Pre nego što su ga razapeli, Isusu su skinuli haljine. Samo nekoliko dana pre toga, Jerusalim je skidao svoje haljine da bi dočekao onoga koji dolazi u "ima Gospodnje".
Razapinjanje, kao oblik mučenje, bilo je osmišljeno da umiranje učini što bolnijim i zastrašujućim. U starim zapisima nalazimo da su žrtve obično proklinjale, jecale od bolova, pljuvale ne svoje mučitelje i slično. Razapinjanje je grozno i bolno samo po sebi, kad si nešto kriv, a kako je tek kad to ničim nisi zaslužio. Kako mora da je gorko u ustima kad ispod tvoga krsta stoje, i odobravaju ono što se dešava sa tobom, oni na koje si polagao ruke da bih izlečio, blagoslovio i ohrabrio.
Ipak, Hristove reči, nakon što je podignut na krst, nisu bile ni pretnja, ni prokletstvo ni vređanje. U svojoj muci on je molio za svoje mučitelje.
"Oče oprosti im jer ne znaju šta čine."
Njegova prevashodna misao nije bila njegova patnja, već ono čemu su bili izloženi oni koji su ga doveli u ovu situaciju.
Tokom svoje misije, Isus je često podučavao o opraštanju.
«i oprosti nam dugove naše, kao što smo i mi oprostilidužnicima svojim. . . «jer ako oprostite ljudima njihove greške, oprostiće i vama Otac vaš nebeski, ako li ne oprostite ljudima, ni Otac vaš neće oprostiti grešaka vaših.» Mt. 6,12.14.15;
Isus, najveći učitelj opraštanja, sad na krstu javno pokazuje ono o čemu je učio.
Oproštenje, koje je tražio, bilo je za sve
– za narod koji je vikao "raspni ga"; za sveštenike koji su se podrugivali; za vojnike koji su ga prikovali na krst; za narod koji je ovo gledao; za učenike koji su se razbežali. Za sve njih, i nas.
U Hristovom srcu nije bilo mesta za neprijateljstvo prema bilo kome. Od Njega treba da naučimo da volimo svoje neprijatelje i da se molimo za one koji nas proganjaju (Mt. 5:44)
Na kraju svake godine svako od nas svodi račune. Kad podvučemo crtu vidimo na čemu smo i sa čime ulazimo u Novu godinu. Od svih stvari na koje ne možemo da utičemo postoji i nekoliko kojima sigurno možemo da upravljamo. Jedna od njih je opraštanje. Opraštanje, kao ništa drugo u našem životu, donosi oslobođenje, rasterećenje, osećaj sigurnosti i ispunjenosti. To je dobar početak za sve ono što želimo i planiramo da uradimo u sledećoj godini.
Počnimo od sebe. Oprostite sebi, pomirite se sobom. Puno je onih koji »sebi ne mogu da oproste ... ovo ili ono«. Bog vam je oprostio, prihvatio vas onakve kavi jeste da bi vas promenio i oblikovao po svojoj volji. Predajte se i prepustite on zna šta radi.
Oprostite braći i sestrama u Hristu. Nemate bliže porodice. Braću i sestre rodila vam je majka, roditelje baka, a nas vam je rodio Bog. Znam da ponekad ne izgledamo kao da smo od istog Oca, ali jesmo. Probajte u nama da vidite onoga koji nas je stvorio.
Oprostite neprijateljima svojim. Oni su samo slabi, uplašeni i zarobljeni, iako izgledaju silni, hrabri i slobodni. Ne dozvolite da vam grumen mržnje ukrade brdo blagoslova.
Pred svakim od nas je slika Hrista koji krvari na krstu i moli se »Oprosti . . .«
Pozivam vas da primite blagoslov oproštenja, da bi mogli da uživate u njemu i da ga možete podeliti sa drugima.
"Ne sudite, da se ne bi sudilo vama. 2 Jer, kakvim sudom sudite, takvim će se i vama suditi; i kakvom merom merite, takvom će se i vama meriti.” Matej 7:1
Kao što smo već mnogo puta i na mnogo mesta čuli Hristovi učenici nisu postavljeni ni za sudije, ni za porotnike, ni za tužioce ni za branitelje – već za svedoke, i to Hristove. Jer ovde se radi upravo o tome – o borbi sveta sa Bogom, duhovnog sa telesnim, antihrista sa Hristom.
Međutim veoma često se postavimo upravo kao sudije koji mere, premeravanju, ocenjuju, procenjuju one za koje je Hrist umro, čime se stavljamo na stranu onih koji sude Hristu.
Interesantno je napomenuti da Hrist ovde koristi dva merila – (1) sudija i (2) procenitelj.
(1) Suditi znači sesti u sudijsku stolicu, nad onim kome sudimo. To znači da (a) sebe uzdižemo a drugog nipodaštavamo, i (b) dajemo sebi važnost veću nego što nam pripada. Dužnost sudije je da vodi suđenje, sasluša sve relevatne činjenice i na kraju, na osnovu objektivnog rasuđivanja, donosi presudu. Razmislimo malo o tome – za šta smo od ovoga sposobni? Sve činjenice nikad ne možemo da skupimo, objektivno ne možemo da rasuđujemo, a povrh svega niko nas nije postavio iznad drugih da bismo mogli da vodimo suđenje. Svaki čovek pripada Bogu, i svaki čovek dolazi pod Božji sud.
Osim toga, kao što smo mi spremni da sudimo drugima, drugi će suditi nama, a to već teško podnosimo. I jedno i drugo vodi u konfliktnu situaciju koja ne izgrađujemo odnose među učenicima. Dakle, ako ne osuđujemo drugoga, on se neće osetiti „izazvan“ da osuđuje nas.
(2) Ovde se radi o merenju dragocenosti. Dakle, kao oni koji mere dragocenost plemenitih metala i dragog kamenja – na sitnu vagu merimo svoju braću i sestre. I pošto nije moguće pronaći ništa stoprocentno čisto, tako i mi uvek pronalazimo nečistoću u drugima.
Ali, kao što mi pronalazimo nečistoću u životima drugih, i drugi pronalaze nečistoću u naših životima. I jedno i drugo ne gradi poverenje među učenicima, već naprotiv vodi u sasvim suprotnom pravcu.
Hristovo upozorenje je jasno. Ne sudite i ne merite jer se time sami izlažete osudi i premeravanju. Ali ne samo to, već se upuštate u posao koji ni vaš i za koji niste ni osposobljeni ni pozvani.
Na žalost, veoma često, dozvoljavamo sebi da sudimo o drugima, o njihovim stvarima, o njihovim odlukama, a da pri tom uopšte nemamo pojma šta se stvarno dešava u njihovom životu. Pri takvim postupcima polažemo pažnju na to šta ko pije, jede ili oblači, kao se smeje, koje knjige čita, koju muziku sluša ... To dovodi do toga da na osnovu svojih sudova isključujemo jedni druge i uskraćujemo im ono što im je potrebno, a šta smo dužni da im pružimo – našu podršku, molitvu, podnošenje i ako treba žrtvu.
Biti sudija je veoma omiljena uloga hrišćana, posebno onih koje drugi smatraju ili sami sebe drže duhovnim. Ta uloga im daje osećaj važnosti, moći, korisnosti.
Ozbiljnost Hristovog upozorenja leži u činjenici, da sudija i osuđeni ne mogu da žive zajedno, i da osuda postaje trajni pečat osuđenika.
Ponekad moramo da vidimo greške jedni na drugima, ali moramo da budemo oprezni da to ne činimo bez razloga ili da na taj način želimo da izgledamo svetiji od drugih ili da to činimo iz netrpeljivosti prema drugima.
Izraz suditi ima mnogo značenja, ali u hrišćanskoj terminologiji značenje ovog izraza je jasno.
(1)Njime se ne zabranjuje suđenje na građanskim sudovima za zla dela koja neki čine, naprotiv taj značaj je iskazan kroz celu bibliju
(2)Njime se ne zabranjuje prosuđivanje u crkvi, preko služitelja, neurednih dela i postupaka koji štete crkvi a što neki čine, jer su i sami apostoli radili to
(3)Njime se ne zabranjuje naša lična procena i prosuđivanje loših stvari kojima su neki skloni, naprotiv rečeno je da treba da procenjujemo plodove
(4)Ono što je zabranjeno je nepromišljen, prek, neodmeren, kritizerski duh, koji ima nameru da, bez obzira na činjenice i sagledavanje kompletne slike, osudi osobu a ne delo.
Ne sudite nikad bez potpune, čiste i jasne slike svega što se dešava; ako to nije neophodno potrebno; i ako niste puni snažne i brižne ljubavi za onog čija dela prosuđujete.
“Zato nemaš izgovora, čoveče koji sudiš, ma ko ti bio; jer sudeći drugom samoga sebe osuđuješ, pošto ti, sudija, činiš isto to. A znamo da Bog po istini sudi onima koji tako šta čine. Ili misliš, čoveče, ti što sudiš onima koji čine tako šta, a isto činiš, da ćeš izbeći sud Božiji? Ili ne mariš za bogatstvo njegove dobrote, podnošenja i strpljivosti, i ne znaš da te Božija dobrota vodi pokajanju? Ali svojom tvrdoglavošću i nepokajanim srcem sabiraš sebi gnev za dan gneva i otkrivenja pravednog suda Božijeg, koji će svakome uzvratiti po njegovim delima; onima koji u istrajnosti čine dobro i traže slavu, čast i nepropadljivost, daće večni život, a onima što prkose i ostaju nepokorni istini, a zlu poslušni, gnev i ljutnju.“ Rimljanima 2:1-8
"A beše među farisejima čovek po imenu Nikodim, starešina judejski; ovaj dođe Isusu noću i reče mu: 'Ravi, znamo da si ti kao učitelj došao od Boga; jer niko ne može da čini ova čuda koja ti činiš ako Bog nije s njim.' Odgovori Isus i reče mu: 'Zaista, zaista kažem ti, ako se ko ne rodi odozgo, ne može videti Carstva Božija'. Reče mu Nikodim: 'Kako može da se rodi čovek kad je star? Zar može po drugi put da uđe u utrobu svoje majke i da se ponovo rodi?' Odgovori Isus: 'Zaista, zaista kažem ti, ako se ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u carstvo Božije. Što je rođeno od tela - telo je, a što je rođeno od Duha duh je. Nemoj da se čudiš što ti rekoh: treba da se rodite odozgo.'" (Jovan 3,1-7)
Ima vernika i vernika, pravih hrišćana i onih koji se samo tako zovu. Danas ima toliko crkava, toliko verskih zajednica i toliko sekti, da je teško raspoznati ko govori istinu a ko laže. To je neprijateljska taktika, jer on ne želi da čovek uspe da upozna svoje spasenje.
Ipak, šta god da razne grupe govore, samo je jedna istina koju treba da prihvatimo, a to je činjenica da je Isus Hristos, Sin živoga Boga, jedini put, istina i život, dakle jedno on je Spasenje. On, Isus, napustio je svoju slavu i došao u svet da umre na krstu umesto čoveka!
Zbog toga Njegova reč predstavlja Božanski autoritet. On kaže: "Zaista, zaista, kažem ti, ako se ko ponovo ne rodi, ne može videti carstva Božijeg".
Sledeće važno pitanje koje nam se nameće je ovo: "Jesam li ponovo rođen?"
Kome se Isus obraća? Nikodimu, koga Biblija predstavlja sledećim rečima: "beše čovek iz redova farizeja, starešina judejski" (Jovan 3,1). Šta je to posebno kod Nikodima?
1. On je znao za Boga, njegova obećanja i silu.
On kaže: "Ravi, znamo da si kao učitelj došao od Boga" (Jovan 3,2). Prepoznao je da Isus ne govori sam od sebe nego govori Božju reč.
Mnogi danas prepoznaju da ima neka sila i tu silu nazivaju bogom. Ima dosta i onih koji prepoznaju pravog Boga, pa odlaze i u crkve i mole se. Ipak to nije znak novog rođenja.
2. On je poznavao Božiju Reč.
Mnogo ljudi imaju Bibljiju u svojoj kući, drže je na polici sa ostalim knjiga i nikad je nisu ni otvorili. Ima, opet, i mnogo onih koji izvanredno poznaju sve što je napisano u Svetom pismu. Mogu da citiraju stihove sa neverovatnom tačnošću. Ali znati Pismo i primenjivati ga sasvim su različite stvari. Poznavanje Pisma nije znak nanovorođenja, jer nam Pismo samo otkriva onog koji može da nas Spasi.
3. On je redovno išao u sinagogu
Poput NIkodima, mnogi hrišćani se osećaju veoma ugodno, skriveni u svojoj crkvi i kažu "To mi je dovoljno, kažu oni! Kršten sam, idem na službu, šta Bog može još više da traži?”
Istina je da hrišćanin treba da bude u zajednici sa drugim hrišćanima, ali redovno dolaženje u crkvu ne znači i nanovorođenje.
KAKO PREPOZNATI NANOVOROĐENOG
PRVI ZNAK - Spoznaja da sam nanovo rođen
Sigurnost da imam spasenje je prvi plod novog rođenja. Kad u pokajanju pristupimo Hristu tada primamo oproštenje grehova, ali i znak Duha Svetoga.
U Efescima 1,13 čitamo: "U Njemu ste i vi, pošto ste čuli istinitu reč, evanđelje svoga spasenja, i poverovali, zapečaćeni obećanim Svetim Duhom, koji je kapara našeg nasledstva - za izbavljenje njegove tekovine, na hvalu njegove slave".
Bog nas je zapečatio Svojim Svetim Duhom i mi sa sigurnošću možemo da posvedočimo da smo Božija dece. "Sam Duh tvrdi našem duhu da smo mi Božija deca" (Rimljanima 8,16).
Ovo je važno zbog toga da jasno pokažemo razliku da su svi ljudi na svetu Božija stvorenja, ali samo su oni, zapečaćeni Duhom Svetim, deca Božija. Sigurnost spasenja takođe je važno za naše svedočenje drugima o milosti Božijoj po kojoj smo spaseni.
DRUGI ZNAK - Novi život koji se vidi
Onaj ko je nanovo rođen manifestuje Isusa Hrista celim svojim praktičnim životom, svojim rečima, svojim delima, jer sam Isus stanuje u njegovom srcu (Efescima 3,17, Jovan 14,23).
Činjenica da je jedna osoba prošla kroz novo rođenje ne može da ostane skrivena. Vidite šta Isus kaže: "Poznaćete ih po njihovim plodovima" (Matej 7,16).
Nije dovoljno da budemo upisani kao članovi jedne crkve ili jedne verske zajednice, pa da budemo hrišćani.
Plodovi o kojima govorimo kod nanovo rođenih su:ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost.
TREĆI ZNAK – Molitveni život
Molitva je disanje duše. Molitva je manifestacija Božijeg života, ona predstavlja neophodnu vezu sa živim Bogom. Da li se ti moliš? Kad govorim o molitvi ne mislim na molitvu za stolom, ili pred spavanjem, čak ni na onu strasnu molitvu iz dubine našeg srca i duše kad smo u opasnosti ili nevolji.
Kod molitvenog života mislim na zajedničku molitvu sa drugim hrišćanima i ličnu molitvu, kao razgovor sa Bogom
ČETVRTI ZNAK – čitanje Božije Reči.
Koliko je ovaj znak istinit i neosporan! U Jovanovom Evanđelju 6,48 Isus kaže: "Ja sam hleb života". Čovek koji se naziva hrišćaninom, a nije nimalo gladan Božije Reči, nije doživeo novo rođenje. Jedina hrana od koje će naš duhovni čovek da se nasiti je Božija reč. Ako se ne hranimo tom hranom, oslavićemo i umreti.
Jovan 5,39 nam kaže: "Pregledajte Pisma, jer mislite da imate u njima život večni, a ona svedoče o meni". Onaj ko se zadovoljava samo dolaženjem u crkvu i dovoljno mu je samo ono što čuje na službi slabo će napredovati. Čak ni u fizičkom smislu ne možete da se najedete jednom nedeljno za celu nedelju. Odsustvo gladi za Božijom Reči svedoči o hrišćanstvu koje je samo fasada, samo forma pobožnosti.
PETI ZNAK – napadi neprijatelja
Gde ima života ima i borbe.
Oni koju su oživljeni sa Hristom, tj. koji su nanovo rođeni, postaju predmet žestokih napada zloga. Zlo će se truditi da ih odvoji od Gospodara. Poslaće protivnike koji će ih ogovarati zbog njihove vere ili će ih pokušati obeshrabriti: "Nikad ništa od tebe, vidiš kako si bedan i slab, grešan. Kako bi ti smeo takav pred Boga". Pokušaće da ih navede na grešne misli i podle planove.
Ipak, najviše napada nanovo rođeni doživljavaju kroz moliteveni život, jer molitvom se zadobija mnogo duša i osvaja mnogo teritorije.
ŠESTI ZNAK – pobeda nad iskušenjima
Onaj ko je novo rođen može da pobedi iskušenja. Pobeda je plod Hristove žrtve na krstu. "Svršeno je!" reči su kojima je proglašena pobeda nad grehom i smrću. Svi nanovo rođeni Duhom Svetim, pobednici su u Hristu. Kad nas neprijatelj napada mi smo, kao deca Božija, svesni svoje slabosti i svoje nemoći, ali to nas ne sprečava da zahvaljujemo Bogu na pobedi koju nam je Isus dao (Rimljanima 7,25). Prisutnost Isusa Hrista u nama je garancija za pobedu u svakodnevnom životu (Rimljanima 8,10).
Novo rođenje nije neka teorija, to je radikalna promena u srcu i životu čoveka. Isus Hristos, nastanio se u nama svojim Svetim Duhom.
Šta radimo kad nas spopadne bes, kada nemamo dovoljno ljubavi prema bližnjem, kada se mnoge loše stvari probude u nama. Kažemo: "Borim se". Upravo zbog toga i doživljavamo poraze, a ne uživamo u pobedi.
Ali nanovo rođeni može da kaže: "Slava neka je Bogu koji nam je dao pobedu kroz Gospoda našega, Isusa Hrista" (1. Korinćanima 15,57).
SEDMI ZNAK – iščekivanje Hristovog dolaska
Drugi Hristov dolazak je izvesnost i potreba svakog vernika. Pošto se Isus popeo na nebo, anđeli su objavili apostolima: “Ljudi Galilejci, što stojite i gledate na nebo? Ovaj Isus, koji je od vas vaznet na nebo, doći će na isti način kako ste ga videli da odlazi na nebo” (Dela 1:11).
Drugi dolazak Isusa Hrista je nada svih vernika da je Bog u kontroli svih stvari i da je veran obećanjima i proroštvima u Svojoj reči.
KAKO DOŽIVETI NOVO ROĐENJE?
Novo rođenje je Božiji dar. Isus Hrist, Sin živoga Boga nas je rodio u najstrašnijim mukama noseći na sebi sve grehove sveta (Jovan 1,29). On je umro da bi nam dao život. I sve to zbog silne ljubavi koju ima za nas (Jovan 3,16). "Jer Bog je toliko zavoleo svet da je dao Svoga jedinoga Sina . . .". U Božijim očima samo novo stvorenje ima vrednosti (2. Korinćanima 5,17) Na krstu je Bog osudio svakog čoveka i svaki prestup u Isusu Hristu. Od svakog zavisi da li ćemo prihvatiti novo rođenje ili ne. Moramo da se obratimo od svojih grešnih dela i prihvatimo delo Spasenja kroz Hrista.
Da li je obraćenje novo rođenje? Ne! Obraćenje i novo rođenje su dve različite stvari. Ali pravo i iskreno obraćenje dovodi do novog rođenja. Obraćenje je čovekovo "da" Bogu. Novo rođenje je Božije "da" čoveku.
Ne može doći do novog rođenja bez pravog obraćenja koje proizilazi iz svesti o sopstvenom grehu. Onome ko prihvati Spasitelja i priđe mu takav kakav je i Gospod će učiniti sve stvari novim.
Šta je to što drži zajedno silu evanđelja, sposobnost prevladavanje problema, Božija obećanja, postavljanje Hrista ispred svega, autorite i na kraju samu službu?
Ovo pitanje je važno za hrišćane zato što odgovor sve postavlja na svoje mesto, ali i predstavlja ozbiljan rez od onoga što nas može odvesti u religioznost.
Pre svega Hrist mora biti na prvom mestu jer slava mora da pripada samo njemu. Iako nekome ovo pitanje može da zvuči besmisleno i apsurdno u krugu hrišćana, ipak ima mnogo onih koji se nazivaju hrišćanima koji postavljaju ovo pitanje – Zašto Hrist?
Zar nemamo dobro osmišljen Zakon, pravila kako držati zakon, pravila kako tumačiti pravila koja određuju kako držati zakon? Zar nemamo dobru službu, i darove, i starešine, i prostor, i fakultet …?Hrist je samo jedna od figura koja se dobro uklapa u naš sistem vere. Zašto ga posebno isticati?
Reči apostola Pavla napisane Korinćanima (2. Korinćanima 5:11 – 21) daju potpun odgovor na ovo pitanje:
“Pošto, dakle, znamo za strah pred Gospodom, trudimo se da uverimo ljude. Razotkriveni smo pred Bogom, a nadam se i pred vašom savešću. Ne preporučujemo vam opet sami sebe, već vam dajemo priliku da se nama hvalite, da imate šta da odgovorite onima koji se hvale spoljašnjošću, a ne onim što je u srcu. Jer, ako smo bili van sebe, to je radi Boga; a ako smo bili pri sebi, to je radi vas.
Obuzima nas Hristova ljubav kad razmišljamo o ovome: jedan je umro za sve, dakle, svi su umrli. A umro je za sve da živi više ne žive za sebe, nego za Onoga koji je za njih umro i vaskrsao. Zato mi odsad nikog ne poznajemo po telu. Ako smo Hrista i poznavali po telu, sada ga više tako ne poznajemo.
Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo.
A sve je od Boga, koji nas je kroz Hrista pomirio sa sobom i poverio nam službu pomirenja. Jer, Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom, ne računajući ljudima njihove prestupe i nama poverivši Reč pomirenja. Mi smo, dakle, Hristovi izaslanici - Bog vas opominje preko nas. U Hristovo ime vas molimo: pomirite se sa Bogom. Njega, koji nije učinio greh, Bog je radi nas učinio grehom da u njemu budemo Božija pravednost.”
Dakle, razlog izdvajanja Hrista u svemu je u tome što je On umro za sve, ali i vaskrsao.
Kako njegova smrt i njegov život utiču na naš život?
Kroz Njega staro je prošlo postalo je novo
Ovaj stih često tumačimo lično I to je veoma važno jer na taj način odričemo našu staru, a prihvatamu novu prirodu, kreiranu po Božjoj volji i njemu na slavu. Ipak, potrebno je da ove reči sagledavamo i objektivno i da ih primenimo na sve što radimo i planiramo.
Na žalost, svesni smo činjenice da mnogi važni programi nikad ne bi bili ni započeti da su prethodno sagledavani iz tačke tog novog. To znači da se češće oslanjamo na ljudske resurse i svetovne kriterijume nego na Božiju silu (iako se trudimo da na oko izgleda drugačije). Međutim, ako smo stvarno odbacili staro i prihvatili novo koje je obeleženo krstom, onda uvek treba postaviti pitanje „Da li je ovaj projekat u skladu sa Božijom objavljenom voljom“? a ne „Da li će ovaj projekat biti uspešan“?
Naime, uspešnost nečega trebalo bi da bude mereno količinom slave date Bogu, a ne rezultatima koje je moguće izmeriti, izbrojati ili pokazati.
Sa Njim smo pomireni sa Bogom
Iako šalom znači mir, ovaj pojam podrazumeva mnogo više od odsustva neprijateljstva. Šalom podrazumeva harmoniju i ispunjenost. Bog je učinio kroz Hrista ono što mi, svakako, nismo u stanju da učinimo: On nas je obnovio i dao nam šalom. Kao što je to Pavle lepo rekao u poslanici Rimljanima 5,1.10: „Mi imamo mir sa Bogom kroz Gospoda našeg Isusa Hrista. ... Pošto smo bili neprijatelji, sada smo izmireni sa Bogom kroz smrt Njegovog Sina“.
Pomirenje sa Bogom ne ogleda se samo u tome što nas Bog više ne smatra neprijateljima, već u tome što nas smatra prijatelja, ili još bolje decom. Jer, iako smo svi stvorenja Božja, ipak nisu svi i deca Božja. Deca si oni koji su izmireni sa Bogom, ljudi nove prirode rođene od Duha Svetoga.
Po njemu dobijamo službu pomirenje
Opet naglašavam važnu stvar – šta god da činimo, gde god da idemo, šta god da su nam planovi, sve mora da ima jedan prioritetni cilj – objavljivanje Isusa Hrista. Nije važno koliko je nešto dobro, plemenito, korisno, lepo, perspektivno, ako to ne objavljuje Hrista tada ne činimo ono na šta smo pozvani. Ako ne objavljujemo Hrista puštamo ljude da idu u smrt. Istina, možda ćemo uspeti da ih nahranimo i obučemo, možda ih I otreznimo ili oslobodimo droge, možda ih naučimo da ne budu nasilni, ali će ipak na kraju biti samo mrtvi.
Služba pomirenja ne zasniva se na stvaranju mira već na objavljivanju Hrista. Hrišćani su mirotvorci onda kada propovedaju put, istinu i život koji stvara mir.
Autoritet je osnova samopouzdanja. Onaj ko zna da ima autoritet pouzdanje se u njega, onaj ko na sebi ima tuđi autoritet i nastupa u ime tog autoriteta pouzdaje se u onoga čiji autoritet zastupa.
Hrišaćani zastupaju Božanski autoritet nikad se ne pouzdaju u sebe. Ipak, neophodno je da, onaj koji radi za Boga, ima dobar stepen samopouzdanja. Zbog toga se postavlja pitanje kako uskladiti ove dve potrebe, a da pri tom ne narušimo odnos koji treba da vlada između Boga i nas.
"A takvo pouzdanje u Boga imamo kroz Isusa Hrista. Ne kao da smo sami od sebe kadri da o nečemu rasuđujemo - kao sami od sebe, nego je naša sposobnost od Boga, koji nas je osposobio za služitelje Novoga saveza, ne za služitelje slova, nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljava."
Naime, svako ko je u Hristu, može, treba i jeste svedočanstvo Božije slave koja je delovala na njega kroz i u Hristu. Međutim, u odnosu na dar ili službu, Bog je taj koji određuje i postavlja svoje sluge svojim autoritetom. Istina, koju je Pavle zapisao u 1. Korinćanima 12, upućuje nas na to da Sveti Duh svakome daje dar koji je na korist crkvi, ali istina je i da on to čini shodno svojoj volji, a ne po volji onoga koji dar prima.
Ovo je važno da razumemo jer se često dešava da u crkvama imate ljude koju imaju talenat ali nemaju dar. Jasnije, koji su školovani ali nisu pozvani.
Ponekad verni više pažnje polažu na sertifikat od ljudi nego na sertifikat od Boga.
U današanje vreme, mi kao evanđeoski hrišćani, često smo izloženi napadima zvaničnih crkava, da nemamo tzv. apostolsko prejemstvo. To prejemstvo treba, u stvari, da vam garantuje da imate pravo da tumačite pismo. To prejemstvo dobijate ako završite neku od zvaničnih škola zvanične crkve. Tu školu može da završi svako ko uspe da je upiše pod određenim uslovima. Još češće od ovoga nailazimo na nerazumevanje ljudi kojima svedočimo, upravo zbog ovoga – ako nisi završio školu, kako onda možeš da tumačiš ove stvari?
Evanđeoski hrišćani podlegli su ovim pritiscima pa, kao i njihove kolege iz drugih crkava, završavaju svoje škole, fakultete, magistrate, doktorate … da li je to loše? Ne i da!
Nije loše zbog toga što je dobro proučavati sve ono što govori o Bogu i božijem narodu, saznati na koji način i kako su hrišćani do sad razmišljali, naučiti neke naučne metode i discipline …
Loše je zbog toga što se, na ovaj način isključuje, zvuči apsurdno, učeništvo. Naime u crkvama je sve manje onih koji su svoja znanja stekli živeći hrišćanski život uz nekoga ko ima iskustvo života sa Bogom. To nije škola koja se završava za nekoliko semestara niti se potvrđuje diplomskim. To je nešto što počinje, traje i završava se po Božijem pozivu.
Zbog toga se dešava da se na vodećim mestima u crkvama sve češće nalaze ljudi sa diplomama a ne sa pozivom. Sve češće su za propovedaonicama oni koje su ljudi tu postavili, a ne Bog. Sve češće ljudi sebi dozvoljavaju da određuju u koga vredi ulagati i koga vredi podržavati, oduzimajući to pravo Bogu. Kakve to posledice ima za crkvu saznaće tek naredne generacije.
Bez obzira koliko nam se ovo pitanje čini čudnim o njemu moramo da razgovaramo iz razlog što podobnost za službu dolazi od Boga koji osposobljava služitelje novog saveza, i to ne za služitelje slova nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljava. (3:5,6). Pouzdanje ne bi trebalo da dolazi od ličnih darova i sile već od sile Boga koji pozva i osposobljava za delo u Njegovom planu, bez obzira dopalo se to ljudima ili ne. (Gal 1 i 2).
Bog je uvek sprovodio svoje planove kroz svoje sluge i služitelje i većina od njih nije imala ličnu harizmu, znanje ili moć. Mojsije, služitelj Starog zaveta, bio je ozbiljno sumnjičav po pitanju svoje stručnosti za posao koji mu je Bog namenio čak i onda kad je postao svestan da ga je Bog učinio sposobnim da radi i govori za njega. Amos takođe nije bio prorok i nije bio ni iz kuće proroka. Ilija je bio sve samo ne materijal za proroka – tvrd, beskompromisan, netolerantan, nedruštven, pa ipak je postao koristan za posao jer ga je Bog učinio sposobnim.
I svega toga možemo da izvučemo važnu pouku da Bog osposobljava pozvane a ne poziva (samo)sposobne. Onima, pak, koje osposobi daje autoritet da obavljaju službu.
Služba pomirenja teško je ostvariva, posebno onaj deo koji se odnosi na objavu Hrista u utelovljenju Božije pravde i pravednosti. To je zbog toga jer je objavljivanje Hrista sasvim nešto drugo nego objavljivanje hrišćanstva. Kad objavljujemo hrišćanstvo to činimo sa aspekta morala i etike. Govorimo o normama ponašanja, pravilima, postupcima – sve u svemu govorimo o formi.
Ali, kad objavljujemo Hrista tada objavljujemo osobu, ličnost, Boga. Tu nastaje problem. Ljudi se lako nose sa formom pošto ona nikad nije toliko precizna i sveobuhvatna da ne bismo mogli da pronađemo malo prostora za manevar. Međutim objavljivanje Hrista ne daje mogućnost manevra. Hrist je to što jeste, takav kakav jeste, tamo gde jeste.
Kad u svom hrišćanskom poslanju dođete do objavljivanja Hrista, uvek udarite u zid. To može da bude veoma obeshrabrujuće i neprijatno.
Često možete sresti hrišćane koji su ubeđeni da im to, što su postali hrišćani, i to baš onakvi kakvi oni misle da treba da budu, daje prednost nad drugima, otvara sva vrata, uklanja sve prepreke, pobeđuje sve slabosti, i satire sve neprijatelje na mestu na kome se oni pojave. Na njihovu nesreću i razočaranje, situacija nije baš tako jednostavna kako bi oni hteli da je prikažu.
Taj entuzijazam i ubeđenje obično ne traje dugo. Posle prvih razočaranja sretnete one iskrene koji priznaju da je teško, i one koji nikad neće priznati da je teško i da ima problema.
I jedni i drugi imaju svoje razloge za to. Lično spadam u grupu ovih prvih, iako me to često košta kritike kako ne treba ispovedati negativnosti kao da one imaju vlast nadamnom. Iskreno nikad to nisam radio, ali nisam krio ni svoje slabosti, ni nedostatke ni probleme iz prostog razloga što oni postoje. Međutim njihovo postojanje ne znači i njihovu vlast nad mojim životom, nad kojim jedino Hrist ima vlast.
Dakle, kao oni koji prenose istinu moramo i da živimo u njoj, a istina je da u hrišćanskom životu ima problema, nevolja, slabosti, bolesti, padova, neprijateljstva, nedoumica, kompromisa, …
Negiranje ovoga vodi nas u ispraznu religioznost i praznoverje.
Naime, priznavanje slabosti ne znači prihvatanje njihove vlasti, već ukazuje na to da u nama nema sile koja bi mogla da ih pobedi. Tu silu ima samo jedan – Isus Hrist.
Šta se dešava kad pokušavamo da sakrijemo činjenicu da imamo problema.
Prvo, ne govorimo istinu, pa dovodimo druge u zabludu o tome šta znači biti hrišćanin. Neko može misliti da je sve lako pa, kad se suoči sa problemima, otpadne. Na taj način u stvari postavljamo prepreke koje nekome mogu biti nepremostive.
Drugo, govorimo Bogu da smo nezadovoljni što nema kontrolu nad našim životom. Kad se u našem životu nagomilaju problemi uvek možemo da uradimo tri stvari (1) možemo da kažemo da nam je to đavo smestio i tako damo slavu njemu; (2) možemo da kažemo da smo za to sami krivi zbog raznih nepredvidivih okolnosti i tako proslavimo sebe, i (3) možemo da kažemo da imamo problema ali nas Bog može provesti kroz njih i tako damo slavu njemu.
Takva situacija može kod mnogih da stvori nezadovoljstvo i pokrene ih na traženje novih načina i pravaca kako bi dostigli projektovanu sreću u veri. To dovodi do tzv. potrošačkog hrišćanstva koje se javlja i kao uzrok i kao posledica pojave mnogobrojnih pristupa veri u vidu raznolikosti u služenja, strukturi zajednice, organizovanih aktivnosti, itd. Mnoštvo ponuda od vernika stvara kupca koji počinje da se ponaša u skladu sa tržišnom logikom - da kupi što više, što kvalitetnije i što jeftinije. Vernik tada, kao svaki dobar kupac, ide od jedne do druge grupe tražeći najbolju ponudu, službu koja mu se najviše sviđa, propovednike koji su poznati i elokventni, slavljenje koje je najinspirativnije, literaturu koja je najiteresantnija i zajednicu koja je fleksibilna ili liberalna ili pak konzervativna. Na osnovu nađenog on pravi izbor. Ako, nakon nekog vremena, nije zadovoljan on ide dalje tražeći bolje po svojim merilima. Pitanja koja postavlja kod traganja su: Šta ću dobiti ako uzmem ovo? Da li će mi se vrati ono što sam uložio u to?
U svemu tome poseban doprinos daju tradicionalne religije koje u nekim društvima pokušavaju da uspostave potpunu dominaciju kroz strukture vlasti, alternativne grupe, nacionalizam i sl.
Dakle, nerealno sagledavanje hrišćanskog života dovodi do religioznosti, bilo da je ona liberalna ili konzervativna. Ni jedna ni druga nemaju nikave veze sa službom pomirenja o kojoj smo govorili. Traženje i uspostavljanje nekih drugih normi i kriterijuma od onih koje je Bog postavio odvaja nas od onoga šta je Bog osmislio za nas.
Između ostalog Bog je predvideo da hrišćani imaju čime da se pohvale, na šta da pokažu. Međutim to nije ništa što su oni sami stvorili i stekli – sve što hrišćanin ima dolazi jedino od Boga. Tako da je hvala koju hrišćanin ispoveda ustvari slabost sopstvene ličnosti koja je osposobljena za delo Božije delovanjem Sile Duha Svetoga kojim ga Bog daruje.
Većina želi religiju koja će ih odvojiti od briga i koja im neće stvarati probleme. Žele hrišćanski život u kojem će biti mirni i spokojni, a ni u kom slučaju ne žele da im to prouzrokuje nesanicu.
Međutim između religiznog života i života po veri velika je razlika. Religija je usmerena ka religioznoj osobi, a život u veri usmeren je na Boga.
Dakle, hrišćanin je onaj koji nema vlastite sile pa je zbog toga izložen napadima i iskušenjima zbog čega se oslanja na Božiju silu da bi pobednički odoleo svakom iskušenju; i hrišćanin ne živi religiozan život već živi po veri u onoga od koga prima Silu.
Prorok Isaija je rekao da će doći vreme kad će ljudi svoje mačeve raskovati u raonike[1] i kad će vuk i jagnje zajedno pasti. Njegove reči odnose se na dolazak Božjeg carstva. Božji ljudi biće mirotvorci, oni koji idu za mirom, govore o miru i trude se da žive u miru sa ostalim ljudima.[2]
Naravno, mir sa drugima nije uvek moguć, niti mir sme biti plaćen cenom zaobilaženja volje Božije[3].
Možda nam se čini da mi nemamo silu i moć da utičemo na mir u ovom svetu. Međutim, postoji nekoliko mesta gde svaki hrišćanin može da se pokaže kao mirotvorac. I ne samo da može, nego je neophodno potrebno da to i radi. Želim da kažem samo za neke, iako ih ima mnogo više. U svojim molitvama i razmišljanjima svakako ćete otkriti mnogo novih polja gde možete da delujete.
Mir u našem domu, porodici. Svako je svestan situacije u svom domu i koliko pravih malih ratova svakodnevno vodi. Kako je moguće da imamo mir?
U Rimljanima 14,19 piše „Starajmo se stoga za ono što stvara mir i doprinosi uzajamnom nazidanju.”
Tomas Kempis je mudro primetio “Svi ljudi žude za mirom, ali ih je veoma malo koji žude za stvarima koje stvaraju taj mir.” Drugim rečima, svi volimo da imamo mir, ali ako je moguće da nam ga obezbedi neko drugi.
Pet velikih neprijatelja mira uvek nosimo sa sobom – pohlepa, ambicija, ljubomora, ljutina (bes, gnev) i ponos. Kad bismo uspeli njih da iskorenimo iz našeg života imali bi smo nepomućeni mir ili “mir koji prevazilazi svaki um.”
Ispitajte se, koliko često nešto od ovoga iskrsne u vašem domu i poremeti mir porodice.
Mir u crkvi. Jedan od najlepših pasusa Novog zaveta i jedan od najvećih izazova nalazi se u Efescima 4,3 „Molim vas, dakle, ja sužanj u Gospodu, da živite dostojno zvanja u koje ste pozvani, sa svakom poniznošću i krotošću, sa strpljivošću, podnoseći jedan drugoga u ljubavi, starajući se da svezom mira održite duhovno jedinstvo.“
Veza mira satkana je od poniznosti, krotosti i strpljivosti - ojačana ljubavlju. Ljudi koji dolaze sa nama u crkvu su isti kao i mi. Potrebno im je isto što i svakome – malo strpljenja, malo podnošenja, malo ljubaznosti, malo razumevanja. Te sitnice daju aromu odnosima među nama, grade neraskidivu duhovnu vezu među decom Božjom i čine crkvu snažnom.
Neki ljudi se bore za mir u crkvi tako što ignorišu one koji ih „uznemiravaju“. Moramo da imamo na umu jednu stvar – mir nije odsustvo rata – mir je vrlina, stanje uma, spremnost za milost i milosrđe.
Govoreći o miru, znamo da ima mir koji je svojstven grobljima. U crkvi mora da postoji mir koji je sušta suprotnost ovgrobljanskom miru.
Mir sa svetom. Iako izgleda kao da je univerzalni, globalni mir, skoro nedostižan – to ne sme da bude razlog da kažem da ne treba da radimo kako bismo obezbedili mir ovom svetu koliko je god to moguće. Hrišćani treba svim silama da deluju i da se mole[4] za takav svet u kome će moći da prožive tih, miran i dobar život.
Može da se desi da neko od hrišćana ima negde nakakvu ulogu na uspostavljanju mira. Međutim, većina hrišćna, kao ja, ne može da uradi za svetski mir više od toga nego da živimo jedan miran i uzoran život.
Stara kineska poslovica kaže: „Ko je pravedan u svom srcu, imaće lep karakter, ko ima lep karakter imaće sklad u svom domu, kad postoji sklad u domu biće i reda u državi, ako ima reda u državi biće i mira u svetu.“
Naš pogled je često uperen daleko u široki svet. Počinjemo da očajavamo kako ništa ne možemo da promenimo jer je sve tako komplikovano i često nerazumljivo.
Međutim, da bismo bili u miru sa svetom, potrebno je da naučimo da budemo u miru sa bližnjima. Onim do nas, pored nas. Sa našim komšijama, saradnicima, prodavcima, vlastima, ...
Izmirenje sa svetom ne počinje tako što ćemo promeniti svet već tako što ćemo imati mir u sebi. Svetski mir zavisi od mira koji mi stvorimo u našem okruženju.
Bez obzira na sve nikad nemojte da odustanete od izgradnje mira. Odnosite se prema tome kao da samo od vas zavisi, a Bog će odgovoriti po svojoj milosti. Šta više već je i odgovorio, a njegovu milost vidimo u njegovom Sinu rođenom u Vitlejemu. On je Knez Mirni, i svaki put kad se toga setimo treba da slavimo i hvalimo Boga na njegovoj neizmernoj milosti.
U tom slavlju “Slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji.“Luka 2:14, neka nam i reči apostola Pavla budu i poziv i ohrabrenje „Uostalom, braćo, radujte se, usavršavajte se, tešite se, budite jednomišljenici, živite u miru, pa će Bog ljubavi i mira biti sa vama.” 2.Korinćanima 13,11
Često se dešava da ljudi počinju da misle o sebi više nego što je potrebno i više nego što priliči, a kao rezultat dobijemo omalovažavajući stav svega što nisu oni. Ipak reč nas uči da smo pred Bogom svi isti – zemljani sudovi, obični, krhki, jeftini, svakodnevni. Niko se ničim ne može izdići pred Bogom kako bi sebi podigao cenu. Naprotiv, što više pokušavamo da se izdignemo to se više udaljavamo od Boga.
Slabost zemljanih posuda ogleda se u tome što se zlopate sa problemima ovog sveta, kao što je to Hrist radio. A to ima smisla samo u jednom, da može da se propoveda Evanđelje
Slika ovih zemljanih sudova sasvim odgovara našim lomljivim životima i oni su opisani ovde, u Bibliji, da bi nas podsetili na naše sopstvene slabosti. Ali, ako je naš život poput zemljanog suda, mi imamo onoga koji je sposoban da, čak i razbijeni, sud sastavi sve komade da opet funkcionišemo dobro. Božje oblikovanje glinenih sudova je u skladu sa Njegovim planovima.
Cela crkva sastavljena je od zemljanih sudova – od ljudi koji nemaju svoje vlastite sile. Bogu nisu potrebni mudri, silni i plemeniti da provedu njegov plan. Ako zaboravimo da je Božje blago smešteno u zemljane posude, stvaramo ozbiljan problem crkvi. Ako zaboravimo da je Bog stavio svoje blagu u zemljane posude, tada veoma brzo izgubimo strpljenje sa onima koji žive pored nas, sa kojima radimo pa i sa onima koji su sluge crkve.
Blago
Evanđelje je blago koje je Bog odlučio staviti u tako krhke sudove kao što smo mi. Evanđelje ima čudesnu vrednost i niko ga sa lakoćom ne može dobiti. Nije slučajno to što se evanđelje upoređuje sa dragocenim biserom. Što se tiče Isusa njegova vrednost je tolika da svako od nas ima blago. Birajući ovo blago mi smo izabrali blago koje nije zemaljsko i koje ne može biti uništeni ni ukradeno. To blago potiče sa nebesa odakle niko i ništa ne može da ga odnese. "Gde je vaše blago" rekao je Isus "tamo će biti i vaše srce" (Mt 6,21).
Sila Božija
Da bismo mogli da prenosimo evanđelje potrebna nam je izvanredna snaga. Ta snaga nalazi se u sili živoga Boga koji deluje u nama. Ako Bog radi kroz zemljane posude, sila je očigledno njegova.
Bog izabrao da se njegova sila otkrije u ljudskoj slabosti (2. Korinćanima 12,9; 13,4) da ta sila i slava ne bi bile ničim pomućene. Slabost krsta je mesto gde je Božja sila najočiglednija.
Bog nas koristi za ispoljavanje svoje sile, ne zbog toga da bi NAS afirmisao, nego da bi smo Njega proslavili. Ako prihvatimo ovu poruku sa svom ozbiljnošću koja je potrebna, veoma lako ćemo otkriti istinske opasnosti koje prete kad sebe, svoju službu i svoju crkvu pokušavamo graditi inficirani svetskim standardima snage i uspeha.
Pobeda u svakoj prilici
Zahavljujući toj sili možemo da se izborimo sa svim nevoljama sa kojima se suočavamo i da prenesemo blago onima do koji dolazimo.
Kako bismo lakše razumeli ovu pogledajmo kako je apostola Pavle u 2. Korinćanima 4:8,9 ukazao na svoj život zemljane posude.
U prvom delu svake paralele on opisuje svoju lomljivost. On trpi "nevolje"; on je u "nedoumici"; njega "proganjaju"; on je "oboren". Ove slike nam opisuju onoga koji je pobeđen jer je slabašan u odnosu na sile koje su protiv njega.
Ali takve stvari ga nisu uništile. Hrišćani se odlikuju duhom koji govori sa poverenjem - ali nismo pritešnjeni; ali nismo beznadežni; ali nismo napušteni; ali nas ne uništavaju.
Reč "pritisnut" na grčkom "thilipsis"ne znači stisnut ili prignječen nego mrvljen.
Preduslov za otkrivanje Božje sile u našoj službi nije u zadobijanju najutecajnijih ljudi za naše prijatelje, u imanju mnogih talenata, u stvaranju mnogih olakšica kako bismo činili dobre stvari, niti u prihvatnaju svetovnih pravila igre za naše delovanje.
Božja sila je prisutna kada se ne plašimo opasnosti koje nam prete, i kada shvatimo da smo zemljani sudovi. Božja sila se najdramatičnije iskazala kroz iskustvo čoveka koji je umro ne braneći se od mučenja. Moramo se uvek podsećati da je Isus samog sebe lišio slave i da je postao običan, zemljani sud. Kada to znamo tada smo spremni da prihvatimo slavu vaskrsenja.
Božja sila se pokazuje kroz slabosti i samo lomljiva priroda može da dobije silu vaskrsenja. Naš život je deo Hristovog života. Reči ali nas ne su reči poverenja onih koji znaju da Hristovu silu dele oni koji dele njegove slabosti. Kao što apostol Pavle govori „Kada sam slab onda sam silan“ (2. Korinćanima 12,10).
