Autoritet je osnova samopouzdanja. Onaj ko zna da ima autoritet pouzdanje se u njega, onaj ko na sebi ima tuđi autoritet i nastupa u ime tog autoriteta pouzdaje se u onoga čiji autoritet zastupa.
Hrišaćani zastupaju Božanski autoritet nikad se ne pouzdaju u sebe. Ipak, neophodno je da, onaj koji radi za Boga, ima dobar stepen samopouzdanja. Zbog toga se postavlja pitanje kako uskladiti ove dve potrebe, a da pri tom ne narušimo odnos koji treba da vlada između Boga i nas.
"A takvo pouzdanje u Boga imamo kroz Isusa Hrista. Ne kao da smo sami od sebe kadri da o nečemu rasuđujemo - kao sami od sebe, nego je naša sposobnost od Boga, koji nas je osposobio za služitelje Novoga saveza, ne za služitelje slova, nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljava."
Naime, svako ko je u Hristu, može, treba i jeste svedočanstvo Božije slave koja je delovala na njega kroz i u Hristu. Međutim, u odnosu na dar ili službu, Bog je taj koji određuje i postavlja svoje sluge svojim autoritetom. Istina, koju je Pavle zapisao u 1. Korinćanima 12, upućuje nas na to da Sveti Duh svakome daje dar koji je na korist crkvi, ali istina je i da on to čini shodno svojoj volji, a ne po volji onoga koji dar prima.
Ovo je važno da razumemo jer se često dešava da u crkvama imate ljude koju imaju talenat ali nemaju dar. Jasnije, koji su školovani ali nisu pozvani.
Ponekad verni više pažnje polažu na sertifikat od ljudi nego na sertifikat od Boga.
U današanje vreme, mi kao evanđeoski hrišćani, često smo izloženi napadima zvaničnih crkava, da nemamo tzv. apostolsko prejemstvo. To prejemstvo treba, u stvari, da vam garantuje da imate pravo da tumačite pismo. To prejemstvo dobijate ako završite neku od zvaničnih škola zvanične crkve. Tu školu može da završi svako ko uspe da je upiše pod određenim uslovima. Još češće od ovoga nailazimo na nerazumevanje ljudi kojima svedočimo, upravo zbog ovoga – ako nisi završio školu, kako onda možeš da tumačiš ove stvari?
Evanđeoski hrišćani podlegli su ovim pritiscima pa, kao i njihove kolege iz drugih crkava, završavaju svoje škole, fakultete, magistrate, doktorate … da li je to loše? Ne i da!
Nije loše zbog toga što je dobro proučavati sve ono što govori o Bogu i božijem narodu, saznati na koji način i kako su hrišćani do sad razmišljali, naučiti neke naučne metode i discipline …
Loše je zbog toga što se, na ovaj način isključuje, zvuči apsurdno, učeništvo. Naime u crkvama je sve manje onih koji su svoja znanja stekli živeći hrišćanski život uz nekoga ko ima iskustvo života sa Bogom. To nije škola koja se završava za nekoliko semestara niti se potvrđuje diplomskim. To je nešto što počinje, traje i završava se po Božijem pozivu.
Zbog toga se dešava da se na vodećim mestima u crkvama sve češće nalaze ljudi sa diplomama a ne sa pozivom. Sve češće su za propovedaonicama oni koje su ljudi tu postavili, a ne Bog. Sve češće ljudi sebi dozvoljavaju da određuju u koga vredi ulagati i koga vredi podržavati, oduzimajući to pravo Bogu. Kakve to posledice ima za crkvu saznaće tek naredne generacije.
Bez obzira koliko nam se ovo pitanje čini čudnim o njemu moramo da razgovaramo iz razlog što podobnost za službu dolazi od Boga koji osposobljava služitelje novog saveza, i to ne za služitelje slova nego Duha; jer slovo ubija, a Duh oživljava. (3:5,6). Pouzdanje ne bi trebalo da dolazi od ličnih darova i sile već od sile Boga koji pozva i osposobljava za delo u Njegovom planu, bez obzira dopalo se to ljudima ili ne. (Gal 1 i 2).
Bog je uvek sprovodio svoje planove kroz svoje sluge i služitelje i većina od njih nije imala ličnu harizmu, znanje ili moć. Mojsije, služitelj Starog zaveta, bio je ozbiljno sumnjičav po pitanju svoje stručnosti za posao koji mu je Bog namenio čak i onda kad je postao svestan da ga je Bog učinio sposobnim da radi i govori za njega. Amos takođe nije bio prorok i nije bio ni iz kuće proroka. Ilija je bio sve samo ne materijal za proroka – tvrd, beskompromisan, netolerantan, nedruštven, pa ipak je postao koristan za posao jer ga je Bog učinio sposobnim.
I svega toga možemo da izvučemo važnu pouku da Bog osposobljava pozvane a ne poziva (samo)sposobne. Onima, pak, koje osposobi daje autoritet da obavljaju službu.
Нема коментара:
Постави коментар