(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 22.11.2015. godine, propoved)
Jedan od mnogih suočavanja Isusa sa farisejima i književnicima, opisao je Jovan u osmom poglavlju svog evanđelja. Žena uhvaćena u preljubi, “pravednici” koji žele da je kamenuju, i Isus koji oprašta su deo sam početak te priče.
Ipak, nastavak ovog poglavlja je mnogo interesantniji. Odmah nakon pomenutog događaja Isus objavljuje sebe na način koji je mnogo naljutio verske vođe.
On kaže “Ja sam svetlost sveta, i ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.”
Zbog toga je doživeo oštar napad, ali je takođe beskompromisno uzvratio, uopšte nije bio nežan i taktičan. Neke istine jednostavno moraju biti rečene bez obzira na to kako će se ljudi zbog njih osećati.
U pedest i devet stihova ovog poglavlja Isus je izgovorio istine koje su ozbiljno prodrmale okupljene. Koda nekih je to izazvalo naglo buđenje, a kod nekih grčevit otpor, optuživanje i napade.
Razlika između ponašanja ljudi u vreme u kome je Jovan video Isusa i o njemu pisao i savremenog doba skoro da nema. Odnos prema Isusu nije se promenio. Ljudi i dalje tvrdoglavo odbijaju da u Njemu vide rešenje, spasenje, pomirenje, obnovljenje i sve one druge blagodati koje dolaze kad čovek prihvati ponuđeni mir sa svojim Tvorcem i Spasiteljem.
Pogledajte samo svet oko sebe. Mrak je svakog dana sve veći, iako ima sve više sijalica. Čak smo uspeli da stvorimo nešto što se zove svetlosno zagađenje. I to je odličan naziv jer istinito opisuje kako nam svetlo ovog sveta ne dozvoljava da vidimo svetlo kreacije koju je Bog osmislio.
Jedan propovednik, koji je inače i astrofizičar, je nedavno rekao, kako je Bog stvorio tako veliki svemir kako bismo, barem malo, mogli da vidimo kolika je veličina njegove milosti. Nažalost, mi smo danas toliko zagadili svoj vidik da tu gde živimo jedva naziremo poneku zvezdu na nebu. Osiromašili smo sami sebe, uvereni da se obogaćujemo.
Ali ne samo pogled na zvezadno nebo, nego smo i sve ostale stvari potpuno zamračili. Moral, etika, međuljudski odnosi, zajedništvo, porodične vrednosti su, pod velom humanizna, ljudskih prava i kvazi slobode, istinsko svetlo zamenile tamom. I nikome nije jasno šta se događa, ali svako teži da se sakrije u svoj mali, sopstveni svet, u kome može da radi šta želi, ili bar da nesmetano želi da radi šta želi.
Osim toga čujemo za sve ove nemire i ratove širom sveta. Nigde nema mira. Oni koji su mislili da je Arapsko poluostrvo daleko, da je Afrika neka egzotična destinacija, doživeli su neprijatno buđenje ovih dana, kad je sav taj svet krenuo da bezglavo juriša preko nas, jureći prema nekim zamišljenim idealnim mestima. Ipak, svi znamo da takva mesta ne postoje. Gde god da ti ljudi odu, oni će tamo naći neke druge ljude koji bi takođe voleli da odu negde drugde, kad bi mogli. Na kraju krajeva tamo gde odu naći će sebe, i savršenstvo će nestati.
Ne treba da se zavaramo da je negde drugde bolje. Nigde ne postoji takvo mesto na kojem možemo da ostanemo zaštićeni i sigurni, ovaj svet nije raj. Ne postoji mesto na kojem možemo sasvim bezbedno da odgajamo svoju decu i da živimo život ne diraj me - ne diram te. Život koji živimo je pun borbe i iskušenja.
Iako mi možda i ne želimo da se borimo sa svetom, svet je odavno objavio rat svakome od nas.
I tu dolazimo da najgoreg od svega. U toj borbi, povlačeći se od stalnih napada, pod izgovorom nekakvog mirotvorstva, hrišćani su dozvolili da svet uđu u crkvu, umesto što su sa crkvom otišli u svet. Isus je rekao “Idite u sav svet ... I bićete moji svedoci sve do kraja sveta”, a ne “ostanite tu gde je sigurno dok ne dođem po vas”.
Hrišćani, treba da budu so i svetlo sveta, to je naš poziv i naša misija.
Za hrišćane nikad nije bio nekakav stvarni problem ono što svet može da im uradi. S tim su uvek, teško ali uspešno, uspevali da se izbore. Za hrišćane je uvek najveći problem ono što neće da urade, a trebalo bi.
U hrišćanskom životu svakog od nas ima nekoliko stvari koje ne mogu da budu izbor - činiti ili ne činiti, već su imperativni zahtevi koje moramo da ispunimo da bismo uživali sve blagodeti tog života.
Jedan od tih zahteva je život u svetlosti, život kroz koga Božija svetlost postaje vidljiva ovom svetu.
Život nanovorođenih hrišćana obasjan je tom svetlošću, kroz reč koju čitamo, i delovanjem Duha Svetog. Ta svetlost dopire do nas, posebno, kroz evanđelja i poslanice koje nam objavljuju našeg Boga i Gospoda Isusa Hrista i bogatstvo života koji po Njemu primamo. Na više različitih načina evanđelja nam osvetljavaju Isusa. Znamo su evanđelisti, vođeni Duhom Svetim, zapisali mnoge pojedinosti o onome što je Isus radio i učio. Međutim, svako može da primeti kako se njihovi zapisi pomalo razlikuju. Posebno se Jovanovo evanđelje razlikuje od ostala tri. Sva evanđelja govore o istom, ali ponekad na drugačiji način, nešto spomenu a nešto izostave.
Na primer, dok je Matej bio vođen Duhom da Jevrejima objavi da je obećani Mesija, Car Izrailjev, stigao, i da se sve, o njemu napisano, savršeno poklapa sa onim što su proroci najavili; Marka je Duh vodio da ohrabri hrišćane rasejane, zbog progonstva, širom Rimskog carstva. Opisujući Isusa on naglašava pobedu, nadu, utehu i ohrabrenje da sa sigurnošću mogu da očekaju njegov povratak i da tu vest prenesu i drugim ljudima. Luka, školovan i studiozan, takođe nadahnut Duhom objavljuje Hristovo Carstvo i vlast. Uveren dokazima, on uverava sve ljude, da je Bog pripremio bolje, bogatije i slavnije carstvo, koje nije od ovog sveta, nego je Nebesko i večno.
Ali Jovanovo evanđelje, je malo drugačije. Od više od svih, jasnije i preciznije opisuje Božiju ljubav kojom je ispunjen ovaj svet. Na osnovu te ljubavi svakom je data prilika da ne propadne. Kulminacija te ljubavi, zapisana je u stihu 3:16, koji mora da zna svaki hrišćanin “Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život.”
Bog nas voli toliko da je najvrednije od svog bića dao da niko ne propadne nego da svako može da se spase.
Jovan opisuje Isusa pokazujući nam Njegovo Božanstvo i Njegovu Čovečnost. Isus je onaj koji je sve, kroz koga je sve, i za koga je sve.
Sve što nam je potrebno da bismo uspeli, u onome što nam je zbog greha postalo nemoguće, Bog nam je dao u Isusu.
Da li je to teško poverovati - jeste!
Da li je to nemoguće - nije! Jer Bogu je sve moguće, pa i to da postane čovek kao što smo ti i ja.
Isus je u punini Bog, isto kao što je u punini Čovek.
U stihovima ovog evanđelja vidimo Isusa koji je gladan i žedan, umoran, razočaran, tužan - čovek u svakom smislu te reči. Vidimo Isusa koji je imao iste potrebe i osećanja koje mi imamo. On je u svemu okusio život koji mi danas živimo.
Takođe taj Isus je Bog u svakoj punini te reči - samilostan, strpljiv, spreman da oprosti, isceli i obnovi. Te ljudske i božanske osobine vidljive su u na svakom mestu u knjizi.
I kad vodu pretvara u vino, i kad razgovara sa Nikodimom, i kad priča sa Samarjankom, i kad blagosilja hranu i hrani na hiljade ljudi, kad priča sa svojim apostolima, kad im pere noge, kad oživljava mrtve, leči bolesne, oprašta grehe, prekoreva, uči i poučava, teši i hrabri - Isus odražava neizmernu veličinu Božije ljubavi koja je našla svoj odraz u poniznosti Savršenog Čoveka.
Mi hrišćani, dakle, nismo učenici (ili kao što neki vole da kažu sledbenici) nekog čovek ili nekog dalekog boga koji se sakrio na nebu i nedodirljiv je, nedostupan i neosetljiv na naše probleme, iskušenja, borbe i slabosti. Mi smo nanovorođena deca Boga koji je na svojoj koži osetio svu težinu života u telu. To je tako ohrabrujuće, ali i tako obavezujuće. On traži od nas da budemo kao On, “da uzmemo svoj krst i da idemo za njim” jer je to jedini način da budemo njegovi učenici (Lk 14:27) tj. da budemo Božija deca.
Hrišćanski život nije ni lak ni jednostavan. Svako ko vam to kaže želi da vas prevari i povede stranputicom. Međutim, hrišćanski život je jedini koji se završava pobedom, jer Bog izvodi sve na dobro onima koji ga ljube.
I upravo ta božanska objava Isusove ličnosti i prirode nada je ovog sveta. Upravo to saznanje da Bog razume naše stanje je dragocena vest koju možemo, i moramo, da podelimo sa ovim svetom.
Svet živi u mraku i potrebna mu je svetlost - Isus kaže “Ja sam svetlost sveta, ko ide za mnom neće hoditi u tami, nego će imati svetlost života.”
Njegova svetlost rasvetljava sve zablude, greške, stanja i sakrivena mesta u kojem zlo nalazi svoje utočište. Obasjan Hristovom svetlošću svet može da vidi gde se nalazi i šta mora da čini da bi okusio stvarni mir, može da uvidi stvarnu istinu koja oslobađa i ne zarobljava nego daje punu slobodu. Slobodu od greha i sveza ovog sveta.
Iznad svega toga, Hristovo svetlo jasno pokazuje razliku između života i smrti. Hristova svetlost je Božanska svetlost života, koja ne postoji nigde drugde sem u Njemu.
Na samom početku Biblije, na samom početku Stvaranja, Bog je razdvojio svetlost od mraka i objavio da je svetlost dobra. Da bi život mogao da postoji, svetlost mora da zasja. To je slika važna za ovaj svet danas. Da bi ljudi živeli moraju da budu obasjani Božjim svetlom. To svetlo smo mi, ti i ja. Nema drugih.
Matej je zapisao Isusove reči Mt 5:14-16 “Vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na brdu; niti se pali svetiljka i stavlja pod mericu, nego na svećnjak, i svetli svima u kući. Tako neka zasvetli vaša svetlost pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima.”
Naši životi, dakle, treba da budu vidljivi,
- kao grad na gori - svima vidljivo, izdaleka i izbliza. Kao utočišće i zaklon. Kao putokaz i kao straža.
- kao svetlo koje svetli svima u kući - za sve naše domaće, verne i neverne.
- kao svetlo koje svetli pred ljudima - kroz dobra dela, pomaganje, podršku, u crkvi i van nje, činimo sve, isključivo, na Božju slavu.
Apostol Jovan, takođe, u svojim poslanicama daje sliku praktičnog života za one koji su prihvatili Istinu koja ih je oslobodila, pa u svojoj prvoj poslanici 1:5-7 piše “I ovo je vest koju smo čuli od njega i vama javljamo - da je Bog svetlost i u njemu nema nikakve tame. Ako kažemo da imamo zajednicu s njim, a u tami hodimo, lažemo i ne tvorimo istine. Ako pak hodimo u svetlosti, kao što je on sam u svetlosti, imamo zajednicu jedan s drugim i krv Sina njegova Isusa Hrista čisti nas od svakoga greha.”
Svesno ili nesvesno sva naša razmišljanja uvek se tiču odlučivanje o našem životu. Bog nam je darovao razum koji nam omogućava da biramo. Zbog toga se naši osnovni izbori uvek tiču pravca i prirode našeg života i oni mogu, generalno, da se svedu na dva nivoa: ili živimo u svetlu ili živimo u mraku. Sveti Duh nam govori da moramo da izaberemo da živimo u svetlosti, jer u suprotnom nije moguće da okusimo puninu života koji Bog daje.
Početak praktičnog bogougodnog život počinje odlukom da živimo u svetlosti?
Ovim stihovima, Jovan, praktično objašnjava šta znači živeti u svetlosti, i pomaže nam da donesemo tu odluku ako je do sad nismo doneli, ili da je obnovimo ako smo već u njoj živeli.
Ove reči na veoma ubedljiv način, vrlo realno, govore o tome kakav je život onih koji hodaju u svetlosti, i koliko taj život u stvari lep i bogat.
Živeti u svetlosti, znači biti sudionik Božije prirode. On je svetlost i u njemu nema nikakve tame.
Bog je pravedan i čist, svet i pouzdan. Sva njegova dela su pokazatelj njegove pravednosti, a njegove reči su sušta istina.
Svetlost dolazi od Njega. On je njen izvor i kreator i zbog toga je ona izvor mudrosti i sile. Nema toga što je bolje, bogatije, sjajnije i lepše od Božije svetlosti. Nema te stvari na ovom svetu koje možemo zadobiti, a da su bolje od onoga šta Bog daje.
U život u svetlu ulazimo predajući se Gospodu u veri do koje smo došli kad smo čuli i poslušali evanđelje. Istrajno i predano nastavljamo da hodamo i živimo u Božijem svetlu koje nam se i dalje otkriva kroz Božju reč i delovanje Duha Svetog.
Ako živimo u svetlosti, blagosloveni smo time što nas Hristova krv čisti od svakog greha, u svakom trenutku našeg života. Greh je, na žalost, i dalje sastavni deo našeg žvota. Potrebno nam je rešenje ovog problema inače bismo propali.
Hrišćani ponekad imaju običaj da se prema grehu ponašaju tako što su obeshrabreni time što stalno greše, ili postaju oguglali na greh.
- Obeshrabrenost dolazi onda kad gledamo na sebe kao gubitnike koje je greh potpuno nadvladao. Takvi su okovani strahom i lažnom pobožnošću, ne čine čak ni ono što bi morali da čine od straha da ne pogreše. Martin Luter je jednom rekao “Greši smelo, a veruj još smelije”. To nije dozvola za greh, to je objava pobede nad grehom. Čovek ne sme biti rob greha, već slobodnjak Hristov. Nema greha koji Hrist ne oprašta, ako Duhom prihvatamo njegovu žrtvu.
- Oguglalost na greh nastaje onda kad smo toliko sigurni da smo pobedili greh da sada sve možemo da činimo bez ikakvih posledica. Ne treba se zavaravati, greh je podmukli ubica.
Istina je da nas krv Hristova čisti od svakog greha, ali je takođe istina da se Bog ne da ismevati. On jeste ljubav, ali on je takođe i Pravda.
I jedan i drugi stav su, naravno, pogrešni i nisu u skladu sa Pismom.
Bog želi da budemo sigurni u pobedu nad grehom koju je Hrist zadobio, ali takođe želi da budemo svesni da nam je svakodnevno potrebno da se čistimo od greha, tj. da nam je svakodnevno potrebna njegova milost.
Ako hodamo u svetlosti, biće nam jasno koliko je ovo važno za svakog od nas.
Takođe, hodanje u svetlosti osposobljava nas da možemo da uživamo u fantastičnom zajedništvu, i nebeskom i zemaljskom - nebeskom sa Bogom, a zemaljskom sa njegovom decom. Pogledajte samo ljude oko sebe. Koliko je tu mnoštvo talenata, darova, službi, osmeha, zagrljaja, sapatništva, prijateljstva. Sve što nam ikad zatreba Bog nam daje kroz svoju decu, našu braću i sestre. To zajedništvo zasnovano je samo na jednoj stvari - na ljubavi kojom nas Bog nadahnjuje.
Zbog toga naša ljubav mora da bude mnogo više od pukog podnošenja, poštovanja ili trpljenja. Voleti braću i sestre ne podleže mogućnosti izbora. To je zahtev koji ne možemo da odbijemo, ako želimo da kažemo da hodamo sa Isusom. Ljubav prema braći i sestrama nema nikakvu alternativu. Možete se na nekoga i naljutiti, i svakako će vas neko iznervirati, i definitivno je neke ljude teško podnosti. Ali sve te negativne stvari moraju da budu pobeđene ljubavlju kojom, iste te ljude, Hrist ljubi. A mi pripadamo Hristu, zar ne? Kao što je napisao apostol Pavle 2 Kor 5:15 “A on je umro za sve, da živi više ne žive sami za sebe, nego onome koji je za njih umro i vaskrsnut bio.“ Ako njemu pripadamo onda nemamo drugog izbora sem da volimo one koje on voli!
Zabluda je, i to smrtonosna, koja nas uči da sa braćom i sestrama možemo da ostvarimo bilo koji drugi odnos sem onog koji je podstaknut ljubavlju.
Podsetimo se samo 1. Korinćanima 13, “1 Kor 13:1-8 “Ako govorim ljudskim i anđeoskim jezicima, a ljubavi nemam, onda sam metal koji zvuči i činele koje odjekuju. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu veru, tako da premeštam gore, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako hraneći siromahe razdelim sve svoje imanje, i ako predam svoje telo - da budem spaljen, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav dugo trpi, ljubav je dobra, ona ne zavidi, ljubav se ne hvali, ne nadima se, ne ponaša se nepristojno, ne traži svoje, ne ljuti se, ne uračunava zlo, ne raduje se nepravdi, ali se raduje sa istinom; ona sve snosi, sve veruje svemu se nada, sve trpi. Ljubav ne prestaje nikada.”
Da li je ovo samo spisak lepih želja ili je reč koja obavezuje svakog od nas? Džaba nam sva služba i družba ako nema ljubavi.
Ovome možemo dodati i reči apostola Petra 1. Pet 4:8 “Pre svega imajte među sobom istrajnu ljubav, jer ljubav pokriva mnoštvo greha.” MI, dakle, treba da živimo jedni za druge, a ne jdni pored drugih.
A povrh svega ovoga Jovan kaže u 1. Jn 3:10,11 “Po ovom se poznaju deca Božija i deca đavolja: svako, ko ne čini pravednost i ko ne voli svoga brata, nije od Boga. Jer ovo je vest koju ste čuli otpočetka: da volimo jedan drugoga.”
Samo zajedništvo zasnovano na pravom temelju i protkano ljubavlju omogućava da telo Hristovo napreduje i raste. Bez ljubavi ono je mrtvo, a mrtvo je i naše zajedništvo sa Bogom.
Svakome je potrebno zajedništvo, zato što zajedništvo nadahnjuje, obogaćuje, osnažuje, hrabri i podstiče na hodanje u svetlosti. Zajedništvo rasteruje strah i mnogostruko uvećava naše pouzdanje.
Moja unuka se boji mraka. Pre neki dan smo morali na tavan. Već je pao mrak pa smo sa sobom poneli sveću, ali to nije baš bilo od velike pomoći. Sve jedno se plašila, ali je ipak išla je u taj mrak zajedno sa mnom. Bila je hrabra, jer sam ja bio tu. Pitam je “Zašto se bojiš mraka, kad u mraku ima sve isto, kao i na svetlu.” “Nema sve isto” kaže ona “nema svetla.” Mudrica.
U mraku nema svetla, i koliko god da se trudili da dokažemo da je sve isto, nije isto, i nikad neće biti.
Zato naše zajedništvo sa drugom decom Božijom mora biti aktivno, stalno prisutno, svesno izgrađivano, naslonjeno na poverenje i optočeno ljubavlju koja je Božija svetlost u našim rukama. Ovo zato, da bi, i onaj ko se plaši, mogao, ohrabren nama, da ide putevima vere.
Tamo gde toga nema unesite svetlo, pretrpite štetu ako treba, oprostite, ponizite se i Bog će blagosloviti i vas i sve oko vas. Hodajte u njegovoj svetlosti, i imaćete svetlost života.
Isus koji je svetlost sveta, poziva nas da hodamo u svetlosti, jer u tami nema života.
I za kraj želim da se podsetimo jedne priče zapisane u 2. Carevima 6. Tamo čitamo o jednom događaju koji se desio sa prorokom Jelisijem. Sirijski car je odlučio da ga uhvati jer mu je Jelisije stalno kvario planove. Poslao je vojsku na grad u kojem se Jelisije nalazio. Ujutro grad je bio opkoljen, a stanovnici, zajedno sa Jelisijevim slugom prestravljeni. Da bi ga smirio Jelisije mu je pokazao nebesku vojsku koja je bila spremna da brani grad. Pomolio se Bogu,“Gospode, otvori mu oči da vidi” i sluga je ugledao taj fantastični prizor. Do tad on je video samo problem, ali ne i silu Božiju koja je na njegovoj strani.
Božji čovek ne gleda na svetovna događanja u svetlu ovog sveta nego sve obasjava božanskim, Hristovim, svetlom. To svetlo otkriva život i silu kojom je taj život stvoren i podržan.
Suočeni sa svime što se dešava sa nama, u nama i oko nas, ponekad se unespokojimo, obuzme nas strah i neizvesnost. Ne znamo šta će biti sa nama, sa našom decom, sa našim društvom, životom koji živimo. Ali to je najčeše samo zato što ostanemo slepi za božansku silu koja nam stoji na raspolaganju.
Ako živimo u svetlosti na koju nas Hrist poziva, Bog će otvoriti naše oči i gledaćemo njegovu silu i života će biti u izobilju.
On je svetlost sveta, i ko ide za njim neće hoditi u mraku, nego će imati svetlost života!
Amin!
