BOŽJE JE VREME I NAČIN, LJUDSKA JE POSLUŠNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 26. januar 2020.)

Pre neki dan razgovarao sam sa čovekom sa kojim sam, pre četrdeset godina, išao zajedno u školu. Bio je to kurtoazni razgovor od nekoliko minuta. Ipak, uspeo sam da mu kažem za moju veru, i crkvu, i on me je pitao: „Zar u XXI veku ti stvarno veruješ u to?“ Njegovo pitanje, sve se ćešće čuje, čak i među onima koji se deklarišu kao pripadnici neke religije.

Draga braćo i sestre, živimo u vreme velikih izazova za hrišćanstvo u celini, i za svakog hrišćanina ponaosob. Na sreću, mi koji živimo na ovom kontinentu, barem za sad, nismo izloženi progonstvima, niti strahujemo za sopstvenu sigurnost ili život, kao hrišćani u mnogim delovima sveta. Ne moramo da krijemo svoje biblije, možemo da koristimo sve blagodati savremenih komunikacija...

Mi smo izloženi mnogo suptilnijim iskušnjima konformizma, liberalizma, humanizma i svim vrstama kompromisa na koje nas poziva svet i svetski trendovi ... i sve to tako dobro zvuči, izgleda tako privlačno, korisno i ukusno

Rezultat toga je činjenica da lična vera mnogih, a sa tim i zajedništvo, slabi, povija se, iskrivljuje, postaje formalna i besplodna.

Zato je veoma važno da proveravamo svoje stajanje pred Bogom, i svoj odnos prema Reči.

Kao što je apostol Pavle napisao 2. Korinćanima 13:5 “Ispitajte sami sebe - da li ste u veri, proverite sami sebe.”

Danas ćemo čitati tekst koji je napisao evanđelista Luka 2:21-39.

Ove Lukine stihove čitamo kao zaključak svih događanja oko Božića. On, naime, opisuje detalje važne za sam identitet malog Isusa i za njegovo potvrđenje kao Spasitelja.

Ipak, ono što je mene privuklo ovim stihovima je očigledno isticanje ponašanja i postupaka ljudi u odnosu na Božije delovanje i Njegovu reč, što je uvek aktuelno, od samog početka pa do današnjeg dana.

Osim činjenice, da se Spasitelj rodio, poslušnost i potčinjenost Bogu i njegovoj reči, su, verujem, najvažije stvari na koje moramo da obratimo pažnju.

Dakle čitamo 2:21-39:

„I kad se navršiše osam dana za njegovo obrezanje, nadenuše mu ime Isus, kako ga nazva anđeo pre no što ga je majka začela.

I kad se navršiše dani njihova očišćenja - po Mojsijevom zakonu, odneše ga u Jerusalim da ga stave pred Gospoda, kao što je napisano u zakonu Gospodnjem: »Sve muško - što se prvo rađa - neka se posveti Gospodu«, i da prinesu žrtvu kako je rečeno u zakonu Gospodnjem: »Par grlica ili dva golupčeta«.

I gle, u Jerusalimu je živeo čovek po imenu Simeon, i to čovek pravedan i pobožan koji je očekivao Izrailjevu utehu, i Duh Sveti beše na njemu.

Njemu je Duh Sveti prorekao da neće videti smrti pre no što vidi Pomazanika Gospodnjeg. I nadahnut Duhom dođe u hram. I kad su roditelji unosili dete Isusa da postupe s njim po zakonskom običaju, uze ga na svoje ruke, blagoslovi Gospoda i reče: sad otpuštaš s mirom svoga služitelja, Gospode, po reči svojoj; jer su moje oči videle spasenje tvoje, koje si pripremio pred svim narodima, svetlost za prosvećenje mnogobožaca i slavu svoga naroda, Izrailja.

I njegov otac i majka čudili su se onome što se govorilo za njega. I blagoslovi ih Simeon, pa reče njegovoj majci Mariji: vidi, ovaj je određen da obori i podigne mnoge u Izrailju i za znak kome će se protiviti - a tebi samoj mač će probosti dušu - da se otkriju misli mnogih srca.

Bila je i proročica Ana, Fanuilova kći iz plemena Asirova; ona beše vrlo stara, od svoga devojaštva živela je s mužem sedam godina, a kao udovica do osamdeset i četiri godine, nije napuštala hram služeći Bogu postom i molitvom noću i danju. I u isti čas ona dođe i slavljaše Boga, i govoraše o njemu svima koji su čekali izbavljenje Jerusalima.

I kad svršiše sve po zakonu Gospodnjem, vratiše se u Galileju u svoj grad Nazaret.“

Siguran sam da ste, do sad, u mnogo navrata slušali o ovome šta se tada desilo u Hramu tog dana i o svedočanstvu koje su dali Simeon i Ana.

Tradicionalne hrišćanske crkve ovaj  događaj, proslavljaju kao praznik, koga nazivaju Sretenje ili Prikazanje Gospodnje.

Kolika je važnost celog tog događaja, ne treba posebno ni govoriti, i želim samo da napomenem da je ovo ostvarenja Božijeg proročanstva, koje je dato preko proroka Malahije 3:1„Tada će Gospod koga tražite iznenada doći u svoj Hram, doći će glasnik Saveza za kojim žudite.“

Gospod, nosilac novog Saveza se, dakle, pojavio u svom Hramu. To je izuzetno dobra i radosna  i važna vest. Bog je ispunio svoj Hram, svojom slavom.

Svaka reč svih proročanstava o Spasitelju i spasenju, oživela je i ispunila se. Poslušnost i potčinjenost Bogu, od strane vernih ljudi, dobila je nagradu. O onome što sledi i o svemu što je Hrist uradio, daće Bog, puno ćemo još govoriti.

Danas želim da vam usmerim pažnju na nekoliko stvari, o kojima ovde čitamo, a to su da se sve dešava u skladu sa voljom Božijom, na njegov način u Njegovo vreme, i po Zakonu koji je on uspostavio.

(1) Teško je bilo čekati Spasitelja, duga je bila tišina Božija nad obećanim narodom i nad celim svetom.

Ali, kad se ispunilo vreme, svet je dočekao svoje spasenje, kako je Bog odredio i na način na koji je Bog isplanirao. Jer, Bog je taj koji uspostavlja vremena i načine na koji deluje.

Mi, ljudi, smo, uglavnom, veoma nestrpljivi. Smislimo nešto u svojoj glavi, osmislimo i isplaniramo, i želimo da se stvari dese, onom brzinom koju smo zamislili (najčešće sad i odmah), i na način na koji smo mi to zamislili.

Na žalost, često se naši planovi ne ostvare, a naše želje se ne ispune. Objašnjenje je, najćešće, veoma jednostavno. Naši planovi ne uklapaju se u Božji plan ili drugim rečima nisu po Božjoj volji, iz raznoraznih razloga – ograničenost, preterivanja, pokušaji manipulacije, ... mislim da u marksističkoj literaturi postoji jedan izraz „sitno sopstvenički interesi“, koji najćešće i najbolje odgovara većini naših ličnih planova...  A pošto sve to nije u skladu sa Božjim planom, a sami nemamo doljno moći da utičemo na sve okolnosti koje definišu naš plan, onda nas, naravno, nepredviđene okolnosti ometaju i onemogućavaju da postignemo to što smo želeli.

Jakov je u svojoj poslanici to zapisao ovako, (4:13,14): „De sad vi koji govorite: danas ili sutra poći ćemo u taj i taj grad, i provešćemo onde godinu dana, i trgovaćemo, i zaradićemo; vi, koji ne znate šta će biti sutra. Jer kakav je vaš život? Vi ste vodena para koja se zamalo pokaže i onda nestane. Umesto da govorite: ako Gospod htedne, živećemo i učinićemo ovo ili ono.“

I to je, uglavnom, razlog svih uspeha ili neuspeha u našim životima. Jer, iznad svih naših planova, je Božji plan za celo stvorenje. Od životne je važnosti da budemo svesni te suštinske istine i činjenice – da je naš život samo čestica unutar Božijeg plana Spasenja, koji je uspostavljen mnogo pre nego što smo se mi rodili. Mnogo pre, nego što se bilo šta rodilo.

Pošto, za razliku od nas, Bog ima moć da sve stvari drži pod kontrolom, Njegov plan se uvek ostvaruje, na način na koji je to određeno, sa ciljem da sve bude na dobro onima koji se u Njega pouzdaju. Kao što zapisano u poslanici Rimljanima 8:28 – „a Bog u svemu radi za dobro onih koji ga ljube.“ 

Isto koliko je važno da to razumemo, još jednu važnu stvar, da čak i kad, ono što planiramo, molimo ili tražimo, bude u skladu sa voljom Božjom, moramo da se povinujemo vremenima koje je Bog uspostavio. Treba da razumemo da tek ono što sazri ima pravi ukus i korisno je za čoveka i na blagoslov je jedino ako dolazi iz Božije ruke (kao što nam je poznato sa početka Biblije).

Ponekad može da nam se čini da sve predugo traje, da nema rešenja, da nikad nećemo dočekati da se Božije obećanje ispuni ili da će nam Bog odgovori na molitvu. Nije to samo naš problem, i mnogi o kojima čitamo u Biblji, pa i neki proroci su se žalali iz istih razloga.

Međutim, reč koju je Bog dao Avakumu kaže za jedno viđenje (Avk 2:2) „... Ako se i zadrži, ti samo čekaj – sigurno će doći i neće zakasniti.“

I to je osnovni princip svega – sigurno će doći i neće zakasniti. Potrebno je da budmo strpljivi, ako ništa drugo, onda zbog toga što je on strpljiv sa nama.

Strpljenje je plod razboritosti, kažu Priče Solomunove 9:11i deo duhovno odeće koju oblače Božji izabranici, Kološanima 3:12.

Veoma je važno da imamo strpljenja i da čekamo na Božije delovanje. I da ga sa radošću dočekamo i uživamo tu blagodat koju dobijamo, jer Božije reči se ostvaruju u Njegovo vreme, i ne kasne.

(2) Božija reč je nepromenjiva i obavezujuća. Ovde čitamo o obrezanju osmog dana, i odlasku u hram nakon četrdeset dana. To su postupci koje je Bog uspostavio kao znak saveza između Sebe i Izrailja. (1. Mojsijeva 17:11-14; 2. Mojsijeva 13:2 i 12; 3. Mojsijeva 12:2-8.) Da muško dete, postane punovažni član jevrejske zajednice; da se majka očisti, i da se dete posveti Bogu. Neko može da kaže da je to samo jedan vid religioznosti. Međutim ... Pa, što se tiče Jevreje, one se ne bi baš složili sa tim. Posledica nepoštovanja ovih pravila podrazumevala je istrebljenje iz naroda.

Bog je uspostavio određeni red, granice i pravila. Onaj ko želi da bude poslušan Bogu i blagosloven, povinovaće se tom redu, poštovaće granice i držati se pravila. I to ne forme radi, nego sa punim razumevanjem šta te Božije odredbe znače.

Isus Hrist, je u potpunosti ispoštovao Zakon, da bismo mi bili bez obaveze u odnosu na Zakon.

Ipak, da budem jasan. Zakon nije ukinut, nego je zadovoljena svaka obaveza u odnosu na njega. Jer sam Isus kaže „Nemojte da mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke. Nisam došao da ih ukinem, nego da ih ispunim.“ Matej 5:17

Neki misle da je nešto ipak ostalo, pa vise na tom ostatku, i nemoćno se koprcaju, bez nade da će ikad moći da ispune to šta im je ostalo.

Braćo i sestre - sve je plaćeno, i obveznica je potpisana krvlju na Golgoti. Zakon nas ničim više ne obavezuje – ni posebnim danima, ni posebnom ishranom, ni posebnim delima ... ni bilo čime.

„Jer me je zakon Duha života u Hristu Isusu, oslobodio zakona greha i smrti.“ piše apostol Pavle, Rimljanima 8:1

Da li to znači da možemo da živimo kako želimo? Naravno da ne, iako neki, očigledno, misle drugačije, ali se varaju.

Božji Zakon ispunio je svoju svrhu, tako što smo svi, ogledavši se u njemu, prepoznali da smo grešni. Po istom tom Zakonu, greh nam je oprošten, jer je Hrist platio za sve.

Mi nastavljamo da živimo, ali ne kao dužnici Zakonu, nego kao novooživljeni u Duhu.

Zakon, sa svim njegovim odredbama jeste obesnažen, ali Božji zahtevi su ostali.

Pošto odgovor na Božije zahteve nije opcionalan, nikad nije ni bio, pa nije ni sad, mi smo, umesto da živimo po zakonu, postali oni koji tvore Zakon. Zakon je upisan u naša srca i postao je živ, i to tako što smo sa Hristom umrli po Zakonu, i sa njim oživeli, sa Zakonom upisanim u naša srca.

U poslanici Jevrejima 10:16 čitamo reči Svetog Duha „Ovo je Savez koji ću s njima sklopiti posle ovih dana, kaže Gospod: staviću svoje zakone u njihovo srce i upisati ih u njihove misli.“

Da li je to isti Zakon?

Hrist je rekao „Idite i sve narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, UČEĆI IH DA SE DRŽE SVEGA ŠTO SAM VAM ZAPOVEDIO.“ (Matej 28:19,20).

Koje su Hristove zapovesti?

Dve najveće su: „Voli Gospoda, svoga Boga, svim svojim srcem, svom svojom dušom, svom svojom snagom, i svim svojim umom,

i bližnjega svoga kao samog sebe.“

To svi znamo.

Međutim, u Novom zavetu možete da izbrojite oko sedamdesetak zapovesti kojima je Hrist definisao život onih koji žele da idu sa njim. Ni jedna od tih zapovesti ne odudaraju od Božijega Zakona, a posebno ne od Deset zapovesti, naprotiv. Ako otvorenog srca i uma prihvatate Hristove reči, videćete da Zakon nije nestao, da deset zapovesti nisu izbledele. Hristove zapovesti, možda zvuče drugačije, ali suštinski su iste.

On kaže, npr. ne sudi; odrekni se sebe; oprosti; daj caru carevo, a Bogu božije; prvi neka bude poslednji; ljubite jedni druge; ljubite neprijatelje svoje; idi pomiri se sa bratom ... i tako sedamdeset i više puta. Ponašajaći se u skladu sa tim vidimo da Zakon živi u onome koji je prihvatio Hrista.

Primetili ste da ljudi često, kad ih pitaš o grehu, odmah deklamuju deset zapovesti (doduše samo neke, najviše tri ili četiri) pa kažu – ne kradem, nikog nisam ubio, ...

Deset zapovesti su strašne, one otkrivaju stvari koje su lako proverljive i najčešće vidljive, i nekako su uzdignute na pijedestal vrhunskih moralnih i etičkih normi.

Ali, Isusove zapovesti, zadiru u unutrašnjeg čoveka, u suštinu bića svakog od nas.

Dakle, sav Zakon, dobio je novu dimenziju, uobličen Hristovim rečima, i potvrđen od strane Svetoga Duha. Naše ispunjavanje Njegovih zapovesti nije više radi telesnog pokazivanje, i opravdavanja pogrešnih postupaka, nego radi realnosti  u Duhu, očišćenja od greha, posvećenja i prihvatanja novog života, kojeg primaju oni koji primaju Hrista.  

„Jer oni koji žive po telu, misle na ono što je telesno, a oni koji žive po Duhu, na ono što je duhovno.“  Rimljanima 8:5

Dakle, ispunjavanje Božijih zapovesti nije stvar izbora, nego duhovni imperativ.

Naš opstanak u zajednici sa Hristom zavisi od toga, da li ćemo ili nećemo ispoštovati Njegove zahteve. Ne znam da li ću biti pretendeciozan, ali opstanak hrišćanstava zavisi od toga da li ćemo živeti po njegovim zapovestima ili nećemo.

Obrezanje malog Isusa bilo je od suštinske važnosti radi priključivanja jevrejskom narodu, po pravu Zakona, a time i ukazivanje na Božiju pravednost.

Isto je tako važno da hrišćani čine, ono što je ispravno pred Bogom, ali i pred ljudima. Nama nije potrebno obrezanje, da bismo pokazali kome pripadamo, jer ne samo da smo obrezali deo svoga tela, nego je celo telo umrlo zajedno sa njim, i sa njim vaskrslo.

Ali moramo da umremo!

Ili, kao što je Marijina žrtva za očišćenje, bila neophodna, jer drugačije ne bi mogla da uđe u Hram i pred Boga donese Isusa, tako je važno da mi predamo sebe i da budemo poslušni Hristovim zahtevima. Možemo da činimo šta god da činimo, da budemo dobri koliko god je moguće, da dajemo sve što imamo, ali moramo da stanemo pred Boga i da predamo svoj život u Njegove ruke, pod njegovim uslovima.

I tada, ne moramo da prinosimo ni jaganjce ni golubove, ne moramo da idemo ni u kakav, ljudskom rukom sazidan, hram da bismo se čistili – sami smo postali hram, jer nas je Bog očistio, i uselio se Duhom svojim Svetim, u nas.  

Ali, moramo da se predamo i moramo da budemo očišćeni.

Nije moguće biti i ostati u Božijem prisustvu i živeti po svojim pravilima.

Na žalost, mi isuviše često živimo po svojim pravilima , ne obazirući se na Božije zahteve, jer smatramo da smo slobodni i da našu slobodu ne treba da ograničavamo ni sa čim, pa čak ni tako trivijalnim stvarima, kao što su braća ili sestre ili crkva ili služba.

To je samo privid hrišćanstva, zavaravanje i sebe i drugih.

Jedini način da budemo Bogu po volji je da slušamo šta nam govori Njegov Sin – „ovo je Sin moj ljubljeni, Njega slušajte“ i to je jedini način da naš život bude zdrav i da napreduje.

„Jer ovo je ljubav prema Bogu: da se držimo Njegovih zapovesti. A Njegove zapovesti nisu teške.“ 1. Jovanova 5:3

(3) Tada će, sve što činimo, i što jesmo, biti posvećeno Bogu. Ništa nećemo ostavljati sa strane i za svaki slučaj, kao Ananija i Safira.

Naš pogled, naša očekivanja, biće okrenuta prema Bogu.

Luka u ovom pasusu pominje Anu i Simeona. Dvoje staraca, koji su većinu svog života proveli u Božijem hramu, iščekujući da se ispuni obećanje Božije. Njihovi životi, od trenutka kad su dali zavet pa do vremena susreta sa malim Isusuom i njegovim roditeljima, bili su posvećeni Bogu.

Bog je učinio, po svojoj milosti, da ovo dvoje dožive vrhunac svoje vere, gledajući svoje i spasenje sveg naroda.

Šta je poruka njihovih života?

Moliš li se? Očekuješ? Istrajavaš u nadi da će se Bog smilovati? Čini to! Bog će ti po svojoj milosti i volji, u svoje vreme, uzvratiti nagradom.

On je dobar i pravedan Bog, on je na prestolu, u svom hramu, u tvom srcu.

Moramo da budemo svesni činjenice da Bog, iako živimo u savremeno doba, i danas deluje na isti načina kao što je delovao u bilo kom delu istorije od kad je sve stvoreno.

On deluje u skladu sa svojom voljom.

Njegova Reč je i dalje na snazi. Iako živimo u doba slobode, jer nas je Hrist oslobodio za takav život, Božji zahtevi su i dalje na snazi, a Božji zakon i dalje oblikuje naš život. Promenila se samo naša uloga u tome.

Bog uzvraća po svojoj milosti, na svoj način, i u svoje vreme. Naši životi moraju da budu svedočanstvo tome.

Da li jeste ili će biti lako? Neće!

Ali je nagrada koja nam dolazi, dovoljna naknada za svaki uzdah, svaku suzu, svaki bol ili patnju, svaku brigu, svaku izgovorenu molitvu.

Amin!

TRI MUDRACA (Matej 2:1-12)

Protestantska evanđeoska crkva Beograd (četvrtak, 09. januar 2020)

“A kada se Isus rodio u Vitlejemu judejskom za vreme kralja Iroda, gle, dođoše mudraci sa istoka u Jerusalim i rekoše: gde je kralj judejski koji se rodio? jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i dođosmo da mu se poklonimo.

Čuvši to kralj Irod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, ispitivaše ih gde treba da se rodi Hristos. A oni mu rekoše: u Vitlejemu judejskom; jer je prorok tako napisao: »I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako nisi najmanji među vladalačkim gradovima Judinim; jer će iz tebe izići vladar koji će pasti narod moj, Izrailja«.

Tada Irod dozva tajno mudrace i ispita tačno od njih vreme kada se pojavila zvezda, i poslavši ih u Vitlejem reče: idite i ispitajte tačno o detetu; i kad ga nađete, javite mi da i ja dođem da mu se poklonim.

A oni poslušavši kralja odoše. I gle, zvezda koju videše na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade nad mestom gde beše dete. A kada videše zvezdu, obradovaše se veoma.

I ušavši u kuću videše dete sa Marijom, majkom njegovom, padoše ničice i pokloniše mu se, otvoriše svoja blaga i prinesoše mu darove, zlato, tamjan i smirnu.

I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se drugim putem u svoju zemlju.” Matej 2:1-12

Mudraci koji su došli, očekivali su da će vodeti kralja, onoga koji će sedeti na Davidovom tronu i vladati nad Božjim kraljevstvom. Sa tim saznanjem došli su, što je i za očekivati, u Jerusalim, pitajući za mesto gde je taj kralj rođen.

Jevreji, a sudeći i po ova tri mudraca, i nejevreji očekivali su rođenje kralja, ali definitivno niko nije očekivao ni pretpostavljao da će se on roditi na ovakav način, koji je, da budemo sasvim iskreni, potpuno neprimeren za jedno kraljevsko dete, budućeg vladara.

Ne znamo mnogo o ova tri mudraca. Znamo da su došli sa istoka. Postoje mnoga tumačenja ko su oni bili, odakle su došli i šta oni simbolišu. Pretpostavlja se da to što su sa istoka, govori da su došli iz Persije. Bili su od one vrste ljudi koji su imali određene titule, i na osnovu njih su, po istorijskim spisima, obavljali religijske dužnosti, bili su savetnici, administratori, pa čak i sakupljači poreza. Što znači da su bili pismeni, školovani i očigledno da su se, neki od njih, bavili i astronomijom i drugim naukama. Na put su krenuli privučeni otkrićem nove zvezde koja se pojavila na nebu, i koja ih je vodila na zapad prema Jerusalimu. Ipak, želim da naglasim da nigde u Bibliji ne možemo da nađemo podatak da su bili kraljevi, niti mogu da se pronađu njihova imena.  

Njihova imena su plod hrišćanske tradicije – Melkior, Valtazar, Kaspar, i ona imaju snažnu simboliku:

- Melkior, na hebrejskom znači ‘kralj svetla’;

- Valtazar,  dolazi od asirskoga “Bel-tus-assar” što znači ‘Bog štiti njegov život’; a

- Kaspar, na persijskom znači ‘čuvar blaga, rizničar’.

Osim toga, tradicija kaže da su bili različite boje kože, pa oni simbolično predstavljaju sva tri, tada poznata, kontineta – Evropu, Afriku i Aziju.

Ono što možemo sasvim pouzdano da tumačimo iz biblijskih stihova, su njihovi darovi koje su stavili pred Isusa

- tamjan, koji se prinosi Bogu

- zlato, koje se daruje kralju

- smirna, koja se daje čoveku.

Na taj način, ova tri dara, ukazuju na Hristovu pravu prirodu – Bog, čovek i kralj.

Sva ova simbolika, koja je očigledno bila veoma važna iako je objavljena samo u evanđelju koje je napisao Matej, govori nam veoma jasno da je rođeno dete Mesija, koji je došao ne samo Jevrejima, nego i neznabošcima, jer do spoznaje o njegovom rođenju i pravoj prirodi moguće je doći i kroz druge objave, koje je Bog ostavio u celom svom stvorenju. Tako ovde ima smisao onaj Pavlov stih koji piše Rimljanima 1:19,20 “ jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio. Čak i njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo, mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju, da nemaju”

On će u potpunosti ispuniti sve ono što je ljudima bilo nemoguće, pa i nezamislivo.

Ali mnogo više od simbolike, mene u ovom tekstu više privlači ono što su mudraci uradili i kako su se ponašali.

Mnogo toga možemo da naučio od ova tri mudraca.

Pavle je u 2. Korinćanima 13:5 napisao “Ispitajte sami sebe - da li ste u veri, proverite sami sebe.”

Ja ću da parafraziram ovo njegove reči – Ispitajmo sami sebe, da li smo mudri kao ova tri mudraca.

Evo i zašto.

Put sa istoka, ako su došli iz Persije, bio je dug, težak, opasan i skup. Da bi doputovali do Jerusalima morali su da napuste svoje poslove, imanja i da izlože svoje živote raznim opasnostima, putujuću kroz vrlo rizične krajeve. To je put koji je trajao nedeljama.

Ali oni su tražili novog kralja, Pomazanika, kojeg Nebo predskazuje, pa su, bez obzira na opasnosti, cenu i neudobnost, krenuli da ga traže.

Dakle, to nije bila odluka donesena u trenutku, nego plod dugotrajnog istaživanja, pročavanja i ozbiljnih priprema da se krene na put. Pri tome su sve, što je moglo da ih omete, stavili na stranu, i bili su odlučni da idu do kraja svog puta. Nisu se čak ni dovoumili oko toga da stanu pred, tada vladajućeg, opasnog Iroda.

I iako su imali mnogo saznanja, opet su bili mudri i pitali za put i vreme.

Potrebna nam je takva mudrost da, iako smo uvereni da znamo puno, opet pitamo i potvrđujemo svoja saznanja, od onih koji su možda pozvaniji od nas za neke stvari.

Setite se onog Etiopljanina koji čita Pismo, i kaže da ništa ne razume. Ipak, razumeo je toliko koliko je bilo dovoljno da dođe u Jerusalim i da se pokloni pred Bogom i prinese svoju žrtvu. Ali, to mu nije bilo dovoljno, pa mu prilazi Filip i pita ga – razumeš li ti to što čitaš. A on kaže, kako ću razumeti, ako me neko ne uputi, pa poziva Filipa u kola da ga ovaj pouči.

Jedan od znakova mudrosti je traženje novih saznanja i držanje uma otvorenim. Pogotovo kad je u pitanju proučavanje Biblije.

Živimo u vremenu kad jako malo proučavamo, jer smo na instant teologiji. Dostupno nam je sve pripremljeno i prožvakano. Potrebno je samo da upamtimo i da reprodukujemo. Zato  mnogi deluju tako duhovni i načitani. Velik broj hrišćana nauči parole i omiljenih propovednika, i to je to, ali tu prestaje sva dubina i bogatstvo Božije reči.

Istinu vam govorim. Često na društvenim mrežama možete naći stihove, koje neko nakači, o kojima nije uopšte razmišljao, a kamo li istraživao, i promakne mu suština, ili reč ili kontekst. Zvuči dobro, a ne znači ništa ili još gore, bude potpuno pogrešno. Najgore od svega je što, tako oskudno znanje, onda smatramo kao sasvim dovoljno i ne istražujemo niti proširujemo svoju spoznaju Boga. 

Mudraci su sledili Njegovu zvezdu. Nije tu bilo mnogo svetla, ali su je oni sledili, i nisu se dvoumili da pitaju. Radili su po onome što im je bilo dostupno i prihvatali ono što im je Bog još nadodao.

Da li sledimo ono šta sa sigurnošću znamo, živimo li u svetlu onoga što vidimo, i smatramo da je to dovoljno i da nam više ništa ne treba? Da li se zadovoljavamo se time što smo naučili puno parola, a od prakse, sem uzvikivanja istih, nema mnogo? 

Ili pak, kao mudri dozvoljavamo Bogu da nas i dalje izgrađuje i obasjava život svojim svetlom?  

Svrha njihovog putovanja bila je da se poklone kralju, da ga proslave i daju mu svoje blago. Šta je svrha našeg putovanja? Odgovor na ovo pitanje, ukazuje na mnoge stvari koje nam se dešavaju u hrišćanskom životu.  

Kao što sam već pomenuo, mudrace ništa ih nije omelo na putovanju – ni neprilike, ni teškoće, ni opasnosti ni trošak.

Uveren sam da je ovo jedna od lekcija koja nam je itekako potrebna. Isuviše često i nebrojeno mnogo, ima prepreka, koje nas ometaju u našem dolasku da se poklonimo Bogu.

Nekad je to društvo, nekad je glavobolja, nekad raspoloženje, pa posao, pa porodica ... ma znate sve razloge koji iskoče i ispreče se, baš u trenutku kad treba da se ide u zajednicu na službu.

U poslednje vreme često čujete, posebno od mlađih, da nije baš najvažnija stvar na svetu doći na službu. Posebno što se čini da često niko ni ne primeti da li si došao ili ne.

Ipak, nije stvar u samom dolasku, stvar je u onome što dobijamo dolaskom.

Potpuno je jasno da bi se sve oko Isusovog rođenja, i uopšte oko tih događaja, desilo upravo kao što se desilo, i da mudraci nisu došli, nikome to ne bi ni nedostajalo, niti bi ceo događaj izgubio na važnosti. O tome svedoči i činjenica da ni Markovo, ni Lukino ni Jovanovo evađelje ne opisuju ovaj događaj, i ništa im ne nedostaje.

Dakle, sam događaj rođenja Hristovog ne bi izgubio ništa od svoje vrednosti, ali mudraci bi bli na ozbiljnom guvitku. Oni bi izgubili krunu svog truda, nagradu za svoju potragu i blagoslov svoje vere.

Isto je i sa nama. Npr. ova služba četvrtkom se dešava i dešavala bi se da nas je samo dvoje, ili da nas je tristo. Istina vizuelno je lepše videti crkvu od tristo nego od tri člana, ali u suštini služba je služba. Na gubitku su samo oni koji nisu tu – nemaju udela u zajedništvu, u moltivi, u reči, u davanju, u slavljenju, dakle, u upravo onim stvarima kojima Bog obogaćuje našu veru, podstiče je da raste i sazreva.

Revnost i želja da se bude deo hrišćanske službe i okupljanja su dokaz da razumemo Božiju reč, i prihvatamo istine koje nam ona daje.

Ne okuplja se jedna hrišćanska zajednica nekoliko puta u toku nedelje, zato što je to tako nekome palo na pamet ili zato što tako naša denominacija to propisuje. Razumevajući ono šta je Bog objavio kroz proroke i apostole – crkva se okuplja iz potrebe da ohrabrujemo, poučavamo, tešimo i pomažemo jedni drugima, ali i iz želje da proslavlja svog Boga i Spasitelja u zajdništvu Božije porodice.

Iako ne mogu da kažem da nije važno, ali suština svega nije u broju dolazaka ili nedolazaka na službu. Suština je u onome što dajemo i šta primamo kad smo zajedno.

Mudraci sigurno ne bi bili zadovoljni da su potegli toliki put, a da su na kraju stigli u pećinu iz koje je Isus sa porodicom već otišao, i da su tamo zatekli pastire koji bi im prepričali svoju verziju događaja.

Oni su se pokrenuli da se susretnu sa nebeskim Pomazanikom, i ništa sem toga nije moglo da zadovolji i opravda sav njihov trud.

Proučavali su Pisma, proroke, proučavali su nebo, i jedino susret sa tim Novorođenim kraljem, bio je ono što su očekivali i trebali.

Oni sami su posvedočili onim što su znali, ali su takođe bili zadivljeni događajem kome su bili svedoci i blagosloveni susretom koji su doživeli.

Mi smo, danas, u jedinstvenoj poziciji u istoriji. Zbog toga kad smo i gde smo rođeni mi možemo da otvorimo Pismo i da pročitamo celu priču o Isusu. Mi možemo da znamo sve o Njegovom rođenju, životu, smrti i vaskrsenju.

I upravo zbog toga ne bismo trebali da budemo zadovoljni time da ćemo se samo pojaviti na nekoj službi, u nekoj crkvi, nego treba da se radujemo i nadamo da ćemo od Boga primiti ono što nam je obećao, a da ćemo mi sa svoje strane dati ono što imamo.

Vrlo važan i neodvojiv deo ove priče o tri mudraca, je njihovo darivanje. Kao što sam rekao na početku, njihovi darovi bili su zlato, tamjan i smirna.  Svaki od ovih darova je lekcija za sebe.

Primetite da u ovoj priči, mudraci ne daruju Iroda ničim, iako je on na vlasti. Ali on je bio okrutan i zao čovek, koji je naredio da se pobiju sva deca mlađa od dve godine. Ubio je svoju rođenu majku, ženu i tri sina. On je pravi kontrast tek rođenom Isusu - vladar ovog svetna pokvaren i zao do srži, naspram dolazećeg vladara, punog milosti, kojemu je vlast na ramenu, koji je Knez Mira.

Želim ovde da kažem da je i ovo veoma važna lekcija – ulagujemo se i iskazujemo čast vladarima ovog sveta, bez obzira na njihovu pokvarenost, a uskraćujemo Bogu darove koji mu pripadaju.

Kako merimo svoju ljubav prema Bogu i Isusu? Notifikovanjem koliko puta smo došli u crkvu, ili striktnim držanjem naučenih doktrina ...

Ipak, pravi test može biti i jeste, davanje Bogu od najboljeg što imamo, baz zadrške i bez kakulacija.

Kainova žrtva je bio deo onoga što mu je izraslo, bez biranja ili odvajanja, i nije ga praktično koštala ništa. Avelj je prineo od prvine, a od prvine pretilinu. Najbolje od najboljeg, za Najboljeg.

Dar košta. I nije najvažnije materijalna vrednost, nego ono koliko smo sebe uložili u to.

Vidite, darovi mudraca su pažljivo izabrani, i sa poniznošću prineseni.

To su najveće i najvažnije lekcije za nas. Bog zaslužuje da ga tražimo, da mu se poklonimo i da mu predamo sve svoje najbolje.

On će nam dati,u skladu sa svojom voljno, dobrotom i mološću dati, sve što nam je potrebno.

Amin