TRI MUDRACA (Matej 2:1-12)

Protestantska evanđeoska crkva Beograd (četvrtak, 09. januar 2020)

“A kada se Isus rodio u Vitlejemu judejskom za vreme kralja Iroda, gle, dođoše mudraci sa istoka u Jerusalim i rekoše: gde je kralj judejski koji se rodio? jer smo videli njegovu zvezdu na istoku i dođosmo da mu se poklonimo.

Čuvši to kralj Irod uplaši se, i sav Jerusalim s njim. I sabravši sve prvosveštenike i književnike narodne, ispitivaše ih gde treba da se rodi Hristos. A oni mu rekoše: u Vitlejemu judejskom; jer je prorok tako napisao: »I ti Vitlejeme, zemljo Judina, nikako nisi najmanji među vladalačkim gradovima Judinim; jer će iz tebe izići vladar koji će pasti narod moj, Izrailja«.

Tada Irod dozva tajno mudrace i ispita tačno od njih vreme kada se pojavila zvezda, i poslavši ih u Vitlejem reče: idite i ispitajte tačno o detetu; i kad ga nađete, javite mi da i ja dođem da mu se poklonim.

A oni poslušavši kralja odoše. I gle, zvezda koju videše na istoku, iđaše pred njima dok ne dođe i stade nad mestom gde beše dete. A kada videše zvezdu, obradovaše se veoma.

I ušavši u kuću videše dete sa Marijom, majkom njegovom, padoše ničice i pokloniše mu se, otvoriše svoja blaga i prinesoše mu darove, zlato, tamjan i smirnu.

I pošto su u snu bili poučeni da se ne vraćaju Irodu, vratiše se drugim putem u svoju zemlju.” Matej 2:1-12

Mudraci koji su došli, očekivali su da će vodeti kralja, onoga koji će sedeti na Davidovom tronu i vladati nad Božjim kraljevstvom. Sa tim saznanjem došli su, što je i za očekivati, u Jerusalim, pitajući za mesto gde je taj kralj rođen.

Jevreji, a sudeći i po ova tri mudraca, i nejevreji očekivali su rođenje kralja, ali definitivno niko nije očekivao ni pretpostavljao da će se on roditi na ovakav način, koji je, da budemo sasvim iskreni, potpuno neprimeren za jedno kraljevsko dete, budućeg vladara.

Ne znamo mnogo o ova tri mudraca. Znamo da su došli sa istoka. Postoje mnoga tumačenja ko su oni bili, odakle su došli i šta oni simbolišu. Pretpostavlja se da to što su sa istoka, govori da su došli iz Persije. Bili su od one vrste ljudi koji su imali određene titule, i na osnovu njih su, po istorijskim spisima, obavljali religijske dužnosti, bili su savetnici, administratori, pa čak i sakupljači poreza. Što znači da su bili pismeni, školovani i očigledno da su se, neki od njih, bavili i astronomijom i drugim naukama. Na put su krenuli privučeni otkrićem nove zvezde koja se pojavila na nebu, i koja ih je vodila na zapad prema Jerusalimu. Ipak, želim da naglasim da nigde u Bibliji ne možemo da nađemo podatak da su bili kraljevi, niti mogu da se pronađu njihova imena.  

Njihova imena su plod hrišćanske tradicije – Melkior, Valtazar, Kaspar, i ona imaju snažnu simboliku:

- Melkior, na hebrejskom znači ‘kralj svetla’;

- Valtazar,  dolazi od asirskoga “Bel-tus-assar” što znači ‘Bog štiti njegov život’; a

- Kaspar, na persijskom znači ‘čuvar blaga, rizničar’.

Osim toga, tradicija kaže da su bili različite boje kože, pa oni simbolično predstavljaju sva tri, tada poznata, kontineta – Evropu, Afriku i Aziju.

Ono što možemo sasvim pouzdano da tumačimo iz biblijskih stihova, su njihovi darovi koje su stavili pred Isusa

- tamjan, koji se prinosi Bogu

- zlato, koje se daruje kralju

- smirna, koja se daje čoveku.

Na taj način, ova tri dara, ukazuju na Hristovu pravu prirodu – Bog, čovek i kralj.

Sva ova simbolika, koja je očigledno bila veoma važna iako je objavljena samo u evanđelju koje je napisao Matej, govori nam veoma jasno da je rođeno dete Mesija, koji je došao ne samo Jevrejima, nego i neznabošcima, jer do spoznaje o njegovom rođenju i pravoj prirodi moguće je doći i kroz druge objave, koje je Bog ostavio u celom svom stvorenju. Tako ovde ima smisao onaj Pavlov stih koji piše Rimljanima 1:19,20 “ jer ono što se može saznati o Bogu njima je poznato; Bog im je objavio. Čak i njegove nevidljive osobine, njegova večna sila i božanstvo, mogu se od stvorenja sveta jasno sagledati, ako se na njegovim delima promatraju, da nemaju”

On će u potpunosti ispuniti sve ono što je ljudima bilo nemoguće, pa i nezamislivo.

Ali mnogo više od simbolike, mene u ovom tekstu više privlači ono što su mudraci uradili i kako su se ponašali.

Mnogo toga možemo da naučio od ova tri mudraca.

Pavle je u 2. Korinćanima 13:5 napisao “Ispitajte sami sebe - da li ste u veri, proverite sami sebe.”

Ja ću da parafraziram ovo njegove reči – Ispitajmo sami sebe, da li smo mudri kao ova tri mudraca.

Evo i zašto.

Put sa istoka, ako su došli iz Persije, bio je dug, težak, opasan i skup. Da bi doputovali do Jerusalima morali su da napuste svoje poslove, imanja i da izlože svoje živote raznim opasnostima, putujuću kroz vrlo rizične krajeve. To je put koji je trajao nedeljama.

Ali oni su tražili novog kralja, Pomazanika, kojeg Nebo predskazuje, pa su, bez obzira na opasnosti, cenu i neudobnost, krenuli da ga traže.

Dakle, to nije bila odluka donesena u trenutku, nego plod dugotrajnog istaživanja, pročavanja i ozbiljnih priprema da se krene na put. Pri tome su sve, što je moglo da ih omete, stavili na stranu, i bili su odlučni da idu do kraja svog puta. Nisu se čak ni dovoumili oko toga da stanu pred, tada vladajućeg, opasnog Iroda.

I iako su imali mnogo saznanja, opet su bili mudri i pitali za put i vreme.

Potrebna nam je takva mudrost da, iako smo uvereni da znamo puno, opet pitamo i potvrđujemo svoja saznanja, od onih koji su možda pozvaniji od nas za neke stvari.

Setite se onog Etiopljanina koji čita Pismo, i kaže da ništa ne razume. Ipak, razumeo je toliko koliko je bilo dovoljno da dođe u Jerusalim i da se pokloni pred Bogom i prinese svoju žrtvu. Ali, to mu nije bilo dovoljno, pa mu prilazi Filip i pita ga – razumeš li ti to što čitaš. A on kaže, kako ću razumeti, ako me neko ne uputi, pa poziva Filipa u kola da ga ovaj pouči.

Jedan od znakova mudrosti je traženje novih saznanja i držanje uma otvorenim. Pogotovo kad je u pitanju proučavanje Biblije.

Živimo u vremenu kad jako malo proučavamo, jer smo na instant teologiji. Dostupno nam je sve pripremljeno i prožvakano. Potrebno je samo da upamtimo i da reprodukujemo. Zato  mnogi deluju tako duhovni i načitani. Velik broj hrišćana nauči parole i omiljenih propovednika, i to je to, ali tu prestaje sva dubina i bogatstvo Božije reči.

Istinu vam govorim. Često na društvenim mrežama možete naći stihove, koje neko nakači, o kojima nije uopšte razmišljao, a kamo li istraživao, i promakne mu suština, ili reč ili kontekst. Zvuči dobro, a ne znači ništa ili još gore, bude potpuno pogrešno. Najgore od svega je što, tako oskudno znanje, onda smatramo kao sasvim dovoljno i ne istražujemo niti proširujemo svoju spoznaju Boga. 

Mudraci su sledili Njegovu zvezdu. Nije tu bilo mnogo svetla, ali su je oni sledili, i nisu se dvoumili da pitaju. Radili su po onome što im je bilo dostupno i prihvatali ono što im je Bog još nadodao.

Da li sledimo ono šta sa sigurnošću znamo, živimo li u svetlu onoga što vidimo, i smatramo da je to dovoljno i da nam više ništa ne treba? Da li se zadovoljavamo se time što smo naučili puno parola, a od prakse, sem uzvikivanja istih, nema mnogo? 

Ili pak, kao mudri dozvoljavamo Bogu da nas i dalje izgrađuje i obasjava život svojim svetlom?  

Svrha njihovog putovanja bila je da se poklone kralju, da ga proslave i daju mu svoje blago. Šta je svrha našeg putovanja? Odgovor na ovo pitanje, ukazuje na mnoge stvari koje nam se dešavaju u hrišćanskom životu.  

Kao što sam već pomenuo, mudrace ništa ih nije omelo na putovanju – ni neprilike, ni teškoće, ni opasnosti ni trošak.

Uveren sam da je ovo jedna od lekcija koja nam je itekako potrebna. Isuviše često i nebrojeno mnogo, ima prepreka, koje nas ometaju u našem dolasku da se poklonimo Bogu.

Nekad je to društvo, nekad je glavobolja, nekad raspoloženje, pa posao, pa porodica ... ma znate sve razloge koji iskoče i ispreče se, baš u trenutku kad treba da se ide u zajednicu na službu.

U poslednje vreme često čujete, posebno od mlađih, da nije baš najvažnija stvar na svetu doći na službu. Posebno što se čini da često niko ni ne primeti da li si došao ili ne.

Ipak, nije stvar u samom dolasku, stvar je u onome što dobijamo dolaskom.

Potpuno je jasno da bi se sve oko Isusovog rođenja, i uopšte oko tih događaja, desilo upravo kao što se desilo, i da mudraci nisu došli, nikome to ne bi ni nedostajalo, niti bi ceo događaj izgubio na važnosti. O tome svedoči i činjenica da ni Markovo, ni Lukino ni Jovanovo evađelje ne opisuju ovaj događaj, i ništa im ne nedostaje.

Dakle, sam događaj rođenja Hristovog ne bi izgubio ništa od svoje vrednosti, ali mudraci bi bli na ozbiljnom guvitku. Oni bi izgubili krunu svog truda, nagradu za svoju potragu i blagoslov svoje vere.

Isto je i sa nama. Npr. ova služba četvrtkom se dešava i dešavala bi se da nas je samo dvoje, ili da nas je tristo. Istina vizuelno je lepše videti crkvu od tristo nego od tri člana, ali u suštini služba je služba. Na gubitku su samo oni koji nisu tu – nemaju udela u zajedništvu, u moltivi, u reči, u davanju, u slavljenju, dakle, u upravo onim stvarima kojima Bog obogaćuje našu veru, podstiče je da raste i sazreva.

Revnost i želja da se bude deo hrišćanske službe i okupljanja su dokaz da razumemo Božiju reč, i prihvatamo istine koje nam ona daje.

Ne okuplja se jedna hrišćanska zajednica nekoliko puta u toku nedelje, zato što je to tako nekome palo na pamet ili zato što tako naša denominacija to propisuje. Razumevajući ono šta je Bog objavio kroz proroke i apostole – crkva se okuplja iz potrebe da ohrabrujemo, poučavamo, tešimo i pomažemo jedni drugima, ali i iz želje da proslavlja svog Boga i Spasitelja u zajdništvu Božije porodice.

Iako ne mogu da kažem da nije važno, ali suština svega nije u broju dolazaka ili nedolazaka na službu. Suština je u onome što dajemo i šta primamo kad smo zajedno.

Mudraci sigurno ne bi bili zadovoljni da su potegli toliki put, a da su na kraju stigli u pećinu iz koje je Isus sa porodicom već otišao, i da su tamo zatekli pastire koji bi im prepričali svoju verziju događaja.

Oni su se pokrenuli da se susretnu sa nebeskim Pomazanikom, i ništa sem toga nije moglo da zadovolji i opravda sav njihov trud.

Proučavali su Pisma, proroke, proučavali su nebo, i jedino susret sa tim Novorođenim kraljem, bio je ono što su očekivali i trebali.

Oni sami su posvedočili onim što su znali, ali su takođe bili zadivljeni događajem kome su bili svedoci i blagosloveni susretom koji su doživeli.

Mi smo, danas, u jedinstvenoj poziciji u istoriji. Zbog toga kad smo i gde smo rođeni mi možemo da otvorimo Pismo i da pročitamo celu priču o Isusu. Mi možemo da znamo sve o Njegovom rođenju, životu, smrti i vaskrsenju.

I upravo zbog toga ne bismo trebali da budemo zadovoljni time da ćemo se samo pojaviti na nekoj službi, u nekoj crkvi, nego treba da se radujemo i nadamo da ćemo od Boga primiti ono što nam je obećao, a da ćemo mi sa svoje strane dati ono što imamo.

Vrlo važan i neodvojiv deo ove priče o tri mudraca, je njihovo darivanje. Kao što sam rekao na početku, njihovi darovi bili su zlato, tamjan i smirna.  Svaki od ovih darova je lekcija za sebe.

Primetite da u ovoj priči, mudraci ne daruju Iroda ničim, iako je on na vlasti. Ali on je bio okrutan i zao čovek, koji je naredio da se pobiju sva deca mlađa od dve godine. Ubio je svoju rođenu majku, ženu i tri sina. On je pravi kontrast tek rođenom Isusu - vladar ovog svetna pokvaren i zao do srži, naspram dolazećeg vladara, punog milosti, kojemu je vlast na ramenu, koji je Knez Mira.

Želim ovde da kažem da je i ovo veoma važna lekcija – ulagujemo se i iskazujemo čast vladarima ovog sveta, bez obzira na njihovu pokvarenost, a uskraćujemo Bogu darove koji mu pripadaju.

Kako merimo svoju ljubav prema Bogu i Isusu? Notifikovanjem koliko puta smo došli u crkvu, ili striktnim držanjem naučenih doktrina ...

Ipak, pravi test može biti i jeste, davanje Bogu od najboljeg što imamo, baz zadrške i bez kakulacija.

Kainova žrtva je bio deo onoga što mu je izraslo, bez biranja ili odvajanja, i nije ga praktično koštala ništa. Avelj je prineo od prvine, a od prvine pretilinu. Najbolje od najboljeg, za Najboljeg.

Dar košta. I nije najvažnije materijalna vrednost, nego ono koliko smo sebe uložili u to.

Vidite, darovi mudraca su pažljivo izabrani, i sa poniznošću prineseni.

To su najveće i najvažnije lekcije za nas. Bog zaslužuje da ga tražimo, da mu se poklonimo i da mu predamo sve svoje najbolje.

On će nam dati,u skladu sa svojom voljno, dobrotom i mološću dati, sve što nam je potrebno.

Amin