je to već sad udomaćeno da se kaže – novu realnost. Svet će pokušati da uspostavi čak i novu religiju.

Šta mi imamo sa tim? Ništa! Ostavimo njima njihove rasprave o novim tehnologijama, medicinskim dostignućima, pravima homoseksualaca, pravima životinja i mnogim drugim temama i držimo se onoga što nas čisti i priprema za susret sa našim Bogom. Zbog toga, i kao zadatak i kao primer, neka sve što činimo bude samo iz jednog razloga – da se proslavi Božje ime među svim ljudima.

To je naša svrha i naše poslanje.

Dakle, znajući sve ovo, možemo da, kroz to saznanje, ispitamo i svoje živote u veri.

I to ispitivanje ne treba da bude da bismo otkrili neke pukotine ili greške, naprotiv. To ispitivanje treba da predstavlja ohrabrenje kroz činjenicu da je Bog sa nama i u nama, i da njegova Crkva ne zavisi od ljudskih slabosti nego od Njegove sile.  

Koliko god da nam je teško, koliko god da su iskušenja velika, koliko god da smo nestrpljivi, koliko god bismo mi želeli da se stanje promeni, moramo da razumemo da je sve u Božjim rukama. Sve!

On će odrediti kad je kraj kao što je odredio početak.

U međuvremenu, mi smo pozvani da, ujedinjeni u jedno telo, živimo na slavu našeg Boga, i da činimo dela koje nam je pripremio. I to ne samo za one unutra, nego i za one napolju, među kojima smo so i svetlo. Našim životima treba da ohrabrujemo one koji su unutra i da svedočimo onima koji su napolju. Posebno u ovim vremenima koja su sad nastala.

Podsetimo se stihova koje je apostol napisao crkvi u Solunu 1.Sol 4:11,12 a tiče se ponašanja prema onima napolju „častoljubivo nastojite da u miru živite, da gledate svoje stvari i da radite svojim rukama - kao što smo vam naredili, da se dolično vladate prema onima koji su napolju, i da vam ni od koga ništa ne treba.“

A onda i ovih stihova za ohrabrenje nas koji smo unutra: „A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu po svom bogatstvu u slavi - u Hristu Isusu.“ Filipljanima 4:19

Neka Bog obilato blagoslovi sve vas koji ste ovo pročitali, i one kojima će te, po reči Božjoj, biti na korist.

 

Pomolimo se zajedno:

Gospode naš, zahvaljujemo ti što si nas duhovno svezao sa sobom. Zahvaljujemo ti za sve duhovne darove i blagoslove koje smo od tebe priili, i za one koje ćemo tek primiti.

Vodi nas, u ovom svetu, svojim stazama. Pomozi nam da se odupremo svakom iskušenju da bismo mogli čisti stati pred tebe kad nas pozoveš k sebi.

Pomozi nam da budemo dobri i uverljivi svedoci ljudima koji nisu sa tobom, i da ne zaboravljamo ko smo, šta smo i koliko smo skupo plaćeni.  

Neka se slavi tvoje sveto ime, sada i uvek.

Amin!

SLUŽITI GOSPODU

(PEC Beograd, 27. januar 2021. četvrtak, on line)

(IsNav 24:15-18) “Ako li vam nije drago služiti Gospodu, izaberite sebi danas kome ćete služiti: ili bogove kojima su služili oci vaši s one strane reke, ili bogove Amoreja u čijoj zemlji živite; a ja i dom moj služićemo Gospodu. A narod odgovori i reče: Ne daj Bože da ostavimo Gospoda da služimo drugim bogovima. Jer Gospod Bog naš, On je izveo nas i oce naše iz zemlje misirske, iz doma ropskog, i On je učinio pred našim očima one znake velike, i čuvao nas celim putem kojim idosmo, i po svim narodima kroz koje prođosmo. I Gospod je isterao ispred nas sve narode i Amoreje, koji življahu u ovoj zemlji; i mi ćemo služiti Gospodu, jer je Bog naš.”
Dakle, knjiga Isusa Navina završava dobro. Ostareli Isus Navin, odlazi kod svog Stvoritelja, ali pre toga on sazvao Izrailjce i suočio ih sa izborom između Boga Gospoda i idola iz zemlje u koju su ušli, narod je odlučio izjednačujući svoj izbor za Isusovim.
Ovi stihovi, ove reči, su reči svakog od nas, koji se odlučio da sledi Gospoda.
Jaki smo na reči, i brzi kad treba da se da reč.
Mnogo kasnije od ovog vremena, Petar je uveravao Isusa – ako te svi napuste, ja neću. Od tog trenutka, do trostrukog gaženje reči, prošlo je samo nekoliko sati.
Isto se desilo sa Izraelcima.
Bog ih je poslao u Hanan, zapovedio im da isteraju stanovnike Hannana, da ga u potpunosti zauzmu i da žive u, obećanom, blagostanju. Dao im je sve što je potrebno da taj zadatak bude uspešno obavljen, bio je sa njima sve vreme dok su se držalo njega, i ...
Čak sedam puta u prvom poglavlju, knjige o sudijama, spotičemo se o reči “i ne izgna” ...
sud 1:27        A Manasija ne izagna ... i Hananeji stadoše živeti u toj zemlji.
Sud 1:28        A kad ojača Izrailj, udari na Hananeje danak, ali ih ne izagna.
Sud 1:29        Ni Jefrem ne izagna
Sud 1:30        Zavulon ne izagna stanovnike
Sud 1:31,32   Asir ne izagna stanovnike ... nego Asir življaše među Hananejima,
Sud 1:33        Neftalim ne izagna ...
 

Da se zaprepastiš, i da se zapitaš, šta se desilo u glavama tih ljudi, i šta se desi, pa tako olako pređemo preko reči koje smo dali Bogu, i preko reči koju je On nama dao.

Ono što je očigledno je su Izraelci pokazali visok stepena tolerancije prema Hananejcima. Možda je samilost bila glavni pokretač, a možda i pohlepa, a možda i zadivljenost narodima koji su živeli u čvrstim gradovima, imali svoju kulturu i društveni život.

Može se reći da su bili mnogo ispred svog vremena jer je princip miroljubive koegzistencije, tek u savremenom svetu postao od najviše ciljeva u međunarodnim odnosima. Ako vam je ovo previše rogobatni izraz, evo sinonima za to “živi i pusti druge da žive”. Još razumljivije je tolerancija i kompromis.

Ako je to cilj kojem smo težili kroz istoriju, čemu onda zgražavanje nad postupcima Izraelaca. Zbog čega je onda tolerantnost dece Izrailja tako veliki problem? Da li za Izrailj treba da važe drugačiji kriterijumi? Zar ne bismo i mi da sledimo primer tog naroda.

Ključ razumevanja problema Izrailjeve tolerancije je velika nevera naroda koji treba da bude “blago mimo sve narode, … carstvo svešteničko i narod svet.” (2. Mojsijeva 19,5.6).

Izrailj nije održao reč kojom se, pred umirućim Isusom Navinom, obavezao pred Bogom.

Kao posledica toga Hanan je umesto obećane zemlje postao zamka za narod. Umesto da obećani narod pokori sebi obećanu zemlju i blagoslovi je svojim prisustvom ona ga je učinila prljavim i grešnim jer ga je svela na svoj nivo.

Potpuno iseljavanje Hanana, bilo je pitanje duhovnog opstanka za Izrailj.

Kako se ova situacija odnosi na nas danas? Da li smo slični Jevrejima iz doba osvajanja Hanana?

Itekako! Iako savremeni hrišćani nisu pozvani da se bore protiv neprijatelja, nevernika, bezbožnika, i ostalih, čak nismo ni pozvani da se od njih izolujemo (1. Korinćanima 5:9,10),  iako to neki čine.

Ipak, naša borba nije nimalo manja ili opasnija od one za Hanan.

Ovaj svet, kao i svet Hanana, je prevaran, zavodljiv.

On zamagljuje naše duhovne vizije - nudi nebrojeno mnoštvo raznih alternativa, prečica, zabavnih i lakodostupnih sadržaja, i raspiršuje fokus sa onog što je usmereno na Boga i preusmerava to na nas, na lično zadovoljavanje potreba.  

On razara naše duhovne vrednosti, tako što centar postajemo mi sami, a Bog nam služi da zadovolji naše želje i potrebe. Reč Božija u svetu postaje relativna i primenljiva na svakojake situacije, iako najčešće postaje neprijatelj slobode koju svet propagira. Reč postaje isuviše radikalna za svet u kojem živimo, pa kao Izraelci u Hananu, ipak ne odbacujemo principe sveta i pokušavamo da živimo sa njima, potpuno ili delimično.

Na kraju krajeva, svet ometa našu duhovnu misiju, jer je ona unapred osuđena kao nešto negativno, jer donosi svetlost tamo gde je mrak. Unosi sumnju u poruku koju prenosimo, i

misije koje imamo pretvarmo u humanitarne akcije, bez jasne poruke za koju smo postati u svet. Ne kažem da ne treba da činimo dobra dela, ali ... svidelo se to nama ili ne, hrišćani nisu poslati u svet da dele humanitarnu pomoć, nego da budu svedoci za Hrista. To zbog toga jer je onaj ko je gladn i onaj ko je sit, bez Hrista, isto beznadežno izgubljen.

Ipak, najstrašnije od svega je to što svet krade srca naše dece i okreće ih od Boga. Znate kako se završio prvi deo priče o Izraelu nakon ulaska u Hanan -           “I sav onaj naraštaj pribra se k ocima svojim, i nasta drugi naraštaj iza njih, koji ne poznavaše Gospoda ni dela koja je učinio Izrailju.” Sudije 2:10

Priča o Izrailju služi nam kao upozorenje – ako mi ne zauzmemo svet on će zauzeti nas.

Izrailj nikada nije doneo svesnu odluku da odbaci Boga i služi Valu, niti se ljudi svesno odlučuju da budu zli.

Većina razmišlja, da nije na ovom svetu sve tako loše, ima valjda i nešto dobro. Pa kad je dobro, onda valjda možemo i mi da to koristimo. To apostol Pavle zove “upodobljavanje svetu”, jer ne gledamo dalje od onog šta je dobro – a to je volja Božja, ugodno i savršeno (Rimljanima 12:2)

Način na koji zemlja živi može da nas promeni, ako mi ne promenimo nju, ili barem da ostanemo dosledni sebi i veri u koju smo pozvani i za koju smo dali reč, pred ljudima i pred Bogom. Na žalost, ako nismo oprezni, promena se desi, a da ljudi nikad ne shvate šta se stvarno desilo sa njima.

Onda jednog dana otkriju da su isti kao i svi ostali.

Jednom su voleli Boga, a sad im se to ne čini tako važnim.

Jednom su imali jaka uverenje, a onda odjednom ne mogu da se sete razlog za to.

Jednom su njihova deca pevala “Odlučio sam da sledim Hrista” ali sad su okrenuti bogovima imetka, zadovoljstva i moći.

Kako se to desilo?

Ovi stihovi iz Knjige Sudija govore nam “ako li ne zeuzmete zemlju ona će zauzeti vas.”

U našoj duhovnoj realnosti ostalo je mnogo toga što treba odbaciti ili obnoviti ako smo zaboravili. U nama samima, na žalost još uvek, živi ono što ne pripada čoveku koji je posvećen za Boga. Tu nema stanovnika Hanana, ali ima onih stvari koje mogu da nas odvoje od Boga – nezadovoljstvo, ogovaranje, neposlušnost, neodgovornost, nestrpljivost, podnošenje slabih, neljubaznost, nemir i svađa, malovernost, zavist, … i da ne nabrajam više.

Rat za ovaj svet i ovu zemlju započinje ratom u nama samima. Malim bitkama koje svako, uz Božju pomoć, može da dobije.

Ono što je potrebno je da čvrsto ostanemo na odluci da ćemo biti uz Boga.

Izrailj je prihvatio i izabrao Boga ali je zbog svoje neposlušnosti pogazio svoja obećanja.

Da li će se to desiti i sa nama zavisi isključivo od nas.

Ovo je vreme u kojem je od izuzetne važnosti preispitati sebe i videti kako stojimo po pitanju “ja i dom moj služićemo Gospodu”.

Pomolimo se
Oče naš,
hvala ti za milost tvoju i za sva obećanja tvoja. Hvala ti što si nas oslobodio ropstva grehu i postavio nas slobodne u svetu, da budeo so i svetlo koje će svedoćiti za tebe.
Pomaži nas silom svoga Duha da možemo da se odupremo iskušenjima i strelama zloga, da ostanemo čisti tebi na slavu.
Hvala ti za sve blagoslove i darove koje si nam dao, i hvala ti za sve buduće što ćeš nam data.
Radujemo se ponovnom dolasku tvoga Sina, našeg Spasitelja Isusa Hrista.
Slavimo te i hvalimo u imenu Oca, Sina i Svetoga Duha.
Amin.

ISCELENJE U MOLITVI

(PEC Beograd, 24. januar 2021. utorak, on line)

 

“Zlopati li se ko među vama? Neka se moli Bogu. Je li ko veseo? Neka hvali Boga. Boluje li ko među vama? Neka dozove crkvene starešine, pa neka se pomole nad njim i pomažu ga uljem u ime Gospodnje. I molitva vere spašće bolesnika, i Gospod će ga podići; ako je i učinio grehe, biće mu oprošteno. Ispovedajte, dakle, jedan drugom grehe i molite se Bogu jedan za drugoga, da budete isceljeni. Mnogo može delotvorna molitva pravednika.” Jak 5:13-16 
 
Vreme je da, govoreći u skladu sa vremenom, aktiviramo ovaj deo Pisma, ako već do sad to nismo učinili. Nije ovo prvi put da je potrebno da se molimo jedni za druge mnogo jače i istrajnije nego inače. Prirodna je stvar za Hrišćane da se mole jedni za druge, a posebno u vreme ovakvih smutnih vremena kao što je ovo sadašnje, nesigurno, puno iskušenja i raznih izazova, kad je ta potreba narasla do mere neophodnosti da je još pojačamo i učestalimo.
Verni su svesni da je molitva posebno vreme njihovog duhovnog života, zato što ona zadire u suštinu vere, pouzdanja, i odnosa sa Bogom, od kojeg traži rešenje svakog problema, opravdanost svake situacije i iskazuje zahvalnost, koju  je na drugi način, nemoguće izraziti .
Lično, svaka molitva je na nekin način prekid ćutanja o stvarima koje nas bole, muče, tište, nerviraju, i koje ne želimo više da podnosimo. Svaki put kad počnemo da se molimo, da li za pokajanje, iscelenje, ozdravljenje, zaštitu, potrebu, zahvalu, mi u stvari govorimo – „neću da ćutim o tome, želim da to iznesem pred tebe Bože, jer ti u tome vidiš, stvari koje su meni nevidljive i nedokučive“.
I tada počinje da se dešava isceljenje u stvari o kojoj se molimo.
 
Svaka molitva je, u osnovi, molitva isceljenja.
Ponekad isceljenje poistovećujemo samo sa izlečenjem od bolesti, međutim iscelenje je mnogo više, šire i dublje o toga.
Isceljenje je oslobođenje od greha, od sebičnosti, od ponosa, od smrti, od svega u čoveku što ga odvaja od Boga. Iscelenje je u suštini, iskoristiću moderni tehnološki izraz, vraćanje na fabričko podešavanje. Isceljen čovek se vraća na svoj početak, u trenutak stvaranja, u život u saglasju sa Bogom i njegovim celokupnim stvorenje, u zajednicu sa Stvoriteljem.  
 
E, sad, tu se ponekad nađemo u problemu. Naime, ako se molimo za iscelenje, možemo da dobijemo neočekivan Božji odgovor. Može da se desi da se molimo za ozdravljenje od bolesti i, ništa ... onaj koji se molio umre od bolesti koja ga je mučila, a molioci koju su se molili sa njim, ostanu zatečeni i ubeđeni da Bog nije odogovorio na njihove molitve, ili još gore da Bog nije kadar da ozdravlja i da je naša nada prazna.
Naravno, to nije tačno, jer, iako neko nije izlečen od bolesti za koju se molio, njegovo iscelenje se dogodilo ili se dešava, a onaj ko je odveden u Božji prisustvo, spasen je, očišćen, opravdan i primiće svoju nagradu.
Božije iscelenje nikad ne smemo da prosuđujemo na osnovu površnih i vanjskih znaka ili na osnovu naših očekivanja i ubeđenje šta Bog može ili mora da uradi. Božije isceljenje je uvek potpuno, celovito i svrsishodno, pošto čovek nije samo telo, nego je mnogo više od toga.
 
Bog zna da nam je, pre svega, potreban Spasitelj. Bili telesno zdravi ili bolesni, izgubljeni smo ako nas ne izbavi i spasi iz stanja u koje smo zapali. Potrebno nam je nešto mnogo više od leka protiv bolesti, slabosti, starosti, pa i od trenutno najakuelnije pretnje, korona virusa.  
Nama je potrebno iscelenje čoveka, celokupnog, sa svim što jeste.
 
Iako je Isus lečio bolesne, od groznice do neizlečivih bolesti i invaliditeta, ne možemo i ne smemo njegovo pohođenje da svedemo na to da je on došao zato da bismo se ratosiljali bolesti, i da bismo umirali zdravi kao dren.
On je došao da isceli i da spase ono što je izgubljeno (Luka 19:10). Jer u Nebo možemo i kad smo na ovoj Zemlji bolesni i kljasti, i slepi i gluvi, jer tamo ne idemo sa ovim telom. Tamo nas čeka apsolutno sve novo, ali do toga ne možemo ako nismo oslobođeni i očišćeni od greha.
 
Isus Hrist, je jedini, koji silom Svetog Duha, može da nas isceli.
Isceljeni tom silom, već sad se ugrađujemo u Njegovo telo, koje je Crkva svetih. Vi i ja smo deo te Crkve, zajednice ljudi spasenih i promenjenih života. Isus nije dotakao jedan deo našeg života, a ostalo je ostavio bolesno. Ne, isceljenje je potpuno, a to znamo po tome što smo nanovo rođeni kao duhovna, Božija deca, zapečaćeni za Boga, i čekamo da primimo svoja proslavljena tela i da se rešimo ove zemaljske kuće.
 
Kad čitamo Novi zavet, primećujemo jednu veoma važnu stvar, da Isus, onima koje ozdravljuje govori – idi i ne greši više ili oproštaju ti se gresi. Nepokretni čovek, Jovan 5,13; grešnica uhvaćena u preljubi, Jovan 8:11; nepokretan kome su oprošteni gresi, Luka 5:18-26; žena koje je Isusu pomazala noge, Luka 7:47 ... i blažen je onaj kome su gresi oprošteni, Rim 4:7
Vidimo da je tu bilo i fizički zdravih, a opet u smrtnom hropcu, zbog greha. Greh je, dakle taj, koji nas čini bolesnima, koji nas dovodi u smrtnu opasnost, i odvaja od Boga.
Iscelenje čoveka je, za Isusa, mnogo važnije od samog zdravlja fizičkog tela.
Jer, greškik treba nanovo rođenje, novo srce, novi život. To je, uostalom, suština poruke evanđelja. Isus nikad nije ponudio manja podešavanja i izmene, zakrpe, i parcijalne zamene – on je ponudio novo stvorenje (Jovan 3:3-7; 2. Korinćanima 5:17). Isus nudi život u izobilju (Jovan 10:10; 14:6).
 
To nas uči molitvi za isceljenje. Treba da se molio za osobu, ne za zdravlje. I Bog će u svojoj mudrosti, i po svojoj volji, dati ono što je najbolje za čoveka.
 
Jakov kaže »Neka pozove starešine ... » Dakle, zovi crkvu,traži istinu i veru, budi duhovno dobro i tvoje telo će biti dobro. Čovek čini najveću grešku kad uzme svoj život u svoje ruke, siguran da zna šta da radi sa njim, šta mu je potrebno, šta zaslužuje, ...
Pre ili kasnije čovek dođe do tačke kad postaje nemoćan da kontroliše mnoge stvari u svom život. Retki su oni koji su život preživeli bez ikakvih briga. Ja lično ne znam nikoga, ali možda ima neko da zna.
Većina ljudi živi živote koji često nisu pod njihovom kontrolom, a razlozi mogu biti različiti. Mislim da svako može da napravih listu tih razloga u svom životu.
Međutim, oni koji veruju Bogu, znaju da Bog može da ih uteši, i da izleči, i da ojača, i da sačuva, ... sve u svemu Bog može da pomogne i pomaže onima koji ne mogu da pomognu sebi.
Tu njegovu pomoć prihvatamo molitvom. Jednostavno, zar ne!?
 
Zato je potrebno da rastemo i sazrevamo u molitvi
Potrebno je da prestanemo sa detinjastim molitvama - da kao prosjaci prosimo, da se durimo, osećamo se iznevernim, da zahtevamo, da očekujemo od Boga da bude mađioničar koji će isporučiti instant rešenja baš onako kako smo mi zamislili. Treba da prestanemo da izmoljavamo dugačke molitve prepune fraza, koje nam ništa ne znače, umesto da plačemo, kajemo se i priznajemo svoju nemoć pred Bogom.
Kada stvarno molimo tada računamo na starešine, imamo poverenja u zajednicu, i pozivamo Boga u naš život. 
Molitva je jedinstvena privilegija i naše najjače oružje, koje nam uvek stoji na raspolaganju.
I da, čak i kad molitva, naizgled, ništa nije promenila, ipak je to bilo vreme koje se smo proveli razgovarajući sa Bogom. Već samo to je neverovatni Božji dar. Istrajmo u tome, moleći za sebe i za druge.

 

Pomolimo se:

Gospode, hvala ti što nam daješ mogućnost da se tebi obraćamo i da ti molitvom predamo svoje živote, uvereni da ti jedini znaš šta je najbolje za nas.

Molimo te za iscelenje celog našeg bića, ispovedamo sve svoje grehe i s nestrpljenjem očekujemo tvoj dolazak.

Čuvaj nas do tog vremena, izbavi nas od iskušenja, očisti nas od svakog grehe, uputi nas kako da budemo korisni za tvoje delo spasenja, koje si pripremio za ljudski rod.

Iznad svega slavimo tvoju Svetost koju si nam objavio kroz svoga Sina, našeg Spasitelja Isusa Hrista.

Amen.   

BOŽJA UTEHA

 (PEC Beograd, 17. januar 2021. godine, on line)

„A On bolesti naše nosi i nemoći naše uze na se, a mi mišljasmo da je ranjen, da Ga Bog bije i muči. Ali On bi ranjen za naše prestupe, izbijen za naša bezakonja; kar beše na Njemu našeg mira radi, i ranom Njegovom mi se iscelismo. Svi mi kao ovce zađosmo, svaki od nas se okrenu svojim putem, i Gospod pusti na Nj bezakonje svih nas.“ Isaija 53:4-6
Slava Bogu i Ocu Gospoda našega Isusa Hrista, Ocu milosrđa i Bogu svake utehe, koji nas teši u svakoj našoj nevolji, da bismo mi mogli da tešimo one koji su u svakoj nevolji - utehom kojom nas same Bog teši.“ 2.Kor 1:3,4
Ovo su reči ohrabrenja i utehe koje su nam danas potrebne, jer u savremenom svetu, u kojem živimo, neiscrpni su izvori tuge, suza, strahova, neizvesnosti, očaja. Svaki dan je dan neke nove strahote, malo malo pa neki zemljotres, ili poplave, novi soj virusa svakojakih bolesti; na sve to ljudi svojom neposlušnoću, nemoralom i nemarom izazivaju nesreće, ubijaju jedni druge, varaju, kradu, razaraju porodice, bogati su sve bogatiji, a siromašni sve više tonu u bedu...
Čovek se zapita, ne samo, kako ostati normalan u svemu tome i ne obeshrabriti se, nego kako uopšte preživeti. I, kako ljudi bez Bog uopšte opstaju?
Jer verujući, iako nisu pošteđeni svega onoga u čemu su i drugi ljudi, imaju sklonište u Božijem prisustvu, ima za njih dobra vest, a to je da ih Bog neće napustiti ni u jednom trenutku, i da će, osim svega drugog, kroz svoju Reč dati pravu utehu i osvetliti tamu koja želi da sve preplavi. Jer Bog voli svoje stvorenje i svoju decu i zato govori reči punih nade: „Kao kad koga mati njegova teši tako ću ja vas tešiti, ...“ (Isaija 66:13).
Iako nedostatna u odnosu na Božju, majčinska ljubav, njena blagost, staranje, žrtva, predstavljaju sliku Božije ljubavi i utehe. Tu je sliku Bog hteo da zamislimo.
Deca znaju da ih majka uvek dočekuje sa iskrenom ljubavi, da njoj mogu da se obrate sa svim pitanjima i problemima, slabostima, pogreškama, i da ća u njenom srcu uvek naći razumevanje, pouku, ohrabrenje, utehu ...
Bog je pun ljubavi prema svima koji se okrenu k njemu. Na mnogo mesta u Pismu, Bog - Stvoritelj i Upravitelj svega stvorenog, je tu ljubav pružao svom narodu, posebno u vremenu velikih nevolja, ratova, loših vladara, izgubljenih bitaka, pa i zatočeništva. U svakoj od tih situacija On je bio spreman da uteši i da pomogne, pozivajući ih da se okrenu njemu i prihvate utehu i obilje blagoslova koje ima za njih. Da, Svemogući Bog, je voljan da pomogne i uteši.
Ni jedan problem nije veći od Boga i zato se treba pouzdati prepustiti ga Njemu, a On će da učiniti ono što je najbolje, u pravvo vreme i u skladu sa njegovom voljom.
Bog nas je stvorio i dao nam život, snagu, razum, volju, mudrost, telo u koje je udahnuo svoj dah da bismo postali žive duše. Mi nismo mrtve tvari, niti smo biljke, nismo ni životinje, nego ljudi, stvorenu na sliku Božiju. Imamo osećanja, um i savest. Bog Sveznajući zna naše sposobnosti i naša ograničenja, talente, snagu i slabosti.
Takvi, kakvi smo stvoreni, “Mi smo, naime, njegovo delo, u Hristu Isusu stvoreni za dobra dela, koja je Bog unapred pripravio - da u njima živimo.” (Efescima 2:10). Dakle, postoji plan za svakog od nas, dar za svakog od nas, posao za svakog od na i mesto za svakog odd nas.  
Bog nas ne ostavlja same kad smo uplašeni, ali ni u prestupu ili nesigurnosti ili sumnji, nego se brine i trudi se da nas prene iz toga i pokrene nas da idemo dalje.
Bog brine o svemu što je vezano za nas. On zna gde je naš početak i gde je naš kraj, zna sa kakvim ćemo se iskušenjima sretati i boriti, i s kim ćemo provesti vreme na tom putu, šta ćemo raditi, čime ćemo se baviti – i ima najbolje za nas, ako želimo da mu se prepustimo i prihvatimo njegovo vodstvo.
Svet je osuđen na propast zbog svoje iskvarenosti i odlučnosti da ne prihvati Boga i njegovu žrtvu. I čini mi se da ta iskvarenst i odlučnost raste iz dana u dan.
Iako je Bog jasno iskazao želju da svet izmiri sa sobom, ako se svet pokaje i prihavati Sina Božijeg i njegovu žrtvu, to se ne dešava. Spasenje nije nikom uskraćeno, ali ga neće svako uzeti – neki zbog toga što im je to besmisleno, drugi jer nemaju vremena za to, jedni zato što im je svet zamaglio vidike,... Ipak, neće svi propasti. Dobra vest je da će se spasiti oni koji će poverovati u Sina.
„Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život..“ (Jovan 3:16).
Bog svakodnevno radi sa svetom preko onih koje je poslao da budu so i svetlo u svetu, ali i sa nama koji smo već poverovali. Jer i nama je potrebna svakodnevno obnovljenje, ispunjenje, očišćenje ... Potreban nam je svakodnevni razgovor sa Bogom, kroz molitvu, čitanje Pisma, pokajanje. I Bog je spreman da nas podiže svakog dana, sve dok se ne ispuni vreme i sastanemo se sa Njim.
Kad smo poverovali u Njegog Sina, on nas je primio k sebi, dao nam svog Svetog Duha i zapečatio nas za sebe. I tu se prvi deo našeg puta završava, jer možemo reći da se ispunilo njegovo obećanje „Tražićete me i naći ćete me, ako me tražite svim srcem svojim.“ (Jeremija 29:13)
Hrist je u naš svet, pun patnje i neizvesnosti, došao iz ljubavi i sažaljenja. Posle mnogih, bezuspešnih, pokušaja da zaštiti svoj narod, zbog čega je i zaplakao „Jerusalime, Jerusalime, koji ubijaš proroke i zasipaš kamenjem one koji su tebi poslani, koliko puta sam hteo da skupim tvoju decu kao kvočka svoje piliće pod krila, ali niste hteli.“ (Lk. 13:34)  Bog je poslao svog Sina, sa jasnom namerom »da objavi radosnu vest siromašnima, da javi zarobljenima da će se pustiti i slepima da će progledati, da otpusti potlačene, da najavi prijatnu godinu Gospodnju«. Luka 4:18,19
U potpunosti je ispunio to poslanje saosećajući sa umornima, tužnima, siromašnima u.
Učenike koje je pozvao, smatrao je prijateljima, a ne slugama, bio je vođa koji je služio i brinuo se za one koji su mu povereni, učitelj koga su razumeli, jasan i nedvosmilen, spreman da pohvali, ohrabri i ukori kad je trebalo.
Razumeo je ljudske slabosti, iako ih nije opravdavao, nego je sve činio da se slab oseti vredan i dobrodošao u njegov prisustvo, da primi oproštenje i podstrek za novi početak.
Razumeo je tugu i gubitke, bio je milostiv prema bolesnima izlečivši mnoge, i prema gladnima nahranivši mnoštvo.
Voleo je čak i svoje neprijatelje, za koje se, na samom samrtnom času, molio da im budu oprošteni gresi.
Kao kruna svega, podneo je najveću žrtvu, dao je svoj život, da bi platio za grehe koje su ljudi počinili, da bi spasio svakog ko to želi.
Greh celog svet je pao na njega, iako on sam nije učinio nikakav greh.
Svojom žrrtvom otkupio je svet, uspostavio je pravednost i mir sa Bogom i pripremio nas da možemo da primimo Božijeg Svetog Duha – utešitelja, učitelja i pomagača, kojim smo zapečaćeni za usinovljenje.
 Svako ko se pokaje, prihvati Hristovo isceljujuće milosrđe, susreće se sa Božijom ljubavlju i prima Svetog Duha, koji je duh utehe i istine po Hristovom obećanju za sve koji se spasavaju „I ja ću moliti Oca, (molio je Isus)  pa će vam dati drugog pomagača - utešitelja da bude sa vama doveka, Duha istine, koga svet ne može da primi, jer ga ne vidi i ne poznaje; vi ga poznajete, zato što boravi kod vas i biće u vama.“ (Jovan 14:16-26; 15:26-27; 16:7-14).
Duh Sveti, pre svega, uzvisuje Isusa Hrista, našeg Spasitelja i Iskupitelja. Ovo je veoma važno da znamo, jer je to način na koji možemo sa sigurnošću da prepoznamo da li u našem životu stvarno deluje Sveti Duh, ili je duh vremena ili neki drugi duh koji želi da nas prevari.
Sveti Duh nam otkriva istinu o Bogu, o nama i o budućnosti. On otvara naše oči da vidimo istinu božanskim očima, da bi naša vere bila utvrđena na pravim temeljima, na kojima možemo da gradimo našu duhovnu građevinu da bismo u pravo vreme mogli da primimo obećanu nagradu.
On nas upućuje u istinu o Danu Suda, i teši nas u vreme kad smo u iskušenjema i pod napadima.
Sveti Duh je i biće sa nama svakog trenutka našeg života, jer On nikad ne napušta svoj hram, a to smo mi, 1 Kor 3:16 „Zar ne znate da ste hram Božiji i da Duh Božiji obitava u vama?“  
A to je neophodno jer samo oni u kojima obitava Sveti Duh pripadaju Hristu, „Ko pak nema Duha Hristova, taj njemu ne pripada.“ (Rim. 8:9). Oni koji pripadaju Hristu su Božji sinovi, i njih Duh Sveti vodi, kao što i sama Reč kaže „Jer, oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi.“ (Rim. 8:14)
Duh istine nam pomaže da spoznamo pravu istinu, posebno u ovakvim vremenima kad pokušavaju da nas slude sa raznim teorijama zavere, poluistinama, raznim naukama koje češkaju uši onih koji ih žele čuti;
On nam pomaže i u trenucima frustracija i padova. On nam pruža ohrabrenje, sigurnost, mir i zaštitu od opasnosti koje vrebaju. Nadahnjuje nas da živimo mudro, ponizno i krotko, daje nam pobedu nad grehom koji želi da nas uništi, i uči nas kako da sve to odbacimo i ostanemo čisti.
Posebno delo je svetost kojom nas Duh posvećuje i vodi nas u mir, čistotu, istinoljublje, pokajanje i razumevanje Božije volje za naš život, kako bismo uskladili naše ponašanje sa Božjim zahtevima.
Pomaže nam da zračimo Božju ljubav koju smo primili, da budemo dobri i ljubazni i da na taj način proslavljamo našeg dobrog Boga.
Duh nam daje sposobnost da prenosimo reč koju smo primili, pomaže nam da budemo hrabri i odvažni kad je potrebno da tu reč govorimo, i da tu reč potvrđujemo svojim delima i ponašanjem.
On nas ispunjava rečima zahvaljivanja i molitve, otkrivajući našeg duhovnog čoveka i dajući mu mogućnost da govori, čak i jezicima koje sam ne razume, i da tako slavi svog stvoritelja.
Sve što Duh Sveti čini usmereno je k tome da bismo darove, koje smo primili, mogli da podelimo sa drugima koji tek treba da upoznaju Boga, ali i da podržavamo jedni druge. Kao što je apostol Pavle napisao i kako smo pročitali.
U vremenu u kom živimo, koje nam je nametnulo da, kao crkva, ovoliko dugo budemo bez fizičkog zajedništva na koje smo navikli, neko može da se zapita – Šta se ovo dešava? Zar Bog ništa neće učiniti?
Umesto ovakvih pitanja, razmišljajmo ovako.   
Ponekad Bog dozvoljava da neke stvari traju dugo, jer postoji, njemu znana, potreba za tim. Mnogi u nestrpljenju ili u nerazumevanju, ispituju Božju volju i razloge, procenjuju situaciju, plaše se da će se ljubav ohladiti, ... bave se svim i svačim, a propuštaju najvažnije, a to je činjenica da je Bog suverni vladar nad stvorenjem koje je stvorio, i da ništa, što se sa tim stvorenjem događa, nije van njegovog saznanja i njegove kontrole.
U kjnizi o Jovu čitamo odgovor ovog mučenika na nagovor da prokune Boga i da se reši muka, pa da na miru umre: „dobro smo primali od Boga, a zla zar nećemo primati?“
Pa očigledno je ovo vreme koje je zlo dobilo da iskaže svoju zloću. I to je Božija odluka, sviđalo se to nama ili ne, da dozvoli da se to desi.
Ali, iznad svega toga je Božija odluka, obećanje, za one koji se u njega pouzdaju: „Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da bi ga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe.“ Isaiija 49:15
Imajući to obećanje u svom srcu činimo ono na šta smo pozvani: „Govori Gospodu: Ti si utočište moje i branič moj, Bog moj, u kog se uzdam. On će te izbaviti iz zamke ptičareve, i od ljutog pomora; perjem svojim oseniće te, i pod krilima Njegovim zaklonićeš se; istina je Njegova štit i ograda. Nećeš se bojati strahote noćne, strele, koja leti danju, pomora koji ide po mraku, bolesti koja u podne mori.“ Psalam 91:2
 
Pomolimo se: Dragi naš nebeski Oče! Hvala ti za dobrotu i milost tvoju. Hvala ti što znamo da nas nisi napustio, nego si se, svojim Svetim Duhom uselio u nas, i vodiš nas putevima koje si nam odredio da pređemo dok smo na ovom svetu.
Slavimo i hvalimo tvoje sveto ime, tvog Sina, našeg Gospoda Isusa Hrista, uvereni da je njegov dolazak blizu, i sa nestrpljenjem išćekujući taj dan kad ćemo biti podignuti Njemu u susret.
Pomozi nam da razumemo vreme u kojem živimo i naše mesto u njemu. Pomozi nam da vreme koje nam je dato iskoristimo da se utvrđujemo u veri, da iskoristimo ono što nam je dato da ostanemo u zajedništvu čak i ako ne možemo da budemo zajedno na jednom mestu.
Iznad svega, Gospode, želimo da ti damo svu hvalu, čast i slavu koja Tebi jedinom pripada.
U imenu Oca, Sina i Svetog Duha.
Amin!