Crkva

Jedno od najvažnijih pitanja kojim bi hrišćani trebali da se pozabave je pitanje Crkve. Vrlo je važno da svako ko je ušao u crkvu zna gde je došao, kako je ušao, kako treba da se ponaša, koje su mu obaveze, ko je prvi, ko poslednji, ko služi i na koji način. Potrebno je da svako zna šta može da očekuje i šta se od njega očekuje.

S tim ciljem na umu voleo bih da pogledamo šta nam Sveto pismo govori o tome.

ŠTA CRKVA NIJE

Iako danas mnogi ljudi poistovećuju Crkvu sa zgradama, bogomoljama i drugom crkvenom infrastrukturom, ona definitivno nije materijalna tvorevina. Neophodno je naglasiti kako pojam "materijalna tvorevina" ne može da se ograniči samo na objekte (crkvene zgrade, manastiri, i sl.) već je potrebno da se ovaj pojam proširiti na sve ono što ima oblik ili naličje svetovnog, bilo da je materijalno ili nematerijalno.    

1.      Crkva nije materijalna i nije svetovna tvorevina (Dela 7:48; 17:24)

Nekoliko pokazatelja ukazuju nam na to da crkva nije materijalna i svetovna tvorevina. Svaki od tih pokazatelja na svoj način definiše crkvu i pokazuje njezinu pravu prirodu.

a)      Pre svega potrebno je znati da Bog ne može da obitava u rukotvorenim hramovima niti pak u nečemu što je proizvod svetovnosti. Pod rukotvorenim hramovima ne mislim samo na građevine koje ljudi nazivaju crkvom, već i oblike organizovanja koji nisu u skladu sa Svetim Pismom ali im ljudi pripisuju atribute Crkve. Nemogućnost da Bog obitava u takvim tvorevinama ne polazi od toga da on nešto nije u stanju da uradi, već je to zbog toga što je Bog u svemu i kroz njega je sve. Pored toga on je kroz svoju Reč jasno definisao ono šta on smatra crkvom Tako je nemoguće postaviti ga u zgradu ili ga priključiti nekoj organizaciji ili udruženju i reći da je to njegov dom. U skladu sa Biblijom – nebesa su Božiji presto, a zemlja njegovo podnožje, a sva istina objavljena je kroz Božjeg Sina Gospoda Isusa Hrista. Iz tog razloga nemoguće je uklopiti Boga u bilo šta što su ljudi sagradili ili osmislili.

b)      Drugi pokazatelj ukazuje je način na koji se ulazi u crkvu, odnosno kako se postaje član crkve. Kad bi crkva bila materijalna odnosno svetovna tvorevina u nju bi se ulazilo na način koji je predviđen za materijalni svet – plaćanjem članarine, primanjem u članstvo, i sl. Međutim, pošto crkva nije deo materijalnog (fizičkog sveta) već duhovnog tada se za postajanje delom te crkve zahteva duhovni ulaz. Duhovni ulaz moguć je jedino posredstvom Duha Svetog koji, one koji se odlučuju za ulazak u crkvu Hristovu, UGRAĐUJE u nju.

c)      Još jedan pokazatelj koji ukazuje da crkva nije materijalna već duhovna tvorevina je ono šta u toj crkvi može da se čuje. Dok svetovne tvorevine imaju unapred određeni program pa kroz njega realizuju svoje ciljeve na način na koji smatraju ispravnim – duhovna crkva ima jedinstven program, jedinstven cilj i jedinstven način realizacije tog cilja. 

d)     I na kraju razlika između materijalne i duhovne crkve ogleda se u prirodi odnosa sa Bogom. Crkva organizovana po svetovnim principima nastoji da obezbedi da njihovi članovi kroz nju ostvaruju odnos sa Bogom. U tom cilju postoje institucije unutar crkve (svete tajne, posebno posvećeni ljudi i sl.) koji služe ostvarenju tog cilja. U prirodu ovih institucija upućeni su samo posebno izabrani ljudi (sveštenstvo), a posvećenje vrši se na osnovu procena po crkvenim merilima. Kod duhovne crkve odnos je obrnut. Crkva ostvaruje svoj odnos sa Bogom na taj način što svako ko je ugrađen u nju ima, pre svega, lični odnos sa Bogom – kroz  Spasitelja i Otkupitelja. U svete tajne upućeni su svi koji su zapečećeni Duhom Svetim čime je ostvareno i poosvećenje. Ovo znači da je svako ko pripada crkvi sveštena i sveta osoba. 

2.      Ogromna većina hrišćanskog sveta prihvata činjenicu da se član crkve postaje nakon krštenja. Međutim to ne znači da skup krštenih vernika automatski predstavlja crkvu.

U vreme dok je delovao Jovan Krstitelj, mnogo naroda silazilo je do njega na Jordan gde ih je on krštavao (Mt 3:5,6). Niko od tih krštenika nije bio pridodat crkvi. Čak je i Isus (iako ne lično) sa svojim apostolima krštavao i mnošto mu je prilazilo. Međutim, niko ni od ovih ljudi nije postao član crkve. Priprema crkve bila je u toku, i celo poslanstvo Jovana Krstitelja, a nakon toga trogodišnja misija Isusa Hrista i njegovih apostola, bilo je u svrhu te pripreme.

Ipak, iz Pisma je jasno da je crkva skup krštenih vernika. O ovome nam i apostol Pavle govori u prvoj poslanici korinćanima. On kaže da smo SVI jednim duhom kršteni, i da smo se SVI obukli u Hrista.

Međutim, ljudi kršteni Jovanovim krštenjem, nezavisno od toga da li ih je krstio sam Jovan ili Hristovi učenici nisu mogli da postanu deo crkve zbog toga što crkva nije ni postojala, odnosno nije bila uspostavljena.  

ŠTA CRKVA JESTE

Crkva je zajednica ili skup. Sam reč nam govori da crkvu čine pojedinci koji su zajedno ili su okupljeni za jedno delo ili za isto delo.

Grčka reč za crkvu je ekklesia i u stvari je složenica dve reči: ek što znači iz, i kaleo pozvan. Dakle ova reč znači pozvani iz.

Međutim ova reč nije uvek korišćena u smislu zajedništa, već je ponekad predstavljalo neki "grublji" oblik izražavanja. Na primer u Delima 19:32 ova reč je upotrebljena za skup koji je u stvari bio rulja. Znači, ne moraju uvek oni koji su pozvani neminovno predstavljati crkvu.

Razlika između običnog skupa i skupa crkve je u prirodi pozvanja. Pripadnici crkve pozvani su evanđeljem i ono što ih spaja, drži na okupu, ujedinjuje i čini jedinstvenima je služenje Bogu.

S tim u vezi je veoma važno da se kaže da su hrišćani pozvani da izađu iz mraka ovog sveta i da uđu u svetlost duhovnog, Božijeg carstva. Iz toga proističe i odnos koji svet zauzima prema crkvi ali i stav o odonosima koje crkva ima sa svetom. Sudeći po stavu koji je u svojoj prvoj poslanici napisao apostol Jovan, svet je, zbog svog greha u direktnom i stalnom neprijateljstvu prema Bogu i hrišćanin ne bi trebao da oseća nikakvu naklonost prema njemu. Šta više, apostol Jovan ustvrđuje da onaj koji oseća naklonost prema svetu nema ljubavi za Boga.

To je razumljivo zbog prirode sveta i Boga. Dok je Bog večan, svet je prolazan, i kako je nastao onako će i nestati. Zajedno sa njim nestaće i oni koji pripadaju svetu, odnosno koji ga vole.  

Iz svega što sam prethodno napisao, moguće je izvesti veoma važan zaključak – Crkva je duhovna tvorevina, stvorena od Boga, u koju se ugrađuju svi oni koji prihvataju Spasitelja i Otkupitelja, čime postaju sveti ljudi pripremljeni za dela Božija.

ŠTA O CRKVI GOVORI REČ BOŽJA

Crkva može da se gleda u svetlu porodičnih odnosa. Ona je dom. U njoj živi porodica (1 Tim. 3:15) Vernici su članovi porodice - deca, a Bog je njihov Otac. I kao što deca žive u domu, i otac živi u njemu. Ckva je, sem što je dom, ujedno i hram. Veoma je važno naglasiti da članovi crkve imaju vrlo specifičan odnos prema crkvi. Oni su gradivni materijal, ugrađeni su u Dom Božiji kao živo kamenje. Pojam "živo kamenje" govori nam o tome da crkva živi, i šta je najvažnije, neprestano raste. Rast crke ogleda su u tome da, što crkva više raste, kamenje sve više pristaje jedno uz drugo i sve više podupire jedno drugo. Rast je, kao što je poznato, odlika živog organizma. Tako je i crkva živi organizam, sa svim svojim osobitostima, udovima i organima. Svako ko je ugrađen u crkvu ima svoju ulogu i svojim delovanjem oblikuje karakter crkve.     

Pošto Bog, Otac, živi u tom domu i onda je to ujedno i Božji hram. Pošto nije moguće da se ljudska grešna priroda sjedini sa Božjim, ne bi bilo moguće da se ovo ostvari da sam Bog nije stvorio uslove za to. Ti uslovi ispunjeni su životom, smrću i vaskrsenjem Isusa Hrista. On je, po svojoj slobodnoj odluci sebe žrtvovao, kako bi kroz sebe posvetio sve one koji se uziđuju u Crkvu. Na taj način on je postao kamen temeljac, "ugaoni kamen", na kome počiva sva čvrstina crkve. Ali, na taj način Crkva je postala i nešto više od same građevine. Ona je postala njegovo telo, celina sa njim. U toj celini on je glava. To mesto mu pripada zbog toga što je u njemu, zbog njegove prirode - Bog i čovek - objedinjeno to dvoje, pa je od toga postalo jedno. 

Kao zaključak možemo da kažemo da crkva nije materijalna ili svetovna tvorevina, već duhovni od Boga stvoreni organizam koji ima božansku prirodu. Tu prirodu crkva je primila od Isusa Hrista, Sina Božijeg, koji je njena glava.

ČISTO SRCE HRIŠĆANA

„Blago onima čista srca jer oni će Boga gledati.“ Matej 5:8

Više o bilo čega savremenom svetu je potreban čovek čistog srca. Da li hrišćani mogu da ponude svetu ovakvog čoveka? Ima li među nama neko za koga možemo da kažemo – ovo je čovek čistog srca?

Nema sumnje, među hrišćanima ima mnogo onih koji veruju da su čistog srca. Veruju da iz njihovog čistog srca dolazi želja, trud i rešenost da daju svetu ono, šta pretpostavljaju, da svetu nedostaje – bezazlenost, dobrota, humanost, pouzdanost, mirotvorstvo, dobru savest, nevinost.  

Kao rezultat toga mnogo je hrišćana koji pokušavaju na razne načine da pomogu svetu. Trude se da u svetu žive na način koji nije karakterističan ni njima ni svetu, a sve radi želje da budu svedočanstvo kojim će dostići postavljeni cilj - otvoriti srca i um ljudi za Božje delovanje. Vidimo ih kako, bezazleno, podnose nepravdu koju im svet nanosi ili dobrotom odgovaraju na neprijateljstvo društva oko sebe. Ima onih koji se svojski trude da pomognu mnogima jer je mnogima pomoć potrebna. Ne praveći razlike pomažu svima i svakome. Razapinju se između moći i nemoći, imanja i nemanja, trude se da umanje bujicu nevolja svakodnevnice. Žele da budu pouzdano uporište i sklonište za sve one koji su izgubili ili tek traže oslonac. Pokušavaju da pomiruju, često i nepomirljivo, stavljajući mir na prvo mesto, smatrajući da od mira zavisi budućnost, boljitak pa možda i život. Nastoje da ostanu neiskvareni i nevini uprkos prljavštini sveta koja ih se dotiče. Sve to rade uvereni da su Bogu ugodni i korisni.  

Ali, da li su ovo oni čistog srca, oni koji će Boga gledati?  

Ponekad „čisto srce“ pogrešno prepoznamo u vrlinama kao što su bezazlenost, dobrota, humanost, postojanost, pouzdanost, mirotvorstvo, nevinost … Iako svaka od ovih vrlina može da bude rezultat čistoće srca, to ipak nije čisto srce. Čisto srce se prepoznaje po tome što je očišćeno od svega pa čak i od ovako dobrih stvari i vrlina. Bez obzira kako dobro zvučale i izgledale vrline mogu, a najčešće i jesu, rezultat svetovnih merila vrednosti.

Čisto srce mora biti čisto od sveta.

Za čisto srce, najvažnije je odreći se sveta, njegovih vrednosti, odnosa i normi. Neretko to činimo samo delimično. Većina hrišćana koje znam se, nakon što se obratila, odrekla nekih stvari kao što su – pušenje, alkohol, gledanje slobodnijih filmova, neke literature, određene muzike, starog društva, i sličnih stvari za koje su pretpostavili ili im je neko rekao da se ne slažu sa njihovom novom verom. Međutim, ono čega se retko ko odrekao je svetovno shvatanja dobrote i vrlina koje treba da krase čoveka. Većina smatra da su svetske vrline sasvim prihvatljive i u hrišćanskom svetu. Međutim, hrišćanske vrline se razlikuju od svetovnih isto onoliko koliko se nebo razlikuje od zemlje – čak i kad im je isti naziv.  

Naime, hrišćanske vrline zasnivaju se na veri, a svetovne na običajima i osobi koji želi da ih prihvati. Svetovne vrline mogu da se nauče i uvežbaju, hrišćanske su darovane. Hrišćanske vrline rastu i sazrevaju iz jednog korena, a svetovne svaka iz svog. Svetovne vrline su odraz sveta i odnosa u njemu, hrišćanske su slike Boga i njegovog carstva.

Bez obzira koliko nam izgledalo čudno, hrišćani treba da se očiste od onoga što svet smatra da je dobro i korisno. Na taj način čiste srce od svega što je svetovno – loše ili dobro – i primaju najbolje od Boga.

Hrišćanin treba da se odrekne sebe ili da umre sebi.

Svaka osoba na svetu određena je polom, poreklom, obrazovanjem, statusom, sposobnostima, talentima i okruženjem. Od rođenja svet određuje čovekovu vrednost i mesto na osnovu nekog od nabrojanih karakteristika. Kako čovek raste i sazreva tako prihvata sistem vrednosti koji mu je nametnut. Na osnovu tog sistema vrednosti on oblikuje svoje misli, ideje i stavove. Sve to zajedno čini čoveka čovekom. Na osnovu toga svet govori o dobrim i lošim ljudima. Međutim, bez obzira koliko to nekome čudno zvučalo, svetovni je čovek, bio on dobar i pozitivan ili loš i negativan, u neprijateljstvu sa Bogom.

Da bi čovek bio pomiren sa Bogom mora da se odrekne sebe i svog života – mora da umre. Kad čovek umre, sa njim umire i sve što ga je određivalo kao čoveka. Tad, i samo tad, čovek ima srce koje je očišćeno tako da Hrist može da zauzme svoje mesto.  

U čistom srcu mora da ostane mesta samo za Isusa Hrista.

Tek kad On postane i ostane jedini u čovekovom srcu ono postaje sasvim čisto jer se samo njime i može očistiti. Čovek čije je srce tako očišćeno jedini može da vidi Boga jer više nema ničega što će zamagliti taj pogled.

Bog ne želi da naše srce bude podeljeno na našu dobrotu, humanost, nevinosti ili bilo šta drugo. On ne želi da mi imamo nešto svoje, jer to znači da se nismo odrekli svega što smo bili. On želi da sve što imamo i jesmo dolazi od njega. On želi da bude jedini suvereni vladar i stanovnik čovekovog srca.

To je ono što je svetu danas potrebno – čovek u čijem srcu je Isus Hrist – i samo Isus Hrist. Čovek koji je hrabar da prizna Isusa pred svakim čovekom, koji se ne stidi evanđelja i slobodno svedoči drugima, koji se odrekao svog života da bi Hrist mogao da živi kroz njega i njegove vrline nisu osnov i pokazatelj vere u Hrista, nego je vera u Hrista osnov svih njegovih vrlina. 

Takav čovek gleda i vidi jedino Boga.

Svetu su danas potrebni ljudi koji će gledati i videti Boga jer je svetu, više nego ikad, potreban baš Bog. Svet ima sve – ali je izgubio Boga, svet zna sve – ali je izgubio Božju Reč, svet može sve – ali nema Božije sile. Svet odlazi na druge planete – ali je ostao bez Božijeg prisustva na ovoj gde živi. Što više svet napreduje to se više udaljava od Boga.  

Bez obzira na sve napore, ljudska dobrota  i vrline ne mogu da daju svetu ono što je svetu potrebno. Zato je, kao pomoć svetu, Bog pozvao hrišćane da očiste svoja srca kako bi mogli da gledaju u Njega i žive sa Njim, kao svedočanstvo i poziv na zajednicu sa Njim koji sve drži u svojoj ruci.  

Crkveni miševi

U narodu postoji izreka „siromašan kao crkveni miš“. Nisam baš siguran odakle ova mudrost potiče i kako je nastala, ali svakako ukazuje na to da je siromaštvo nekako vezano za crkvu. Sad, o kakvom siromaštvu se tu radi? Ni za to nisam siguran, ali sudeći po mišu, radi se o nedostatku materijalnog. Međutim, mogli bismo govoriti i o nekim drugim oskudicama koje pogađaju „crkvene miševe“ u savremenim crkvama. Jer, iako im materijalnog ne nedostaje, u nekim drugim stvarima su svakako u dosegu izreke.

Kako se u crkvi može biti siromašan?

Mnogo je miševa koji oskudevaju u revnosti, još je više njih koji oskudevaju u odvažnosti, a najviše je, ipak, onih koji oskudevaju u ljubavi. Naravno, ima još mnogo vrsta siromaštva ali ova tri su, nekako, najvidljivija. Iako sve tri nabrojana stanja ne zavise od njihove sposobnosti, miševi ipak ne uzimaju ono što im je Onaj koji upravlja crkvom stavio na raspolaganje. Revnost jednog crkvenog miša ne bi trebala da bude neka velika filzofija. On je tu gde jeste jer ga je tu ostavio Upravitelj crkve. Njegovo je da bude tu. Siromaštvo u revnosti nije neizbežno posledica lenjosti jednog miša, već će pre biti da je u pitanju nezadovoljstvo, ponos, nesigurnost, i šta sve još ne. Iako Upravitelj  ne traži od miša da vodi crkvu, a miš baš to radi. Miš voli da upravlja drugim miševima, da donosi odluke umesto njih, da ispravlja, opominje, presuđuje, kažnjava i razrešuje. Miš ne voli da služi drugim miševima, više voli, i teži tome, da drugim miševi služe njemu. Drugi miševi, čak i kad nešto umeju i hoće, mogu to da čine samo kao pomoć njemu, glavnom mišu. Miš veruje da se njegova revnost sastoji od toga da revno usmerava druge miševe da revno služe njegovoj revnosti. Zbog toga je revnost miša sve slabija, dok na kraju potpuno ne osiromaši i sebe i druge. Tada, tako siromašni miševi, potpuno zaborave gde se nalaze i šta su trebali da čine.

Ni odvažnost ne bi trebala da bude neki problem. Pošto miševi nisu baš poznati po svojoj hrabrosti, crkeni miš treba da bude odvažan samo u jednom – da svi znaju da crkveni miš postoji. Siromaštvo u odvažnosti nije, neizostvano, posledica nedostatka hrabrosti. Pre će biti da se radi o predrasudama, komformitetu, i opet, ponosu i neisigurnosti. Miš kao da ne želi da bude viđen, prepoznat i povezan sa Upraviteljem. Istina, mnogi miševi su se, i po cenu sopstvenog života, svugde i na svakom mestu pokazivali i predstavaljali ko su i šta su. Čak i u vreme kad su morali da prevaljuju kontinente, mora i okeane, nisu se dvoumili i odvažno su prevazilazili sve prepreke da bi svi znali za njih. Siromašni crkveni miš, sedi u svojoj rupi u svojoj crkvi i misli „Ako neko želi da vidi crkvenog miša neka dođe u crkvu.“ U vreme kad ne mora ni da iziđe iz rupe a može da bude na svim kontinetima i morima sveta istovremeno, siromašni crkveni miš ljubomorno čuva svoju rupu,  svoje ime i svoj lik od svega i svakoga. Nije da on ne bi želeo da ide, i nije da ne bi želeo i on hrabro da govori, ali šta će svet pomisliti, šta će drugi reći ... Tako crkveni miš polako zaboravlja da mu je Upravitej rekao da ide u svet i da svim miševima svedoči o Njemu, i da se ne boji i da će On biti sa njim ...

Pošto je, dakle, siromašan i u revnosti i odvažnosti, crkveni miš je još siromašniji u ljubavi. Skriven u svojoj rupi obuzet svojim problemima, zaboravio je da ljubav prema drugima podrazumeva revnost, odvažnost i žrtvu. Zaboravio je da se ljubav ne govori nego se živi, da se ne propoveda nego se pokazuje i da se ne uzima nego se daje. Zaboravio je da je ljubav sveza koja čini sve stvari mogućim i sve ciljeve dostižnim.       

Siromaštvo može da ima različite razloge od čega su mnogi iznad moći jednog miša, ali biti siromašan u onome šta Onaj koji upravlja crkvom izobilno daje ne predstavlja ništa drugo sem neposlušnosti i nepoverenja u Njega.  Možda nemamo izbora da biramo šta ćemo biti ali svakako možemo da izaberemo kakvi ćemo biti.  Siromašni crkveni miševi svakako ne!

OBRAĆENJE: promena puta ili put promene? (1)

Kao što imamo zapisano u Matejevom evanđelju u 18 glavi Isus je govorio Dvanaestorici o obraćenju. U stvari oni su se prepirali oko toga ko će bi veći u Božjem carstvu. Kad je čuo o čemu raspravljaju Isus je uzeo jedno dete i seo sa njim između njih i rekao im "Istinu vam kažem ako se ne obratite i ne postanete kao deca, nećete ući u carstvo nebesko." (stih 3)

Reč "obratiti" i "obraćenje" znači "promena mišljenja, promena stava, promena postupaka, promena pravca kretanja". I to je ono što Bog zahteva od onih koji žele da postanu hrišćani.

Zbog promena koje treba da se dese u životu onih koji postaju deca Božja, Bog je odlučio da opiše proces koji nazivamo obraćenje. Ono što mora da se desi je promena od situacije kada svako od nas vlada svojim životom do situacije kada dozoljavamo Bogu da on postane jedini vladar u našim životima. Postati hrišćanin nije isto kao biti pozvan na žurku. Možete da idete obučeni kako hoćete. To je više kao da ste pozvani na venčanje, gde igrate jednu od glavnih uloga – i gde treba da budete obučeni u odeću za venčanje. Bog nas poziva da obučemo odeću koju nam on daje kako bi smo mogli da zauzmemo svoje mesto u onome što je on pripremio za nas.

Šta je potrebno da bi smo postali verna deca Božja? Ili, Šta čini obraćenje?

POVRATAK BOGU

Obraćenje je više nego nekoliko sitnih poboljšanja u našem životu. Ono predstavlja potpuni zaokret našeg života.

Problem sa kojim se svi susrećemo je greh. Po tom pitanju svi smo krivi. Svi su sagrešili i otpali od slave Božije. Kao grešnici putujemo putem večnog prokletstva strelovitom brzinom. Imamo samo dve mogućnosti da putujemo kroz život. Možemo da izaberemo Sotonu odnosno greh, i život nam tada dolazi sa grehom, koji vodi do večnog uništenja; ili možemo da izaberemo da svoj život i budućnost predamo u Božje ruke, sa krajnjim ishodom primanja nagrade na nebesima kad se ovaj život završi. Isus je svojim sledbenicima rekao: "Uđite kroz uska vrata. Jer, široka su vrata i prostran put koji vodi u propast, i mnogo je onih koji koji kroz njih ulaze. O kako su uska vrata i tesan put koji vodi u život, i malo ih je onih koji ga nalaze." (Mt 7:13,14)

Obraćenje započinje onog trenutka kada neka osoba odluči da poveruje u Hrista kao u Sina Božijeg. Ako se zaustavi na tome tada nema ništa od obraćenja.  U evanđelju po Jovanu 12:42,43 čitamo sledeće: "Ipak, mnogi poglavari su verovali u njega, ali to nisu priznavali zbog fariseja da ne bi bili izopšteni iz sinagoge. Jer, više su voleli ljudsku slavu nego Božju." Njihova vera, dakle, nije bila dovoljna za pronađu spasenje. Oni su verovali, ali njihova vera nije bila dovoljno jaka da se odluče da svoj život predaju Hristu.

Možemo da izmenimo život na mnogo načina, a da nikad ne dostignemo do spasenja. Ljudi veoma često menjaju način svog života iz mnogo razloga. Neki se menjaju jer ne žele da gore u paklu. Neki menjaju zbog toga što misle da će na taj način ispuniti neke želje svojih roditelja. Neki menjaju svoj život da bi ih ljudi prihvatili, npr. neko promeni svoj život jer su svi njegovi prijatelji postali hrišćani i on želi da se uklopi u tu grupu.

Ali jedini pravi način da promenimo svoj život je da se u potpunosti okrenemo Isusu Hristu i da to uradimo zbog toga što on to traži od nas. On treba da bude primer po kojem ćemo živeti naš život. On nam je ostavio primer i jedino šta treba da radimo je da idemo njegovim stopama. Okrećemo se prema njemu birajući da budemo sahranjeni sa Njim u vodenom grobu krštenja. Isus kaže: "Ko poveruje i krsti se biće spasen." (Mk 16:16)

OKRETANJE OD IDOLA

Kada postanemo hrišćani dolazimo u iskušenje da zadržimo sve ono šta smo mislili i radili. Možemo da svoje hrišćanstvo prilagodimo životu pre nego što smo postali hrišćani, međutim Bog nas poziva: ". . . odbacimo svaki teret i greh koji nas tako lako zapliće i istrajno trčimo trku koja nam predstoji." (Jev 12:1)

Mnogi ljudi u Solunu su doneli odluku da postanu Hristovi sledbenici. Međutim izgleda da nisu u potpunosti shvatili dubinu zaveta na koji ih Isus poziva, ali im nije trebalo dugo pa da shvate kako hrišćanstvo nije igra. Isus zahteva potpunu predanost naših života. Ove promene, koje moraju da se dese u nama, opisao je Pavle u Rimljanima 6:3,4 "Ili ne znate da smo svi mi koji smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Kršteni smo, dakle, zajedno sa njim sahranjeni u smrt da i mi, kao što je Isus očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom."

Stari grešni čovek umro je kada smo sahranjeni u grob krštenja. Nakon što smo sahranjeni u taj grob, iskusićemo i vaskrsenje. Ustajemo iz groba da bi smo vodili novi život.

Obraćenje znači da nema više izgovora za greh, pogrešan način života, i odvajanje od Boga. U obraćenju, sve što imamo stavljamo pod Božje staranje i živimo svakodnevni život pod njegovim vodstvom.

Ne možemo da iskusimo obraćenje ako ne prođemo kroz ono što je on prošao – smrt, sahranu i vaskrsenje. Jedino na taj način postajemo novo stvorenje.

SLUŽENJE ISTINITOM I ŽIVOM BOGU

Kroz proces obraćenja nije moguće proći tako što ćemo da legnemo i da se odmaramo, čekajući drugi Hristov dolazak da nas povede sa sobom. Ako smo obraćeni, tražićemo način i priliku da mu služimo na svaki mogući način.

Kada je Isus opisivao Sudnji dan i Mt 25:34-46, on je opisao dobre ljude na koje treba da se ugledamo. Govorio je o onima koji su videli gladnog i nahranili ga, žednog i napojili ga, stranca i ugostili ga, brinuli se o bolesnom i obilazili zatvorene. Naša služba Gospodu treba da je usmerena na služenje onima koji nas okružuju sve vreme. Bogu služimo tako što pomažemo onima kojima je naša pomoć potrebna a ne mogu da nam uzvrate. Svako ko je obraćen treba odmah da pronalazi način kako da bude uključen u poslove crkve. Takođe treba da pronalazimo načine kako da budemo najefikasniji u službi.

Hteo bih da napomenem sledeće:

OBRAĆENI HRIŠĆANIN NE TREBA DA NASTOJI DA RADI ZA BOGA VEĆ TREBA DA SE TRUDI DA BUDE U TAKVOM STANJU DA BOG RADI KROZ NJEGA.

ČEKANJE NA ISUSOV POVRATAK

Pavle kaže: "Ljudi, naime, sami pričaju kako smo došli k vama i kako ste se od idola okrenuli Bogu da biste služili Bogu živom i istinitom i sa nebesa iščekivalji njegovog Sina, koga je vaskrsao iz mrtvih – Isusa, koji nas spasava od gneva koji dolazi." 1. Sol 1:9,10

Isus će ponovo doći. I kad sledeći put bude došao razdvojiće pravedne od zlih. U to vreme mnogi će biti iznenađeni kada shvate da nisu deo spasenih. Mnogi će se iznenadi kad će videti mnoge za koje nisu mislili da će se spasiti, a nedostajaće mnogi za koje su bili sigurni da hoće.

U Matejevom evanđelju vidimo taj dan:

"Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko, nego onaj koji izvršava volju moga Oca, koji je na nebesima. Mnogi će mi onog dana reći: Gospode, Gospode, zar nismo prorokovali u tvoje ime? Zar nismo isterivali demone u tvoje ime? Zar nismo u tvoje ime činili mnoga čuda? Tada ću im otvoreno reći: Nikad vas nisam poznavao. Odlazite od mene koji činite bezakonje." Mat 7:21,23

Ovaj život ne predstavlja kraj našeg postojanja. Ovo čak nije ni onaj pravi život na koji nas Bog poziva. Ova život je kratak, sličan pari koja se pojavi na kratko a onda nestane. Na ovom svetu imamo taman toliko vremena koliko nam je potrebno da učinimo ono što Bog traži od nas, kako bismo, kad se završi bili dobrodošli u domu Božjem za sva vremena. Onaj koji se ne obrati, koji nije okrenuo svoj život prema Gospodu biće predan na propast koja će doći na sve one koji su Njega odbacili.