(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 10.10.2021.)
Ovih dana bukvalno smo preplavljeni pričama o slobodama – građanskim, seksualnim, financijskim, ličnim, religijskim, političkim ... Svi osećaju da imaju pravo na slobodu i spremni su da se bore za to. Pri tom nikom nije važna sloboda onog drugog, svako gleda samo sebe. Često je priča o slobodi zasnovana na pogrešnim pretpostavkama ili lažnim informacijama, na koristoljublju, ... Kao na primer ovo što se dešava danas u našoj sredini sa ovim antivakserima, pa sa pravom na abortus, pravima homoseksualaca, itd. I koliko god da se dosegne mera neka slobode, uvek postoji neko ko je protiv toga, neko ko ima potrebu da svoje stavove stavi ispred nečijih, da svoju istinu istakne u prvi plan. Tako da ta dostignuta sloboda ubrzo postane samo povod za nove sukobe, nova prepiranja, nova pravila koja sputavaju tuđe slobode, i tako u krug.
Prava istina je da nema apsolutne slobode, zato što stečena sloboda veoma brzo postane institucija, a institucija ima pravila koja moraju da se poštuju da bi institucija opstala. I tako, istitucija zarobljava slobodu, a uživaoci slobode postanu zarobljenici iste. Ubrzo se zaboravi šta je trebalo da se postigne, i ostane samo nemilosrdna odbrana institucije.
Ta tema, o prividnoj slobodi, za koju su Jevreji smatrali da imaju, tema je stihova koje ćemo sad pročitati, i verujem iz njih nešto naučiti.
Jovan 8:30-36 “I dok je to govorio, mnogi poverovaše u njega. Isus reče Judejima koji su u njega poverovali: »Ako se držite moga učenja, zaista ste moji učenici. Saznaćete istinu i istina će vas osloboditi.« »Mi smo Avraamovi potomci«, odgovoriše mu oni, »i nikad nikom nismo robovali. Kako možeš da kažeš: Postaćete slobodni?« »Istinu vam kažem«, reče im Isus, »ko god čini greh, rob je greha. Rob ne ostaje u kući zauvek, a sin ostaje. Pa, ako vas Sin oslobodi, bićete stvarno slobodni.”
U trenutku kad je vođen ovaj razgovor Isus je još uvek bio u Jerusalimu u kojem je i dalje vladala praznična atmosfera. Ljudi su čuli o njemu, neki su ga i sreli, neki su slušali njegove nadahnjujuće reči, a književnici i fariseji su se i dalje trudili da Ga uhvate u zamku. Na početku ovog poglavlja čitamo da je ovaj put zamka bila žena uhvaćena u preljubi. Kao i nebrojeno puta do tadn zamka je bila veoma lukavo smišljenja, obučena u Stari zavet, našiminkana moralnim i etičkim principima religije - »Učitelju, ova žena je uhvaćena kada je činila preljubu. Mojsije nam je u Zakonu zapovedio da takve kamenujemo. Šta ti kažeš na to?«(8:4,5). Drugim rečima – imamo li mi slobodu da je kamenujemo ili ne?
Znamo kako se završilo ovo suočavanje. Bila je to još jedna manifestacija Isusove božanske prirode i nebeske mudrosti. Isus je, kako sam kaže, „svetlost sveta“ (8:12), ali ne bilo kakva svetlost nego istinska sila koja rasteruje mrak, posebno mrak njihovih zabluda, od kojih je jedna o slobodi. Kad rastera mrak, Njegova svetlost ukazuje na život u novoj dimenziji i sili, u istinskoj slobodi.
Isus je isti atribut upotrebio i za sve one koji su njegovi. “Vi ste so i svetlost sveta.” To znači da naši stavovi, naše poruke, naše službe, treba da budu u skladu sa njegovom svetlošću. Treba često da preispitujemo sebe kako stojimo po tom pitanju. Da li naša svetlost ukazuje samo na ono što je loše (kritikuje), ili otkriva dobro kojem svako treba da teži. Dužni smo da istinski osvetljavamo stvarnost u kojoj živimo, isto kao što je to On činio. Ne ugađajući sami sebi, nego tražeći dobrobit drugih. Priznaćete da je, u vremenu u kojem živimo, u ovom sumraku lažnih sloboda, ideja, religija, morala, neophodno jarko svetlo koje će sve obasjati i razotkriti pravu prirodu svih stvari, ali pre svega jasno pokazati ono što je ispravno, istinito i vredno života.
Hristove reči mnoge je podstaklo da poveruju u Njega. Njegove reči zvuče dobro i moćno, ohrabrujuće, utešno, daju jedan drugačiji pogled na sumornost sveta u kojem živimo. To je ono što privlači ljude i dan danas. Činjenica ja da će i naši savremenici biti privučeni time. Znam, ponekad smo baš nestrpljivi po tom pitanju. Čini nam se da je sve manje onih koji dolaze i prihvataju Reč Božju. Mnogo je razloga za to, a neki od njih su činjenica da ima onih koji, na žalost, ne žive u skladu sa onim što govore i prenose ili zauzimaju pozicije u borbama za slobodu koje to nisu, i koje često nisu u skladu sa Božjim principima.
Ipak, ne smemo da budemo skeptični i obeshrabreni. Treba da budemo ubeđeni da Bog ima one koji će se obratiti i krenuti putem vere, a ima i one koji će biti spremni da takve prihvate, da sa njima započnu hrišćanski put, i da ih opreme za nastavak puta u veri.
E ti, koji treba da prihvataju, da vode i poučavaju, koji bi trebali da su snažni Božji svedoci, sa njima Isus razgovara. Jevreji su izabrani narod preko koga je blagoslov trebao da dođe na ceo svet, ali očigledno je da su zapeli negde na putu, ispustili su iz vida konačni cilj, počeli su da se sapliću i da tumaraju živeći lažnu slobodu. Zapetljali su se u mreže sopstvene grešnosti, postali su robovi svojih želja, uverenja i religioznosti.
Dobar početak je važan, ali to je samo početak. Na početku je sve, nekako lako, jednostavno, jasno, prihvatljivo, ... Pravi testovi vere dolaze kasnije, kroz prepreke koje svakodnevno, na neki volšeban način, iskrsnu u životu. Početak je entuzijastičan, uzbudljiv, sve je novo, interesantno, puno izazova, ... sve vodi ka tome da jednog dana postaneš zreo hrišćanin – miran, staložen, mudar, koji ima reč za svaki priliku, itd. Ali kako vreme prolazi, kažemo sve dođe na svoje mesto. Stvorimo neke navike, izgradimo neke rituale, i neminovno upadnemo u kliše ... Da li se moliš ujutro – naravno, čitaš pismo – svaki dan, ideš u crkvu – obavezno ... Dakle, sazreo sil postao si mator, ozbiljan vernik, čuvar svetinje, spreman da se maši kamenčine čim neko prekrši neko pravilo, ...
Problem mnogih hrišaćana nije u tome da postanu takvi. Možda ih je čak malo i previše, Problem je kako ostati entuzijastičan, zainteresovan, kako da i posle dvadesetog čitanja Pismo i dalje bude uzbudljivo, novo, interesantno, kako ostati otvorenog uma, slobodan, nesputan u svojoj veri, kako ostati učenik željan novih znanja i saznanja.
Da odmah kažem, niko nema recept za to. Znam samo da pomaže
- ako Pismo, koje nam je Bog, koji nas voli više od nas samih, napisao, čitamo upravo tako. Sa ljubavlju i interesovanjem, ne iz navike.
- kad radosno dolaziš na mesta gde se okupljaju tvoja braća i sestre, ne zato što treba da se ide u crkvu.
- kad pevaš iz srca, a ne zato što tako treba, ili samo otvaraš usta da drugi misle da pevaš.
- kad sa nestrpljenjem očekuješ neki novi poziv, neku novu službu, u koju će te Bog pozvati, a ne da daš prilog i ti si svoje završio.
- kad gajiš svoju ljubav prema Bogu sa najvećom mogućom pažnjom,
- kad se raduješ svemu što vera donosi, Ni jedan vernik ne treba da robuje svojoj veri – kako mi je rekao jedan brat u crkvi u kojoj su me pozvali da ih služim “znaš mi to tako ne radimo”, ali to je biblijski rekao sam ja, ali on je dalje insistirao na tome da oni to tako ne rade.
Svako treba da žudi da je slobodno živi svoju veru. Ili drugim rečima, ne treba da se trudimo da postanemo religiozni, već da uživamo u odnosu sa Bogom i njegovom Reči, da se radujemo službi u koju nas poziva ili će nas pozvati, kao da smo tek na početku, a ne na kraju puta.
Ako ti se peva – pevaj; ako ti se moli – moli; ako ti se dižu ruke – diži; ako ti se služi – služi. Možda je telo staro, ali Duh je bezvremen, nikad ne treba da ostari.
Za takav život potrebno je da budemo slobodni. Slobodni o sveta, od skrivenih želja i od navika, od preterane brige, od greha, posebno od greha .... Želim da obratite pažnju na ove Isusove reči: “Saznaćete istinu i istina će vas osloboditi.“
Ljudi, generalno, žude da saznaju istinu, ali kad je vide ili čuju onda ili ne veruju ili ne žele da veruju ili nemaju ljubavi za nju. Istina je jednostavna, čista, direktna, neproračunata, neporočna, nepotkupljiva, a ipak je mnogi odbacuju sa prezirom i traže nešto drugo što bi izgledalo kao istina, ali da bude onakva kako su je oni zamislili i koja bi prijala njihovim ušima.
Verujem da ste čitali 1. Carevima 22. poglavlje. U tom poglavlju vidimo cara Ahava kojem gomila proroka govori istinu kakvu on želi da čuje. Međutim car Josafat traži i drugo mišljenje. Car Ahav u tamnici drži proroka Miheja koji mu je uvek govorio samo istinu i, naravno, zato je završio u tamnici. Miheja pozivaju pred cara, i stražar koji ga dovodi, prijateljski ga savetuje “»Eno svi proroci kao jedan proriču caru uspeh. Neka se tvoja reč složi s njihovom, zato govori povoljno.«” Naravno, Mihej ne pristaje da govori ono što nije istina, pa dolazi u sukob i sa Ahavom i sa prorocima. Naravno, Ahav prihvata ono što je želeo, i sve se završava tragično po njega.
Naši savremenici, tražeći istinu koja bi prijala njihovim ušima, putuju u egzotične zemlje, zaviruju u budizam, dive se zen filozofiji, proučavaju ezoteriju, pitaju za mišljenje razne gurue i pustinjake ... i, nikad nisu zadovoljni. Zašto? Zato što se istina nikad ne prilagođava onome koji je traži, nego onaj koji traži mora da prihvati istinu, onakvu kakva jeste.
Božija reč je istina, sviđalo se to nama ili ne. Čak i ako se NIKOME ne sviđa, mi treba da volimo istinu koja dolazi od Boga. To je naša jedina nada. Jasno nam je koliko je drastična razlika između onoga što svet naziva istinom i Božije istine. Pavle u poslanici Rimljanima piše da, ako želimo da sve stari razumemo onakve kakve stvarno jesu, treba da postavimo stvari na pravo mesto tj. “neka Bog bude istinit, a svaki čovek lažov”. I to je osnovna razlika između Reči Božije i svih ostalih “istina”. Ono što je od Boga je istina, sve ostalo nije. Jednostavno, zar ne! Naime, ljudska istina je veoma ograničena istina, ona je istina samo onoliko koliko je naše znanje ili samo u odnosu na ono što sada razumemo, a često i ono što bismo voleli da jeste.
Najbolji primer je naučna istina. Najveći problem je što naučna istina mora da ide u skladu sa naukom, tj. stalno mora da se dograđuje, ispravlja, ispituje, ... kod mnogih ljudi to stvara popriličnu konfuziju. Posebno kod onih koji nemaju dovoljno intelektualnih sposobnosti ni znanja da te stvari ispitaju.
Zatim, tu je istina koju stvaramo u odnosu na druge ljude. Istina je da nekoga možemo da poznajemo, ali teško da smo ga upoznali tako duboko da bismo smeli da tvrdimo da ga poznajemo potpuno. Vajnština može da prevari. Koliko puta ste do sad čuli: “nikad to ne bih očekivao od nje/ga ... bilo šta, ... a bio sam spreman da dam ruku za njega ...).
Zato, ajde da se ne zavaravamo da je naša istina relevantna za bilo koga.
Iako nam je Gospod dao intelekt, to je veoma ograničena stvar, i kao takva stvara veoma ograničene istine i razumevanja. Za razliku od svega toga Božija istina je apsolutna. To se ne menja sa novim naraštajima “Ja, GOSPOD, ne menjam se.” Malahija 3: 6.
Vidite na šta je Isus mislio kad je rekao da istina oslobađa!? Istinska sloboda ne zavisi od ljudskih spoznaja, raspoloženja, znanja, manipulacija, koristi i sl., nego od Božije odluke, plana i delovanja.
Zbog nepotpune istine koju može da spozna svaki čovek je rob nečega ili nekoga ili oboje, a samo onaj koji je zarobljen Božijom istinom je istinski slobodan. Kao što je to napisao apostol Pavle: “Zar ne znate da ste sluge onoga kome se pokoravate, onoga kome se kao sluge predajete da mu budete pokorni – bilo greha, što vodi u smrt, bilo poslušnosti, što vodi u pravednost. Ali, hvala Bogu što ste se, iako ste bili sluge greha, od srca pokorili primeru učenja kome ste predati. Oslobođeni greha, postali ste sluge pravednosti.” (Rimljani 6:16-18). Jevreji su se, na ovakvu Isusovu izjavu, osetili veoma uvređeni.
Ljudski je to! Probajte nekome ko puši da kažete da je rob cigarete. Strašno će se uvrediti ... verujte znam šta govorim ... ne pitajte kako. Ili nekome ko voli da pije da je rob alkohola. Ili bilo šta drugo, šta čovek čini iz navike, ... Svaka navika je ropstvo, bez obzira kako dobro, uzvišeno ili duhovno izgledala. Svako će vam, listom, reći da nije rob, nego da on to radi zato što voli tako, ili je tako ispravno ili tako duhovno, a on slobodno može da prestane kad god poželi i da se oseća dobro. Tako su reagovali Jevreji: »Mi smo Avraamovi potomci, i nikad nikom nismo robovali."
Ali Isus je mislio na sasvim drugačije ropstvo, koje nema veze ni sa kakvim ljudskim porobljavanjem, već na ropstvo koje dolazi od odstupanja od Istine, on govori o ropstvu grehu. (8:34). Od tog ropstva može nas osloboditi samo Bog. I on je to učinio kroz svoga Sina, našeg Spasitelja, oslobodivši nas kazne koja je posledica greha.
Nažalost, greh, kao mogućnost, postoji i dalje u našem životu (1. Jovanova 1:7-10) ali greh nije više naš način života jer smo oslobođeni njegovog dejstva. Kao što je jedan stariji propovednik voleo da kaže: ne možeš zabraniti pticama da lete iznad tvoje glave, ali svako možeš da im ne dozvoliš da ti naprave gnezdo u kosi.
Dakle, jedini put do slobode je prepuštanje sebe Hristu u poslušnosti slobodno i radosnog srca. Postali smo slobodni da izaberemo gospodara kojem ćemo služiti jer »Niko ne može da služi dvojici gospodara. Jer, ili će jednoga mrzeti, a drugoga voleti; ili će jednome biti privržen, a drugoga prezirati.” zapisao je Matej Isusove reči. (Matej 6:24)
Vidite, u ovom svetu poluistina i laži, izmišljenih sloboda, koje su listom posledice greha koji vlada u ljudima, možemo da živimo slobodno jedino ako se držimo Božije istine.
Na tu slobodu smo pozvani, ne samo da u njoj živimo, nego i da je propovedamo i svedočimo, jer svet nema nikog drugog sem nas da svetli Isusovim svetlom.
Zato, ne budimo ni na čijoj strani, nego ostanimo dosledni Božijoj istini i slobodi za koju nas je oslobodio. Slobodni od straha, neizvesnosti, nesigurnosti, sa čvrstim osloncem, utehom i nadom svetlimo Božijom istinom gde god idemo i pred kim god stojimo.
Amin!
