HRISTOVA ČUDA

(PEC Beograd, četvrtak, 21. maj 2015. godine, propoved)

Evanđelista Matej nam, od 1. do 4. poglavlja svog evanđelja govorio o Hristovom rođenju, krštenju i iskušenju, dakle o svemu što ga predstavlja kao Mesiju, Jevrejskog cara. U poglavljima 5 do 7 Matej prenosi srž Hristovog učenja, objavljuje glavne principe po kojima treba da žive njegovi sledbenici.  
Nakon završene besede na gori i nakon što je narod prepoznao Isusa kao onoga koji ima stvarnu vlast, Matej nastavlja da opisuje veoma uzbudljive događaje koji su se dešavali oko Isusa.   
U poglavljlju 8 i 9 Matej opisuje čuda koja, pravim svetlom, obasjavaju  Isusovu Carsku i Božansku moć i pokazuju pravi karakter Njegove vlasti. 
Isus nije vladar koji živi od onoga što njegov narod čini za njega, On je vladar čiji narod živi od onoga što On čini za njih. 

Ono što je činjenica je da je mnoštvo ljudi pratilo Isusa. Ovo velikim delom zbog čuda koja je činio. Kad pročitate samo ovo VIII poglavlje videćete neverovatne stvari: od isceljene groznice, očišćene gube, ozdravljenja na daljinu, isterivanje demona, stišavanje bure ... Ljudi su bili zapanjeni događajima. 
Interesantno je primetiti da mnogi danas ne žele da slede Isusa upravo zbog tih čuda. Oni koji nisu spremni da prihvate realnost čuda koja je Isus činio, govore o njima kao o mitologiji koja je stvorena oko njega. Često će vam neko reći “Daj, nemoj da mi pričaš bajke.” 
Dakle, pošto su to za njih bajke, onda je Isus lik iz bajke. Što nauka i tehnologija više napreduju to više ima problema oko ove teme. Čak se i mnogi vernici veoma teško bore sa verovanjem u čuda. Mnogi verni ponekad izgledaju smešno jer o onomne što je Isus činio pričaju kao da se izvinjavaju ili čak i pokušavaju da izbegnu da svedoče tako što će u svedočenju koristiti opise čuda. I njima samima ponekad se čini da, čuda koja je Hrist činio, u vreme putovanja u svemir, mogućnosti presađivanja organa, genetskih manipulacija, kloniranja i drugih tehnoloških akrobacija, takve stvari nisu baš sasvim realne. 
Umesto da čuda budu osnov njihove vere ona postaju breme koje je teško nositi.
To je tako samo zbog toga što nam je teško da razumemo zašto je Isus činio čuda, i zašto njegovi sledbenici imaju darove među kojima su i čuda. 

ŠTA JE ČUDO?
Očigledno je da nismo izgubili pojam o tome šta je čudo. Često koristimo ovu reč, ponekad i potpuno bezveze za neke stvari koje nisu nikakvo čudo. Ali, činjenica da koristimo ovu reč govori o tome da razumemo da postoje događaji, okolnosti i stanja koja prevazilaze ono što je uobičajeno i da se u to uplelo nešto što je neobično. Kad čitamo o ovim stvarima ovde: trenutno izlečenje gube; iscelenje od groznice ili druge bolesti samo mislima ili ovlaš dodirom; potčinjavanje prirodnih sila svojoj volji; nadvladavanje demonskih sila; podizanje iz mrtvih, potpuno nam je jasno da to nije moglo da se desi u normalnim okolnostima i da je neko, ko prevazilazi obično, tu intervenisao. 

Taj neko, može da bude samo onaj ko ima moć da kontroliše stvari i koji može da ih menja u skladu sa svojom voljom.
Mi znamo ko je to - Bog, koji je nadležan za sve – kako za svakodnevno funkcionisanje svemira, tako i za poslove pojedinca i naroda, i sve ostale aktivnosti ovog stvorenja, gde i mi pripadamo. 
Dakle, čuda su samo deo Božjih aktivnosti u Njegovom svetu. U Bibliji nalazimo razne izraze kao što su „čudesa“ ili „znaci“ ili „dela Svevišnjeg“ kojim se to opisuje.   Zato, kad govorimo o čudima koje je Isus učinio, mi u stvari govorimo o Božanskim aktivnostima.

Iako će vam se, ponekad, možda i smejati i optužiti vas da ste zavedeni, neznalica, …  i šta ja znam šta sve ne - imajte na umu da ništa nije nemoguće ako je Bog uključen u celu sliku. On je stvorio svemir i može da utiče na to stvorenje po svojoj volji. 
Dakle, sva ova čuda koja je Matej opisao, ukazuju na Boga, odnosno pokazuju da je Isus jedinstveni Sin Božji, Bog u svojoj prirodi. 

ZAŠTO JE ISUS ČINIO ČUDA?
Sva čuda imaju svoju svrhu i cilj. Ni jedno Hristovo delo, nije učinjeno iz zabave, ili iz želje da zadivi ljude. To što su ljudi bili zadivljeni to je druga priča, ali definitivno Isus to nije radio iz te namere. Isus nije bio pokretna cirkuska atrakcija, niti je bio neki tip željan  slave. Priroda njegovih dela i motivacija, u potpunosti je odudarala od, npr. Simona vračara. Za tog vračara, ljudi su govorili da je nešto veliko, (Dela 8:9-12) i svi su mu se divili, a on je imao potrebu da zadivljuje ljude.
Za razliku od njega, Isus se bavio malim ljudima, stvarnim potrebama i često činio stvari koje su izazivale protivljenje a ne divljnje. 
Iz toga svega vidimo zašto čuda. 

 Pre svega, Isus je činio čuda da bi sasvim otkrio svoj identitet.

Nakon što je izlečio Petrovu taštu, kao i mnoge druge te večeri, čitamo stih 8:17 koji nam kaže da je to radi toga „da se ispuni što je rekao prorok Isaija: »On uze naše slabosti i ponese bolesti«.“ (Isaija 53:4). 
Dakle, Isus nedovosmisleno kaže - Bog je na delu.  Ko bi sem Boga ili Mesije mogao da čini takva dela? 
Nakon što je utišao buru, učenici su postavili najvažnije pitanje našeg života: Kakav je to čovek kome se i oluje pokorava? Odgovor na to pitanje govori nam ko je On u stvari!

Druga, veoma važna stvar, Isus je činio čuda da bi potvrdio svoj autoritet za opraštanje grehova i pobede nad sotonom.  
Kad je Isus objavio da su oduzetom oprošeni gresi, to je bila prava jeres u ušima fariseja. Ni činjenica da je naredio oduzetom da hoda i da je ovaj to učinio nije promenila njihov stav. Kad govorimo o čudima čini nam se da je najveće čudo kad mrtvi ustane. To jeste i te kako veliko čudo. Međutim, isto tako veliko čudo je kad te Bog oslobodi osude i podložnosti grehu. 
Vidite, fariseji, su bili spremni da prihvate da Isus slepom vrati vid, ali su se strašno protivili da  kaže da nekom oprašta grehe. Oprostiti greh može samo onaj kome je greh i učinjen, a to je Bog. Tom autoritetu onda i oni moraju da se poklone. 
Ali, ako Hrist nema autoritet da oprosti grehe, ako nema moć da oslobodi od sveza greha, i razreši od smrtne kazne - vraćanje vida je samo deo predstave, koju danas može da izvedene obični oftalmolog. 
Isus ima autoritet da oprosti greh. Taj autoritet odnosi se na sve, na nebu i na zemlji. To je ozbiljna stvar, jer potčinjavanje tom autoritetu vodi u život, a odbacivanje u smrt. 
Fariseji su to znali, demoni koje je poslao u svinje su to znali, i mi treba to da znamo. 

Čuda nam to svedoče.

Isus je činio čuda da bi pokazao svoje sažaljenje. 
Čuda o kojima ovde čitamo pokazuju na to koliko Isus voli ljude. 
Kad pogledate ova čuda, vidite one koji su nepoželjni, odbačeni, neprihvaćeni ili sa margina društva. Rob, opsednuti, oduzeti, žena, slepi i nemi su oni koji su primili isceliteljsku silu. 
Svako se od njih, iz različitih razloga, nalazio veoma nisko na lestvici Jevrejskog društva. Retko ko je želeo da ima bilo šta sa njima. 
Ali oni nisu promakli Isusu. Njima je on bio istinski potreban, rekao bih, životno potreban. I ne samo da ih je primetio, već ih je dotakao, izlečio, vratio im dostojanstvo, identitet i zajedništvo. To je Božije divno čudo za svakog malog i zaboravljenog stvora. Bog nikad ne zaboravlja nikoga.

Iako su čuda deo evanđelja, ona služe samo da njima potvrdimo vlast Onoga o kome evanđelja govore. 
Nigde u ovim stihovima, nema čak ni nagoveštaja da čudima treba da pridobijamo ljude, ali to ne znači da ne treba da govorimo o njima. Ipak, ponekada su čuda, čak imala potpuno suprotni efekat od očekivanog. Mnogi koju su bili svedoci njegovih čuda ostali su njegovi tvrdi protivnici, a mnogi su išli za njim da bi nešto ušićarili od njega.
Moramo uvek biti svesni da će, bez obzira na veličinu Božijeg dela, neki ljudi uvek sumnjati, neki će biti neodlučni, a neki ljubomorni. Naravno ima i onih koji će biti potpuno otvoreni za svedočenje, čak i kad im je rečeno da to ne čine. 

Isus je nedvosmisleno pokazao ko je, šta je i kakav je. 
- On je sažaljiv prema onima koji su u nevolji i spreman je da im pomogn
- On ne isključuje nikoga. Svako ima podjednake šanse da primi blagoslov i da živi u njem
- On ima silu koja je iznad svake druge sil
- On prihvata svakog ko želi da ga sledi, ali ne prihvata podeljenu predanost

Za kraj, voleo bih da pogledamo malo ovu priču o isceljenju gubavog. Matej sa tim događajem počinje 8 poglavlje. 


Očišćenje gubavca (8:1-4) “A kada siđe s gore, pođe za njim mnogi narod. I gle, gubavac pristupi i klanjaše mu se govoreći: Gospode, ako hoćeš možeš da me očistiš. I pruživši ruku dotače ga govoreći: hoću, budi čist. I odmah se očisti njegova guba. I reče mu Isus: gledaj da nikome ne kažeš, nego idi, pokaži se svešteniku i prinesi dar koji zapovedi Mojsije - za svedočanstvo njima.”

Guba je jedna strašna bolest koja, bez izuzetka, završava smrću. Verujem da ste već ranije čuli dosta stvari o tome. 
Ono što je kod gube nastrašnije je da ta bolest, jasno, vidljivo i neprijatno ukazuje na smrt koja nezaustavljivo deluje u još živom telu. Deo po deo tela odumire, truli iako je čovek još uvek živ. 
Zbog prirode bolesti, oboleli je, osim svih drugih muka, morao da bude odvojen od sveta zdravih. 
U 3. Mojsijevoj 13:46 čitamo “Dokle  je god bolest na njemu, neka bude nečist;  nečist  je,  neka  živi  sâm,  iza  okola  neka mu  bude  stan” 
U skladu sa tim gubavima je bio strogo zabranjen pristup svim gradovima,  uključujući  i  Jerusalim; oboleli su morali da nose pocepanu odeću, da  izbegavaju češljanje kose, da pokrivaju donji deo  lica  i da viču: “Nečist! Nečist!” (3. Mojsijeva  13:45),  tako  da  zdravi izbegnu svaku mogućnost da dođu u dodir sa bolesnima i da se zaraze. 
Na sumnju u postojanje bolesti, zaraženi je morao da se javi svešteniku, koji je svojim autoritetom objavljivao da li je čovek zdrav ili bolestan. 
Ova zastrašujuća bolest je, možda, najjasnija slika čoveka zahvaćenog grehom, koji se trudi svim silama se pokaže kao živ, ali sigurno i vidljivo umire. 
U duhovnom smislu on je zaražen i odvojen od Boga i Božije zajednice - i živi život nošen svojim željama, potrebama, egoizmom. 
I činjenica da je sveštenik objavljivo da li je bolestan ili zdrav, govori nam o tome, da stanje može biti prepoznato od autoriteta koji dolazi od Boga. 
Isus je došao upravo zbog toga, da svojim autoritetom očisti zaraženo telo, i da mu novi život i smisao.
Isus ne želi da iko bude odbačen i osuđen na propast. Zato, svako ko prihvati njegov autoritet može biti čist. Samo čist čovek može da se vrati u zajednicu sa Bogom. 
Isus želi da njegov narod bude u zajedništvu sa njim. 
Zbog toga Isus i šalje izlečenog da se javi svešteniku, da se potvrdi njegova očišćenost i da se tako očišćen vrati u društvo iz kog je isključen. 
Zato se i naše vraćanje u zajedništvo sa Bogom dešava u crkvi i kroz crkvu, u kojoj je Bog odredio službe i dao darove da se te službe vrše. 

Ima ljudi koji misle da crkva nije važna i da im ne treba za svakodnevni život. Ali, Isus nas uverava u suprotno. Upravo crkva, prepoznaje i može da objavi očišćenje koje dolazi od Boga. 
Osim toga, očišćenja su svedočanstvo vernima, a ne nevernima. Neverni ne mogu da shvate dubinu dela koje Bog čini u njima. Tek kad Sveti Duh zauzme svoje mesto u životu očišćene osobe on može da razume veličinu dela koje je Bog učinio. Sve dok Duh ne pokaže dubine, čovek gleda samo površinu. Tako će i izlečeni čovek, koji nije duhovno preporođen gledati samo na izlečenje, a neće videti šta se stvarno dešava u njegovom životu. 
Očišćenje predstavlja, na neki način, uvođenje u zajednicu sa ostalima koji su čisti. Nečistima, iako bismo mi voleli da je drugačije, to uvođenje na znači mnogo. 
Svedočanstvo treba da bude duhovni odgovor na delo koje je Bog učinio. Kao što je očišćeni, po Zakonu, trebao da prinese određenu žrtvu (3. Mojsijeva 14:1-20), tako i očišćeni danas treba da svoje očišćenje potvrdi pred duhovnom zajednicom. 
Nakon toga, očišćeni ulazi u zajednicu sa vernima. 
Obolelima od gube, zbog same činjenice da ne mogu da uđu ni u jedan grad, je bilo onemogućeno da dolaze u Hram. Naravno, nakon očišćenja osoba je ponovo mogla da pristupi pred Boga. 
Ovo nam govori da pristupanje Bogu, i stupaje u zajedništvo, može da se desi samo ako nas Hrist očisti, ako smo dotaknuti od njega.

Mnogo je još stvari koje bismo mogli da govorio i čudima koja je Hrist činio, i to su veoma važne stvari. O tome ćemo, ako Bog dan, nekom drugom prilikom. 
Ono što sam večeras želeo da kažem je da Bog čini čuda i da ne treba da se stidimo da o njima govorimo. Čuda imaju svoj smisao i svrhu u našem hrišćanskom životu. 
Najvažnije i najveće čudo našeg života je činjenica da je Isus sišao među nas, dotakao nas, očistio i stavio u zajednicu svoje crkve. O tom čudu treba da govorimo. 
Želeo bih da završim činjenicama, da je naš Bog potpuno neograničen, i da može da čini potpuno neverovatne stvari, ali da u svoj toj veličini On misli na nas, stara se o našim potrebama i brine o našoj dobrobiti. 

Koliko god da su čuda velika, njegova milost prema svakome od nas je još veća.  

Amin!

EVANĐELJE JE SILA

(Propoved u PEC Beograd;  četvrtak 30. april 2015. godine; uvod u Omladinsku konferenciju)


U vreme dok sam radio u vojsci, svakodnevno sam obučavao vojnike da koriste opremu koja im je data na raspolaganje. U poslednjih dvadeset pet godina, imam prliku da obučavama neke druge vojnike, vojnike Nebeskog carsta, da uspešno koriste svu onu opremu koju im je Bog, posredstvom Duha Svetog dao na raspolaganje, u skladu sa onim šta je apostol Pavle pisao Efescima 6:11- 17 “Obucite se u sve oružje Božije, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu. Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima. Zato uzmite sve oružje Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite - pošto sve svršite. Stojte, dakle, opasavši svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, obujte noge pripravnošću na evanđelje mira.

Pri svem tom uzmite štit vere, kojim ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivoga. Primite i kacigu spasenja i duhovni mač, koji je reč Božija.”


Da li ste se nekad zapitali, zašto oružje, zašto oprema, zašto toliko usporedbi sa vojskom i vojnim formacijama? Zbog sile!


Sila je reč koja je u trendu u savremenom svetu isto kao što je bila u trendu i pre dve hiljade godine. Samo što je od tada njeno ispoljavanje postalo mnogo sofisticiranje, a dejstvo mnogo smrtonosnije. Danas je u svemu prisutna sila - iako će neki pokušati da vas ubede da se sve, u savremenom svetu rešava dogovorima, lažu!. Svi ti dogovori se, na žalost, na kraju svedu na golo ispoljavanje sile.

Sila je, bukvalno, prisutna u svemu što naša kultura smatra ozbiljnim i vrednim. Bez obzira da li je ta sila vezana za tehnologiju, politiku, religiju, finasije, nije važno, jer svaka pojedinačno i sve zajedno zarobljavaju čoveka i polako ga ubijaju. Na primer, sila tehnologije, koja vas neprestano gura i vuče da se, iz dana u dan osavremenjavate. Pogledajte samo mobilne telefone koje imate - to su kompjuteri koji su do, samo pre 10 godina, bili tehnološki san. A sad, kad imate Samsug S6, to više nije dovoljno, jer postoji nešto bolje. Ta tehnolška trka definiše društvo u kojem živimo. Tehnologija nam omogućava da sve vreme budemo u kontaktu jedni sa drugima - da vidimo šta jedemo, s kim se družimo, gde izlazimo, za koje vrednosti se zalažemo, a ponekad, i podelimo nešto duhovno jedni sa drugima. Ta sila komunikacije je toliko jaka da smo skoro zaboravili na zajedništvo, na osnovnu ljudski potrebu za živim razgovorom, zagrljajem, nestašnim pogledom. Sila tehnologije nas je spojila, i pošto je veštačka, izbrisala je ili proglasila za nepotrebnim sva čula - sem vida i sluha. U savremenoj komunikacji nema mirisa, ni okusa ni dodira.

Ni sila religije nije zanemariva u ovom svetu gde je sve moguće, dostupno, slobodno, i gde svako, bez imalo odgovornosti, može da objavi bilo šta i da stekne respektivan broj sledbenika.

Tu su i sile finansija, koje vas ubeđuju da ste niko i ništa, bez bankovnog računa, da možete lako da dođete do para, samo ako potpišete nekoliko papira.

Sve ove sile koje vladaju svetom govore “Ti si glavni, ti imaš moć, sve mora da se pokori tebi”. Ove sile teže da predstavljaju ključ napretka, ispunjenje svih želja vezanih za sudbine ljudi.

Da li je to stvarno tako, da li sile ovog sveta mogu da zadovoljen potrebe čoveka?


Nasuprot svim ovim silama, večeras želim da vam kažem nešto o jednoj, jedinoj sili. SILI koja je svakome od nas na dohvat ruke, koja spaja, a ne razdvaja, koja može da  zadovolji sve potrebe čoveka.

Ta sila je EVANĐELJE. I želim da vas podsetim šta to evanđelje jeste.


Apostol Pavle kaže:

“Ne stidim se, naime, evanđelja, jer ono je Božija sila za spasenje svakome ko veruje, prvo Judejini pa Grku.” (Rim. 1:16)


Dakle, evanđelje je sila Boga živoga koja se objavila kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. To je sila koje ne treba da se stidimo.

Ponekad se desi da smo bojažljivi kad nekome treba da prenesemo Božju poruku. Ali, nemao zašto biti. Naime, mi ne prenosimo ništa što smo sami izmislili, nego govorimo o onome što je došlo do nas, imalo uspeha u nama, i zaslužuje da bude podeljeno. Iza poruke evađelja stoji Božji autoritet i naše svedočanstvo.

Božija sila se pokazivala kroz razna čuda, koja imaju jedini cilj da potvrde istinitost i moć evanđelja. Kad čitate Novi zavet, vidite mrtve koji ustaju, oduzete koji hodaju, gubave koji se čiste, slepe koji gledaju, a iznad svega vidite one čiji se životi radikalno menjaju. Prostituke postaju sledbenice Hristove, carinici postaju apostoli, verski fanatici propovednici evanđelja mira i ljubavi.

Možda verujete da je najveće čudo kad mrtvi ustane, ali nije. Najveće čudo je kad čovek, živ u telu, svojevoljno umre, i nanovo se rodi sa novom prirodom. To je čudo!

Svako, ko večeras sedi u ovim klupama je čudo delovanje Božije sile, koju ste prepoznali kroz evanđelje.

Sila evanđelja oslobodila nas je od ropstva grehu, podložnosti smrti, donela nam pomirenje sa Bogom.


EVANĐELJE: PLAN

Evanđelje nije neki, na brzinu, sklepani plan, koji će se ostvariti, a možda i neće. Evanđelje je misija, sa tačno određenim ciljem i planom razvoja.

Kad je Isus naložio Veliku misiju, potvrdio je da je evanđelje namenjeno svakome:

“Idite u sav svet i objavite evanđelje svakom stvorenju.” (Mk. 16:15) ili “Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima.” (Mt.29:19) - to je cilj - objavite svima i načinite učenike (ili sledbenike)

Ali to ima i svoj plan: “Bićete moji svedoci kako u Jerusalimu tako i po svoj Judeji i Samariji, i sve do kraja zemlje” (Dela 1:86)

Oni su ovaj posao započeli u Jerusalimu, a zatim ga raširili na sav svet. Nakon uspostavljanja crkve, Hristovi učenici držali su zapovesti koje im je dao – prolazili su svuda i reč se nazadrživo proširila na sve krajeve zemlje.

Etiopljanin je nastavio svoj put, nakon što je čuo evanđelje, poslušao ga i krstio se.

Pavle, je nakon progona, pokajanja, i krštenja, nastavio svoj životni put kao hrišćanin, odlazeći daleko na sever i zapad.

To kad tako čitamo, deluje jako uzbudljivo - smisliš se, spakuješ i odeš u neku Afriku i tamo svi jedna čekaju da čuju šta imaš da im kažeš.

Međutim, svugde gde su prošli, učenici su nailazili na protivljenje, nevolje, progone. Da li su odustali? Naravno da ne! Među mnoštvom protivnika, ipak su pronalazili mnoštvo ljudi koji su želeli da čuju poruku evanđelja.

Pretpostavljam da svi ovo znate. Evanđelje je u stvari grčka reč EVANGELION, a znači jednostavno dobra vest.

Pre dvadesetak godina, jedan biznismen je pokrenuo novine koje su trebale da objavljuju samo dobre vesti. Njegov pokušaj je neslavno propao samo nekoliko dana nakon promocije. Razlog je bio jednostavan. Nije bilo dovoljno dobrih vesti da se napune jedne novine.

Svet je gladan dobrih vesti, ali tih vesti jednostavno nema. Glavni krivac za to su sile koje sam pomenuo da početku.

Ali, Bog ne odustaje, niti može da propadne, niti pak mu nedostaje dobre vesti. Iako je stara nekoliko hiljada godina njegova dobra vest nije izgubula ništa na svojoj ozbiljnosti, aktuelnosti i i radosti. Od Mojsija, pa preko Samuila, i drugih proka, dobra vest je stizala do onih do kojih mora da stigne. Prorok Isaija, ispunjen Duhom Svetim, je napisao:

Kako su lepe na gorama noge glasnika koji objavljuje mir, koji donosi radosnu vest, koji objavljuje spasenje, koji kaže Sionu: »Tvoj Bog vlada!«” (Is. 52:7). Amen!

Mnogi ljudi, čak i oni koji ne žele to da priznaju, su svesni (ako ne pre ono kad malo ostare) svoje konačnosti i izgubljenosti. Zbog toga traže razne načine kako bi utišali taj glas razuma koji im kaže, ono što i Pismo govori:  “Svi su zastranili, svi se pokvarili, nikoga nema da dobro čini, nema ga ni jednog.” (Psalam 14:3), jer “Duša koja zgreši to je ona koja će umreti.” (18:20a)

Vidite, ljudi su zgroženi kad čuju vesti kao što su: 4400 mrtvih u Nepalu, 250 ljudi poginulo u avionskoj nesreći, - to su stvarno strašne vesti . . . ali, činjenica da svakog dana, na desetine hiljada ljudi umre bez Gospoda je strašnije od bilo koje druge vesti.


Zbog toga je dobra vest o spasenju ljudi koji su izgubljeni od greha, i za koje postoji nada za oporavak i promenu, vest od izutetne važnosti ali i sile, i treba je govoriti svaki put kad imamo priliku.

ŠTA ČINI EVANĐELJE?
Evanđelje je najpotpunija i najsveobuvatnije poruka koja je ikad došla ljudima. Prenošena je, kao što rekoh, hiljadama godina, i ponekad se u Bibliji koristi da nam saopšti svaku dobru vest koja dolazi od Boga.

Međutim, poruka evađelje ima svoju oštrcu ili svoj vrhunac. U vremenu u kojem mi živimo, kada govorimo Evanđelje, usmeravamo se Hrista koji je umro, sahranjen je i vaskrstao. “Obznanjujem vam, braćo, evanđelje koje sam vam propovedao, koje vi primiste, u kom i stojite, kojim se i spasavate, ako ga čvrsto držite kako sam vam ja objavio, sem ako niste uzalud poverovali.Jer sam vam pre svega predao što sam i primio: da je Hristos umro za naše grehe - po Pismima, i da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećega dana - po Pismima,”(1.Kor. 15:1-4).

Bog je stvarno, kroz prohujale milenijume činio za čoveka samo dobre stvari, a onda je u pogodno vreme iskoračio korak napred, i učinio delo više.

Da bismo u potpunosti razumeli šta to jeste evanđelje, moramo da znamo da to nije neka jeftina priča ili španska serija. Odslušaš, odgledaš i zaboraviš.

Evanđelje nam, bez imalo snishodljivsti, govori o činjenicama koje treba verovati, zapovestima koje treba izvršiti i obećanjima kojima se treba radovati.

Stvarno postoje činjenice koje treba verovati, malo pre sam ih pomenuo citirajući apostola Pavla - smrt, sahrana i vaskrsenje Hristovo. To je centar naše vere i temelj na kojem je nazidano svo učenje Novog zaveta.
Zapovesti koje treba izvršiti

Mnogi ljudi znaju da evanđelje sadrži činjenice u koje treba poverovati, ali je mnogo manje onih koji prihvataju da evanđelje sadrži zapovesti koje treba izvršiti. Kad pomenete zapovesti, ljudi, iz momenta počinju sumnjičavo da vas gledaju. Zar zapovesti nisu stvar Starog zaveta? Zar Bog nije, nama novozavetnima, dao slobodu? Istina je, imamo slobodu, ali ne i anarhiju; ne živimo pod zakonom ali se ne ponašamo kao da nema nikavih pravila. Suština slobode je izlazak na svetlost, a suština života pod zakonom je sakrivanje iza odredbi zakona. 

Upravo zbog nerazumevanja i neshvatanja ovoga, sloboda koju smo u Hristu stekli, postala je nekima izgovor za neodgovornost, lenjost, lažnu sigurnost, licemernost, i mnoge druge loše stvari. Zato bi Hristove reči “Zašto me zovete: ‘Gospode, Gospode’ a ne činite ono što vam govorim.” (Lk. 6:46) trebalo da nas ozbiljno prodrmaju.

Jedan od najvećih problema sa zapovestima je to što ih ljudi smatraju kao nešto što oduzima njihovu slobodu. Nešto što ih obavezuje da rade nešto što baš ne žele, i to u vreme kad baš nisu spremni.

Ali ako pogledate, Hristove zapovesti nisu teške: Ljubite jedni druge; ne svetite se sami; jedan drugog smatrajte većim od sebe; žena da poštuje muža, a muž da voli ženu, kao samog sebe; ... Nije tako strašno zar ne?

Ali, ono što je najvažnije je činjenica da poslušnost i izvršavanje Hristovih zapovesti nije pitanje naše volje, našeg vremena, naše snage, već je neophodnost novog života kojeg živimo. Izvršavajući Njegove zapovesti, pokazajujemo svoj identitet i pripadanje.
Obećanja u kojima treba da uživamo

Ali nije sve ni u činjenicama ni u zapovestima. Na kraju krajeva, svaka dobra vest je prilika da se radujemo što se desilo nešto dobro. Koliko nam tek obećanja evanđelja mogu biti razlog za slavlje.

Od svih obećanja izdvojio bih samo dva, a vi ćete, verujem pručavanjem Pisma otkriti još mnoga.

Prvo obećanje nalazimo u Delima 2:38 – obećanje dara Duha Svetog, koji će nam omogućiti da živimo svojim novim životom.

Drugo obećanje nalazimo u 1.Jv. 2:25 “A, ovo je obećanje koje nam je on obećao: život večni.”

Ako nastavimo da hodamo novim životom, vođeni Duhom Svetim, naš put će se završiti kod Oca u Nebu.

EVANĐELJE JE SILA
Rekao sam na početku da, bez obzira da li je ta sila vezana za tehnologiju, politiku, religiju, finasije, nije važno, jer svaka pojedinačno i sve zajedno zarobljavaju čoveka i polako ga ubijaju.

Ali Božija reč je sila iznad svake druge sile. Na samom početku, na Njegovu reč je stvoreno sve vidljivo i nevidljivo.
Kad je Isus hodio zemljom na njegovu reč dešavale su se silne stvari.
Reč koja je pred nama, i koju mi imamo zapisanu, nema nimalo manju silu.
I ako nas, ove svetovne sile, tako strašno pritiskaju, Božija sila objavljuje oslobođenje.

Ne želite da živite u “mraku” - Bog vam daje silu prosvetljenja.
Pavle je je napisao da se kroz reč otkriva pravednost Božija.
Reč Božija otkriva nam Božiji plan, njegova dela, i sve ono što nam je potrebno da bi smo živeli jedan Bogu ugodan život.

Ne želite da budete zarobljeni - Bog vam daje silu spasenja
Reč koju donosimo ljudima ima silu spasenja, jer je ona jedina koja je Bogom nadahnuta, i koja može da izvrši uticaj na živote ljudi, i da donese stvarnu slobodu.
Ponekad ljudi pokušavaju da nadodaju nešto na Reč, kao da ona nije dovoljno jaka da izrazi sve ono što je potrebno. Božjoj reči nije potreban nikakav dodatak, naknadno ispravljanje, usaglašavnje sa svetom, ili prilagođavanje ljudima. 

Ako želite da se promenite - Bog vam daje silu preobraženja
Nema osobe koja ostaje ista nakon što je čula Božiju reč. Kao što reče apostol “gle staro je prošlo, nastalo je novo.”
U svetu možete da popravite svoj izgled, korektivna hirurgija je veoma uspešna; možete da promenite svoju životnu filozofiju - svet je pun gurua, koji će vam za male pare prodati “velike” istine; možete da zamenite momka/devojku, i naravno ženu/muža; ali sebe ne možete da promenite - to može samo Božija sila.
Evanđelje ima silu da nas promeni, i da nas održi na putu promena. Da nam dodaje snage koja nam je neophodna da završimo na putu na koji nas je Bog pozvao.
I možda najvažnije od svega - Bog nam daje sila suda

Potrebno je da shvatimo da evanđelje, kao izgovorena Hristova reč ima silu suda (Jv.12:48). “Ko mene odbacuje i ne prima mojih reči, ima svoga sudiju; reč - koju sam izgovorio - ona će mu suditi u poslednji dan.” Vidite, reči Evanđelja nekome su život, a nekome smrt. Svakome onako kako izabere.

Verujem da će te još više napredovati u poznavaju evađelja i da ćete još dublje  prodirtati u prirodu evađelja, kako biste uvek znali kakvu vam je silu Bog poverio.
Neki će se možda uplašiti takve odgovornosti - ne brini se, u redu je, Bog je tu da ti pomogne.
Neki će možda izgarati od želje i nestrpljenja da ide i da odmah “saspe” ljudima poslednji poziv na spasenje - ne brini se, u redu, Bog je tu da te nauči.

Želim vam mnoštvo blagoslova.
Amin