(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 14. mart 2021, Viber)
Draga
braćo i sestre. Danas ću početi sa stihovima koje je apostol Pavle, napisao u
1. poslanici Korinćanima 12:12-27
„Jer kao što je telo jedno, i ima mnoge
udove, a svi udovi tela, iako su mnogi, jedno su telo, tako je i Hristos. Jer
smo svi mi jednim Duhom kršteni za jedno telo, bili Judeji ili Grci, bili
robovi ili slobodni. I svi smo jednim Duhom napojeni. Pa ni telo nije jedan ud,
nego mnogi. Ako noga kaže: zato što nisam ruka ne pripadam telu, ipak je deo
tela. I ako uho kaže: zato što nisam oko ne pripadam telu, ipak je deo tela.
Kad bi sve telo bilo oko, gde bi bio sluh? kad bi sve telo bilo sluh, gde bi
bilo čulo mirisa? Ali Bog je postavio udove, svaki pojedini od njih u telu,
kako je hteo. Ako bi pak svi bili jedan ud, gde bi bilo telo? Ovako su mnogi
udovi, a telo je jedno. Oko ne može da kaže ruci: nisi mi potrebna, ili opet
glava nogama: niste mi potrebne. Nego mnogo su potrebniji udovi tela koji
izgledaju slabiji, i veće poštovanje pridajemo udovima tela, za koje smatramo
da ne zaslužuju poštovanje, i naši nepristojni udovi imaju veću pristojnost,
dok našim pristojnim udovima to nije potrebno. Ali Bog je tako sastavio telo,
da je zapostavljenom udu dao veću čast, da ne bude cepanja u telu, nego da se
udovi jednako brinu jedan za drugoga. I ako pati jedan ud, svi udovi pate s
njim; ako se jedan ud slavi, svi udovi se raduju s njim. A vi ste Hristovo
telo, i pojedinačno udovi.“
U
kriznim vremenima potrebno je preispitati sve. Život koji živimo u svojim
porodicama, u društvu, u crkvi ... Kriza nas, kao što to vetar čini drveću,
pokušava poviti u pravcu u kojem ona želi. Drveće je elastično pa se povinuje
snazi vetra. Da li i naš život mora biti tako elastičan pa da počnemo da se
savijamo i da se povijamo pod pritiskom krize? Ono, jeste da bi tako bilo lakše,
ne bi odudarlo od sveta, ne bi bolo oči ljudima i ne bismo izgledali čudno u
ovom svetu. Sad pitanje je, želimo li mi da živimo lakše ili ispravno? Na to
pitanje moramo iskreno sebi da damo odgovor.
Verujem
da je većina hrišćana odlučla da se čvrsto drži vere i nauke koju smo prihvatili
i koju držimo kao svoju? I da ne žele da dozvole, ovim kriznim vremenima, da ih
povijaju kako je „normalno u novoj realnosti“.
Međutim,
bez obzira na tu odluku, ili upravo zbog te odluke, pod stalnim smo napadima, iskušenja su velika, što dovodi do toga da se,
u našem svakodnevnom životu vere, pojave nesigurnosti, neizvesnost, pa i strah
i sumnja.
Sad,
postoje mnogo izvora tih iskušenja i nesigurnosti sa kojima se suočavamo u ovoj
krizi i u ovom čudnom vremenu ali ja verujem da većina njih potiče od toga što,
nekako ni sam ne znam kako, ispustimo iz vida pravu prirodu Crkve u koju nas je
pozvao naš Gospod.
Siguran
sam da mnogi kao i ja, pate zbog toga što, evo već godinu dana, nismo u
mogućnosti da se sastajemo u našoj zajednici. Iz toga se pojavljuje strepnja za
crkvu – hoće li se održati, neće li se rasuti, ... Pitamo se koga ćemo videti,
a koga neće biti kad se ponovo okupimo, ... i mnogo, mnogo drugih pitanja.
Teško
je dati odgovore na ta pitanja, ali to ne znači da treba da očajavamo. Potrebno
je da razumemo da život naše zajednice, ili crkve uopšte, ne zavisi od toga da
li se okupljamo na jednom mestu ili ne? Jer, bez obzira okupljali se ili ne,
naša zajednica traje i dalje, naše zajedništvo ne nestaje, a crkva i njeno
poslanje ne prestaju – ona i dalje ima svoju svrhu, funkciju i identitet u ovom
svetu. Samo su se uslovi promenili.
Od
suštinske je važnosti da, pre nego što sebe ispitamo po pitanju naših života,
obnovimo svoje poznanje o tome šta je crkva. Mislim da je potrebno da naglasim
da nas Bog nije ostavio bez jasne objave po tom pitanju. U pismu nalazimo mnogo
stihova koji govore o zajednici spasenih, svetih, otkupljenih, zapečaćenih članova
Hristove Crkve.
Nemam
nameru da se danas bavim „mnogim stihovima“ nego bih se oslonio na ove stihove
koje smo pročitali na početku. Dobro poznajemo kako je apostol Pavle pisao o
crkvi, i znamo kako je brinuo o crkvi, i da je bio jedan od onih koje je osnova
mnogo zajednica i preko koga je Bog radio na očvršćivanju i ohrabrivanju crkve.
On je Crkvu poznavao, što bismo rekli „u dušu“.
Obratimo,
onda, posebnu pažnju na njegove reči da je crkva „telo Hristovo“!
Iz
tih njegovih reči želim da nam posebno naglasim tri važne stvari:
Crkva je zajednica sa
Hristom.
Obraćenje i spasenje koje smo doživeli su mnogo više od prihvatanja
sledbeništva i pokazivanja lojalnosti Hristu. To, mnogo više, je ugrađivanje u
zajedničko, jedinstveno duhovno telo, sa Hristom i sa drugim vernicima.
Naime,
kad smo prihvatili Božji poziv, kad smo poverovali u mogućnost spasenja, kad
smo se krstili, to nije bio samo formalni čin, to nije bila neka inicijacija u
neko društvo ili učlanjenje u neki klub. Ne! Apostol Pavle piše u Rimljanima
6:3,4 „Ili ne znate da smo svi mi, koji
smo kršteni u Hrista Isusa, u njegovu smrt kršteni? Tako smo mi krštenjem u
smrt zajedno s njim sahranjeni, da bismo, kao što je Hristos vaskrsnut iz
mrtvih očevom slavom, i mi na isti način živeli novim životom.“
Dakle,
taj čin je istovremeno značio naše umiranje, ali i početak našeg novog života i
pečat zajedništva sa Hristom, kojim smo ugrađeni u Njegovo Duhovno telo.
Postali smo jedno sa Hristom i On sa nama. Što znači da ne živimo samo za sebe
i od sebe, nego u Njemu i od Njega.
Ono
što je suština toga je da to zajedništvo sa Hristom ne zavisi od fizičke i
telesne veze, nego je duhovne prirode. Za duhovno pak biće nije važno da li je
na Ceraku ili Senjaku, Karabarmi ili Zemunu, Beogradu ili Novom Sadu, Srbiji
ili Švedskoj. Duhovno biće je povezano u jedinstveno telo, svezano silom
Svetoga Duha.
Drugo,
kad kažemo „telo Hristovo“ to nas upućuje na zajedništvo koje imamo kroz njega.
Crkva je živi organizam sa mnogo
udova koji funkcionišu kao jedno telo, podupirući, brinući , bodreći, hraneći i
braneći jedni druge. Svaki ud Hristovog tela, koliko god da je vezan u
zajedničko telo, toliko je i samostalan u svojoj funkciji. Bez obzira na
važnost biće vidljiv ili nevidljiv ali će se njegova funkcija itekako osećati u
zajedničkom telu.
Mi
volimo da nam sve bude vidljivo, i zato se najbolje osećamo kad možemo da se
sakupimo u svoje male grupe, zajednice, zajedničice, da zajedno pevamo, molimo,
govorimo, da vidimo i čujemo jednu druge.
Međutim,
sad smo uskraćeni za to. Ipak, nema te situacije koju Bog ne može učiti
korisnim tako da iz nje crpimo neko dobro. Neko će se pitati, kakvo dobro može
da se dobije iz ove nesrećne situacije? Pa, dobro koje smo svakako već dobili i
koje možemo da vidimo je nauk da, čak i kad se ne vidimo i ne obitavamo na
jednom mestu, važnost našeg postojanja i delovanja ne prestaje niti se
umanjuje. Hristovo telo nastavlja da živi i dalje, raste do mere koju mu je Bog
odredio u dobrim delima koje pripravio, čak i za ovakva vremena.
Još
jedna stvar, koje ja postala veoma očigledna i trebali bismo dobro da
preispitamo sebe gde smo i kako stojimo u tome, a to je naš odnos prema svetu u
kojem živimo, ali i prema drugim hrišćanima, koji nisu deo naše svetovne
zajednice, niti deo naše denominacije.
Mislim
i verujem da nikad, kao ovih dana, ne bismo smeli da se prepustimo tim
ograničenjima i podelama. Činjenica je da imamo zajedničkog neprijatelja i
zajedničkog Spasitelja. Spasitelj se brine za sve svoje telo, kako da ga
zaštiti i izvede na sigurno, a neprijatelj su trudi da odvoji za sebe što je
više moguće. Ne bismo mu u tome trebali pomagati.
Za
vreme poslednje večere Isus se molio za zajedništvo onih koji će tek verovati u
njega. Apostl Jovan je zapisao njegove reči, Jovan 17:20-24 „Ali ne molim samo za ove, nego i za one koji na njihovu reč veruju u
mene, da svi budu jedno, kao što si ti, Oče, u meni i ja u tebi, da i oni budu
jedno u nama, kako bi svet poverovao da si me ti poslao. Dao sam im slavu, koju
si ti dao meni, da budu jedno kao što smo mi jedno; ja u njima, a ti u meni, da
budu savršeno ujedinjeni, da zna svet da si me ti poslao, i da si ih ljubio kao
što si ljubio mene.“
Mi
nismo birali, niti ćemo ikad moći da biramo, s kim ćemo u telo Hristovo, to je
Njegov izbor. Sve po čemu se ljudi dele on je srušio, kao što kaže Pavle u
Galatima 3:26-28 „Verom u Isusa Hrista
sad ste svi sinovi Božiji; jer svi vi koji ste u Hrista kršteni - u Hrista ste
se obukli. Nema više ni Judejina ni Grka, nema ni roba ni slobodnjaka, nema
više ni muško ni žensko; jer ste svi vi jedno u Hristu Isusu.“
Zato
treba da molimo, podržavajmo, hrabrimo, slušamo one koji veruju kao i mi i drže
se Reči koju su nam preneli apostoli. Na taj način bićemo i sami ohrabreni da
nismo napušteni, nego se Bog, na razne načine, brine za nas.
Treće,
telo Hristovo je Božje oruđe u ovom setu.
Svrha svakog oruđa je da bude korisno i efikasno u delu za koje je osmišljeno,
u ovom slučaju za delo koje je Bog osmislio.
Međutim,
želim da kažem sledeće: Što se sveta tiče, duhovno nema ništa sa telesnim. Ali,
sve dok sa telesnim svetom delimo ovu Božju tvorevinu na kojoj živimo, dužni
smo da tom svetu pokazujemo i iskazujemo dobrodošlicu u Božije prisustvo. Kako
ćemo to činiti, zavisi od toga kako će nas Duh voditi. Želim da naglasim ovo –
to će zavisti od toga kako će nas Duh voditi. Ne zavisi od nas, ni od naših
želja, ni od naših planova ni od naše procene šta jeste dobro a šta nije. Zavisi
isključivo od Boga koji nas je, svakog ponaosob, opremio darovima i učinio
korisnim za celokupni plan koji ima za ovaj svet.
Svako
od nas svetu treba da svedoči o svojoj veri, svom spasenju, otkupljenju,
usinovljenju, ... i to je, uglavnom to. Ne treba da se mešamo u poslove ovog
sveta. Svet je prepun laži, kao što to možemo videti, bukavalno, u svakom
segmentu života. Svet se boriti za novi poredak, nove odnose među ljudima, novo
razumevanje porodice, seksualnosti i pravde, ili kako je to već sad udomaćeno
da se kaže – novu realnost. Svet će pokušati da uspostavi čak i novu religiju.
Šta
mi imamo sa tim? Ništa! Ostavimo njima njihove rasprave o novim tehnologijama,
medicinskim dostignućima, pravima homoseksualaca, pravima životinja i mnogim
drugim temama i držimo se onoga što nas čisti i priprema za susret sa našim
Bogom. Zbog toga, i kao zadatak i kao primer, neka sve što činimo bude samo iz
jednog razloga – da se proslavi Božje ime među svim ljudima.
To
je naša svrha i naše poslanje.
Dakle,
znajući sve ovo, možemo da, kroz to saznanje, ispitamo i svoje živote u veri.
I
to ispitivanje ne treba da bude da bismo otkrili neke pukotine ili greške,
naprotiv. To ispitivanje treba da predstavlja ohrabrenje kroz činjenicu da je
Bog sa nama i u nama, i da njegova Crkva ne zavisi od ljudskih slabosti nego od
Njegove sile.
Koliko
god da nam je teško, koliko god da su iskušenja velika, koliko god da smo
nestrpljivi, koliko god bismo mi želeli da se stanje promeni, moramo da
razumemo da je sve u Božjim rukama. Sve!
On
će odrediti kad je kraj kao što je odredio početak.
U
međuvremenu, mi smo pozvani da, ujedinjeni u jedno telo, živimo na slavu našeg
Boga, i da činimo dela koje nam je pripremio. I to ne samo za one unutra, nego
i za one napolju, među kojima smo so i svetlo. Našim životima treba da
ohrabrujemo one koji su unutra i da svedočimo onima koji su napolju. Posebno u
ovim vremenima koja su sad nastala.
Podsetimo
se stihova koje je apostol napisao crkvi u Solunu 1.Sol 4:11,12 a tiče se ponašanja
prema onima napolju „častoljubivo
nastojite da u miru živite, da gledate svoje stvari i da radite svojim rukama -
kao što smo vam naredili, da se dolično vladate prema onima koji su napolju, i
da vam ni od koga ništa ne treba.“
A
onda i ovih stihova za ohrabrenje nas koji smo unutra: „A Bog moj ispuniće svaku vašu potrebu po svom bogatstvu u slavi - u
Hristu Isusu.“ Filipljanima 4:19
Neka
Bog obilato blagoslovi sve vas koji ste ovo pročitali, i one kojima će te, po
reči Božjoj, biti na korist.
Pomolimo
se zajedno:
Gospode
naš, zahvaljujemo ti što si nas duhovno svezao sa sobom. Zahvaljujemo ti za sve
duhovne darove i blagoslove koje smo od tebe priili, i za one koje ćemo tek
primiti.
Vodi
nas, u ovom svetu, svojim stazama. Pomozi nam da se odupremo svakom iskušenju
da bismo mogli čisti stati pred tebe kad nas pozoveš k sebi.
Pomozi
nam da budemo dobri i uverljivi svedoci ljudima koji nisu sa tobom, i da ne
zaboravljamo ko smo, šta smo i koliko smo skupo plaćeni.
Neka
se slavi tvoje sveto ime, sada i uvek.
Amin!
