Služba pomirenja teško je ostvariva, posebno onaj deo koji se odnosi na objavu Hrista u utelovljenju Božije pravde i pravednosti. To je zbog toga jer je objavljivanje Hrista sasvim nešto drugo nego objavljivanje hrišćanstva. Kad objavljujemo hrišćanstvo to činimo sa aspekta morala i etike. Govorimo o normama ponašanja, pravilima, postupcima – sve u svemu govorimo o formi.
Ali, kad objavljujemo Hrista tada objavljujemo osobu, ličnost, Boga. Tu nastaje problem. Ljudi se lako nose sa formom pošto ona nikad nije toliko precizna i sveobuhvatna da ne bismo mogli da pronađemo malo prostora za manevar. Međutim objavljivanje Hrista ne daje mogućnost manevra. Hrist je to što jeste, takav kakav jeste, tamo gde jeste.
Kad u svom hrišćanskom poslanju dođete do objavljivanja Hrista, uvek udarite u zid. To može da bude veoma obeshrabrujuće i neprijatno.
Često možete sresti hrišćane koji su ubeđeni da im to, što su postali hrišćani, i to baš onakvi kakvi oni misle da treba da budu, daje prednost nad drugima, otvara sva vrata, uklanja sve prepreke, pobeđuje sve slabosti, i satire sve neprijatelje na mestu na kome se oni pojave. Na njihovu nesreću i razočaranje, situacija nije baš tako jednostavna kako bi oni hteli da je prikažu.
Taj entuzijazam i ubeđenje obično ne traje dugo. Posle prvih razočaranja sretnete one iskrene koji priznaju da je teško, i one koji nikad neće priznati da je teško i da ima problema.
I jedni i drugi imaju svoje razloge za to. Lično spadam u grupu ovih prvih, iako me to često košta kritike kako ne treba ispovedati negativnosti kao da one imaju vlast nadamnom. Iskreno nikad to nisam radio, ali nisam krio ni svoje slabosti, ni nedostatke ni probleme iz prostog razloga što oni postoje. Međutim njihovo postojanje ne znači i njihovu vlast nad mojim životom, nad kojim jedino Hrist ima vlast.
Dakle, kao oni koji prenose istinu moramo i da živimo u njoj, a istina je da u hrišćanskom životu ima problema, nevolja, slabosti, bolesti, padova, neprijateljstva, nedoumica, kompromisa, …
Negiranje ovoga vodi nas u ispraznu religioznost i praznoverje.
Naime, priznavanje slabosti ne znači prihvatanje njihove vlasti, već ukazuje na to da u nama nema sile koja bi mogla da ih pobedi. Tu silu ima samo jedan – Isus Hrist.
Šta se dešava kad pokušavamo da sakrijemo činjenicu da imamo problema.
Prvo, ne govorimo istinu, pa dovodimo druge u zabludu o tome šta znači biti hrišćanin. Neko može misliti da je sve lako pa, kad se suoči sa problemima, otpadne. Na taj način u stvari postavljamo prepreke koje nekome mogu biti nepremostive.
Drugo, govorimo Bogu da smo nezadovoljni što nema kontrolu nad našim životom. Kad se u našem životu nagomilaju problemi uvek možemo da uradimo tri stvari (1) možemo da kažemo da nam je to đavo smestio i tako damo slavu njemu; (2) možemo da kažemo da smo za to sami krivi zbog raznih nepredvidivih okolnosti i tako proslavimo sebe, i (3) možemo da kažemo da imamo problema ali nas Bog može provesti kroz njih i tako damo slavu njemu.
Takva situacija može kod mnogih da stvori nezadovoljstvo i pokrene ih na traženje novih načina i pravaca kako bi dostigli projektovanu sreću u veri. To dovodi do tzv. potrošačkog hrišćanstva koje se javlja i kao uzrok i kao posledica pojave mnogobrojnih pristupa veri u vidu raznolikosti u služenja, strukturi zajednice, organizovanih aktivnosti, itd. Mnoštvo ponuda od vernika stvara kupca koji počinje da se ponaša u skladu sa tržišnom logikom - da kupi što više, što kvalitetnije i što jeftinije. Vernik tada, kao svaki dobar kupac, ide od jedne do druge grupe tražeći najbolju ponudu, službu koja mu se najviše sviđa, propovednike koji su poznati i elokventni, slavljenje koje je najinspirativnije, literaturu koja je najiteresantnija i zajednicu koja je fleksibilna ili liberalna ili pak konzervativna. Na osnovu nađenog on pravi izbor. Ako, nakon nekog vremena, nije zadovoljan on ide dalje tražeći bolje po svojim merilima. Pitanja koja postavlja kod traganja su: Šta ću dobiti ako uzmem ovo? Da li će mi se vrati ono što sam uložio u to?
U svemu tome poseban doprinos daju tradicionalne religije koje u nekim društvima pokušavaju da uspostave potpunu dominaciju kroz strukture vlasti, alternativne grupe, nacionalizam i sl.
Dakle, nerealno sagledavanje hrišćanskog života dovodi do religioznosti, bilo da je ona liberalna ili konzervativna. Ni jedna ni druga nemaju nikave veze sa službom pomirenja o kojoj smo govorili. Traženje i uspostavljanje nekih drugih normi i kriterijuma od onih koje je Bog postavio odvaja nas od onoga šta je Bog osmislio za nas.
Između ostalog Bog je predvideo da hrišćani imaju čime da se pohvale, na šta da pokažu. Međutim to nije ništa što su oni sami stvorili i stekli – sve što hrišćanin ima dolazi jedino od Boga. Tako da je hvala koju hrišćanin ispoveda ustvari slabost sopstvene ličnosti koja je osposobljena za delo Božije delovanjem Sile Duha Svetoga kojim ga Bog daruje.
Većina želi religiju koja će ih odvojiti od briga i koja im neće stvarati probleme. Žele hrišćanski život u kojem će biti mirni i spokojni, a ni u kom slučaju ne žele da im to prouzrokuje nesanicu.
Međutim između religiznog života i života po veri velika je razlika. Religija je usmerena ka religioznoj osobi, a život u veri usmeren je na Boga.
Dakle, hrišćanin je onaj koji nema vlastite sile pa je zbog toga izložen napadima i iskušenjima zbog čega se oslanja na Božiju silu da bi pobednički odoleo svakom iskušenju; i hrišćanin ne živi religiozan život već živi po veri u onoga od koga prima Silu.
Нема коментара:
Постави коментар