U narodu postoji izreka „siromašan kao crkveni miš“. Nisam baš siguran odakle ova mudrost potiče i kako je nastala, ali svakako ukazuje na to da je siromaštvo nekako vezano za crkvu. Sad, o kakvom siromaštvu se tu radi? Ni za to nisam siguran, ali sudeći po mišu, radi se o nedostatku materijalnog. Međutim, mogli bismo govoriti i o nekim drugim oskudicama koje pogađaju „crkvene miševe“ u savremenim crkvama. Jer, iako im materijalnog ne nedostaje, u nekim drugim stvarima su svakako u dosegu izreke.
Kako se u crkvi može biti siromašan?
Mnogo je miševa koji oskudevaju u revnosti, još je više njih koji oskudevaju u odvažnosti, a najviše je, ipak, onih koji oskudevaju u ljubavi. Naravno, ima još mnogo vrsta siromaštva ali ova tri su, nekako, najvidljivija. Iako sve tri nabrojana stanja ne zavise od njihove sposobnosti, miševi ipak ne uzimaju ono što im je Onaj koji upravlja crkvom stavio na raspolaganje. Revnost jednog crkvenog miša ne bi trebala da bude neka velika filzofija. On je tu gde jeste jer ga je tu ostavio Upravitelj crkve. Njegovo je da bude tu. Siromaštvo u revnosti nije neizbežno posledica lenjosti jednog miša, već će pre biti da je u pitanju nezadovoljstvo, ponos, nesigurnost, i šta sve još ne. Iako Upravitelj ne traži od miša da vodi crkvu, a miš baš to radi. Miš voli da upravlja drugim miševima, da donosi odluke umesto njih, da ispravlja, opominje, presuđuje, kažnjava i razrešuje. Miš ne voli da služi drugim miševima, više voli, i teži tome, da drugim miševi služe njemu. Drugi miševi, čak i kad nešto umeju i hoće, mogu to da čine samo kao pomoć njemu, glavnom mišu. Miš veruje da se njegova revnost sastoji od toga da revno usmerava druge miševe da revno služe njegovoj revnosti. Zbog toga je revnost miša sve slabija, dok na kraju potpuno ne osiromaši i sebe i druge. Tada, tako siromašni miševi, potpuno zaborave gde se nalaze i šta su trebali da čine.
Ni odvažnost ne bi trebala da bude neki problem. Pošto miševi nisu baš poznati po svojoj hrabrosti, crkeni miš treba da bude odvažan samo u jednom – da svi znaju da crkveni miš postoji. Siromaštvo u odvažnosti nije, neizostvano, posledica nedostatka hrabrosti. Pre će biti da se radi o predrasudama, komformitetu, i opet, ponosu i neisigurnosti. Miš kao da ne želi da bude viđen, prepoznat i povezan sa Upraviteljem. Istina, mnogi miševi su se, i po cenu sopstvenog života, svugde i na svakom mestu pokazivali i predstavaljali ko su i šta su. Čak i u vreme kad su morali da prevaljuju kontinente, mora i okeane, nisu se dvoumili i odvažno su prevazilazili sve prepreke da bi svi znali za njih. Siromašni crkveni miš, sedi u svojoj rupi u svojoj crkvi i misli „Ako neko želi da vidi crkvenog miša neka dođe u crkvu.“ U vreme kad ne mora ni da iziđe iz rupe a može da bude na svim kontinetima i morima sveta istovremeno, siromašni crkveni miš ljubomorno čuva svoju rupu, svoje ime i svoj lik od svega i svakoga. Nije da on ne bi želeo da ide, i nije da ne bi želeo i on hrabro da govori, ali šta će svet pomisliti, šta će drugi reći ... Tako crkveni miš polako zaboravlja da mu je Upravitej rekao da ide u svet i da svim miševima svedoči o Njemu, i da se ne boji i da će On biti sa njim ...
Pošto je, dakle, siromašan i u revnosti i odvažnosti, crkveni miš je još siromašniji u ljubavi. Skriven u svojoj rupi obuzet svojim problemima, zaboravio je da ljubav prema drugima podrazumeva revnost, odvažnost i žrtvu. Zaboravio je da se ljubav ne govori nego se živi, da se ne propoveda nego se pokazuje i da se ne uzima nego se daje. Zaboravio je da je ljubav sveza koja čini sve stvari mogućim i sve ciljeve dostižnim.
Siromaštvo može da ima različite razloge od čega su mnogi iznad moći jednog miša, ali biti siromašan u onome šta Onaj koji upravlja crkvom izobilno daje ne predstavlja ništa drugo sem neposlušnosti i nepoverenja u Njega. Možda nemamo izbora da biramo šta ćemo biti ali svakako možemo da izaberemo kakvi ćemo biti. Siromašni crkveni miševi svakako ne!
Нема коментара:
Постави коментар