“Ponizite se, dakle, pod moćnom Božijom rukom, da vas uzvisi kada dođe vreme. Svu svoju brigu prebacite na njega, jer on se brine o vama.
Budite trezveni, budno pazite. Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga da proždre. Usprotivite mu se, čvrsti u veri, znajući da ista ovakva stradanja snalaze vašu braću po svetu. A Bog svake milosti, koji vas je pozvao u svoju večnu slavu u Hristu, okrepiće vas posle vašeg kratkog stradanja i učiniti vas čvrstima, jakima i postojanima.”
1.Petrova 5:6-10
Sviđa mi se kraj ove poslanice jer je tako pozitivan. Inače volim srećne završetke. Volim knjige i filmove koji imaju srećan kraj, volim da gledam da dobro pobeđuje, da je glavni lik jači od svih i od svega. Zato volim hrišćanske filmove. Ne volim filmove koji bi trebalo da budu okrutno realistični i beznadežni i završe tako da su svi jadni ili mrtvi. Tu vrstu „realizma” viđam svaki dan u svetu u preteranim količinama; ne želim to da gledam i kad pokušavam da uživam u nekom filmu.
Petar je takođe bio svestan okrutnog realizma svakodnevnog života kojim su hrišćani živeli. Želeo je da hrišćani, za koje je od Isusa primio nalog da se brine o njima, budu nekako ohrabreni, nekom izvesnošću da će njihov hrišćanski život imati “srećan kraj”; da će sve biti dobro na kraju.
Naravno situacija i dešavanja sa hrišćanima u to vreme uopšte nisu opravdavala nikakav optimizam. Oni kojima je poslanica prvobino namenjena, bili su proganjani, a sve je izgledalo da će progon sve više i više rasti.
Tako je Petar, osim same poruke koja će braći i sestrama pomoći da, ako ne da izbegnu takav sled događaja, ono bar da ih posavetuje kako iz takvih događaja izaći sa što manje povreda i održati se na površini, napisa i ove reči ohrabrenja i utehe, da će na kraju sve, uz Božju pomoć, biti dobro!
Iako mi danas, ovde, uživamo u jednom, smem to da kažem, bezbednom i komfornom hrišćanstvu, iako nismo ni progonjeni, ne moramo da se sakrivamo, imamo svoje Biblije, svoja mesta za okupljanje, imamo svoje kampove, možemo da organizujemo svoje seminare i druženja, da putujemo, ... ipak ova poruka je itekako aktuelna i za nas.
Jer, bili mi toga svesni ili ne, pritisak na prave, iskrene, postojane i verne hrišćane pojačava se svakog dana i biće sve veći i veći.
Progon hrišćana, onaj pravi, gde život visi o koncu, dešava se na samo hiljadu kilometara od nas. To je na na dva tri sata putovanja odavde ili dovde, zavisno iz koje tačke gledate na to.
I sve se više približava.
Iz te perspektive kraj ove poslanice je izuzetno dragocen, otrežnjujući i ohrabrujući za naš hrišćanski život.
Iz ova četiri stiha možemo da izdvojimo sledeća četiri saveta ili uputstva koja hrišćanski život uvode u izvesnost srećanog završetka života sa Bogom.
Pre svega, Petar kaže:
I. PONIZITE SE PRED BOGOM
Generalno, biti ponizan znači prihvatanje nekoga ili nešto večim od sebe, poslušnost tome koga prihvatamo kao većeg od sebe, i pokoravanje volji onoga koji je veći od nas.
Poniznost je suprotnost od ponosa, jer ponos ima svoj put, svoju sopstenu volju, neposlušnost ničemu sem sebi.
Poniznost pre Bogom ogleda se u, najmanje, dve stvari: priznavanje Božanske moći, i prihvatanje njegovih odluka za nas.
On je veći od svega što mi možemo i da zamislimo i što je smo. On je stvorio svet i nas u tom svetu.
Pošto nas je stvorio to znači i da mu pripadamo, što znači da ima pravo da upravlja našim životima, i da odlučuje o tome šta je najbolje za nas.
Dakle, priznavanje i prihvatanje Božije moći u našem životu je sasvim logična stvar za onog koji mu veruje.
Ali, šta to konkretno znači?
To znači da hrišćani prihvataju svoj život, onakav kakav je - dobar i opušten ili pun izazova i nevolja, kao nešto što Bog dozvoljava da se dešava. To, naravno, uvek može i često izaziva, negodovanje, proglašavanje nečega za nefer, nepravdu, pa i samo odustajanje od Boga...
Setite se slučaja Jovove žene koja u svoj onoj Jovov nevolji kaže: “»Zar ćeš i dalje da se držiš svoje čestitosti?« upita ga njegova žena. »Prokuni Boga i umri.« A on odvrati: »Govoriš kao bezumnica. Zar da od Boga prihvatamo dobro, ali ne i zlo?«” Jov 2:9,10
Znamo kako se to završilo.
To je suština Petrove poruke - poniziti se i prihvatiti Božju volju i situaciju u kojoj se nalazimo čak i onda kad ona nije baš dobra. Za uzvrat On će nas “uzvisiti kada dođe vreme”.
Takav je bio Hristov život, takav je bio život apostola i mnogih hrišćana, ... ne vidim razlog da budemo nezadovoljni, obeshrabreni i oslabljeni u veri, ako se i naš život pokaže takvim.
Poniziti se pred Bogom znači potpuno prihvatnje Božije volje u našem životu.
Ja nisam zagovornik toga da treba namerno da priželjkujemo nevolje da bismo se pokazali kako smo dobri hrišćani, niti treba namerno da se izlažemo nečemu što će nas povrediti, zbog čega čemo da obolimo ili da izgubimo posao ili da osiromašimo ili da sebe žalostimo ili da se lišavamo radosti, komfora, uživanja ... samo radi toga da bismo se pokazali duhovni.
Naprotiv. Moramo da se trudimo da činimo sve da živimo radostan, dostojanstven, zdrav život.
Ali, opet, moramo biti spremni da prihvatamo Božiju volju u našem životu, bar u meri da se ne bunimo protiv njega.
“Ne budite srebroljupci, budite zadovoljni onim što imate” čitamo u poslanici Jevrejima 13:5
To naravno ne znači da treba da se mirimo sa situacijom u kojoj se nalazimo, nego da naša ljubav prema Bogu ne bude odbačena zbog ljubavlju prema svetu i njegovim dobrima. Da zbog toga što nemamo budemo nezadovoljni Bogom.
Ljudi česti koriste izraz “Bog zna” ili “Božja volja”, ali da li su stvarno ozbiljni po tom pitanju.
Naravno da Bog zna i da će Njegova volja da izađe na kraju kao pobednik i ta istina mora da postane relanost našeg života po svim pitanjima i u svim situacija u kojima se zateknemo.
On zna najbolje šta je dobro za moj život, za moju porodicu, za moj grad, za moju zemlju, za ceo svet.
To znači da bez obzira šta se desi ili se desilo ili će se desti moramo to da prihvatimo kao nešto za šta Bog zna i da to prihvatimo kao njegovu volju u našem životu.
To, naravno, ne znači da u našem životu nema naše odgovornosti. Naprotiv.
Poniziti se pred Bogom znači prihvatiti Božije pravo da stvara i postavlja pravila za nas. Mi se ponekad usudimo da preispitujemo Božija pravila. Iz nekog nepoznatog razloga usuđujemo se da dovodimo u pitanje Božije očigledne odluke. Šta je to, zašto?
Šta god bio odgovor, pogrešno je.
Jer stvari za hrišćane stoje ovako - Bog je odgovoran za pravila, a njegova deca su odgovorna da pravila poštuju, pokoravaju im se, sprovode ih i ne ispituju ih.
Sve drugo je greh!
II. PREBACITI SVE BRIGE NA BOGA
Hrišćani u prvom veku bili su veoma zabrinuti zbog svog statusa. Progon, nevolje, nesigurnost, patnja su sasvim dovoljan razloga da se bude zabrinut, zar ne? I šta sad!?
Petar im piše: “Svu svoju brigu prebacite na njega, jer on se brine o vama.”
Možda nismo progonjeni, ali i mi smo opsednuti nevoljama— finansijski problemi, porodični problemi, lični problemi, crkveni problemi, problemi vezani za posao ... lista problema kao da nema kraja.
Šta treba da radimo u vezi sa tim? “Svu svoju brigu prebacite na njega, jer on se brine o vama.”
Nesumnjivo da svaki čovek na svetu nosi teško breme svoga postojanja u ovom ogrehovljenom svetu. Čak i oni koji nam se čine bezbrižni, suočavaju se sa mnoštvom problema. I čini se kao da nema ko da pomogne. Ali, Bog, kao brižni otac stoji tu sve vreme. On može, hoće i sposoban je da pomogne.
Ne znam da li znate priču o dečaku koji je dobio kuče na poklon. Sav radostan on kaže ocu kako vi voleo da njegov novi pas ima svoju kućicu. Otac ohrabruje dečaka da napravi kućicu za svog ljubimca.
Posle mnogo muke, teasterisanja, eksera ... rad na kućici nje odmakao dalje od početka.
Dečak je bio očajan. Rekao je ocu da je sve uradio kako je umeo, ali eto sve se srušilo.
Otac ga je pitao da li je uradio baš sve što je umeo, na šta je mališan rekao da je uradio baš sve.
Onda mu je otac odgovorio da ipak nije uradio baš sve, jer nije zamolio njega da mu pomogne u poslu.
Možda, kad se suočima sa preteškim bremenima mislimo da smo uradili sve što smo mogli da rešimo, ali nismo uspeli. Možda neuspeh leži u tome što nismo tražili pomoć od Nebeskog Oca da nam pomogne.
U redu je da se trudimo i da damo sve od sebe za nešto što radimo. Ali kad to prerasta naše moći treba da to predamo u Božije ruke.
Za to, naravano, treba biti ponizan, kako bismo prepoznali da nam je potrebna pomoć.
Osim toga, zašto da budemo skromni, zar nismo mi Božija deca, zar Božija ruka nije dovoljno moćna da nam pomogne, zar Bog nije obećao da će brinuti za nas?
Naš Bog nas voli, brina za nas, milostiv je i dobar i želi da nam pomogne.
Treba voditi računa o tome da, ako se stalno trudimo da sami nosimo svoje breme, da na taj način u stvari ne iskažemo nepoverenje i nepouzdanje u Boga.
III. BUDITE TREZVENI I OPREZNI
„Budite trezveni, budno pazite: Vaš protivnik, đavo, kao lav koji riče ide unaokolo tražeći koga da proždre.“
Trezvenost i oprez su vrlo poželjne karakteristike kod hrišćana.
Naravno, kada govorimo o trezvenosti ne mislimo o tome da ne koristimo alkohol (iako je i to dobar savet), nego se više misli na razboritost u donošenju odluka. Razboritost, pak objedinjuje i trezvenost i opreznost.
Zašto nam je ovo potrebno?
Naši protivnici nisu od krvi i mesa, iako se neki baš trude da to postanu. Naš protivnici su duhovne prirode, a sve zajedno ih objedinjuje đavo.
On je stvaran i moćan, lukav, podmukao, lažljiv, ali i uporan, navalentan, promoćuran, beskrupulozan, drzak, nepošten ... Sve ovo znak je za uzbunu da budemo ozbiljni i pažljivi.
On neprestano, od samog početka pokušava da iskvari Božije stvorenje, bilo ono nebesko ili zemaljsko. Njegovo neprestano delovanje usmereno je da to da navede čoveka na greh, ne bi li odvojio čoveka od Boga i izložio ga Božanskom gnevu.
Jasno nam je, sudeći po onome šta nam Biblija govori da je mesto onima koji se odvoje od Boga u paklu.
U kontekstu stihova koje čitamo đavo pokušava da iskoristi životne situacije u koje čovek ulazi - najčešće su to problemi, nevolje, nesreće, stradanja, a neretko i preobilnost, bogatstvo, slava i moć.
Bez obzira o čemu se radi đavo će pokušati da iskoristi priliku da navede čoveka da se suprotstavi Bogu i da odbaci njegovu volju.
- evo verni ste, kao pripadate Bogu, a opet vas proganjaju pa i ubijaju radi toga. Kakav je to Bog koji ne štiti svoje?
- možda je ipak istina ono što govore, da nema Boga nego ste prevareni
- zar nije vreme da odustaneš od svoje religije, ipak je nauka davno pokazala da je Biblija neistinita.
- pa šta ako si homoseksualac i ti imaš pravo da budeš u crkvi i nema potrebe da se kaješ što si takav
- pogledaj kako Bog kažnjava vas pravednike, pušta da se loše stvari dese dobrim ljudima, a evo dozvoljava da se ovi kriminalci, silnici, psihopate, zločinci izvuku bez posledica
Pogledajmo Psalam 73:1-3 i perfidno iskušenje koji je đavo pokušao da nametne.
“Zaista je dobar Bog prema Izraelu, prema onima čistog srca.
A ja – zamalo mi noge ne posrnuše, zamalo se ne okliznuh koračajući,
jer sam zavideo bahatima gledajući blagostanje opakih.”
Psalmista, onda dalje opisuje prosperitet zla.
Ta slike su realnost svakog vremena, od pada u greh pa do danas.
Hrišćani Petrovog vremena su se pitali - “Kakva je korist ikakvo dobro ima od toga ako si dobar? Mi patimo oni napreduju, mi se pokoravamo oni nas tlače, mi se ne branimo oni nas ubijaju? Šta je tu dobro?”
Pošto imamo ovaj 73. psalam, jasno nam je Bog svestan ove situacije i da dopušta da se ona dešava. Dakle, oni koji su se ponizili pred Bog prihvataju to stanje, onakvo kakvo jeste, sigurni u to da “Bog zna najbolje”.
I šta vidimo do kraja psalma
- zli napreduju, ali će na kraju biti kažnjeni.
-oni koji se odupru iskušenju, ne odreknu se Boga, pate zbog nepravde na kraju primaju nagradu
- u međuvremenu Bog je sa onima koji mu se pokoravaju
Pročatajmo stihove 21 -26
“Kad mi je srce bilo čemerno i misli ogorčene, bio sam bezumnik i neznalica, živinče beslovesno pred tobom. Ali ipak sam stalno s tobom, ti me za desnicu držiš. Svojim savetima me vodiš, a na kraju ćeš me uvesti u slavu.
Koga ja na nebu imam osim tebe? A uz tebe, ništa mi na zemlji nije milo.
Zanemoćati mi može telo i srce, ali Bog je snaga moga srca i moj deo doveka.”
Ako je ovo moj hrišćanski stav, đavo nikad neće uspeti da me okrene protiv Boga i odvoji me od Njega, zbog problema sa kojima se suočavam.
Nikad nemojte da zaboravite da se đavo najčešće koristi poluistinama, i da realnost najčešće nije onakva kakvom je on predstavlja. Svoje prevare on često pravda dobrim namerama. Zato se i kaže da je put preme paklu popločan dobrim namerama.
IV. ODUPRETI SE ĐAVOLU
Rakrinkavanje đavolje namere samo je prvi deo borbe protiv njega. Drugi deo je suprotstaviti mu se.
Jakov u 4:7 piše: “Potčinite se, dakle, Bogu, a oduprite se đavolu, pa će pobeći od vas.”
Najbolji način odupiranja đavolu je istrajno stajanje uz Boga i oslanjanje na njegovu reč.
Stradanja, patnje, iskušenja su univerzalni problem svih hrišćana, dakle, ne tiču se samo nekoga ili nekih, nego svih koji su se počinili Bogu.
Dešava se ovde, tamo, svuda - pitanje je kako se dešava, a ne da li se dešava.
Možda je to utešna misao, da smo svi u istoj nevolji. Iako ... šta ja znam.
Šta znači odupreti se đavolu?
To znači stajati čvrsto u veri. Iako je Petar ovde vrlo pojednostavio stvar to samo naglašava činjenicu da je vera neprelazni bedem za đavola. Apostol Pavle, pišući Efescima (6:10-18), mnogo je detaljnij opisao Božije oružje koje nas može zaštiti od đavola. Ali vera je osnov.
Verom primamo milost spasenje.
Verom primamo Isusa Hrista.
Vera je štit protiv strela zloga.
Vera je pouzdanje u ono čemu se nadamo.
Vera je osvedočenje o stvarnosti koju ne vidimo. ...
Postojanost u veri čini hrišćanski život mogućim.
Teško je ostati veran ako te vernost može koštati posla, slobode, porodice, pa čak i života.
Ali to je upravo ono što Bog očekuje od svoje dece. Da ostanu postojani i dosledni u svojoj veri.
Zato je dobro postaviti sebi pitanje - koliko je jaka moja vera?
Nemojte sebi postavljati to pitanje kad vam je sve potaman, nego kad naiđu iskušenja i problemi. Tada se pokazuje vernost.
Setite se Petra - nikad te se neću odreći. Nikad može kod čoveka jako kratko da traje, ali Božije uvek je stvarno uvek.
Za kraj, pročitajmo ponovo 10 stih: “A Bog svake milosti, koji vas je pozvao u svoju večnu slavu u Hristu, okrepiće vas posle vašeg kratkog stradanja i učiniti vas čvrstima, jakima i postojanima.”
On će to učiniti, ako mu se prepustimo.
Amin!
