Jedino mesto gde možemo da pronađemo odgovor na pitanje identiteta hrišćana je Novi zavet. Možda će se neko iznenaditi ili čak sablazniti, ali pitanje o identitetu hrišćana nismo mi smislili. Dakle, problem sa traženjem sebe nije proizvod vremena u kome opstaje savremena crkva, već je bio itekako aktuelan od samog nastanka crkve u prvom veku.
U stvari zbog pitanje kao što je ovo, o identitetu crkve i hrišćana, napisane su poslanice. Kad ih čitate vidite da u njima nema nekih velikih mudrovanja ni teoloških rasprava. Nalazimo samo na jednostavno izlaganje vere, njenog mesta u čoveku i načinu na koji se ona ispoljava u svakodnevnom životu. Nalazimo jednostavne i jasno izložene slike o tome šta je stvarno crkva, šta je služba, ko su i kakvi su verni, i gde nas sve to vodi.
Jedno od tih pisama, u kojima je veoma lako prepoznati ova pitanja ali i dobiti odgovore na njih, je pismo koje je apostol Pavle pisao hrišćanima u Korintu. Tačnije pismo koje u Novom zavetu nalazimo pod imenom Druga poslanica Korinćanima. Naime, u Korintu je postojala zajednica u čijem je stvaranju učestovao apostol učestvovao, a koja je zbog raznih okolnosti izgubila jasnoću pogleda na to ko su i šta su, pa i na to ko je i šta je Pavle.
Živeti u zajednici sa drugim ljudima nikad nije lako, bez obzira koliko su nam ti ljudi bliski – telesno ili duhovno (svejedno). Ponekad se zbog toga u crkvi osećamo usamljeni iako nas okružuju mnogi ljudi. Čini nam se kao da nikome nije stalo i da sve moramo sami, a problemi nailaze sa svih strana i to najčešće bez upozorenja. Na početku to može da bude samo iskreno neslaganje u mišljenju, a kasnije se pojavljuju znaci ličnih problema sa bliskim prijateljima. Na kraju sve kulminira problemima koji nas vrte stalno istom putanjom.
U svemu ovome najgore je to što ne postoji lakši način da se živi hrišćanski život, niti postoji mogućnost da se ti tereti izbegnu. Oni su uključeni u paket odrastanja i sazrevanje jedne osobe pa i cele zajednice, i pri tom mislim na crkvu.
Mnogima to deluje veoma obeshrabrujući i razaočaravajući. Često se ljudi pitaju kako je uopšte moguće rasti i napredovati u takvim okolnostima. Ima onih koji zbog svega toga pokazuju znakove razočarenja i gneva.
Ako očekujemo hrišćanski život oslobođen neprilika i neprijatnih situacija onda ovo stvarno može da izgleda veoma obeshrabrujuće. Na žalost realnost nam govori drugačije i ne dozvoljava nam da živimo u iluzijama.
U 2.Korinćanima vidimo da prvi učenici nisu živeli u iluziji da će od trenutka kad su postali hrišćani sve teći glatko. Bili su veoma svesni realnosti svakodnevnice i situacija koje su ih često ostavljale razočarane i na trenutak potpuno obeshrabrene. Hrišćani moraju da prihvate činjenicu da su teškoće sastavni deo opisa hrišćanskog života.
Naravno me mislim da ćemo ići i tražiti nevolje i probleme, već da ćemo kad se oni jave prihvatiti njihovu pojavu kao nešto od čega ne bežimo i sa čim možemo da se suočimo.
Apostol Pavle, jedan od hrišćana koji svakako može da nam posluži kao primer, često je bio u prilici da, braneći svoj položaj, poziv ili autoriter govori o svom radu. Interesano je da je on veoma malo govorio o lepotama apostolskog poziva, a mnogo o teškim i veoma uznemiravajućim događajima. Iako mi najviše volimo da slušamo samo o lepim stvarima, toga nećemo naći puno kod Pavla. Taj čovek imao je problem sa zdravljem, iscrpljenošću i progonstvom, i pored toga sa jednom veoma problematičnom crkvom koja mu nije ostavljala ni trenutak mesta za odmor i zbog koje nije spavao noćima. U jednom trenutku Pavle je priznao da su teškoće i problemi prerasli njegovu snagu do te mere da je smatrao da je najbolje da umre. Teret na njemu bio je tako velik da je pretio da će ga slomiti. Njegova služba donosila mu je mnoštovo poteškoća, bez izgleda na kraj.
U 2. Korinćanima 1:5 Pavle se trudi da ga njegovi čitaoci pravilno shvate govoreći: „Jer, kao što nas Hristova stradanja obilato snalaze,“ ukazujući na osnovne činjenice hrišćanskog života: Isus nije sam nosio krst. Hristove patnje nisu završene sa raspećem. One nastavljaju da žive u životima njegovog naroda. Isus je jednom rekao svojim učenicima da uzmu svoj krsti i da pođu za njim (Marko 8:4). U jednoj drugoj prilici Pavle je govorio slikovito o sledbeništvu odnosno o prihvatanju Hristovih patnji (Filipljanima 3:10). Galatima je napisao: "ja na svome telu nosim rane Hristove" (Galatima 6:17). Kološanima je napisao nešto slično: "...na svome telu nadopunjavam ono što nedostaje Hristovim nevoljama" (Kološanima 1:24)
Po svemu ovom vidimo da je služenje Hristu puno teškoća zbog toga jer se Hristove patnje nastavljaju u Crkvi. Kada podnosimo teškoće i patnje drugih, mi u stvari prihvatamo patnju koju je započeo Hrist.
Oni koji smatraju da su crkvene teškoće razočaravajuće ne mogu da shvate zdravi realizam u Pavlovom prihvatanju mučenja radi napredovanja u Hristu. Poteškoće koje je doživljavao u svojim aktivnostima nikad nije opisao kao nešto što ga je sprečavalo da živi blagosloveni hrišćanski život.
Teška izjava o brizi koja se navaljuje na njega za sve crkve je neizostavni deo hrišćanskog života ispunjen iscrpljujućim teškoćama. Ove činjenice daju nam opravdani razlog da zapitamo: Gde je u tome dobra vest po pitanju hrišćanskog života?
Нема коментара:
Постави коментар