NAŠA ZAJEDNIČKA VERA I SPASENJE

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelje 26. mart 2023.)

Od Jude

Neko je rekao: „Onaj koji nije postojan u nečemu, naći ćeš ga u bilo čemu.”
To prilično dobro opisuje savremeni svet religija. Sve više crkva prihvata bilo šta, jer nije postajan u onom što je primila, onim šta je vredno, dobro i istinito.
Mnoge verske grupe i denominacije, koje su se nekada čvrsto držale čiste i jake nauke, sada plutaju u moru relativiteta, komformiteta, tolerancije.
Učenja, navodno nepromenljivih, koji su svoje doktrine branili ognjem i mačem, su se promenila.

To je, na žalost, veoma vidljivo i kod protestantizma. Došlo je do odstupanja, zanemarivanja pa čak i napuštanja učenja koje svakako ne bi smela da se menjaju, jer su ta učenja oblikovala i stvorila Novozavetnu crkvu.

Apostolsko učenje, tj. učenje Isusa Hrista koje su apostoli prenosili i dalje je temeljno učenje prave Hristove crkve. Kad čitate Otkrivenje naiđete na ovaj stih “Gradske zidine su imale dvanaest temelja i na njima imena dvanaest Jagnjetovih apostola.” Otkrivenje 21:14

Dakle, menjajući, odstupajući, zaobilazeći apostolska učenja, mi potkopavamo Božju građevinu, oslabljujući joj temelje.

I ovo je, kao i mnogo problemi sa kojima se Crkva suočava, problem sa početka njenog života. Danas bih voleo da kažem nešto tome, kroz stihove koje nam je ostavio Juda jer je i on prepoznao opasnost koja ugrožava crkvu, sledbenike i spasenje.

Judina poslanica je vrlo kratka i veoma zanimljiva. Jedna je od četiri koje imaju samo jedno poglavlje (ostala tri su Filimonu, 2. i 3. Jovanova), i smatra se da ju je napisao jedan od Isusove polubraće (drugi je Jakov).

Osim krate i jasne poruke, zanimljivost je ta što je Juda ciitirao knjigu Enohovu, koju ne možete da nađete među biblijskim knjigama, jer se smatra nekanonskim, apokrifnim i pseudografskim spisom. To, naravno, ne dokazuje kanoničnost Enohove knjige, jer je Juda, kao i, recimo Pavle, citirao tekstove iz nebiblijskih izvora bez namere da ih kanonizuje, ali su ovi tekstovi bili materijal za ilustraciju određene situacije.

Ono što je posebno interesantno je Judino priznanje da uopšte nije imao nameru da napiše ovakvo pismo. On je želeo da napiše nešto o zajedničkom spasenju, i kad je krenuo da razmišlja šta će napisati, shvatio je da su crkvi nametnute okolnosti koje je hitno potrebno prevazići.

Podstaknut Duhom Svetim, on se usmerio na veoma važno pitanje koje je savremeno danas koliko je bilo i onda. To pitanje je “vera koja je jednom zauvek predata svetima.” a za koju se treba boriti jer je bez nje pitanje spasenja dovedeno u opasnost.

Koliko je važno to što je Juda napisao, znamo iz Pavlove poslanice Efescima “Milošću ste spašeni, kroz veru, - i to nije od vas, nego je Božji dar” 2:8
Dakle, ako nema vere, nema ni spasenje ili ne možemo da pričamo o spasenju, ako je naša vera oslabljena ili nestala.

Juda je, razmišljajući o zajedničkom spasenju kojim je hteo da ohrabri crkvu, shvatio da su se u crkvi desila razna skretanja na straputice predvođena lažnim učiteljima, lažnim učenjima, lažnom braćom i lažnim hrišćanstvom, sa kojim se pod hitno treba razračunati.
I tako je Juda, u nameri da piše o tako važnoj i ohrabrujućoj temi - spasenju, napisao pismo sa još važnijom tematikom.

Ipak, iz stihova koje čitamo možemo jasno da vidimo na šta je on prvobitno mislio i kakve blagoslove je podrazumevao kad je razmišljao o spasenju. Jer istina je da nam naše spasenje donosi mnoštvo blagoslova.

SPASENJE JE VELIKI BLAGOSLOV 

Koje je to blagoslove Juda mogao da nabroji?

- veliki je blagoslov biti među onima koji su pozvani od Oca, koje voli i čuva Isus Hristos (st. 1)

Ti i ja smo hrišćani, nalazimo se među izabranima i pozvanima od Boga. Naravno Božji poziv upućen je svima, ali mi smo oni koji smo se odazvali pozivu.
Mi smo zvanice na Hristovoj svadbi, obučeni u odeću spasenja.

- veliki blagoslov je doživeti milost Isusa Hrista, prepoznati je i živeti u njoj
Juda nekoliko puta naglašava milost spasenja, Hristovo milosrđe i slavu našega Boga, koji nas jedini može sačuvati.

- veliki blagoslov je moći prepoznati i prihvatiti Isusa kao Gospoda, Cara, Vođu, Učitelja ...
Ta sposobnost dolazi od delovanja Duha Svetog u nama, što je u skladu sa rečima koje je rekao Petru - “to nisi zaključio po telu, nego ti je objavljeno od Oca.”

- veliki je blagoslov samo spasenje kroz Isusa. Spasenje je blago samo po sebi.
Ljudi govore da su blagosloveni ako su bogati, srećni, zdravi, pametni, obrazovani ... ali ako nemaju Božje spasenje ni jedan od tih blagoslova nema trajnu vrednost.
Isus sam kaže, šta ti vredi što imaš oba oka i obe ruke, ako te one vode u propast ili šta vredi što si palatu sagradio na pesku, što si proširio ambare, što si bogat i držiš se pravila, kad ništa od toga neće ostati kad bude vreme pohođenja.
Spasenje pak predstavlja spas od svakog prokletstva i propasti, i vodi u bogatstvo večnog života.
Ne postoji ništa na ovom svetu sa čime možete da uporedite Božje spasenje. Od kakve god opasnosti da smo spaseni u ovom svetu, ništa ne može da se uporedi sa duhovnim spasenjem. Pre dva meseca dana bili smo svedoci velike borbe koje su spasilačke ekipe vodile za izvlačenje ljudi zatrpanih zemljotresom u Turskoj. Svaki spaseni život velika je pobeda i uspeh, i radovali su se i spasioci i spašeni.

Koliko je tek veća pobeda i uspeh, i razlog za radost, spasenje čoveka od njegove grešne prirode, odsečenosti od Boga, večnosti u paklu. A to je ono što oni koji u Hrista veruju, zbog te vere i primaju.
“Jer je Bog toliko zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svako ko u njega veruje ne propadne, nego da ima život večni.”

- a najveći blagoslov našeg spasenje je spoznaja da ćemo jednog dana biti sa našim Bogom u večnosti. Nema ništa veće od ovoga. Da ćemo u potpunosti videti Njegovu slavu i da će On biti naše svetlo u novom domu koji nam je obezbedio na Nebu

Jednom su jednog starijeg propovednika pitali, o tome kako se oseća kao neko ko je više od 50 godina u Božjoj službi. A on je rekao - dobro je, bilo je i lakih i teških trenutaka, plata je bila dobra i uvek je bila na vreme. Ipak, najviše se radujem penziji, jer će penzija biti vrh - dom na nebu i Božje prisustvo za vjeke vjekova.

NAŠE SPASENJE ZAVISI OD NAŠE VERE
Šta znamo o veri? Postoji mnogo različitih vera, ali za nas ima samo jedna. (Efescima 4:5.)

Ponekad ljudima smeta što kažemo da je hrišćanska vera jedina koja može da zadovoljji sve potrebe čoveka i obezbedi mu spasenje.

E, sad, mi drugačije ne možemo da kažemo. Zato što je naša vera nama otkrivena, i takva predata, tj. darovana, nama svetima.

Mi nismo izmislili veru, niko nam nije dao neka uputstva na osnovu kojih smo sklepali svoju veru. Ona je dakle objavljena i jednom zauvek predana svetima. I to je to. Ko veruje, njemu je dovoljno. Ko ne veruje njemu uvek nešto nedostaju ili mu nije jasno.

Zbog toga, recimo, sve tvrdnje koje neki objavljuju kao “otkrivenje poslednjih dana” moramo beskompromisno da odbacimo. Svi koji imaju neka “nova otkrivenja vere” mogu slobodno biti stavljeni pod zajednički imenilac - lažni učitelji i proroci. O kome god da se radi i koliko god da bio poznat i kako god dobro zvučala njegova “otkrivenja”.

Sve što se tiče naše vere predato je svetima jednom zauvek - predato, dato, darovano.
Ako je nešto predato onda onaj kome je to dato ima i odgovornost da to čuva i održava, i bori se da to ostane onakvo kakvo je predato.

Vera nije nešto besmisleno, nedokučivo, nerazumljivo - naprotiv. Vera ima određenu strukturu, može se o njoj učiti, ona se sastoji od određenih izjava, tvrdnji, činjenica i postupaka koje se mogu braniti, itd.
Zato vera može biti izopačena lažnim učenjem i tumačenjem.

Ponekad ljudi kažu “meni je dosta da verujem onako kako razumem, nemam potrebe za teologijom, nemam kad time da se bavim”.
Pa dobro, nemoj se baviti teologijom! Ko je tvoj Bog, kakav je, šta voli, a šta ne voli, kako deluje, kako komunicira sa tobom i drugim ljudima, ima li ženu, decu, gde živi, jel baca munje, grmi, seva ...?

U Jevrejima 11:6 čitamo “A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.”

Kako znaš da ugađaš pravom Bogu?
Dakle, ako nemaš vremena za teologiju - postoji mogućnost da se klanjaš pogrešnom bogu. Malo li ih je na ovom svetu?

Nužna potreba, a i zadatak svakog hrišćanina je da se bavi teologijom, u skladu sa svojim mogućnostima, da uči i nauči o svom Bogu sve što je moguće. Na taj način saznajemo ko je i kakav je Bog i to znanje štiti nas od lažnih nauka i lažnih učitelja.

NAŠE SPASENJE MOŽE BITI U OPASNOSTI AKO SE PREPUSTIMO UČENJIMA LAŽNIH UČITELJA
Ovo je, naravno, Judin primarni naglasak u pismu koje je napisao; a s obzirom na temu koju je privremeno sklonio u stranu, a o kojoj se ne može govoriti ako se prethodno ne ukaže na opasnosti koje se svakodnevno pojavljuju u životu hrišćana.

Ovaj deo Judinog pisma je veoma sličan onome o čemu piše i apostol Petar u drugoj poslanici “Ali, u narodu je bilo i lažnih proroka, kao što će i među vama biti lažnih učitelja, koji će krišom unositi pogubne jeresi i poricati Gospodara koji ih je otkupio. Tako će na sebe navući brzu propast. Mnogi će se povesti za njihovom razuzdanošću i zbog njih će se ocrnjivati Put istine. U svojoj pohlepnosti, iskorišćavaće vas izmišljotinama. Ali njihova osuda već odavno visi nad njima i njihova propast ne drema.” 2:1-3. (Juda 4. stih).

Juda koristi mnogo širu sliku otpada dajući primer buntovnosti palih anđela, razuzdanih gradova i nevernih Izraelaca koji će Bog uništiti..
Onima koji se suprotstve tome, Bog obećava spasenje - kao što je spasio i Izrael.

Šta je to što Juda opisuje kao zlo, možemo i danas da vidimo u svetu, pa čak i u crkvi -bezbožnost, razuzdanost, bahatost, hvalisavost, neposlušnost, nepoštovanje autoriteta, iracionalnost, nasilje, pohlepa, hedonizam, spletkarenje, podmuklost, lažljjivost, nedostatak samodiscipline, nepouzdanost, bogohuljenje, kritizerstvo, nezadovoljstvo, ruganje, svađe ....

Sve te karakteristike nađu svoje mesto, posebno kod onih koji su bez Duha Svetog. Svet od njih takvih napravi gunđala i zanovetala, koji se predstavljaju kao vernici.

Da nam se to ne bi dešavalo, da ne bismo svoju ličnu i zajedničku veru doveli u opasnost, potrebno je:

- pre svega, pozabaviti se sobom “A vi se, dragi moji, izgrađujte na svojoj najsvetijoj veri i molite se u Svetome Duhu. Održite se u Božijoj ljubavi dok čekate da vas milosrđe našega Gospoda Isusa Hrista odvede u večni život.” (stih 20,21)

Dakle, molitva, napredovanje u Božjoj ljubavi i strpljivo iščekivanje povratka Gospoda, čuva ličnu veru. Znači, da li ćete rasti ili ne, napredovati ili ne, sačuvati svoju veru koja vam je darovana ili ćete je izgubiti - zavisi od vas.

Bez obzira koliko su lažni učitelji pametni, elokventni, glamurozni, oni ne mogu da vas zavedu ako im to ne dozvolite.
- morate paziti jedni na druge. ”Jedne, one koji sumnjaju, prekorevajte, druge spasavajte vadeći ih iz ognja, a prema ostalima budite milostivi, sa strahom, mrzeći i odeću koja je ukaljana raspadljivom puti.”(stih 22,23)

Imajte na umu da će te se možda sresti sa ljudima čija se vera ljulja, nisu više sigurni šta veruju ili šta treba da veruju jer su ih pomutili razni promoteri lažnih nauka, životni problemi, nedaće ... Nih treba prekoriti, ubediti i okrenuti im pogled prema onome šta je Bog već učinio za njih pre nego što im je “sinulo nešto novo” ili ih zgazilo nešto neprijatno.

Ima i onih koji su se već zapleli u u lažne doktrine i učenja. Njima predočite zdravu nauku i suočite ih sa krajem puta kojim hodaju.

Vrlo je važno zapamtiti da je svako od nas čuvar onog pored nas. Mi smo kao živo kamenje ugrađeni u crkvu. Živo, između ostalog, znači da smo sposobni da se prilagođavamo jedni drugima, u nameri da sačuvamo jedni druge.

Ostalima, ljudima ovog sveta, ukazujte milost kakvu ste i sami primili, ali oprezno, pazeći da vaša dobrota ne bude zloupotrebljena i ukaljana svetovnim stvarima, tj. da ni na koji načim ne učestvujemo u njihovim delima, pa ni odobravanjem.

- sve ovo moguće je jedino ako potpuno zavismo od Boga i gledamo jedino na njega. “A Onome koji može da vas sačuva od pada i da vas bez mane, u velikoj radosti, postavi pred svoju Slavu, jedinome Bogu, našem Spasitelju, slava, veličanstvo, moć i vlast, kroz našega Gospoda Isusa Hrista, pre svakog vremena i sada i doveka! Amin.” (24,25)

Niko od nas nema ni sile ni snage da održi sebe, niti da pomogne drugima, ako nije podržan od Boga.

Često, na početku službe kažemo da smo se okupili ovde da bismo proslavili Boga, da bismo objavili njegovu moć, vlast, silu i veličanstvo, objavljujući njegovog Sina, našeg Spasitelja, Isusa Hrista.

I to je ono što je jedino moguće i dobro. Nemamo drugog razloga da budemo ovde. Akoje to tačno onda slede sva dobra i blagoslovi koji od Njega dolaze.

Možemo da zaključimo da preduslov za naše konačno spasenje zavisi od toga da ostanemo u veri koja je “jednom za uvek predata svetima”.

Zato, ajde da budemo oprezni i pametni, da ne ugađamo previše sebi, nego da razmišljamo i o onome šta je važno za opšti Božji plan.

Interesantno je da smo skloni da, što duže postojimo, počinjemo polako da se zasićujemo nekim stvarima i počinjemo da se “dosađujemo” pa počinjemo razmišljati o nekim novim stvarima.

Pored toga, dugodišnji pritisci na principe kojih se držimo, koje poučavamo i koje zastupamo, dovode do toga da počinje da se uvlači sumnja ili bar potreba da malo “osavremenimo” naše stavove. To naravno uvek znači da stavovi moraju malo da omekšaju. Doktrine izgledaju previše krute, staromodne, pa počinjemo da ih peglamo, kao da su to bore kojih bismo voleli da se rešimo.

I, najopasnija stvar - nove svetovne definicije sloboda, ljubavi, ličnih odnosa, društvenih kretanja, materijalnih situacija, mogu da postanu prevashodnije od same vere.

A Bog preko svog proroka Jeremije kaže: “Raspitajte se za drevne staze i gde je najbolji put, pa njime pođite, i naći ćete spokoja svojoj duši.” (6:16)Ono što je Bog utabao, najbolji je put kojim treba da idemo.

Bez obzira koliko to bilo nepopularno mišljenje u današnje vreme - naša vera mora biti na prvom mestu u našem životu, a mi smo dužni i da vežbamo, branimo i podržavamo našu veru.

Ako to ne činimo, dešava se ovo zbog čega je ovo pismo napisano, a nije napisano ono koju je Juda hteo da napiše.

Umesto da pričamo o svom spasenju, budućim dobrima, večnom životu, našem Gospodu, mi moramo da pričamo o tome kako se boriti za veru koja nam je predata.

Na našu radost, na kraju te borbe čeka nagrada one koji izdrže do karaja. Kao što je pisao apostol Pavle: ”Dobar boj sam bio, trku završio, veru sačuvao. Sada mi je pripremljen venac pravednosti, koji će mi onoga Dana predati Gospod, pravedni Sudija. I ne samo meni nego i svima koji su s ljubavlju čekali da se on pojavi.” Timoteju 4:7,8

Pavle je bio vrlo vatreni hrišćanin, možda najviše od svih!

A on kaže da ćemo primiti isti venac kao i on, ako završimo svoju trku i sačuvamo svoju veru.

Vredi li? Odgovor daje svako za sebe.

Amin!

Samo da je ...

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 19. februar 2023.)

Da li ste ponekad razmišljali o tome šta bi bilo da su se neke stvari u vašem životu desile drugačije, da ste u nekim stvarima doneli drugačije odluke, da ste nekad poslušali nečiji savet, da ste malo manje nepoverljivi, da ste možda nekad više rizikovali, da lepše pevate, ili da umete da svirate, da imate malo drugačiji karakter ... jeste sigurno.  

Svi smo čuli priču o Gedeonu? Neki još na veronauci za malene, a neki kao prve lekcije nakon što su se obratili. On je nezaobilazni deo poučavanja svakog hrišćanina.

Priča o njemu zapisana je u Sudijama od 6. do 8. poglavlja.

Umeo je da pregovara, to je sigurno. Umeo je i da ratuje, to je vidljivo, a imao je i svoje slabosti što je očigledno.

Bio je poslušan Bogu, ali dosta plašljivo (baš kao i mi ponekad) i neprestano je imao osećaj da nešto nedostaje, da nešto još mora da se ispita ili doda. Da bi možda bilo bolje kad bi bilo drugačije - još kad bi samo ovo, ili kad bi bilo ono ...

Na početku priče k njemu dolazi Božji anđeo da ga pošalje u misiju oslobađanja Božijeg naroda. Da li je on srećan zbog toga? Ne! Pogledajte šta kaže.

“’Ali, gospodaru’, reče Gedeon, ‘kako da spasem Izrael? Moje bratstvo je najslabije u Manasiji, a ja sam najneznatniji u svojoj porodici’.

Dakle, ona pokušava da ubedi Gospoda da se tu  nešto ne uklapa. On je ubeđen da nema ni snage ni podrške da izvede taj zadatak. Naravno “kad bi bilo drugačije ...” ali u ovakvim okolnostima, situacija mu ne ide na ruku.

‘Ja ću biti s tobom’, odgovori Gospod, ‘pa ćeš poraziti Midjance, kao da je samo jedan čovek’” Sudije 6:15,16

Odgovara mu Gospod.

Cela ova priča sa Gedeonom, ima dve snažne poruke za nas danas.

Prva je da, bez obzira na okolnosti, Bog ima svoje planove za ljude koje poziva u službu, a

Druga je, da te Bog želi upravo takvog kakav jesi.

Dakle, okolnosti u kojima živimo mogu biti povoljne i nepovoljne. Bez obzira kakve one bile, naš život, a posebno hrišćanski, ne zavisi od njih, već od našeg odnosa sa Bogom i odanosti Njemu.

Veoma često čujete ljude koji kažu kako bi sve bilo drugačije samo da je situacija drugačija.

To „samo da“ ili “samo kad bi” su reči koje inficiraju našu dušu i zamagljuju našu viziju.

„Samo da“ nam govori da bismo radije živeli neki barem malo drugačiji život nego ovaj što živimo.

„Samo da“ ponekad predstavlja opravdanje za sopstvene pogreške i čini nam se, dozvoljava da umanjimo sopstvenu odgovornost za svoje postupke. 

„Samo da“ može da nam ukrade život i da nam za uzvrat da ništa drugo sem žaljenja, i tako postanemo još jedna žrtva života.

Da li vam ovo zvuči poznato?

„Samo da sam mlađi, da sam oženjen, da nisam oženjen, da sam bogat, da sam školovan, da sam crn, da sam beo, da sam viši ili niži, da sam mršaviji, da sam zdraviji ... bilo šta samo da nisam ono što jesam i da je drugačije od onog što je sad ...

Priznajte, veoma je lako biti zaveden ovom jednostavnom i tako čestom iluzijom.

Ono što želim da podelim danas, da vas podsetim i ohrabrim, je činjenica da uspešnost našeg života ne zavise od naše snage, okretnosti, brzine, elana, ili nekih drugih pogodnosti koje donosi ono što nemamo već od odanosti Bogu. Tako je to sa hrišćanima.

Znate to, uverili ste se mnogo puta, Bog ne poziva one koji su sposobni, vešti, jaki, On osposobljava one koje je pozvao, vežba ih i daje im snagu.

Služba Bogu ne zavisi od dobi, socijalnog statusa, bračnog stanja, bankovnog računa, diplome, pola, rase, nacije ...

Evo nekoliko primera iz Pisma:

Ako je iko bio sposoban da bude vođa, bio je to Mojsije zar ne? Ali morao je na “usavršavanje” u pustinju, na četrdeset godina. Princ je postavljen za pastira, da bi bio uzdignut kao vođa.

David je u svojoj dečačkoj naivnosti i odvažnosti ubio Golijata, ali ne zaboravimo da je praotac vere, Avram, tek sa više od sto godina, pokazao svoje pravo lice, prinoseći sina na žrtvu.

Mladost nije garancija ni za šta, sem činjenice da se, možda, bolje osećamo.  

Solomon je bio najbogatiji od svh kraljeva. I najmudriji. Bog mu je to obezbedio i sagradio je Hram.  

A opet, najveća dela za Boga uradili su najsiromašniji - Ilija i Jovan Krstitelj.

Ono što je bogatstvo sagradilo srušeno je, a ovo što je građeno bez para i danas stoji i napreduje.

Matej, Luka, Pavle ... zapisali su nam najvažnije poruke koje čitamo u Novom zavetu, jer su bili školovani i obrazovani.

A opet, prvih dvadesetak godina hrišćanstva vest su širili i evanđelje govorili ribari, zanatlije, prodavci sa pijacama, preduzimači, mladi ljudi koje je tek trebalo poučiti u sve istine. Dakle obični ljudi. Setite se samo kako je Sinedrion reagovao kad su videli Petra i Jovana koji propovedaju u Hramu nakon što su izlečili bolesnika: “Kad su videli Petrovu i Jovanovu smelost i kad su shvatili da su to neobrazovani i obični ljudi, začudiše se.” Dela 4:13

I mogu tako još mnogo nabrajati i govoriti o raznoraznim herojima vere koji su radili u Božoj stvari bez obzira na okolnosti u kojima su se nalazili.

Pročitajte samo kraj 11 poglavlja poslanice Jevrejima, ili 2. Korinćanima 1:8 “Ne želimo, braćo, da ne znate za nevolju koja nas je snašla u Aziji. Bili smo prekomerno, preko svoje snage opterećeni, tako da smo već strepeli za život.”

Ponekad, stvarno, okolnosti kao da prevazilaze naše moći. I to je istina. Prevazilaze!

Naše da, ali ne i Božje. Bog ima rešenje za svaku okolnost i situaciju u kojoj se nalazimo. Potrebno je da se pouzdamo u njega i prihvatimo rešenje koje ima za nas.

Rešenje da ga sledimo, da idemo za njim. Jasno nam je to zar ne? A opet, ...

Isus je vodio jedan interesantan razgovor sa Petrom, koji je zapisan na kraju Jovanovog evanđelja koji ukazuje na ovu istinu (Jovan 21:18-22). Petar dobija posebnu, njemu namenjenu, službu ali i upozorenje na patnje i mučeništvo koje ga čekaju u budućnosti i poziv „Hajde za mnom!“

I pored tako ozbiljnog zadataka i upozorenja, Petar se osvrće oko sebe i, spazivši apostola Jovana, pita „Gospode, a šta će ovaj?“ 

Isus odgovara „ako hoću da on ostane dok ne dođem, šta se to tebe tiče? Ti pođi za mnom.”

Na gledanje na druge i pitanja “zašto on, a ne ja ili zašto ja, a ne on” “kad bih ja imao položaj kao on”; “kad bih ja umeo da propovedam kao on”; “samo kad bi” u milion varijanti - Isus ima jednostavan odgovor - imam neki plan sa njima, ali šta se to tebe tiče, ti uradi svoj deo posla.

Pogledajte ovaj Gedeonov razgovor sa Efremovcima stihove 8:1-3 “Efremovci rekoše Gedeonu, žestoko mu prigovarajući: »Zašto si se tako poneo prema nama? Zašto nas nisi pozvao kad si krenuo da napadneš Midjance?« A on im odgovori: »Šta sam to ja postigao u poređenju s vama? Zar nisu Efremovi pabirci bolji nego cela Aviezerova berba. Bog je u vaše ruke predao midjanske poglavare Oreva i Zeeva. Šta sam to ja mogao da uradim u poređenju s vama?«

Očigledno je da su Efremovci postigli čak i više od onoga što je Gedeon sam uradio, pa ipak su bili nezadovoljni jer nisu učestvovali u onome što im se činilo važnije od onog što su uradili.

Vidite, između svih ostalih problema koje može da izazove “samo da” tri su veoma opasna - slepilo za blagoslove, zavist, i idolopoklonstvo.

Bog je svakog koga je pozvao postavio na mesto koje je pripremio za njega, i svako delujući u tome dobija Njegove blagoslove i darove. Ako ne možemo da ih prepoznamo to nije zato što nam ih Bog nije dao nego zato što je zli uspeo da nas oslepi za ono što je očigledno.

To može da znači da je naše srce puno zavisti, a ne zahvalnosti. Puno oholosti, a ne bratoljublja.

Narodne poslovice “kod komšije je trava uvek zelenija” i “pod tuđom lipom je uvek bolja hladovina” nisu neistinite, naprotiv. One tačno opisuju stanje u kojima se nalazi srce onoga koji ne prepoznaje Božije delovanje u svom životu.

Među nama ne sme da bude zavisti, a ni oholosti. Svako je tačno tamo gde treba biti.

Kao što čitamo u Pavlovoj poslanici Korinćanima 12, mi smo jedno telo koje ima mnogo udova: “Kao što je telo jedno, a ima mnogo udova, i svi udovi, iako ih je mnogo, čine jedno telo, tako je i sa Hristom. Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni – bilo da smo Judeji ili Grci, bilo da smo robovi ili slobodni – i svi smo jednim Duhom napojeni.” (stihovi 12 i 13).

I svi zajedno smo pozvani na jedno delo, a to je da se kao sveti pripremimo: “za delo služenja, za izgradnju Hristovog tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i spoznanju Sina Božijega, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovog rasta.” Efescima 4:12,13

Ima li tu mesta za zavist i oholost?

U Božijem delu svako treba da se počini Bogu, a ne čoveku i ljudskim zapovestima i običajima - kao što je to Gedeon lepo rekao kad su Izraelci hteli da ga, nakon potpune pobede i istrebljenja Midjana, postave za cara. Oni kažu „Budi nam gospodar ti i sin tvoj i sin sina tvog, jer si nas izbavio iz ruke madjanske.” (8:22)

Gedeon odbija njihovu ponudu s pravim razlogom „Neću vam ja biti gospodar, niti će vam sin moj biti gospodar; Gospod će vam biti Gospodar.“ (8:23).

Međutim, Gedeon je, možda u sasvim dobroj nameri, tražio deo plena iz borbi koje je vodio, da podigne spomenik, zlatni oplećak. Jer spomenici se podižu u sasvim dobroj nameri, zar ne? Da se pamti ono što se desilo. Ali spomenici imaju jedan čudan običaj, da postanu mesta idolopoklonstva, posebno ako su obojeni religijom. Nije to običaj samo Gedeonovog vremena  nego i danas - znate za neke od njih, siguran sam.

Tako je i ovaj Gedeonov zlatni oplećak postao mesto idolopoklonstva. Tako su se sve borbe, sav rat, sve što je fizički uradio, izgubile u duhovnom porazu naroda koji nije promenio svoje ponašanje i odnos prema Bogu, naprotiv. Čak su sebi našli “novog” boga - Val Verita.

Gedeon je potpuno izvršio misiju na koju je pozvan. On je jedan od od onih koji se pominju u poslanici Jevrejima. Bog je preko njega obezbedio četrdeset godina mira za Izrael. Ali nakon svega što je učinio Izrael se nije stvarno promenio. Ono protiv čega je Gedeon prvobitno ustao, na kraju njegove misije samo je promenilo oblik i objekat idolopoklonstva. Vojna služba završava se potpunim uspehom, ali duhovni pohod doživljava fatalnu grešku.

To je opasnost kojoj može i podleže savremena crkva, jer umesto odnosa sa Bogom i poslušnost Njegovoj Reči gradi svoje ime, svoje misije, ime svojih vođa i sopstvene religijske oblike.

Ako crkva nije oprezna, ako nije čvrsto utemeljena u veri, ako ne gradi svoj odnos sa Bogom nego se povija pod ljudskim standardima, željama i htenjima, ona će, kad tad posrnuti.

Želim da dam primer naše crkve. Mi imamo prekrasnu crkvenu zgradu, koju ovih dana uređujemo da bude još prekrasnija. Da li je ona naš “oplećak”, spomenik naše pobede ili našeg zaveta? Mesto gde ćemo dolaziti da bismo se osećali svetiji i duhovniji. Naravno da ne!

Jer mi nismo ovde zbog toga, i nećemo biti ovde zato što je zgrada lepa. Mi ne dolazimo ovde da bi nas dodir sa ovim klupama i hodanje ovim mermerom učiniti svetim i duhovnim. Nismo ovde jer će neki sveti likovi bdeti nad nama, nositi nas i moliti se za naše grehe, da bismo se mi osećali lakše i sigurnije. Ne!

Mi smo ovde zato što znamo i verujemo da je Bog tu gde se mi okupljamo, živi Bog, a ne materijalne stvari. Tu smo zato što nas je on pozvao da budemo ovde. Mi bismo bili “ovde” čak i da smo u podrumu Prote Mateje. Jer “ovde” nije ova zgrada, “ovde” je gde je Bog okupio svoju crkvu, gde god to bilo.

Kad se brinemo da se ova zgrada gradi, obnavlja, sređuje, održava, mi ne prilažemo deo od našeg plena da bismo podigli “oplećak” kome ćemo se klanjati. Mi to činimo, svime što imamo, a što smo ionako dobili od Boga, jer je ovo mesto nešto što nam je On dao i za šta nas je učinio odgovornima. Ne samo neke od nas, nego sve nas. Briga o ovome nije čin religioznosti nego odgovor vere na Božji poziv. Ako to ne doživljavamo tako, nešto je pogrešno.

Bilo koja stvar, bez obzira koliko izgleda sveta, nije ono što čini ili potvrđuje našu veru. Bez obzira koliko neko bio dobar, duhovan, govorljiv, ne može da bude onaj kome se treba klanjati. Naša vera potvrđuje se našim odnosom sa Bogom i brigom za ono što nam je On dao - bez obzira da li su u pitanju ljudi, stvari ili odnosi.

Moramo da naučimo da pravimo razliku između onoga šta je služenje Bogu, a šta idolopoklonstvo. Mi ne slavimo naše pobede, nego slavimo Boga zbog bitki i pobeda do kojih nas je vodio. Ako to ne činimo ili ne umemo da činimo, sav naš trud biće uzaludan.

Da bismo to uspeli potrebno je da svako gradi svoj odnos sa Bogom, i da taj odnos unosi u zajedničko služenje i slavljenje Boga, a ne da se uklapa u zajedničku religioznost, pa onda iz nje crpi svoj odnos s Njim.

Loša stvar koja može da se desi nekom verniku je da zbog stava “samo kad bih ja” dođe do ravnodušnosti i ”ja ću kao i drugi”.

Nemoj biti kao drugi, budi ti. Ne upodobljavaj se drugima budi jedinstven, jer si jedinstven u Božjim očima. Na svetu ne postoji dva kao što si ti.

Ako je ovaj svet izgubljen, neveran i zao, i nema nikoga ko bi bio veran i dobar, ti budi neko. Ti budi onaj deo koji ti je Bog dodelio bez obzira na druge, bez obzira na okolnosti.

Bog te treba onakvog kakvog te je stvorio i pozvao, bez “samo kad bi” ili “samo da”.

I veruj, Bog te neće ostaviti samog. Sveti Duh, Bog sam, je već u tebi. Kakve god da su okolnosti seti se Hristovih reči “U svetu imate nevolju, ali budite hrabri - ja sam pobedio svet.” Jovan 16:13

Vi, mi, ti, ja, svi koji u to veruju učestvuju u toj pobedi.

Amin