Samo da je ...

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 19. februar 2023.)

Da li ste ponekad razmišljali o tome šta bi bilo da su se neke stvari u vašem životu desile drugačije, da ste u nekim stvarima doneli drugačije odluke, da ste nekad poslušali nečiji savet, da ste malo manje nepoverljivi, da ste možda nekad više rizikovali, da lepše pevate, ili da umete da svirate, da imate malo drugačiji karakter ... jeste sigurno.  

Svi smo čuli priču o Gedeonu? Neki još na veronauci za malene, a neki kao prve lekcije nakon što su se obratili. On je nezaobilazni deo poučavanja svakog hrišćanina.

Priča o njemu zapisana je u Sudijama od 6. do 8. poglavlja.

Umeo je da pregovara, to je sigurno. Umeo je i da ratuje, to je vidljivo, a imao je i svoje slabosti što je očigledno.

Bio je poslušan Bogu, ali dosta plašljivo (baš kao i mi ponekad) i neprestano je imao osećaj da nešto nedostaje, da nešto još mora da se ispita ili doda. Da bi možda bilo bolje kad bi bilo drugačije - još kad bi samo ovo, ili kad bi bilo ono ...

Na početku priče k njemu dolazi Božji anđeo da ga pošalje u misiju oslobađanja Božijeg naroda. Da li je on srećan zbog toga? Ne! Pogledajte šta kaže.

“’Ali, gospodaru’, reče Gedeon, ‘kako da spasem Izrael? Moje bratstvo je najslabije u Manasiji, a ja sam najneznatniji u svojoj porodici’.

Dakle, ona pokušava da ubedi Gospoda da se tu  nešto ne uklapa. On je ubeđen da nema ni snage ni podrške da izvede taj zadatak. Naravno “kad bi bilo drugačije ...” ali u ovakvim okolnostima, situacija mu ne ide na ruku.

‘Ja ću biti s tobom’, odgovori Gospod, ‘pa ćeš poraziti Midjance, kao da je samo jedan čovek’” Sudije 6:15,16

Odgovara mu Gospod.

Cela ova priča sa Gedeonom, ima dve snažne poruke za nas danas.

Prva je da, bez obzira na okolnosti, Bog ima svoje planove za ljude koje poziva u službu, a

Druga je, da te Bog želi upravo takvog kakav jesi.

Dakle, okolnosti u kojima živimo mogu biti povoljne i nepovoljne. Bez obzira kakve one bile, naš život, a posebno hrišćanski, ne zavisi od njih, već od našeg odnosa sa Bogom i odanosti Njemu.

Veoma često čujete ljude koji kažu kako bi sve bilo drugačije samo da je situacija drugačija.

To „samo da“ ili “samo kad bi” su reči koje inficiraju našu dušu i zamagljuju našu viziju.

„Samo da“ nam govori da bismo radije živeli neki barem malo drugačiji život nego ovaj što živimo.

„Samo da“ ponekad predstavlja opravdanje za sopstvene pogreške i čini nam se, dozvoljava da umanjimo sopstvenu odgovornost za svoje postupke. 

„Samo da“ može da nam ukrade život i da nam za uzvrat da ništa drugo sem žaljenja, i tako postanemo još jedna žrtva života.

Da li vam ovo zvuči poznato?

„Samo da sam mlađi, da sam oženjen, da nisam oženjen, da sam bogat, da sam školovan, da sam crn, da sam beo, da sam viši ili niži, da sam mršaviji, da sam zdraviji ... bilo šta samo da nisam ono što jesam i da je drugačije od onog što je sad ...

Priznajte, veoma je lako biti zaveden ovom jednostavnom i tako čestom iluzijom.

Ono što želim da podelim danas, da vas podsetim i ohrabrim, je činjenica da uspešnost našeg života ne zavise od naše snage, okretnosti, brzine, elana, ili nekih drugih pogodnosti koje donosi ono što nemamo već od odanosti Bogu. Tako je to sa hrišćanima.

Znate to, uverili ste se mnogo puta, Bog ne poziva one koji su sposobni, vešti, jaki, On osposobljava one koje je pozvao, vežba ih i daje im snagu.

Služba Bogu ne zavisi od dobi, socijalnog statusa, bračnog stanja, bankovnog računa, diplome, pola, rase, nacije ...

Evo nekoliko primera iz Pisma:

Ako je iko bio sposoban da bude vođa, bio je to Mojsije zar ne? Ali morao je na “usavršavanje” u pustinju, na četrdeset godina. Princ je postavljen za pastira, da bi bio uzdignut kao vođa.

David je u svojoj dečačkoj naivnosti i odvažnosti ubio Golijata, ali ne zaboravimo da je praotac vere, Avram, tek sa više od sto godina, pokazao svoje pravo lice, prinoseći sina na žrtvu.

Mladost nije garancija ni za šta, sem činjenice da se, možda, bolje osećamo.  

Solomon je bio najbogatiji od svh kraljeva. I najmudriji. Bog mu je to obezbedio i sagradio je Hram.  

A opet, najveća dela za Boga uradili su najsiromašniji - Ilija i Jovan Krstitelj.

Ono što je bogatstvo sagradilo srušeno je, a ovo što je građeno bez para i danas stoji i napreduje.

Matej, Luka, Pavle ... zapisali su nam najvažnije poruke koje čitamo u Novom zavetu, jer su bili školovani i obrazovani.

A opet, prvih dvadesetak godina hrišćanstva vest su širili i evanđelje govorili ribari, zanatlije, prodavci sa pijacama, preduzimači, mladi ljudi koje je tek trebalo poučiti u sve istine. Dakle obični ljudi. Setite se samo kako je Sinedrion reagovao kad su videli Petra i Jovana koji propovedaju u Hramu nakon što su izlečili bolesnika: “Kad su videli Petrovu i Jovanovu smelost i kad su shvatili da su to neobrazovani i obični ljudi, začudiše se.” Dela 4:13

I mogu tako još mnogo nabrajati i govoriti o raznoraznim herojima vere koji su radili u Božoj stvari bez obzira na okolnosti u kojima su se nalazili.

Pročitajte samo kraj 11 poglavlja poslanice Jevrejima, ili 2. Korinćanima 1:8 “Ne želimo, braćo, da ne znate za nevolju koja nas je snašla u Aziji. Bili smo prekomerno, preko svoje snage opterećeni, tako da smo već strepeli za život.”

Ponekad, stvarno, okolnosti kao da prevazilaze naše moći. I to je istina. Prevazilaze!

Naše da, ali ne i Božje. Bog ima rešenje za svaku okolnost i situaciju u kojoj se nalazimo. Potrebno je da se pouzdamo u njega i prihvatimo rešenje koje ima za nas.

Rešenje da ga sledimo, da idemo za njim. Jasno nam je to zar ne? A opet, ...

Isus je vodio jedan interesantan razgovor sa Petrom, koji je zapisan na kraju Jovanovog evanđelja koji ukazuje na ovu istinu (Jovan 21:18-22). Petar dobija posebnu, njemu namenjenu, službu ali i upozorenje na patnje i mučeništvo koje ga čekaju u budućnosti i poziv „Hajde za mnom!“

I pored tako ozbiljnog zadataka i upozorenja, Petar se osvrće oko sebe i, spazivši apostola Jovana, pita „Gospode, a šta će ovaj?“ 

Isus odgovara „ako hoću da on ostane dok ne dođem, šta se to tebe tiče? Ti pođi za mnom.”

Na gledanje na druge i pitanja “zašto on, a ne ja ili zašto ja, a ne on” “kad bih ja imao položaj kao on”; “kad bih ja umeo da propovedam kao on”; “samo kad bi” u milion varijanti - Isus ima jednostavan odgovor - imam neki plan sa njima, ali šta se to tebe tiče, ti uradi svoj deo posla.

Pogledajte ovaj Gedeonov razgovor sa Efremovcima stihove 8:1-3 “Efremovci rekoše Gedeonu, žestoko mu prigovarajući: »Zašto si se tako poneo prema nama? Zašto nas nisi pozvao kad si krenuo da napadneš Midjance?« A on im odgovori: »Šta sam to ja postigao u poređenju s vama? Zar nisu Efremovi pabirci bolji nego cela Aviezerova berba. Bog je u vaše ruke predao midjanske poglavare Oreva i Zeeva. Šta sam to ja mogao da uradim u poređenju s vama?«

Očigledno je da su Efremovci postigli čak i više od onoga što je Gedeon sam uradio, pa ipak su bili nezadovoljni jer nisu učestvovali u onome što im se činilo važnije od onog što su uradili.

Vidite, između svih ostalih problema koje može da izazove “samo da” tri su veoma opasna - slepilo za blagoslove, zavist, i idolopoklonstvo.

Bog je svakog koga je pozvao postavio na mesto koje je pripremio za njega, i svako delujući u tome dobija Njegove blagoslove i darove. Ako ne možemo da ih prepoznamo to nije zato što nam ih Bog nije dao nego zato što je zli uspeo da nas oslepi za ono što je očigledno.

To može da znači da je naše srce puno zavisti, a ne zahvalnosti. Puno oholosti, a ne bratoljublja.

Narodne poslovice “kod komšije je trava uvek zelenija” i “pod tuđom lipom je uvek bolja hladovina” nisu neistinite, naprotiv. One tačno opisuju stanje u kojima se nalazi srce onoga koji ne prepoznaje Božije delovanje u svom životu.

Među nama ne sme da bude zavisti, a ni oholosti. Svako je tačno tamo gde treba biti.

Kao što čitamo u Pavlovoj poslanici Korinćanima 12, mi smo jedno telo koje ima mnogo udova: “Kao što je telo jedno, a ima mnogo udova, i svi udovi, iako ih je mnogo, čine jedno telo, tako je i sa Hristom. Jer, svi smo jednim Duhom u jedno telo kršteni – bilo da smo Judeji ili Grci, bilo da smo robovi ili slobodni – i svi smo jednim Duhom napojeni.” (stihovi 12 i 13).

I svi zajedno smo pozvani na jedno delo, a to je da se kao sveti pripremimo: “za delo služenja, za izgradnju Hristovog tela, dok svi ne dođemo do jedinstva u veri i spoznanju Sina Božijega, do savršenog čoveka, do pune mere Hristovog rasta.” Efescima 4:12,13

Ima li tu mesta za zavist i oholost?

U Božijem delu svako treba da se počini Bogu, a ne čoveku i ljudskim zapovestima i običajima - kao što je to Gedeon lepo rekao kad su Izraelci hteli da ga, nakon potpune pobede i istrebljenja Midjana, postave za cara. Oni kažu „Budi nam gospodar ti i sin tvoj i sin sina tvog, jer si nas izbavio iz ruke madjanske.” (8:22)

Gedeon odbija njihovu ponudu s pravim razlogom „Neću vam ja biti gospodar, niti će vam sin moj biti gospodar; Gospod će vam biti Gospodar.“ (8:23).

Međutim, Gedeon je, možda u sasvim dobroj nameri, tražio deo plena iz borbi koje je vodio, da podigne spomenik, zlatni oplećak. Jer spomenici se podižu u sasvim dobroj nameri, zar ne? Da se pamti ono što se desilo. Ali spomenici imaju jedan čudan običaj, da postanu mesta idolopoklonstva, posebno ako su obojeni religijom. Nije to običaj samo Gedeonovog vremena  nego i danas - znate za neke od njih, siguran sam.

Tako je i ovaj Gedeonov zlatni oplećak postao mesto idolopoklonstva. Tako su se sve borbe, sav rat, sve što je fizički uradio, izgubile u duhovnom porazu naroda koji nije promenio svoje ponašanje i odnos prema Bogu, naprotiv. Čak su sebi našli “novog” boga - Val Verita.

Gedeon je potpuno izvršio misiju na koju je pozvan. On je jedan od od onih koji se pominju u poslanici Jevrejima. Bog je preko njega obezbedio četrdeset godina mira za Izrael. Ali nakon svega što je učinio Izrael se nije stvarno promenio. Ono protiv čega je Gedeon prvobitno ustao, na kraju njegove misije samo je promenilo oblik i objekat idolopoklonstva. Vojna služba završava se potpunim uspehom, ali duhovni pohod doživljava fatalnu grešku.

To je opasnost kojoj može i podleže savremena crkva, jer umesto odnosa sa Bogom i poslušnost Njegovoj Reči gradi svoje ime, svoje misije, ime svojih vođa i sopstvene religijske oblike.

Ako crkva nije oprezna, ako nije čvrsto utemeljena u veri, ako ne gradi svoj odnos sa Bogom nego se povija pod ljudskim standardima, željama i htenjima, ona će, kad tad posrnuti.

Želim da dam primer naše crkve. Mi imamo prekrasnu crkvenu zgradu, koju ovih dana uređujemo da bude još prekrasnija. Da li je ona naš “oplećak”, spomenik naše pobede ili našeg zaveta? Mesto gde ćemo dolaziti da bismo se osećali svetiji i duhovniji. Naravno da ne!

Jer mi nismo ovde zbog toga, i nećemo biti ovde zato što je zgrada lepa. Mi ne dolazimo ovde da bi nas dodir sa ovim klupama i hodanje ovim mermerom učiniti svetim i duhovnim. Nismo ovde jer će neki sveti likovi bdeti nad nama, nositi nas i moliti se za naše grehe, da bismo se mi osećali lakše i sigurnije. Ne!

Mi smo ovde zato što znamo i verujemo da je Bog tu gde se mi okupljamo, živi Bog, a ne materijalne stvari. Tu smo zato što nas je on pozvao da budemo ovde. Mi bismo bili “ovde” čak i da smo u podrumu Prote Mateje. Jer “ovde” nije ova zgrada, “ovde” je gde je Bog okupio svoju crkvu, gde god to bilo.

Kad se brinemo da se ova zgrada gradi, obnavlja, sređuje, održava, mi ne prilažemo deo od našeg plena da bismo podigli “oplećak” kome ćemo se klanjati. Mi to činimo, svime što imamo, a što smo ionako dobili od Boga, jer je ovo mesto nešto što nam je On dao i za šta nas je učinio odgovornima. Ne samo neke od nas, nego sve nas. Briga o ovome nije čin religioznosti nego odgovor vere na Božji poziv. Ako to ne doživljavamo tako, nešto je pogrešno.

Bilo koja stvar, bez obzira koliko izgleda sveta, nije ono što čini ili potvrđuje našu veru. Bez obzira koliko neko bio dobar, duhovan, govorljiv, ne može da bude onaj kome se treba klanjati. Naša vera potvrđuje se našim odnosom sa Bogom i brigom za ono što nam je On dao - bez obzira da li su u pitanju ljudi, stvari ili odnosi.

Moramo da naučimo da pravimo razliku između onoga šta je služenje Bogu, a šta idolopoklonstvo. Mi ne slavimo naše pobede, nego slavimo Boga zbog bitki i pobeda do kojih nas je vodio. Ako to ne činimo ili ne umemo da činimo, sav naš trud biće uzaludan.

Da bismo to uspeli potrebno je da svako gradi svoj odnos sa Bogom, i da taj odnos unosi u zajedničko služenje i slavljenje Boga, a ne da se uklapa u zajedničku religioznost, pa onda iz nje crpi svoj odnos s Njim.

Loša stvar koja može da se desi nekom verniku je da zbog stava “samo kad bih ja” dođe do ravnodušnosti i ”ja ću kao i drugi”.

Nemoj biti kao drugi, budi ti. Ne upodobljavaj se drugima budi jedinstven, jer si jedinstven u Božjim očima. Na svetu ne postoji dva kao što si ti.

Ako je ovaj svet izgubljen, neveran i zao, i nema nikoga ko bi bio veran i dobar, ti budi neko. Ti budi onaj deo koji ti je Bog dodelio bez obzira na druge, bez obzira na okolnosti.

Bog te treba onakvog kakvog te je stvorio i pozvao, bez “samo kad bi” ili “samo da”.

I veruj, Bog te neće ostaviti samog. Sveti Duh, Bog sam, je već u tebi. Kakve god da su okolnosti seti se Hristovih reči “U svetu imate nevolju, ali budite hrabri - ja sam pobedio svet.” Jovan 16:13

Vi, mi, ti, ja, svi koji u to veruju učestvuju u toj pobedi.

Amin