ODLUČNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 21. februar 2019.)

U poslanici Jevrejima čitamo “Jer, potrebna vam je istrajnost da izvršite Božiju volju i primite ono što je obećano.”  10:36

Otkrivenje 3:10 “Pošto si sačuvao moju zapovest da istraješ, i ja ću sačuvati tebe od časa iskušenja, koji će snaći ceo svet da iskuša sve stanovnike zemlje.”

I na mnogim drugim mestima pismo govori o istrajnosti, kao o zahtevanoj i neophodnoj osobini za one koji se nazivaju decom Božijom. Ovo nam je potrebno, kako bismo od Boga primili sve ono što on ima za nas, ali i da bismo se održali u teškim i opasnim vremenima koja nam predstoje.

Hrišćanski život nije epizoda koju moramo da prođemo, da kroz nju nešto, kao, naučimo, a onda možemo dalje, po svojoj nahođenju, povremeno se sećajući onoga šta smo naučili.

Ne! Hrišćanski život je put, uska staza, nešto što traje i jedino što dovodi do konačnog cilja – života sa našim Bogom u večnosti.  Samo oni koji istraju i održe se na ovom putu, stižu do željenog cilja.

Duh ovog sveta, naravno, govori upravo suprotno. Kažu da ima mnogo puteva - ako jedan ne valja, kreni drugim, svi ionako završavaju na istom mestu.

Kažu nemoj previše da se “primaš”, nemoj da se ulažeš, nemoj da imaš tako čvrst stav, vidiš koliko ima opcija. Traži i istražuj. Ako ti se ne sviđa šta si našao, odbaci i traži novo … ako ne nađeš na jednom mestu biće na drugom, ili na trećem.

Što se tiče istrajnosti, zapao mi je u oko jedan podatak, koji se tiče brakova. Po zvaničnoj statistici, brakovi u Srbiji se danas, u proseku, raspadaju posle 13 godina. Zašto? Zato što niko nije spreman da dugotrajno davanje, niko nije spreman da bude strpljiv, pa i da podnosi i trpi, ako do toga dođe, da ostane u onom što je izabrao i što mu se sviđalo.

Da ne govorimo o drugim stvarima gde je istrajnost još više potisnuta.

Pa i u hrišćanskim krugovima dešavaju se iste stvari. Npr. lakše je pronaći i otići, ili čak osnovati novu zajednicu, naći tamo ono što ti u tom trenutku golica uši, nego ostati u onoj koju ti je Bog dao, i boriti se za nju ako ima problema. Lakše je okrenuti leđa nego nešto dati,  nekome oprostiti, nekoga podnositi, nekome učiniti ili ako treba, pretrpeti štetu.

Sve je više, sad više niko ni nema tačnu evidenciju, malih zajednica koje sebe nazivaju evađeoske, i koje su nastale samo zbog toga jer je tako lakše, a koje su pune onih koji istrajnost upražnjavaju samo u gunđanju, kritikovanju i zameranju. I da, u svađama, spletkama i traženju svojih prava. Vidite, nije teško pronaći problem ili krivca, teško je boriti se sa tim.

Ima onih kojima nije problem da budu istrajni, sve dok im je dobro. Lako je biti istrajan u dobru. To ne zahteva nikakav napor.

Istrajnost se izgrađuje i prokušava u okolnostima i iskušenjima koja nisu dobra i obećavajuća.

U Bibliji je Božji zahtev, i njegovo insistiranje na istrajnosti kod onih koji su njegovi, vrlo jasno opisan.  Pogotovo u vremenima koja su teška i puna izazova.  

Počev od Noja, koji je godinama gradio lađu, na mestu na kom je teško bilo zamisliti i bunar sa vodom, a kamo li poplavu; Avrama koji je pošao u nepoznato; Jova koji je istrajno podnosio svoje muke, pa preko raznih proroka, kraljeva, apostola, i savremenih hrišćana koji istrajno čuvaju i žive svoju veru u skladu sa Pismom, svakome je jasno koliko je za Boga važna istrajnost.

Da bi nam to bilo još jasnije, na mnogo mesta možemo da pročitamo šta se dešava kad ljudi ne istraju, kad su neodlučni ili oklevaju. Bog je jasno pokazao tragičene posledice neodlučnosti, oklevanja i nestrpljenja. Počev od Lota, Josifove braće …

U 1. Mojsijevoj od 25 poglavlja pa nadalje, do samog kraja, čitamo priču o Jakovu i njegovom bratu Isavu. Tu priču svi dobro znamo. Jedan brat je bio lovac, a drugi je bio više, onako, povučen. Kao i prva braća, Kain i Avelj, jedan je bio brz i nestrpljiv, a drugi je bio temeljit i istrajan.

Ovaj drugi, čije ime je Jakov, bio je mlađi, ali odlučan da uspe u životu u kom mu je, od početka, namenjena podređena ulogu.

Naravno, svi znamo da je njega Bog video drugačijim očima. Video ga je kao pobednika, kao onoga ko će izbiti na prvo mesto, i preuzeti svoje mesto u Božijem planu, baš zbog svoje rešenosti da ne odustaje, istrajnosti i spremnosti da deluje, čak i kad stvari izgledaju loše, i apsolutnog poštovanja Božanskog autoriteta, kojeg na početku nije ni razumeo.

Kad mi sagledavamo ljudski život, obično to činimo na osnovu onoga što vidimo. Budućnost čoveka, procenjujemo na osnovu nekih pokazatelja i određnih iskustava koje imamo, pa čak i na osnovu predrasuda koje smo stvorili. Npr. ako se neko rodi u bogatoj porodici kažemo da mu je upala kašika u med; ako se rodi u siromašnoj – jadan, celog života će se patiti. Zar nijetako?

Međutim, naša sudbina ne zavisi od onih pre nas, nego od našeg Boga. On nas gleda svojim očima i stavlja pred nas blagoslov, koji možemo da uzmemo, i da sasvim promenimo ono što su ljudi moglo očekivati da će biti od nas. Istorija, a i biblija je puna onih koji su bili ništa, u očima ljudi, a veliku u Božjim očima. Npr. David, pa Ilija, pa čak i sam otelotvoreni Bog, nije imao dobre izglede u ljudskom sagledavanju stvari.

Na dalje, znamo, da je u ovoj priči Isav bio taj koji je trebao da nasledi većinu imanja od Isaka. Tako je bio prirodni sled stvari. Stariji sin je nasleđivao oca. Ali, to se nije desilo. Zašto?

Zato što je Isav prezreo prirodni sled stvari, prezreo je Boga.

Na prvi pogled, izgleda da je Jakov prevario i oca i Isava. Ali nije. Jakov je samo dao ponudu za ono što je Isav ionako prezreo. Lagao je oca? U stvari, nije! On je stvarno za Isaka bio prvi, jer je prvenstvo kupio, i dobio pod zakletvom, i pripadalo je njemu. Pogledajte stih 27:19 kako se predstavlja “... Ja sam Isav, tvoj provorođeni sin.”

Mi ponekad kažemo da smo prevarani, da smo uradili nešto što nismo hteli, da smo bili primorani da to uradimo.

Ali, to se dešava upravo kad prezremo ono šta smo od Boga dobili. Ono šta nam je Bog dao, čime nas je blagoslovio, spremni smo da to prodamo za trenutak telesnog zadovoljstva, za zalogaj, za status, za laku zaradu ...

Kažu da svako ima svoju cenu, i da se svako može kupiti. Da li je to tužna istina iz života hrišćana?  Na žalost, jeste?

“Gledaj ti od čega se živi!” koliko puta ste čuli ovo?

ili “Neću da idem u crkvu jer moram da radim, moram da treniram, moram da učim, moram ...“

ili “Ne moram ja baš da kažem da idem u crkvu, a posebno ne u koju crkvu, mogao bih da izgubim posao, da mi se smeju, da me ne primaju u društvo, da kažu da nisam srbin ...”

Sve to, svi ti izgovori, su samo parče hleba i tanjir čorbe od sočiva, za koje prodajemo svoje pravo, da budemo dete Božije koje će Bog neizmerno blagosloviti.

I šta se dešava ako jednom ipak želite da priznate svoju veru, svoje pouzdanje, svoj pogled na svet – a svet vam kaže “znamo te, nemoj ti da nam pričaš”, ili

kad napokon želite dođete u crkvu, kad napokon poželite da i vi nešto radite, i shvatite da je neko drugi već na tom mestu koje ste vi baš želeli, radi ono što ste vi baš planirali da radite, prima blagoslov za koji mislite da baš vama pripada. Tada počinje rat, jer kako se neko usudio da radi ono na šta ste vi, sa prezirom gledali. I tada svi pate, i crkva i pojedinci, a ponajviše sami, jer je ono što je izgubljeno, izgubljeno.  

Tako je bilo i sa Isavom i Jakovom.  Isav je plakao, ali povratka više nije bilo.

Da bi izbegao zlu sudbinu koju mu je Isav namenio, Jakov je, uz pomoć svoje majke, koja je sve smislila i sa blagoslovom oca, iskoristivši činjenicu da Isak nije želeo snajku iz okolnih plemena, napustio dom.

Usput je susreo je Gospoda, video neverovatna otkrivenja, i dobio Božije obećanje za sebe i svoje potomstvo.

Mukotrpno i istrajno je radio za svog ujaka najmanje četrnaest godina, i iz te avanture, izašao je bogatiji za dve žene, desetak dece, sluškinje, sluge, nebrojene stoke ...   

Njegova istrajnost i posvećenost Bogu se isplatila. To ne kažem napamet. Kad čitate ovaj deo pisma koji govori o njemu, videćete njegovu zahvalnost i okrenutost prema Bogu.

I Bog ga je nagradio, blagoslovio i pripremio za povratak. Iako, mogli bismo reći, on nije baš uvek postupao po pravilima, često se koristio stvarima koje baš nisu poštene, sve što je radio nije bilo bez dogovora i uvek je ispoštovao ono što je rekao.

I to je jedna od glavnih poruka ovog dela pisma.

Naši životi nisu savršeni, mi nismo savršeni, ali Bog jeste.

Čak i kad nismo dobri, on ne odustaje od nas, nego nas hrabri i ojačava i obezbeđuje najbolje za nas i vodi nas putem do novog života.

Pogledajte ovo Jakovljevo svedočanstvo. 1. Mojsijevoj 31:5-7 čitamo “Vidim da se vaš otac više ne odnosi prema meni kao pre. Ali Bog moga oca bio je sa mnom. Vi znate da sam vašem ocu služio svom svojom snagom, a on je ipak varao ‘ deset puta mi je menjao platu. Ali Bog mu nije dao da mi naudi.”

Onaj u koga se pouzdamo daće nam ono što ima – ako je čovek, ono što je ljudsko, ako je Bog ono što je božije.

Bog ne samo da nas blagosilja neverovatnim blagoslovima, nego nas i čuva da ne budemo oštećeni. Pa i ako budemo oštećeni, on nađe način kako da nam to nadoknadi, da naš gubitak bude povod velikom dobitku.

Mi često stisnemo ono malo što imamo, i pokušamo to da sačuvamo. I što se više trudimo, sve smo manje uspešni.

Jedini što možemo da sačuvamo je ono što predamo Bogu. I tako je u svemu.

Ništa i nikoga ne možemo da sačuvamo, osim onoga što smo poverili Bogu. Bilo da su deca, bračni drugovi, posao, novac, ime, ...

I tako se Jakov krenuo da se vraća svom ocu.

Na povratku kući, ponovo sreće Boga, ovaj put u teškoj borbi, Jakov ponovo dobija blagoslov, ali i novo ime.

Ime Jakov znači, “sin Isavov” ili “onaj koji drži za petu, u slengu varalica”.

I ako malo bolje promislite, sva ova značenja stvarno opisuju Jakova kakav je bio. Ali sad više nije. Promenio se. On jeste sin Isavov, ali sad počinje nova era, od njega počinje da se rađa novi narod – izabrani, koji će nositi njegovo ime, Izrael.

On jeste bio onaj koji sledi, ali od sad ljudi će slediti njega. On jeste, onaj koji je varao, ali sad je došao da poravna svoje puteve i izmiri svoj dug. Došlo je vreme, da se priključi Bogu, a ne da sklapa sporazume sa njim.

Pomislite samo na ovu borbu, ovo rvanje koje se desilo te noći između Jakova i “jednog čoveka”.  ( glava 32:24-30)

Postoje razna tumačenja ovog događaja, i ja stvarno ne želim da raspredam teološke postavke.

Ono što želim da kažem je, Jakovljevo istrajavnje na suočavanju sa Bogom.

Njegova borba sa Bogom i sa ljudima, bila je neprestana od samog rođenja. I on nikad nije odustao. Nikad nije hteo da ispusti iz svojih ruku nikoga sa kim je morao da se suoči, a da iz toga sukoba ne izađe blagosloven, bez obzira da li se radilo o Bogu ili o ljudima.

I ako pogledate svoj život, videćete skoro istu situaciju. Neprestano smo u nekoj borbi, u nekom sukobu. Samo je pitanje, da li iz svih tih situacija izlazimo kao pobednici, ili kao poraženi.

Dok sam radio u vojsci, u svojoj kancelariji sam imao natpis, koji je stajao na stolu: “Svako u ovu kancelariju donosi blagoslov. Neko kad uđe, a neko kad izađe.”

Tako je bilo i u Jakovljevom životu.

Osim toga, u našem telu, kao što piše apostol Pavle u poslanici Rimljanima 7, traje neprestana borba između zakona tela i zakona duha. Često činimo ono što ne želimo, a ne ono što znamo da bismo trebali da činimo nešto drugo.

Telo se neprestano suprotstavlja duhu.

Često se pouzdajemo u svoje snage, u mladost, u zdravlje, u znanje, i zadobijemo pobedu, ali nemamo blagoslova. Zašto?

Zato što naš blagoslov ne zavisi od naše pobede, već o Onoga koji nas jedini može blagosloviti.

Ta Jakovljeva rešenost i istrajnost, da iz svega crpi blagoslov dovela ga je do konačnog razrešenja situacije, na način koji on nije smeo ni da pomisli.

Bog se nije pobrinuo samo za to da se dvojica braće sastanu u miru, već i da se u miru nasele u područjima koja su bila dobra za njih.

Vidite, mi smo često nestrpljivi i očekujemo da Bog reši nešto što smatramo problemom, odmah, i na način na koji mi to želimo.

Ali, Bog nije samo moj Bog. On je Bog svih nas. Moj problem se nekad ukršta sa nečjim problemom, koji je veći i važniji od mog, i koji će Bog takođe rešiti.

On određuje prioritete i ima celu sliku. Za sve treba vremena, i Bog sigurno radi na tome. On očekuje da mi budemo uključeni u sve to, ali takođe očekuje da mu verujemo, da se pouzdamo u njega.  

Očekuje da prestanemo da se borimo, i prihvatimo blagoslov, onakav kakav On smatra da treba da primimo.

Očekuje da prestanemo da vrebamo priliku za petu, da se snalazimo u raznim situacijama, da se borimo sa ljudima kako bismo došli do nečega, nego želi da mu se prepustimo i uhvatimo se u koštac sa  njegovim zahtevima.

Zato je Jakov dobio novo ime Izrael, što znači “u borbi sa Bogom ili Bog se bori”. Ne protiv Boga, nego sa njim.

Pred Jakovom,  je bilo još mnogo iskušenja i mnogo teških situacija. Kad čitamo ovu prvu Mojsijevu do kraja vidimo koliko je još toga morao da doživi, sa čim je morao da suoči, kakve su mu glavobolje zadavala sopstvena deca, ceo jedan narod je izrastao od njega. Sve to, bilo je moguće zahvaljujući njegovoj istrajnosti, i Božjoj sili i promisli.

Biti istrajan u odnosu na Boga, ne znači da ćemo uvek uraditi samo ono što je ispravno. Voleo bih da kažem drugačije, ali na žalost, nije tako. Ponekad ćemo biti čak i nezadovoljni samim sobom, jer ćemo činiti nešto što nije dovoljno dobro, zbog čega ćemo se pitati – da li sam je uopšte hrišćanin. Međitim!

Setite se proka Ilije, 1. Carevima 19:3,4 “Ilija se uplaši, pa pobeže da spase život. Kad je stigao u Beer-Ševu u Judi, tamo ostavi svog slugu, a sam ode dan hoda u pustinju. Stiže do jedne žuke, sede pod nju i pomoli se da umere. “Gospode, dosta mi je svega” reče. “Uzmi mi život, jer nisam ništa bolji od svojih praotaca.””

Ipak, čak ni u takvoj sitauciji Gospod ga nije napustio, kao što ni nas neće napustiti, nego brine o nama. On mi neće reće: “Jesam li ti lepo govorio!” kao što mi to kažemo našoj deci. Nego, kaže – ajde, odmori se, okrepi, pa idemo ponovo.

Jedino što je važno, bez obzira na to u čemu smo, je da ne odbacimo svoje pouzdanje u Boga, da ne prezremo poziv i pomazanje koje smo dobili, i da ne zaboravimo da se On bori tamo gde smo mi slabi. Treba da istrajemo u veri bez obzira na sve.

Vraćam se na stih koji sam prvo pročitao, ali sad ću pročitati ceo kontekst

“Ne odbacujte, dakle, svoje pouzdanje – doneće vam bogatu nagradu. Jer potrebna vam je istrajnost da izvršite Božiju volju i primte ono što je obećao. Jer: “još malo, vrlo malo, i doći će onaj koji dolazi i neće zakasniti. Moj pravednik će živeti od vere, a ako odstupi, neću biti zadovoljan njime.” Ali, mi nismo od onih koji odstupaju, pa propadaju, nego od onih koji veruju i spasavaju se.” Jakov 10:35-38

Amin!