(Protestantska evanđeoska crkva, Beograd, nedelja, 08. jul 2018)
“Jer, nekada ste bili tama, a sada ste svetlost u Gospodu. Živite kao deca svetlosti – jer, plod svetlosti je u svakoj dobroti, pravednosti i istini – prosuđujući šta je Gospodu milo. Nemajte udela u jalovim delima tame, nego ih radije razobličavajte. Jer, sramno je čak i govoriti o onom što oni potajno čine. Sve što se svetlošću razobliči, izlazi na videlo, jer na svetlosti sve izlazi na videlo. Zato se kaže: »Probudi se, ti koji spavaš, ustani iz mrtvih i Hristos će te obasjati.«
Pazite, dakle, kako živite – ne kao nemudri, nego kao mudri. Pametno koristite vreme, jer su dani zli. Zato ne budite nerazumni, nego shvatite šta je Božija volja. I ne opijajte se vinom – u njemu je raskalašnost – nego se punite Duhom.” Efescima 5:8-18
Nekako na samom početku svog delovanja na zemlji, Isus je govorio one čuvene reči koji smo mi, valjda da bismo ih lakše pamtili, obeležili kao propoved na gori, a koje je Matej revnosno zapisao. Između ostalog, Isus je rekao „Vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na gori, niti se svetiljka pali da se stavi pod posudu, nego na svećnjak, pa svetli svima u kući. Neka tako vaša svetlost svetli pred ljudima, da vide vaša dobra dela i da slave vašeg Oca, koji je na nebesima.“ Matej 5:14-16
Čini mi se da, u poslednja vremena, hrišćani kao da ne dozvoljavaju, niti se trude, da svetle na pravi način. Kao da im je dovoljno to što su sami dobili, ali nemaju volje da to pokažu drugima.
Međutim, Bog nam je otvorio neograničene izvore i stvorio nebrojene mogućnosti da poruku evanđelja prenesemo svetu, služeći u ime Isusa Hrista, ali mi sve to ne koristimo. Umesto toga, ponašamo se kao da smo zaspali, kao da nam je tama draža od svetla, kao da smo izgubili osećaj za put kojim treba da idemo.
Na primer, da li ste primetili da je evangelizacija, sa prvog mesta hrišćanskih prioriteta, nekako skrajnuta i postavljena ne neko drugo, treće ili čak neko dalje mesto, iako nam je Gospod nedvosmisleno naredio da to činimo: “Zato idite i sve narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetog Duha, učeći ih da se drže svega što sam vam zapovedio.” Matej 28
Ako pažljivije pogledate ponašanje današnjih hrišćana, primetićete da je sve drugo postalo važnije. Pre svega više se bavimo sobom, nego ljudima kojima treba preneti poruku. Pa i kad se okrenemo tim ljudima, opet je sve drugo važnije - i kako prihvatiti izbeglice, i kako nahraniti gladne, i kako edukovati nepismene, i kako osnažiti obespravljene, kako pokrenuti mirovne inicijative. Sve je važnije od onog šta je istinski važno – prenošenje poruke spasenja, učenje reči Božjoj, svedočanstva koja vode do poznanja Isusa Hrista.
Došli smo do toga da zajednice izbacuju krst iz prostorija da ne bi sablaznili onog ko želi da dođe kod njih ali bi krst mogao da mu zasmeta. Nekako sam bio ubeđen da je to pojava karakteristična za zapad, i liberalno hrišćanstvo, ali sam se uverio da i u našem gradu postoje takve zajednice.
Krst je simbol žrtve koju je Hrist podneo za nas. On nije amajlija, niti neki znak zastrašivanja, nije trun koji želio da ubacimo u nečije oko, već je znak podsećanja na strašnu istinu o ljudskoj grešnosti i Božijoj ljubavi koja nas je od toga očistila. Ako neko to ne može da prihvati, kako će se suočiti sa istinom da je Hrist Bog.
Šta učimo, i kakvu poruku prenosimo ljudima, ako svojim ponašanjem govorimo da nije važno kojim imenom oslovljavaš Boga, ionako je sve isto, samo je važno da si dobar čovek ili da je svaka mudrost dobra?
Bog doduše ima mnogo imena, ali je jedno ime dato ljudima za spasenje – Isus Hrist.
I nisu sve mudrosti dobre i nisu sva učenja korisna. Hrišćani bez ikakvog zazora pričaju priče koje prenose poruku zen budizma, prihvataju tehnike hata yoge, koriste meditacije karakteristične za budizam.
Neke hrišćanske zajednice liči na lađu kojom je Jona plovio. Razmislite malo o toj poruci – da bi mogli da se spasu svi sa te lađe, Jona je morao da je napusti.
Možemo mi razgovarati sa drugima, možemo voditi teološke debate, ali ne smemo vređati Boga, Isusa Hrista, izjednačavajući ga sa bogovima koji to nisu.
Da li ispunjavamo Hristovu zapovest? Ako ne radimo ono što nam je i kako nam je rekao, kome služimo, i čiji smo svedoci?
Isus je poštovao svakoga, pa i one koji su se prema njemu odnosili neprijateljski. I nama je zapovedio da volimo svakoga pa i neprijatelje. Ali ljubav prema prijatelju ili neprijatelju ne sme da bude na račun ljubavi prema Bogu, njegovoj reči i planu spasenja. Ne možemo mi voleti nekoga više nego što ga Bog voli. Zato ljubav prema svima i svakome mora da izvire iz Božije ljubavi.
Bog je najvažniji, a Isus je uvek na prvom mestu. On je na čelu, on je začetnik naše vere, mi idemo za njim, a ne bauljamo sami misleći da radimo za njega i da mu činimo uslugu zato što smo postali hrišćani. On je nama učinio uslugu, prihvativši nas takve kakvi jesmo i učinivši nas hrišćanima.
Generalno, nešto se dogodilo sa hrišćanima, i postali su mlaki. (Čast izuzecima). Nije to ni prvi put, a na žalost, siguran sam ni poslednji put.
Zbog svega ovoga, Reč Božija koju čitamo i kojoj se učimo nam je toliko dragocena, jet je i nama u XXI veku, kao i hrišćanima iz Efesa, kojima Pavle piše, potrebna reč koja će nas probuditi.
Potrebno je počnemo da živimo onako kako Bog zapoveda.
Dakle, pazite, kako živite – ne kao nemudri, nego kao mudri. Pametno koristite vreme, jer su dani zli.
Iako živimo u vremenu koje je prepuno znanja i otkrića, ipak svetu sve više nedostaje mudrosti. U poslednjih pedeset godina, nauka i tehnologija je napredovala više nego u svih prethodnih šezdeset vekova. Međutim, mudrost sveta kojom bi bilo moguće kontrolisati taj napredak, konstatno opada. Drugim rečima: znanja je sve više, ali je mudrosti sve manje.
Kao što možete primetiti na svakom koraku u svakodnevnom životu, napredak uvodi svet u dekadenciju, kojoj se ne vidi kraj, i šta je još gore ne moga da se sagledaju ni sve posledice koje će izazvati.
Mudrost koja je potrebna svetu je mnogo više od samog poznavanja činjenica. Mudrosti, nije toliko važno znanje, koliko je važno da ume da koristi ono što zna, na pravi način i u pravo vreme. To u svetu nije moguće naći, jer u svetu vladaju zakoni jačeg i postoji neprestana borba u dokazivanju toga ko je jači.
Zato je svetu potrebna Božija mudrost, iskazana kroz Duha Svetog, u kojoj žive hrišćani. Jer hrišćanska mudrost je sasvim drugačji nivo mudrosti u odnosu na svetovnu.
Ona potiče od Boga, razume život i sve što ima u životu, i u potpunosti se oslanja na Boga.
Kad čitate knjigu Propovednika, koju je napisao Solomon, u stvari vidite nešto što se dešava u većini ljudskih života. Vidite ludost ljudske, nazovi, mudrosti. Vidite da svaki čovek traži nešto što će da ispuni njegov život srećom, ali bez uslova i ograničenja. To ograničenje ljudi, obično, vide u Bogu. Zato se okreću od Njega u potrazi za tim nečim, … I šta se dešava? Većina nikad ne nađe ono što traži, ali ako neko i nađe, njegova sreća brzo prođe i onda nastavlja da traži nešto novo.
Solomonova potraga za srećom okončala se porazom, depresijom, i gubitkom svake iluzije da je moguće postići nešto takvo čime ćemo biti zadovoljni.
Zaključak koji dobijamo iz ove knjige, zbog čega nam i jeste tako dragocena, je to da, šta god da radimo, šta god da se trudimo da nađemo, šta god da mislimo da će nas usrećiti – ako nije od Boga, i sa Bogom, neće nas ispuniti, niti zadovoljiti naše potrebe.
Kao što to kaže propovednik na kraju kao sumu sve mudrosti: “Boj se Boga i drži se njegovih zapovesti, jer je to sve što se traži od čoveka.” Propovednik 12:13
Ponekad, kad to pokušate da objasnite ljudima, kao da govorite u vetar. Čak i hrišćanima.
Obično, za uzvrat dobijete pitanja. Neću da kažem da su glupa, već onako, poprilično nerazumna – šta ja loše u tome da želim to, ili da idem tamo, ili da budem sa njim/njom ili uradim tako i tako …
Vidite, često je odgovor na ovakva pitanja – nema ništa loše u tome. Međutim, Bog nas uči da, iako možda u nečemu, generalno, nema ničeg što je loše, to ne mora da znači da ima ičeg što je dobro za nas. U svakom slučaju – Bog ima bolje. I u tome se krije sva mudrost koja nam je potrebna – živite po Božjoj volji jer Bog ima bolje.
Zato Pavle i kaže: “ne budite nerazumni, nego shvatite šta je Božija volja.”
Ono što Bog ima za nas, ono što je po Njegovoj volji, je bolje od sveg dobra koji ovaj svet može da nama ponudi.
Džon Stot, poznati hrišćanski teolog i pisac, napisao je u svom komentaru ove poslanice “nema ničeg važnijeg u životu nego otkriti i činiti ono što je Božija volja.”
Mislim da je vreme da se hrišćani prenu iz sna, da se probude, da se osveste i preispitaju svoje razumevanje onoga što je Božija volja.
Pri tom razmatranju neophodno je potrebno da isključimo svet iz toga. Treba da mi svet oblikujemo po Božju mudrosti umesto da dozvoljavamo da nas svet oblikuje po sebi. Moramo da razumemo da živimo u svetu koji ne sledi Božiju volju. Svet se suprotstavlja Bogu, i to sve većom silom, kako vreme odmiče.
Poruke kojima smo svakodnevno bombardovani, omalovažavaju Božiju volju, i utiču na hrišćane svih uzrasta.
Sad, mogao bih reći da te poruke imaju posebno veliki uticaj na mlade. I imaju. Međutim, moram da kažemo i ovo – taj uticaj na mlade nije najveći problem koji imamo. Veći problem je ono što one čine starijim, nazovimo ih, zrelim hrišćanima.
Oni su ti koji popuštaju pod pritiscima sveta, i onda svoje mlade izlažu pogubnim uticajima.
Znam da svako od nas želi najbolje za svoju decu, i svoju unučad. Znam da svako želi da njegovo dete ima sve što i druga deca imaju i da učestvuje u svemu u čemu i druga deca učestvuju.
Na primer, potpuno mi je jasno da će vaše dete dobiti mobilni telefon, što iz potrebe da možete uvek da ga kontaktirate i vidite gde je, ali mogo više zato jer ga svako drugo dete ima, i razumem da je detetu stvarno problem da ide u školu i bude drugačiji.
Međutim nije problem u tome što treba ili ne treba da uskratimo svojoj deci, već u tome šta im stvarno uskraćujemo – šta uskraćujemo sebi.
U knjizi o Sudijama 2:10, čitamo nešto, meni veoma uznemiravajuće, “Nakon što je celo to pokoljenje pomrlo, dođe novo pokoljenje, koje nije znalo ni za Gospoda, ni za ono što je on učinio za njih.”
Vidite, nije mladi naraštaj bio kriv što nije znao za Boga, već oni koji su trebali tome da ih nauče.
Dakle nije problem o tome što ćemo deci dati, i šta će imati. Oni će to steći i imati ako žele, kad odu od nas, ako im mi uskratimo. Problem je u tome da ih naučimo da prepoznaju Boga, njegovu volju i da se oslanjaju na njega, i da ono što imaju koriste u skladu sa Božjom voljom.
Sad je leto i sezona je kampova. Deca odlaze da se druže sa drugom hrišćanskom decom. I to je dobro. Ali, kamp ne može da zameni ono što roditelj mora da radi.
Ako vaše dete ide na spavanje bez molitve, ako nikad ne sluša hrišćanske pesme, već Cecu ili Jecu, ako mu ne pričate priče iz biblije, ako nije redovno na časovima veronauke,
i najvažnije - ako ne vidi vas da se molite, čitate Pismo, razgovarate o važnim duhovnim pitanjima, radujete se kad treba da idete u zajednicu … šta očekujete da će se desiti sa njim kad preraste kampove, i kad vas više ne bude.
Na žalost, desiće se isto kao i sa naraštajem Izraelaca koji nije poznavao Gospoda.
“Izraelci su činili ono što je zlo u Gospodnjim očima i služili su valima. Ostavili su Gospoda, Bog svojih praotaca, koji ih je izveo iz Egipta, i pošli za drugim bogovima, bogovima okolnih naroda, pa su im se klanjali.” (Sudije 2:11,12)
To se dešava danas širom sveta, sa mladima koji potiču iz hrišćanskih porodica. Doduše ne slede vale jer današnji bogovi uspeha, sexa, bogatstva, lepote … imaju druga imena.
Dakle, da bismo naučili svoju decu šta je Božija volja, moramo prvo da im pokažemo ko je Bog i kako mi živimo u skladu sa njegovom voljom. Moramo mi da se povinujemo Božijoj volji i da činimo ono što on traži od nas.
Za to nam je potrebna snaga i sila. Nadčovečanska sila, da se suprotstavimo svetu i živimo po Božjoj volji. Ta sila dolazi samo iz jednog izvora – božanskog. Ne postoje tehnike ni metode, ni uputstva ni priručnici koji mogu da nas nauče ili pokažu kako da živimo u ovom svetu, a da budemo u skladu sa Božjom voljom.
Samo je Duh Sveti dovoljno silan da nam obezbedi sve što je potrebno da održimo i sebe i svoju decu na Božijem putu.
Imam radosnu vest za sve nas, ta sila nam je dar, koji možemo da uzmemo kad god želimo. Apostol Petar je napisao crkvi “Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.” 2. Petrova 1:3
Zato apostol Pavle piše “ne opijajte se vinom – u njemu je raskalašnost – nego se punite Duhom.”
Kad je čovek pijan (kažu da ne treba tako reći jer je to kao osuđivanje) mi onda to fino kažemo da je pod uticajem alkohola. Alkohol kontroliše njegovo ponašanje. Čovek koji je pod uticajem alkohola hoda drugačije, govori drugačije, ponaša se prema drugima drugačije, uglavnom čini stvari koje, da je trezan, najverovatnije ne bi činio. Ukratko rečeno, postane, nekako, drugi čovek.
Bog nas, kroz svoju reč poziva da budemo drugačiji. Međutim Bog ne želi da prepravlja naš život, niti pak želi da upravlja nama kao što alkohol upravlja ljudima.
Hrišćani bi, istina, trebalo da govore drugačije, da se prema ljudima odnose drugačije, da budu drugačiji, ali ne zbog toga što su pijani, već zato što je do razlike došlo iz drugog razloga.
Setite se kako je Petar reagovao kad su se njemu i drugim učenicima, podsmevali i govorili da su se napili mladog vina.
Dela 2:15-17 “Ovi ljudi nisu pijani, kao što vi mislite, … Nego, ovo je ono o čemu je govorio prorok Joil: U poslednje dane, kaže Bog, izliću svoga Duha na sve ljude.”
Primetite, da Pavle ne kaže opijajte se duhom – već kaže, punite se Duhom.
Bog želi da se promena desi zato jer smo uronjeni (kršteni) u Duha. On želi da nas Duh sasvim obuzme, da možemo da kažemo da je staro prošlo, a da je nastalo nešto sasvim novo.
Bog ne želi da budemo samo “pod uticajem Duha” on želi da se Duhom Svetim, Hristova sila nastani u nama. (2. Korinćanima 12:9 “Zato ću radije da se hvalim svojim slabostima, da se u meni nastani Hristova sila.”)
Bog želi da budemo potpuno u Duhu, preplavljeni, preporođeni, obnovljeni, osnaženi – duhovno opremljeni za borbu.
Na kraju ove poslanice 6:10-18, Pavle govori o borbi koju moramo da vodimo i opremi koja nam je na raspolaganju.
Jer, želi mi to ili ne, u svetu je neprestana borba – za duše, i to nije “… borba protiv krvi i mesa, već protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta i protiv zlih duhovnih sila na nebesima.” Efescima 6:12
Potrebno nam je da se probudimo, da razumemo i prihvatimo realnost svih izazova koji su pred nama.
Potrebno je da shvatimo koliko je važno da prenosimo poruku evanđelja i da svetlimo na svakom mestu. Mnogo je onih koji moraju da se predaju, da izgube bitku sa samim sobom, da umru sebi, da bi mogli da ožive novim životom i da dožive i učestvuju u Hristovoj pobedi.
Potrebno je da budemo mudri i da postavimo stvari na svoje mesto. Bog na prvom mestu, sve ostalo, po Božjoj volji.
Potrebno je da prihvatimo silu Duha Svetoga, da se uronimo u njega. Bez te sile smo ništa, niti možemo išta.
Bog je sve obezbedio!
“Jer, nekada ste bili tama, a sada ste svetlost u Gospodu. Živite kao deca svetlosti – jer, plod svetlosti je u svakoj dobroti, pravednosti i istini – prosuđujući šta je Gospodu milo. Nemajte udela u jalovim delima tame, nego ih radije razobličavajte. Jer, sramno je čak i govoriti o onom što oni potajno čine. Sve što se svetlošću razobliči, izlazi na videlo, jer na svetlosti sve izlazi na videlo. Zato se kaže: »Probudi se, ti koji spavaš, ustani iz mrtvih i Hristos će te obasjati.«
Pazite, dakle, kako živite – ne kao nemudri, nego kao mudri. Pametno koristite vreme, jer su dani zli. Zato ne budite nerazumni, nego shvatite šta je Božija volja. I ne opijajte se vinom – u njemu je raskalašnost – nego se punite Duhom.” Efescima 5:8-18
Nekako na samom početku svog delovanja na zemlji, Isus je govorio one čuvene reči koji smo mi, valjda da bismo ih lakše pamtili, obeležili kao propoved na gori, a koje je Matej revnosno zapisao. Između ostalog, Isus je rekao „Vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na gori, niti se svetiljka pali da se stavi pod posudu, nego na svećnjak, pa svetli svima u kući. Neka tako vaša svetlost svetli pred ljudima, da vide vaša dobra dela i da slave vašeg Oca, koji je na nebesima.“ Matej 5:14-16
Čini mi se da, u poslednja vremena, hrišćani kao da ne dozvoljavaju, niti se trude, da svetle na pravi način. Kao da im je dovoljno to što su sami dobili, ali nemaju volje da to pokažu drugima.
Međutim, Bog nam je otvorio neograničene izvore i stvorio nebrojene mogućnosti da poruku evanđelja prenesemo svetu, služeći u ime Isusa Hrista, ali mi sve to ne koristimo. Umesto toga, ponašamo se kao da smo zaspali, kao da nam je tama draža od svetla, kao da smo izgubili osećaj za put kojim treba da idemo.
Na primer, da li ste primetili da je evangelizacija, sa prvog mesta hrišćanskih prioriteta, nekako skrajnuta i postavljena ne neko drugo, treće ili čak neko dalje mesto, iako nam je Gospod nedvosmisleno naredio da to činimo: “Zato idite i sve narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetog Duha, učeći ih da se drže svega što sam vam zapovedio.” Matej 28
Ako pažljivije pogledate ponašanje današnjih hrišćana, primetićete da je sve drugo postalo važnije. Pre svega više se bavimo sobom, nego ljudima kojima treba preneti poruku. Pa i kad se okrenemo tim ljudima, opet je sve drugo važnije - i kako prihvatiti izbeglice, i kako nahraniti gladne, i kako edukovati nepismene, i kako osnažiti obespravljene, kako pokrenuti mirovne inicijative. Sve je važnije od onog šta je istinski važno – prenošenje poruke spasenja, učenje reči Božjoj, svedočanstva koja vode do poznanja Isusa Hrista.
Došli smo do toga da zajednice izbacuju krst iz prostorija da ne bi sablaznili onog ko želi da dođe kod njih ali bi krst mogao da mu zasmeta. Nekako sam bio ubeđen da je to pojava karakteristična za zapad, i liberalno hrišćanstvo, ali sam se uverio da i u našem gradu postoje takve zajednice.
Krst je simbol žrtve koju je Hrist podneo za nas. On nije amajlija, niti neki znak zastrašivanja, nije trun koji želio da ubacimo u nečije oko, već je znak podsećanja na strašnu istinu o ljudskoj grešnosti i Božijoj ljubavi koja nas je od toga očistila. Ako neko to ne može da prihvati, kako će se suočiti sa istinom da je Hrist Bog.
Šta učimo, i kakvu poruku prenosimo ljudima, ako svojim ponašanjem govorimo da nije važno kojim imenom oslovljavaš Boga, ionako je sve isto, samo je važno da si dobar čovek ili da je svaka mudrost dobra?
Bog doduše ima mnogo imena, ali je jedno ime dato ljudima za spasenje – Isus Hrist.
I nisu sve mudrosti dobre i nisu sva učenja korisna. Hrišćani bez ikakvog zazora pričaju priče koje prenose poruku zen budizma, prihvataju tehnike hata yoge, koriste meditacije karakteristične za budizam.
Neke hrišćanske zajednice liči na lađu kojom je Jona plovio. Razmislite malo o toj poruci – da bi mogli da se spasu svi sa te lađe, Jona je morao da je napusti.
Možemo mi razgovarati sa drugima, možemo voditi teološke debate, ali ne smemo vređati Boga, Isusa Hrista, izjednačavajući ga sa bogovima koji to nisu.
Da li ispunjavamo Hristovu zapovest? Ako ne radimo ono što nam je i kako nam je rekao, kome služimo, i čiji smo svedoci?
Isus je poštovao svakoga, pa i one koji su se prema njemu odnosili neprijateljski. I nama je zapovedio da volimo svakoga pa i neprijatelje. Ali ljubav prema prijatelju ili neprijatelju ne sme da bude na račun ljubavi prema Bogu, njegovoj reči i planu spasenja. Ne možemo mi voleti nekoga više nego što ga Bog voli. Zato ljubav prema svima i svakome mora da izvire iz Božije ljubavi.
Bog je najvažniji, a Isus je uvek na prvom mestu. On je na čelu, on je začetnik naše vere, mi idemo za njim, a ne bauljamo sami misleći da radimo za njega i da mu činimo uslugu zato što smo postali hrišćani. On je nama učinio uslugu, prihvativši nas takve kakvi jesmo i učinivši nas hrišćanima.
Generalno, nešto se dogodilo sa hrišćanima, i postali su mlaki. (Čast izuzecima). Nije to ni prvi put, a na žalost, siguran sam ni poslednji put.
Zbog svega ovoga, Reč Božija koju čitamo i kojoj se učimo nam je toliko dragocena, jet je i nama u XXI veku, kao i hrišćanima iz Efesa, kojima Pavle piše, potrebna reč koja će nas probuditi.
Potrebno je počnemo da živimo onako kako Bog zapoveda.
Dakle, pazite, kako živite – ne kao nemudri, nego kao mudri. Pametno koristite vreme, jer su dani zli.
Iako živimo u vremenu koje je prepuno znanja i otkrića, ipak svetu sve više nedostaje mudrosti. U poslednjih pedeset godina, nauka i tehnologija je napredovala više nego u svih prethodnih šezdeset vekova. Međutim, mudrost sveta kojom bi bilo moguće kontrolisati taj napredak, konstatno opada. Drugim rečima: znanja je sve više, ali je mudrosti sve manje.
Kao što možete primetiti na svakom koraku u svakodnevnom životu, napredak uvodi svet u dekadenciju, kojoj se ne vidi kraj, i šta je još gore ne moga da se sagledaju ni sve posledice koje će izazvati.
Mudrost koja je potrebna svetu je mnogo više od samog poznavanja činjenica. Mudrosti, nije toliko važno znanje, koliko je važno da ume da koristi ono što zna, na pravi način i u pravo vreme. To u svetu nije moguće naći, jer u svetu vladaju zakoni jačeg i postoji neprestana borba u dokazivanju toga ko je jači.
Zato je svetu potrebna Božija mudrost, iskazana kroz Duha Svetog, u kojoj žive hrišćani. Jer hrišćanska mudrost je sasvim drugačji nivo mudrosti u odnosu na svetovnu.
Ona potiče od Boga, razume život i sve što ima u životu, i u potpunosti se oslanja na Boga.
Kad čitate knjigu Propovednika, koju je napisao Solomon, u stvari vidite nešto što se dešava u većini ljudskih života. Vidite ludost ljudske, nazovi, mudrosti. Vidite da svaki čovek traži nešto što će da ispuni njegov život srećom, ali bez uslova i ograničenja. To ograničenje ljudi, obično, vide u Bogu. Zato se okreću od Njega u potrazi za tim nečim, … I šta se dešava? Većina nikad ne nađe ono što traži, ali ako neko i nađe, njegova sreća brzo prođe i onda nastavlja da traži nešto novo.
Solomonova potraga za srećom okončala se porazom, depresijom, i gubitkom svake iluzije da je moguće postići nešto takvo čime ćemo biti zadovoljni.
Zaključak koji dobijamo iz ove knjige, zbog čega nam i jeste tako dragocena, je to da, šta god da radimo, šta god da se trudimo da nađemo, šta god da mislimo da će nas usrećiti – ako nije od Boga, i sa Bogom, neće nas ispuniti, niti zadovoljiti naše potrebe.
Kao što to kaže propovednik na kraju kao sumu sve mudrosti: “Boj se Boga i drži se njegovih zapovesti, jer je to sve što se traži od čoveka.” Propovednik 12:13
Ponekad, kad to pokušate da objasnite ljudima, kao da govorite u vetar. Čak i hrišćanima.
Obično, za uzvrat dobijete pitanja. Neću da kažem da su glupa, već onako, poprilično nerazumna – šta ja loše u tome da želim to, ili da idem tamo, ili da budem sa njim/njom ili uradim tako i tako …
Vidite, često je odgovor na ovakva pitanja – nema ništa loše u tome. Međutim, Bog nas uči da, iako možda u nečemu, generalno, nema ničeg što je loše, to ne mora da znači da ima ičeg što je dobro za nas. U svakom slučaju – Bog ima bolje. I u tome se krije sva mudrost koja nam je potrebna – živite po Božjoj volji jer Bog ima bolje.
Zato Pavle i kaže: “ne budite nerazumni, nego shvatite šta je Božija volja.”
Ono što Bog ima za nas, ono što je po Njegovoj volji, je bolje od sveg dobra koji ovaj svet može da nama ponudi.
Džon Stot, poznati hrišćanski teolog i pisac, napisao je u svom komentaru ove poslanice “nema ničeg važnijeg u životu nego otkriti i činiti ono što je Božija volja.”
Mislim da je vreme da se hrišćani prenu iz sna, da se probude, da se osveste i preispitaju svoje razumevanje onoga što je Božija volja.
Pri tom razmatranju neophodno je potrebno da isključimo svet iz toga. Treba da mi svet oblikujemo po Božju mudrosti umesto da dozvoljavamo da nas svet oblikuje po sebi. Moramo da razumemo da živimo u svetu koji ne sledi Božiju volju. Svet se suprotstavlja Bogu, i to sve većom silom, kako vreme odmiče.
Poruke kojima smo svakodnevno bombardovani, omalovažavaju Božiju volju, i utiču na hrišćane svih uzrasta.
Sad, mogao bih reći da te poruke imaju posebno veliki uticaj na mlade. I imaju. Međutim, moram da kažemo i ovo – taj uticaj na mlade nije najveći problem koji imamo. Veći problem je ono što one čine starijim, nazovimo ih, zrelim hrišćanima.
Oni su ti koji popuštaju pod pritiscima sveta, i onda svoje mlade izlažu pogubnim uticajima.
Znam da svako od nas želi najbolje za svoju decu, i svoju unučad. Znam da svako želi da njegovo dete ima sve što i druga deca imaju i da učestvuje u svemu u čemu i druga deca učestvuju.
Na primer, potpuno mi je jasno da će vaše dete dobiti mobilni telefon, što iz potrebe da možete uvek da ga kontaktirate i vidite gde je, ali mogo više zato jer ga svako drugo dete ima, i razumem da je detetu stvarno problem da ide u školu i bude drugačiji.
Međutim nije problem u tome što treba ili ne treba da uskratimo svojoj deci, već u tome šta im stvarno uskraćujemo – šta uskraćujemo sebi.
U knjizi o Sudijama 2:10, čitamo nešto, meni veoma uznemiravajuće, “Nakon što je celo to pokoljenje pomrlo, dođe novo pokoljenje, koje nije znalo ni za Gospoda, ni za ono što je on učinio za njih.”
Vidite, nije mladi naraštaj bio kriv što nije znao za Boga, već oni koji su trebali tome da ih nauče.
Dakle nije problem o tome što ćemo deci dati, i šta će imati. Oni će to steći i imati ako žele, kad odu od nas, ako im mi uskratimo. Problem je u tome da ih naučimo da prepoznaju Boga, njegovu volju i da se oslanjaju na njega, i da ono što imaju koriste u skladu sa Božjom voljom.
Sad je leto i sezona je kampova. Deca odlaze da se druže sa drugom hrišćanskom decom. I to je dobro. Ali, kamp ne može da zameni ono što roditelj mora da radi.
Ako vaše dete ide na spavanje bez molitve, ako nikad ne sluša hrišćanske pesme, već Cecu ili Jecu, ako mu ne pričate priče iz biblije, ako nije redovno na časovima veronauke,
i najvažnije - ako ne vidi vas da se molite, čitate Pismo, razgovarate o važnim duhovnim pitanjima, radujete se kad treba da idete u zajednicu … šta očekujete da će se desiti sa njim kad preraste kampove, i kad vas više ne bude.
Na žalost, desiće se isto kao i sa naraštajem Izraelaca koji nije poznavao Gospoda.
“Izraelci su činili ono što je zlo u Gospodnjim očima i služili su valima. Ostavili su Gospoda, Bog svojih praotaca, koji ih je izveo iz Egipta, i pošli za drugim bogovima, bogovima okolnih naroda, pa su im se klanjali.” (Sudije 2:11,12)
To se dešava danas širom sveta, sa mladima koji potiču iz hrišćanskih porodica. Doduše ne slede vale jer današnji bogovi uspeha, sexa, bogatstva, lepote … imaju druga imena.
Dakle, da bismo naučili svoju decu šta je Božija volja, moramo prvo da im pokažemo ko je Bog i kako mi živimo u skladu sa njegovom voljom. Moramo mi da se povinujemo Božijoj volji i da činimo ono što on traži od nas.
Za to nam je potrebna snaga i sila. Nadčovečanska sila, da se suprotstavimo svetu i živimo po Božjoj volji. Ta sila dolazi samo iz jednog izvora – božanskog. Ne postoje tehnike ni metode, ni uputstva ni priručnici koji mogu da nas nauče ili pokažu kako da živimo u ovom svetu, a da budemo u skladu sa Božjom voljom.
Samo je Duh Sveti dovoljno silan da nam obezbedi sve što je potrebno da održimo i sebe i svoju decu na Božijem putu.
Imam radosnu vest za sve nas, ta sila nam je dar, koji možemo da uzmemo kad god želimo. Apostol Petar je napisao crkvi “Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.” 2. Petrova 1:3
Zato apostol Pavle piše “ne opijajte se vinom – u njemu je raskalašnost – nego se punite Duhom.”
Kad je čovek pijan (kažu da ne treba tako reći jer je to kao osuđivanje) mi onda to fino kažemo da je pod uticajem alkohola. Alkohol kontroliše njegovo ponašanje. Čovek koji je pod uticajem alkohola hoda drugačije, govori drugačije, ponaša se prema drugima drugačije, uglavnom čini stvari koje, da je trezan, najverovatnije ne bi činio. Ukratko rečeno, postane, nekako, drugi čovek.
Bog nas, kroz svoju reč poziva da budemo drugačiji. Međutim Bog ne želi da prepravlja naš život, niti pak želi da upravlja nama kao što alkohol upravlja ljudima.
Hrišćani bi, istina, trebalo da govore drugačije, da se prema ljudima odnose drugačije, da budu drugačiji, ali ne zbog toga što su pijani, već zato što je do razlike došlo iz drugog razloga.
Setite se kako je Petar reagovao kad su se njemu i drugim učenicima, podsmevali i govorili da su se napili mladog vina.
Dela 2:15-17 “Ovi ljudi nisu pijani, kao što vi mislite, … Nego, ovo je ono o čemu je govorio prorok Joil: U poslednje dane, kaže Bog, izliću svoga Duha na sve ljude.”
Primetite, da Pavle ne kaže opijajte se duhom – već kaže, punite se Duhom.
Bog želi da se promena desi zato jer smo uronjeni (kršteni) u Duha. On želi da nas Duh sasvim obuzme, da možemo da kažemo da je staro prošlo, a da je nastalo nešto sasvim novo.
Bog ne želi da budemo samo “pod uticajem Duha” on želi da se Duhom Svetim, Hristova sila nastani u nama. (2. Korinćanima 12:9 “Zato ću radije da se hvalim svojim slabostima, da se u meni nastani Hristova sila.”)
Bog želi da budemo potpuno u Duhu, preplavljeni, preporođeni, obnovljeni, osnaženi – duhovno opremljeni za borbu.
Na kraju ove poslanice 6:10-18, Pavle govori o borbi koju moramo da vodimo i opremi koja nam je na raspolaganju.
Jer, želi mi to ili ne, u svetu je neprestana borba – za duše, i to nije “… borba protiv krvi i mesa, već protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta i protiv zlih duhovnih sila na nebesima.” Efescima 6:12
Potrebno nam je da se probudimo, da razumemo i prihvatimo realnost svih izazova koji su pred nama.
Potrebno je da shvatimo koliko je važno da prenosimo poruku evanđelja i da svetlimo na svakom mestu. Mnogo je onih koji moraju da se predaju, da izgube bitku sa samim sobom, da umru sebi, da bi mogli da ožive novim životom i da dožive i učestvuju u Hristovoj pobedi.
Potrebno je da budemo mudri i da postavimo stvari na svoje mesto. Bog na prvom mestu, sve ostalo, po Božjoj volji.
Potrebno je da prihvatimo silu Duha Svetoga, da se uronimo u njega. Bez te sile smo ništa, niti možemo išta.
Bog je sve obezbedio!
