(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 13. avgust 2015. godine)
Nije lako živeti život vere. Bez obzira na epohu, društveno uređenje, položaj verskih zajednica, život u veri suočen je sa mnogo izazova i problema. Samo nekoliko sati putovanja od nas, ljudima odsecaju glave zato što ne pripadaju radikalnoj religiji.
Ipak, teškoće nisu uvek plod progona, neprihvatnja ili akcija bolesnih i isfrustriranih umova. Veoma često one su rezultat gubljenja vizije u veri, koja postaje zamagljena zbog blagostanja, konformizma i znanja bez stvarne spoznaje. Svet u kome mi živimo, umesto nasilja i progona, koristi zavodljive metode, poluistinite sisteme, filozofiju, humanost i demokratičnost, da zamagli pravu i isitinitu veru.
Danas su se mnogi, zbog toga što im je dobro, zbog prividnog osećaja slobode, zbog obećanja slatkog i lakog života, izgubili u izmaglici sveta i primamljivih ponuda.
Nekima je vera oslabila jer žive život dvostrukih standarda. Jedan standard za crkvu, a jedan za svet.
Privučen svetom, čovek izgubi snagu, motivaciju, postaje sumnjičav, nesiguran, trom. Izgubi radost u ljubavi za druge, ponestaje mu revnosti. Sve ima osećaj da propušta nešto važno ako je redovan sa službama ili učestvuje u nekoj drugoj aktivnosti crtkve ili ako se za neko vreme posveti bratu ili sestri.
To stanje nismo mi izmislili. Religije i vere se bore sa time od samog početka. Jedno od najvećih briga, sa kojima se susreću svi koji su pozvani u službu u verskim zajednicama je upravo ta - kako pomoći ljudima da prevaziđu te probleme, kako da očiste svoje vidike, kako da se ohrabrite, motivišu i, na kraju krajeva, uteše u stanju u kom se nalaze.
Večeras želim da pročitamo jedan deo iz dela apostolskih gde vidimo apostola Pavla koji, odgovarajući na poziv starešina lokalne sinagoge u Antiohiji, govori upravo ono što je važno da bi bismo se trgli iz obamrlosti ako smo u nju upali, ili da možda osvežimo spoznaju o tome šta je to stvarno važno.
******* čitanje teksta Dela 13:14-43 **********
Jevrejima u ono doba, pogotovu u rasejanju nije bilo lako, hrišćanima je bilo još teže. Pavle je govorio i jednima i drugima. Jevrejima jer je njima bila potrebna vest o spasenju, kruna na veru koju su vekovima sledili i koja je imala svoje fantastično ispunjenje u Hrstu Isusu,
I hrišćanima, koji su taj prag prešli, prihvatili spasenje, i mukotrpno ga gradili u svetu koji uopšte nije bio prijateljski nastrojeni prema njima.
Mi se danas nalazimo u istoj situaciji. Možda nemamo jevrejskih zajednica kojima bismo propovedali spasenje, ali ima itekako mnogo onih kojima je vest o spasenju neophodna. Osim toga, uteha onima koji veruju i potsticaj onima koji su na pragu da poveruju potrebna je u svakom vremenu.
Ovde, u tekstu, koji smo pročitali, vidimo sliku koja je bila uobičajena u ono vreme u jevrejskim sinagogama. Nakon što bi bio pročitan deo Svetog pisma, obično je upućivan poziv okupljenima da iznesu nešto na pouku ili ohrabrenje ili pak opomenu, ako neko nešto imao takvo na srcu. Ovoga puta, starešine sinagoge, pozvale su Pavla i Varnavu da kažu kakvu utešnu reč za okupljene.
Primećujemo da Pavle, ni za trenutak nije oklevao, kad mu se pružila prilika da javno govori i iznese ono što ima. Osim njegove spremnosti da govori, posebno je zanimljiva jednostavnost poruke i njen sadržaj. Primećujete da ovde nema puno govora o grehu, pokajanju, o slabostma, o potrebi za nanovorođenjem, i drugim stvarima kojima mi često dajemo veći značaj nago onome što je najvažnije. Naravno da je pokajanje važno, naravno da treba da se odreknemo greha, (sve to Pavle pominje) i naravno da treba nanovo da se rodimo, ali najvažnije od svega je da znamo zašto, kako i kad je to moguće. Ako to ne razumemo, može da nam se desi da se, recimo, umesto Isusom, bavimo grehom; da se umesto milošću bavimo zaslugama ili umesto službama - darovima.
Zahvaljujući Pavlovoj spremnosti i konkretnosti danas jasno možemo da vidimo i da se upoznamo sa evanđeljem koje je Pavle propovedao na svojim putovanjima.
To evanđelje, koje je on govorio tada, i mi danas treba govorimo, ali pre svega u njemu da živimo.
Prošlo je mnogo vremena od tad, društvo se promenilo, odnosi među ljudima su se promenili, način komunikacije i dostpunost informacijama su se promenili - ali vest koja spasava ostala je ista, istina kojom utvrđujemo našu veru ostaje nepromenjena i čvrsta. Temeljna vest na koju oslanjamo svoje spasenje nije izgubila na svojoj aktuelnosti niti sadržaju. Ništa joj nije potrebno ni dodati ni oduzeti.
BOŽIJE VODSTVO
Pavle svoj govor počinje, usmeravaći ljude na Boga., Ne na vest, ne na poruku, nego na Boga. On jasno i nedvosmileno govori o Božijem vodstvu i njegovoj vlasti koja je vidljiva kroz celu ljudsku istoriju, i koja se veoma prepoznatljiva, posebno u Jevrejskoj priči. Bog suvereno od samog početka vlada situacijom. On uvek, čvrsto i nepokolebljivo, vodi događaje, na svetskoj sceni, prema tački vremena koju je odredio.
Bog ništa ne prepušta slučaju. On nije, nekad davno, pokrenuo neke događaje, i rekao “Nek se to kreće u tom pravcu. Jednog dana ću onda sesti i suditi i procenti šta ste uradili”, a u međuvremenu se zabavljao sa nekim drugim stvarima. Bog nije prepustio čoveku vodstvo u događajima. Obavezao ga je da se brine o svemu što je stvorio, ali ne kao da od njega zavisi. Čovek ima zadatak da ono što je stvoreno napreduje i raste. Isto kao službe u crkvi. Ne zavisi Crkva od služitelja koje je Bog postavio, nego od Njega koji je glava te Crkve. Bog otvara ljudima srca na propovedi koje se propovedaju, Bog priključuje Crkvi one koji se obraćaju. Služitelji imaju zadatak da revnosno obavljaju službu koja da se Crkva pripremi za susret sa Spasiteljem.
Kao što i kaže Pavle na jednom drugom mestu: Nit je šta onaj koji sadi, niti onaj koji zalive, nego je Bog koji daje da uzraste.
Čovek ima zadatak da uradi najbolje što ume u onome u čemu je pozvan, ali je Bog taj koji odlučuje kako će to ispasti.
Na kraju Bog uzvraća nagradom. Ili ćemo pretrpeti štetu. Zavisi od toga koliko smo se dali.
Bog neće suditi tako što će staviti vagu pred čoveka, pa će na jednu stranu staviti dobra dela a na drugu loša, pa šta prevagne. Npr. “da, da, imaš 300 dobrih dela, i 298 loših. Imaš dva u plusu, dakle, eto, provukao si se.” Ne!
Čovekova sudbina ne zavisi od njegovih sopstvenih slabosti ili sposobnosti, već od Božije volje i ljubavi. Bog upravlja svime i sa svima.
Bog je uključen u celu svetsku istoriju, a čovekov odgovor na istorijska dešavanja, ustvari je odgovor na Božije delovanje u tome. Ne možete da birate da li ćete biti deo istorije ili ne, možete samo da birate da li ćete se odazvati ili ne. Deo života koji živite uključen je u istoriju, a ta istorija definitivno će uticati na ono što se će dešavati u budućnosti. Pitanje je samo, da li ćete u tome aktivno učestvovati ili ćete dozvoliti da život prođe pored vas. Pitanje je da li ćete se odazvati Božijem pozivu i dati svoj doprinos, ili ćete to ignorisati ili ćete raditi protiv toga. Kako god to će ostaviti trag na pokolenja koja dolaze iza vas.
Zato Pavle i pominje istaknute ljude i događaje iz istorije Jevreja. Da ih ponovi podseti, da oni nisu tu jer su sad pali ko zna odakle, nego da su tu jer je Bog, u svojim planovima tako zacrtao - isto kao i mi.
Podseća ih na događaje iz Egipta, na Mojsija kog je podigao da bi preko njega izbavio narod iz ropsta. Da li neko uopšte može i da zamisli da se oslobađanje Izraelaca iz Egipatskog ropstva desilo, a da u tome jasno ne vidi Božju ruku. Pavle ponovo oživljava sećanje na priče o lutanje kroz pustinju i Božije vodstvo u tom bespuću - danju oblak, a noću vatreni stub. Preko Mojsija dobili su zakon, a Bog je usred njih postavio šatora sastanka sa Svetinjom nad svetinjama, koja je jasno ukazivala na Božije prisustvo među njima. Bog je neprestano svojim prisistvom objavljivao narodu “Ja sam vaš vođa”.
Još jedan važan detalj koji Pavle nije želeo da propusti je činjenica da su, pod Božjim vodstvom, osvojili Kanan. To nisu uradili sopstvenim snagama, svojim vojnim veština, ili silom i strategijom ratovanja. Jer, ako se setimo Jerihona, ta strategija je na momente izgledala veoma smešto. Kanan su dobili na ruke od Boga jer je On tako obećao njhovim precima.
Istorija i danas neumitno teče i u njoj može jasno da se ogleda Božija ruka.Podsetite se samo naših života, načina na koji nas je Bog sačuvao u vreme poslednjeg rata, i u vreme bombardovanja. Podestite se samo za koliko ljudi je ovde bilo prvo utočište i prva prilika da nakon strašnih progona čuju neku reč ohrabrenja i podrške.
Možete da pogledate i globalna dešavanja. Sve se dešava u skladu sa onim što jasno čitamo u Pismu. Možda nam se to i ne dopada, ali to je Božji plan. Njegov večni plan nastavlja da se realizuje i dalje. Možda mi to ne vidimo uvek, i odmah, ali kad se danas osvrnemo na dešavanja u XX veku možemo jasno da prepoznamo Božije delovanje u tom periodu, i ostvarivanje Božijeg plana u skladu sa njegovom reči. On nastavlja svoj plan i u ovom veku, do trenutka i vremena koje je odredio za kraj. Bez obzira, želeli mi to ili ne, Bog deluje, a ono što je nama data kao mugoćnost, je da izaberemo da budemo oni kroz koje će Bog raditi. Bog ima svoj plan za svakoga. Setite se Mordekajevih reči koje je izgovorio Jestiri Jest 4:14 “Jer ako ti zaćutiš sada, doći će pomoć i izbavljenje Judejcima s druge strane, a ti i dom oca tvog poginućete; i ko zna nisi li za ovako vreme došla do carstva.”
Potčinimo se Bogu i Bog će nas upotrebljavati.
Ako nekad razmišljate o sebi “Šta ja mogu da uradim? Ja sam samo deo mase! Kako ja bilo šta mogu da promenim!?”, u stvari ne znate koji je potencijal i vaše mesto u istoriji. Ono ne zavisi od vas nego od Boga pod čijom ste vlašću.
Dakle, Božije vodstvo i prisutnost i svemu što se dešava je najvažnija spoznaja koju treba da imamo. Za mene to je veoma ohrabrujuće saznanje. Bog kontroliše ovu situaciju, a ne ja. Ona može da isklizne iz moje ruke, ali ne i iz Božije.
BOŽJI DAR
Pavle je, među okupljenima video ljude kojima je bio potreban Spasitelj. Bili su izgubljeni i odvojeni od Boga. Bili su skrhani i iscrpljeni od napora koji su ulagali kako bi pronašli mir sa Bogom, ali ga ipak, i pored sveg truda nisu nalazili. Zato im Pavle govori o Isusu, Spasitelju, po obećanju koje je dato njihovim precima, a koje se ispunilo u vremenu u kome oni žive. Pre njega bio je Jovan, koji je pripremio put spasenje, i svima objavio da on nije taj koga čekaju, nego da On dolazi posle njega.
Taj, Isus, je, kaže Pavle, raspet.
Pavle je bio potpuno svestan, da je u proteklom periodu bilo nekoliko njih koji su se predstavljali da su oni Mesije - ali toga ima uvek, pa i dan danas.
U Delima 5, čitamo za Tevdu i Judu iz Galileje, koji su tvrdili da su nešto veliko, ali su obojica poginuli i njihovi sledebenici su se razbežali.
Za razliku od njih, Isusa je Bog vaskrsao, i njegovi svedoci su ga videli i sad hrabro svedoče o tome.
Kao što vidite, evanđelje u svom centru ima vaskrslog Isusa, Božijeg Sina, u koga se treba pouzdati i koga treba prihvatiti.
Za razliku od samozvanaca, koji su brzo nestali sa scene, svedočanstvo o Isusu Hristu je, iz dana u dan, jačalo i broj njegovih sledbenika se sve više umnožavao. I takvo je došlo do nas danas.
Isus nije samo istorijska figura koja se pojavla jednom, tamo negde, nego je pravi i Istiniti Božji Sin, koji je bio i koji će uvek biti.
Isus je najveći dar koji je Bog pripremio za ljude. Kroz njega primamo sve ono za čim ljudi bezuspešno tragaju na drugim mestima. Kroz Isusa imamo mir sa Bogom, oproštenje greha, nanovorođenje, darovi Duha Svetog i mnoštvo drugi darova.
Kao što je Jovan to zapisao u svom evanđelju, u onim, svim dobro poznatim stihovima. Jovan 3:16 “Jer Bog je tako zavoleo svet da je svog jedinorodnog Sina dao, da svaki - ko veruje u njega - ne propadne, nego da ima večni život.”
I danas, kao i nekad, postoji mnogi koji će želeti da ljude primoraju da sopstvenim snagama pokušaju da promene sebe i dostignu neku, zamišljenu svetost i ispravnost. Da dosegnu Boga, kako to neki od njih i kažu.
Boga nije moguće doseći. Na postoji ništa na ovom svetu šta možemo učiniti da bismo dosegli do Boga. Ali, Bog može da dosegne nas. I uradio je to, ali ne kao uzvrat na naš trud, nego kao čisti dar, poklon, za koji ne trebamo ništa činiti, nego ga samo prihvatiti. To je milost koju nam Bog iskazuje.
BOŽJA MILOST
Pavle kaže, ukazana nam je milost. Mi verujemo u Božiju milost. Naše sopstveno spasenje treba da doživljavamo i objavljujemo kao Božiju milost. Kako drugačije, sem milošću objasniti, da je Bog pogledao na nekoga kao što sam ja i dozvolio mu da bude uz Njega.
Pavle je imao jasan stav po kome sebe smatra najvećim grešnikom. Ovo može svako slobodno da preuzme kao lični stav. To je, uostalom, jedini ispravan stav, spoznati sopstvenu bezvrednost pred veličanstvenom Svetinjom, Čistoćom i Ljubavlju Božijom, i činjenicu da nam je dozvoljeno da uđemo i prisutnost takvog Boga.
Ponekad će te čuti nekoga da kaže da slavljenjem ili molitvom ulazi u prisutnost Božju. Kažem vam, niti možete da slavite niti da se molite ako već niste u prisutnosti Božijoj, a ako jeste onda ste tu samo zato što se Bog smilovao na vas.
Osim što po milosti dolazimo pred Njega, njegova milost je dovoljna za sve što nam kao hrišćanima treba, a ponajpre rešava naš problem sa grehom.
Kao što znate, mi nismo dobri, uopšte nismo dobri. Čak i kad smo najbolji, to nije ni blizu onoga šta je dobro za Boga. Greh kojim smo zagađeni uvek nekako ispliva na površinu, koliko god da se trudili da se odupremo. I to će tako biti sve dok ova naša zemaljska kuća ne ovešta i ne dobijemo, novo, nepropadljivo telo. Što nam je telo starije to se lakše odupiremo nekim iskušenjima, pa ponekad mi stariji možemo da umislimo kako smo sad “super” jer ne činimo neke grehove sa kojima smo se ranije borili. Ne zavaravajte se, to je samo zato što sad više nemamo ni snage ni želje da im se predajemo.
Ipak, bez obzira na sve, u poslanici Rimljanima čitamo kako je Božija milost dovoljna da pokrije svaki greh, čak i one koje još nismo počinili, ali ćemo ih, na žalost, počiniti.
Da li nam to saznanje predstavlja dozvolu da grešimo? Da li smemo da se prepustimo i da kažemo “E, svejedno ću pogrešiti, zašto uopšte da se trudim?” Naravno da ne! Ne želimo da grešimo, ali nam je jasno da to činimo. Zbog toga nam je neophodna Božija milost koja nam oprašta grehove. Ne postoji drugi način, ne postoji alternativa za milost.
Kod hrišćana je greh greh, čak i kad ne znaš da si u grehu, ali zato stoji Božija milost koja te oslobađa od toga. Ne opravdava te tvoje neznanje nego Božija ljubav koja se iskazuje kroz milost.
Milošću smo spaseni, kroz veru. To Bog čini za nas, i nije od nas.
Po milosti smo i opravdani. To znači da nas Bog ne optužuje ni za šta. Greh koji nas je držao zarobljene i uvek u strahu od Božije kazne, izgubio je svaku moć. Sve što je moglo da nas optužuje, preuzeo je Hrist na sebe. On nas je očistio i opravdao. On je utelovljena Božija milost za svakog ko se u njega pouzda i prihvati ga za Spasitelja.
On je umro, da bismo mi mogli da budemo čisti, On je oživeo da bismo mi mogli da živimo novim životom sa njim.
ZAKLJUČAK
Dakle, iako je biti hrišćanin ponekad veoma teško, iako je problem zadržati svoju veru uvek svežu i snažnu, iako ponekad izgubimo jasnoću vrednosti svog hrišćanskog života, ne smemo da se predamo.
Niko, ko pripada Hristu, ne bi smeo da se oseća bezvredno, beskorisno i beznadežno. Opravdani i očišćeni, pripadamo Hristu, i možemo da živimo život posvećen Bogu.
Pavle je u Antiohiji rekao važne stvari na koje uvek treba da se podsećamo i zato želim da ih ponovim:
- Bog drži sve u svojoj ruci. Čak i kad se čini da se sve otelo kontroli, možemo biti sigurni da Bog upravlja i nadgleda sve događaje.
- Bog nam je obezbedio darove koji nas uzdižu iznad svega u ovom svetu. Najveći dar je Sin Božji, Isus Hrist, koga nam objavljuje Duh Sveti koji se nastanio u nama.
- Božja milost nas je obasjala i možemo slobodno da mu pristupamo, očišćeni i opravdani od greha.
Znati ove istine, držati ih se nepokolebljivo i stalno se na njih podsećati, od životne je važnosti za svakog hrišćanina. Ove reči su suština života koji živimo i koje prenosimo dalje, drugim ljudima.
Ne moramo da budemo posebno duhovni ni posebno mudri da bismo bili dobro svedočanstvo, treba samo da se držimo istine i da u toj istini ispitujemo sebe. Nije važno da li smo slabi, Bog je dovoljno jak za sve nas. Nije važno da li se borimo sa sumnjama, Bog ima dovoljno dokaza koji mogu da pobiju svaku sumnju.
Potrebna nam je čista, jednostavna, nelicemerna vera u Svemogućeg Boga, koji suvereno vlada!
Amin!
