ČISTO SRCE HRIŠĆANA

„Blago onima čista srca jer oni će Boga gledati.“ Matej 5:8

Više o bilo čega savremenom svetu je potreban čovek čistog srca. Da li hrišćani mogu da ponude svetu ovakvog čoveka? Ima li među nama neko za koga možemo da kažemo – ovo je čovek čistog srca?

Nema sumnje, među hrišćanima ima mnogo onih koji veruju da su čistog srca. Veruju da iz njihovog čistog srca dolazi želja, trud i rešenost da daju svetu ono, šta pretpostavljaju, da svetu nedostaje – bezazlenost, dobrota, humanost, pouzdanost, mirotvorstvo, dobru savest, nevinost.  

Kao rezultat toga mnogo je hrišćana koji pokušavaju na razne načine da pomogu svetu. Trude se da u svetu žive na način koji nije karakterističan ni njima ni svetu, a sve radi želje da budu svedočanstvo kojim će dostići postavljeni cilj - otvoriti srca i um ljudi za Božje delovanje. Vidimo ih kako, bezazleno, podnose nepravdu koju im svet nanosi ili dobrotom odgovaraju na neprijateljstvo društva oko sebe. Ima onih koji se svojski trude da pomognu mnogima jer je mnogima pomoć potrebna. Ne praveći razlike pomažu svima i svakome. Razapinju se između moći i nemoći, imanja i nemanja, trude se da umanje bujicu nevolja svakodnevnice. Žele da budu pouzdano uporište i sklonište za sve one koji su izgubili ili tek traže oslonac. Pokušavaju da pomiruju, često i nepomirljivo, stavljajući mir na prvo mesto, smatrajući da od mira zavisi budućnost, boljitak pa možda i život. Nastoje da ostanu neiskvareni i nevini uprkos prljavštini sveta koja ih se dotiče. Sve to rade uvereni da su Bogu ugodni i korisni.  

Ali, da li su ovo oni čistog srca, oni koji će Boga gledati?  

Ponekad „čisto srce“ pogrešno prepoznamo u vrlinama kao što su bezazlenost, dobrota, humanost, postojanost, pouzdanost, mirotvorstvo, nevinost … Iako svaka od ovih vrlina može da bude rezultat čistoće srca, to ipak nije čisto srce. Čisto srce se prepoznaje po tome što je očišćeno od svega pa čak i od ovako dobrih stvari i vrlina. Bez obzira kako dobro zvučale i izgledale vrline mogu, a najčešće i jesu, rezultat svetovnih merila vrednosti.

Čisto srce mora biti čisto od sveta.

Za čisto srce, najvažnije je odreći se sveta, njegovih vrednosti, odnosa i normi. Neretko to činimo samo delimično. Većina hrišćana koje znam se, nakon što se obratila, odrekla nekih stvari kao što su – pušenje, alkohol, gledanje slobodnijih filmova, neke literature, određene muzike, starog društva, i sličnih stvari za koje su pretpostavili ili im je neko rekao da se ne slažu sa njihovom novom verom. Međutim, ono čega se retko ko odrekao je svetovno shvatanja dobrote i vrlina koje treba da krase čoveka. Većina smatra da su svetske vrline sasvim prihvatljive i u hrišćanskom svetu. Međutim, hrišćanske vrline se razlikuju od svetovnih isto onoliko koliko se nebo razlikuje od zemlje – čak i kad im je isti naziv.  

Naime, hrišćanske vrline zasnivaju se na veri, a svetovne na običajima i osobi koji želi da ih prihvati. Svetovne vrline mogu da se nauče i uvežbaju, hrišćanske su darovane. Hrišćanske vrline rastu i sazrevaju iz jednog korena, a svetovne svaka iz svog. Svetovne vrline su odraz sveta i odnosa u njemu, hrišćanske su slike Boga i njegovog carstva.

Bez obzira koliko nam izgledalo čudno, hrišćani treba da se očiste od onoga što svet smatra da je dobro i korisno. Na taj način čiste srce od svega što je svetovno – loše ili dobro – i primaju najbolje od Boga.

Hrišćanin treba da se odrekne sebe ili da umre sebi.

Svaka osoba na svetu određena je polom, poreklom, obrazovanjem, statusom, sposobnostima, talentima i okruženjem. Od rođenja svet određuje čovekovu vrednost i mesto na osnovu nekog od nabrojanih karakteristika. Kako čovek raste i sazreva tako prihvata sistem vrednosti koji mu je nametnut. Na osnovu tog sistema vrednosti on oblikuje svoje misli, ideje i stavove. Sve to zajedno čini čoveka čovekom. Na osnovu toga svet govori o dobrim i lošim ljudima. Međutim, bez obzira koliko to nekome čudno zvučalo, svetovni je čovek, bio on dobar i pozitivan ili loš i negativan, u neprijateljstvu sa Bogom.

Da bi čovek bio pomiren sa Bogom mora da se odrekne sebe i svog života – mora da umre. Kad čovek umre, sa njim umire i sve što ga je određivalo kao čoveka. Tad, i samo tad, čovek ima srce koje je očišćeno tako da Hrist može da zauzme svoje mesto.  

U čistom srcu mora da ostane mesta samo za Isusa Hrista.

Tek kad On postane i ostane jedini u čovekovom srcu ono postaje sasvim čisto jer se samo njime i može očistiti. Čovek čije je srce tako očišćeno jedini može da vidi Boga jer više nema ničega što će zamagliti taj pogled.

Bog ne želi da naše srce bude podeljeno na našu dobrotu, humanost, nevinosti ili bilo šta drugo. On ne želi da mi imamo nešto svoje, jer to znači da se nismo odrekli svega što smo bili. On želi da sve što imamo i jesmo dolazi od njega. On želi da bude jedini suvereni vladar i stanovnik čovekovog srca.

To je ono što je svetu danas potrebno – čovek u čijem srcu je Isus Hrist – i samo Isus Hrist. Čovek koji je hrabar da prizna Isusa pred svakim čovekom, koji se ne stidi evanđelja i slobodno svedoči drugima, koji se odrekao svog života da bi Hrist mogao da živi kroz njega i njegove vrline nisu osnov i pokazatelj vere u Hrista, nego je vera u Hrista osnov svih njegovih vrlina. 

Takav čovek gleda i vidi jedino Boga.

Svetu su danas potrebni ljudi koji će gledati i videti Boga jer je svetu, više nego ikad, potreban baš Bog. Svet ima sve – ali je izgubio Boga, svet zna sve – ali je izgubio Božju Reč, svet može sve – ali nema Božije sile. Svet odlazi na druge planete – ali je ostao bez Božijeg prisustva na ovoj gde živi. Što više svet napreduje to se više udaljava od Boga.  

Bez obzira na sve napore, ljudska dobrota  i vrline ne mogu da daju svetu ono što je svetu potrebno. Zato je, kao pomoć svetu, Bog pozvao hrišćane da očiste svoja srca kako bi mogli da gledaju u Njega i žive sa Njim, kao svedočanstvo i poziv na zajednicu sa Njim koji sve drži u svojoj ruci.