ODEĆA DECE BOŽJE

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja, 30. april 2017.)

“Odeća ne čini čoveka.” kaže narodna mudrost. Ja bih dodao tome “ali mnogo govori o sobi koja je nosi.” Lično mislim da je odeća, često najjasniji vanjski pokazatelj unutrašnjih dešavanja u čoveku.

Ljudi su spremni da plate velike sume novca za odeću, kako bi prikazali sebe u najboljem svetlu. Postoji prava nauka koja se ozbiljno bavi pitanjem oblačenja. I pri tom ne mislim samo na modnu industriju. Postoje stručnjaci koji poseduju znanje koja boja ili kombinacija odeće najbolje pristaje za određenu priliku. To znanje obilato koriste, npr. holivudski režiseri, pa glumce oblače u skladu sa karakterom koji moraju da odigraju. I to deluje.

Na znam da li ste primetili, ali govornici često imaju kravatu koja je u oštrom kontrastu sa odelom koje nose, ili imaju bilo šta upadljivo oko vrata ili na prsima. Zašto! Taj kontrast privlači pažnju slušalaca i usmerava ih na osobu koja je pred njima. Potpuno nesvesno ljudi su privučeni kontrastom u oblačenju.

Ponekad je interesantno obratiti pažnju na to kako su ljudi oko nas obučeni. Tu svašta vidite i naučite. Možete da vidite svakojake stilove oblačenja.

Tinjedžeri, na primer, biraju odeću koja, bukavalno, šokira. Ta odeća prenosi poruku, vrlo jasnu i vrlo glasnu “Ej, evo me ovde. Pogledajte me! Još uvek ne mogu da se odlučim ko sam i šta sam!”

Utešno je to što će većina od njih, za koju godinu prerasti tu želju da šokiraju i naći će svoje mesto koja će biti sasvim dovoljno da zadovolji njihove potrebe da budu primećeni. Tada se i odeća menja, kao i sav javni nastup.

Možete da vidite ljude, muškarce i žene, koji svojom odećom, doduše bezuspešno, pokušavaju da pobede godine, koje su iz ozbiljno stigle ... Neke ljude po odeći prepoznajete šta i gde rade, neke možete da prepoznate u šta veruju, itd. itd.

Nekad su se ljudi prepoznavali po odeći koja je bili karakteristična za kraj iz kog su dolazili. Danas je to skoro sasvim iščezlo.

Odeća je oblikovala epohe i društva, ali su i društva oblikovala odeću.

Biblija takođe veliki akcenat stavlja na oblačenje. Svešteničke odore na primer, opisane su do najsitnijih detalja (2.Mojsijeva 39:1-43). U Mojsijevom Zakonu postoje pravila, šta se oblači sa čime, a šta ne; ko šta sme da oblači, a šta ne. Oduvek, pa tako i dan danas, zajednice vernih, polažu veliku pažnju na to šta se oblači, i kako; šta je dozvoljeno, a šta ne, itd. Podsetite se samo odlomka o nošenju marama, iz 1. Korinćanima 1, ili upozorenje o ženskoj odeću u poslanici Timoteju. Dakle, ono što nas pokriva, u stvari otkriva šta se dešava sa nama i u nama.

Apostol Pavle, koristi sliku oblačenja, nekoliko puta u svojim poslanicama, uviđajući važnost tog rituala za svakog čoveka. Naravno, on ne govori o ovim krpama koje imamo na sebi (iako su neke krpice prave dragocenosti), već govori o oblačenju novog čoveka. Jednom prilikom, u poslanici Efescima, on govori o oblačenju duhovne vojne opreme – 6:14 – jer vojnik mora biti spreman za rat, pogotovo ako je rat protiv tako opasnog protivnika. Ali svaki vojnik ima i svoj dom, svoju kuću, svoje mesto gde je u „civilu“.

Hrišćanin, u neprestanom duhovnom ratu u svetu u kojem živi, ima mesto, utočište, i sklonište od rata. Za svakog hrišćanina to je njegova lokalna crkva. I u toj crkvi, on je obučen u civilno odelo. On je tu, onakav kakva jeste. Njegova duhovna odeća, koja je pokazatelj njegovog duhovnog stanje, slika njegovog, hrišćanskog, karaktera, identiteta i vere – na najboljoj je proveri u crkvi, među svojima

I tako, Pavle piše Kološanima, jednoj takvoj crkvi kao što smo recimo mi, kakvo bi naše duhovno odelo trebalo da izgleda, da se ne nađemo goli pred Bogom, i osramoćeni pred ljudima.  

“Obucite, dakle, kao Božji izabranici, sveti i voljeni, milosrdno srce, ljubaznost, poniznost, krotkost, strpljivost. Podnosite jedan drugoga i opraštajte ako imate nešto jedan protiv drugoga. Kao što je Gospod oprostio vama, tako i vi opraštajte. A preko svega ovoga obucite ljubav – ona je spona savršenstva.

Neka Hristov mir, na koji ste pozvani u jednom telu, vlada u vašem srcu i budite zahvalni. Neka Hristova reč u vama bogato prebiva dok sa svom mudrošću poučavate i opominjete jedan drugoga i dok sa zahvalnošću u svom srcu pevate psalme, hvalospeve i duhovne pesme Bogu. I što god da činite rečju ili delom, sve činite u ima Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu Ocu kroz njega.“ Kološanima 3:12-17

Pre svega želim da vam ukažem, da vas podsetim, na to ko smo mi. To je toliko važno da razumemo, da prihvatimo i da u tome živimo.

Mi nismo tamo neki.

MI smo Božji izabranici, sveti i voljeni,

-          Biti Božji izabranik znači da nas je Bog svojom voljom izabrao da svoje. Nije mu to niko izabrao, niti mu je to ko nametnuo, niti je zbog nečije preporuke ili zarade. Uopšte uzev, niko ne može Boga niti zadužiti niti primorati na nešto.

Božji izabranik je onaj koji je poslušan Božjim zahtevima, i veran u izvšavanju Božije volje. Za one koje je Bog izabrao, a izabrao ih je upravo zbog toga jer su odgovorili na njegov poziv, i standard života i ponašanja mora da bude iznad uobičajenih standarda ljudi koji nemaju to izabranje.

Naravno ovo ne znači da govorimo o predestinaciji. Ne, nego govorimo o tome da je Bog za svoje izabrao one koji će se odazvati njegovom pozivu i koji mu se pokoravaju. Kao što je to i sam Isus, jasno i javno objavio – „ko su moja braća? Oni koji slušaju Božiju reč i izvršuju je.“

-          Biti svet, znači biti odvojen. „Stoga, izađite izmađu njih i odvojite se, govori Gospod. Ništa nečisto ne dotičite, i ja ću vas pirimiti.“ 2. Korinćanima 6:17 (Isaija 52:11). Mi smo sveti jer je Bog svet. Svetost zahteva odvajanje od ovog sveta i odbacivanje njegovih lažnih vrednosti i morala, i posvećenje Božijoj svrsi i planu, koji ima za nas.

-          Biti voljen, i to voljen od Boga, kao što su to hrišćani je posebna privilegija. Nema veće motivacije za uzvišen život od toga. Hrišćanski Bog se ne postavlja kao neko nedodirljivo biće koje s visine i s omalovažavanjem gleda da ljudski rod. Njegova ljubav prema ljudima, a posebno prema onima koji su mu poslušni je toliko velika da mu nikakva žrta nije bila prevelika ili preskupa.

-          Ponekad, kad nam na um padne misao    da nas niko ne voli, setimo se Božije ljubavi.

Sve tri ove stvari, koje je Pavle nabrojao imaju za cilj jedno – da nama koji smo izabrani, posvećeni i voljeni ukaže na to da smo drugačiji od svega ostalog što je Bog stvorio i što živi i miče se.

I mi takvi, drugačji, treba i da smo obučeni drugačije. Samo da kažem to nisu mantije, ni marame, ni duge haljine, ...

Naše hrišćanskog odelo, koje treba da obučemo i nosimo, i da po njema budemo prepoznati su, kaže apostol Pavle, „milosrdno srce, ljubaznost, poniznost, krotkost, strpljivost, podnošenje i opraštanje i ljubav“

Ovih sedam osobina, koje je neophodno da obučemo u našem životu, čini da uvek budemo jasno vidljivi kao Božji izabrani, oprani i posvećeni ljudi.

Broj sedam se, inače, u bibliji pojavljuje kao broj svetosti, punine i savršenstva. Sedam je broj u stvaranju, po sedam je godina Jakov služio za Liju i Rahilju; sedam je krava mršavih i debelih; sedam je žižaka na zlatnom svećnjaku; sedam je Božjih duhova, ... sedam je osobina koje čine da budemo najsličniji Hristu.

Te osobine moraju da budu, i jesu, neizostavni deo, da se tako izrazim, duhovne garderobe dece Božije. Te osobine, ne samo da su korisne, nego su i ukras našeg karaktera i nas samih kao dece Božije. Bog uvek očekuje i ima najbolje za svoju decu.

Milosrdno srce. Milosrđe je kad čovek date ono što mu je potrebno, a nije to zaslužio.

Isus je saosećao sa narodom jer je video da su kao ovce bez pastira. Zbog toga je iskazao veliko milosrđe, donoseći ljudima blagoslov umesto kazne; nagrađujući nas životom koji nismo zaslužili, i oslobađajući nas od smrti koju smo zaslužili.

Svet je danas isti kao i u vreme dok je On bio na zemlji. Možda smo tehnološki napredovali, ali sa aspekta pogubljenosti se ništa nije promenilo.

Onako kako je Bog iskazao milosrđe nama, On očekuje da i mi budemo milosrdni preme drugima. Treba da imamo „sluha“ za ljude – da brinemo o njihovim potrebama, problemima, lutanjima, slabostima, a ne da se brinemo o tome kako će biti kažnjeni.

Sažaljenje je rod milosrdnog srca, i to je ono što je ljudima danas neophodno potrebno. Ne samo onima napolju, nego i nama unutra.  

Dobrota tj.ljubaznost. Ljubazna dobrota iskazuje stav i brigu za dobro mog bližnjeg isto kao i za sopstveno dobro, a ponekad i više od toga. Sveti Duh to naglašava na nekoliko mesta, na primer „Ništa ne činite iz častoljublja ili sujete, nego u poniznosti jedan drugoga smatrajte većim od sebe.“ Filipljanima 2:3

Poniznost. Poniznost je veoma interesantna, teška, ali izuzetno korisna osobina. Prorok Mihej kaže (6:8) „Već ti je pokazao, čoveče, šta je dobro. Evo šta Jahve traži od tebe: da činiš ono što je pravo, da voliš privrženost i da ponizno živiš pred svojim Bogom.“

Poniznost nije slabost. Mi ponekad idemo iz krajnosti u krajnost pa, ne razumevajući šta poniznost jeste, sami sebe potpuno omalovažavamo ili se precenimo pa se nadujemo. I u jednom i u drugom slučaju postanemo beskorisni za Božije delo, smrtonosno opasni za sebe, i ruglo za one oko nas. Poniznost, je iskrena, istinita i realna spoznaja samoga sebe u odnosu na Boga, a time i odnosu na druge ljude.

Budimo realni, ništa nemam što nisam primio, pa nemam čime ni da se ponosim ni da se uzdižem.

Ali nisam ni slab, jer je onaj koji je u meni silniji i jači od svega što me okružuje. Ponizan sam jer njegova sila postaje vidljiva kroz moju slabost. „Kad sam slab, onda sam jak!“ – Kad se ponizim onda se uzvisujem, a ne nadimam!

Krotkost. Krotkost je, ukratko rečeno, osobina koja silu drži pod kontrolom. Kratak je samo onaj ko je jak, i potpuno je svestan jačine koju poseduje. Toliko je jak da može sebi da dozvoli da izgleda slab i da mu to ništa ne znači.

Krotki su, obično, oni koji znaju da će njihova krotkost ohrabriti, podržati, podstaći.

Isus je bio krotak, kao jagnje. Od njegove krotkosti, svi mi imamo koristi.

Strpljivost.  Strpljenje je stanje kad se krotkost pokazuje pre najvećim izazovima i podn najvećim iskušenjima. Isus kaže „Budi veran do smrti, i daću ti venac života.“  (Otkrivenje 2:10).

Podnosite jedni druge i da opraštajte jedni drugima. Opraštanje mora da bude isto onakvo kakvoje oproštenje Božije za nas. Ako neko ima nešto protiv nekoga, neka oprosti. Oproštenje je dar, a ne dostignuće. To nije nešto što možemo da zaradimo, ili je nagrada koju možemo da osvojimo, ili neka vredna medalja kojom možemo da se ponosimo. Pravo oproštenje je poklon koji poklanjamo nekome ko to ni ne zaslužuje.

Kad oprostimo ne smemo zadržati ništa što bi nas stalno podsećalo na to šta smo oprostili, jer onda to i nije oproštenje.

Kad smo obukli novog čoveka, promenila su se sva pravila. Ljutnaj mora da ode, osveta ne dolazi u obzir. Sav sud prepustili smo Bog, počev od onog koji je nad nama.

Ljubav, je cement, koji sve što sam do sad napomenuo drži zajedno. To je gornja haljina našeg bića. Pokrivalo svega što jesmo.

Ništa od rečenog ne može da funkcioniše bez ljubavi. Ona pobuđuje milosrđe, ljubaznost, poniznost, krotkost, strpljenje i opraštanje.

Ljubav svemu što jesmo daje smisao. Ona je spona savršenstva.

REZULTAT

Kad hrišćani obuku, tj. kad poseduju osobe o kojima sam govorio, njihov život postaje jasno vidljiv, privlačan i pun blagodati.

Ta blagodat oseća se na svakom koraku i u svakom segmentu života. Ipak, apostol Pavle ovde izdvaja tri: mir, zahvalnost i obilovanje u reči (pesmi, duhovnim himnama...)

Mir

Apostol Pavle u poslanici Rimljanima 8:6 kaže „Jer telo smera k smrti, a Duh smera životu i miru.“

Ponekad se zapitamo: Zašto nemam mir? Otkud te stalne borbe, nezadovoljstva, sumnje, rastrzanost u mom životu? Zašto stalno nešto tražim i ne mogu da nađem, i zašto sam nezadovoljan onim što nalazim?

Odgovor je više nego jednostavan – zati što nemam osobine novorođenog čoveka. Sa novim životom dolazi i mir. Duhovnost se iskazuje kroz te osobine.

Zahvalost

Da li ste primetili da je zahvalnost prirodno stanje duhovnih osoba.

Bog zaslužuje svaku zahvalnost koju možemo da iskažemo. Ponekad u tome baš oskudevamo. Kao da ne razumemo da se ništa, što imamo ili dobijamo, ne podrazumeva samo sebi.

Obilovanje u reči

Obilovanje u reči nije samo čitanje Pisma, iako je to veoma važna stvar, koji nikad ne možeš dovoljno jako naglasti. Ipak, obilovanje u reči je, na primer i pevanje.

Mi ovde, u našoj zajednici, imamo pesmaricu sa neverovatnim bogatstvom reči. Svaka pesma je, uistinu, mala propoved. Mala, ali silna. Otpevamo je za tri – četiri minuta, a kažemo više, nego neko od nas, za sat vremena propovedanja. I što je posebno važno, ovo svako može da govori. I ne samo da može, nego i treba, kaže Reč.

Jako je važno da ovo bude deo našeg istinskog hrišćanskog života. Jer, kao što sam rekao na početku, zajednica sa drugom decom Božjom je utočište, odmorište, hrabrilište, i naravno mesto gde možemo da rastemo, razvijamo se i sazrevamo do mere koju je Bog odredio za svakoga od nas.

Uvek imajte na umu, da ste deca Božija, narod Božji, sveštenstvo Božije – kao takvi, sve što činimo i jesmo treba da bude pod imenom i u ime našeg Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.

Čineći tako proslavljamo Boga. Odnosno činimo sve što je do nas da se slava Božija očituje, prvo među njegovima, a onda na ovom svetu u kojem živimo.

Neka nas Bog, u svemu tome, obilno blagosilja  imenom svog Sina, Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista.  

Amin!

DAJ SVOJE NAJBOLJE HRISTU!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, propoved, četvrtak 13. april 2017.)

Matej 26:1-16

Na početku 26tog poglavlja, Matej započinje poslednju veliku celinu svog evanđelja. I ne samo Matej, o tome pišu i Marko i Luka i Jovan. Sva četvorica evanđelista zajedno, daju nam jasnu i detaljnu priču svih događaja koji su se desili pre samog Uskrsa Isusa Hrista.

Tu celinu bismo sasvim slobodno mogli da nazovemo Hristove muke, kako bismo opisali poslednje događaje o tome kako je izdat, osuđen, koliko je patio i na kraju, kako je ubijen.

Isus će biti razapet u toku velike pashalne sedmice, praznika koji je za jevreje imao poseban značaj, a u prenesonom smislu, i za svakog od nas.

Mnogi su ga  zamrzeli, i postavili za sebi cilj da ga ubiju. Priliku da konačno uspeju u tome, Hristovi neprijatelji dobili su u slabosti jednog od Njegovih, koji je bio spreman da ga proda za trideset serbrnjaka.

Ali, između te dve stvari – slepe mržnje, i besramnog izdajstva, Matej je smestio jednu prelepu priču o pravoj ljubavi i posvećenosti Bogu

.

To je priča o tome kako je jedna žena, tokom večere u Vitaniji, na kojoj je i Isus bio prisutan, a samo dva dana pre praznika Pashe, pomazala ga skupocenim uljem.

Žena

Matej i Marko su zabeležila da je Isusu prišla žena i počela da ga pomazuje uljem. Apostol Jovan nam u svom evanđelju (12:3) otkriva da je ta žena, niko drugi do Marija - Martina i Lazarova sestra. Ona je bila uvek i potpuno fokusirana na Isusa. Kad je bio u njenoj kući, čitamo da je sedela kod Isusovih nogu, i slušala njegova poučavanja i razgovore koje je vodio, dok je njena sestra Marta služila. Ona je bila ta koja ga je dočekala kad je došao da vaskrsne Lazara. Ona je iskreno volela Isusa, i volela je da sluša šta je on govorio, i nije želela da izgubi ni jedan trenutak koji je mogla da provede u Njegovoj blizini.

Ne znam da li ste ikad primetili, kad ste čitali o ovome, da Marta, njena sestra, i ovde služi, a Marija, ponovo radi nešto sasvim drugačije, nešto što ima veze samo sa Isusom, i što Njega izdvaja od svih i svega. I od svih ljudi i od sveg događaja koji se trenutno dešava ona je izabrala da se posveti samo Njemu.

Dok je drugima važan događaj, Mariji je važan Isus, i ono što je važno Njemu.  

Dar

Iz Matejevog pričanja vidimo da je Marija izlila na Isusa veoma skupo ulje koje je bilo u alabasterskoj posudi. Marko nadopunjuje Mateja i govori nam (14:3) da je to bilo skupoceno ulje od narda. Luksuzan miris donesen je iz Indije. Nard je čuvan u luksuznim flašicama koje su sprečavale da ishlapi. Vrednost ovog mirisa bila je veoma velika, a Marko nas obaveštava da je cena onog što je Marija upotrebila bila oko 300 denara. Ako se uzme da je jednodevna nadnica bila jedan denar, to praktično znači da je ulje koje je Marija izlila na Isusa vredelo skoro koliko godišnja nadnička plata.

Bez obzira na ekonomski status Marije, Marte i Lazara, ovo je bio jedan veoma skup i, moglo bi se reći, čudnovat poklon, čak i ako su bili veoma bogati.  

Žalbe

U svakom slučaju, učenici su to okarakterisali kao preterano i nepotrebno rasipanje.

Istina je da ružnoća nikad nije previše daleko od lepote. I ovde čitamo kako učenici prigovaraju i gunđaju zbog skupocenosti ovog poklona. “Čemu ovo razbacivanje? Taj parfem smo mogli prodati i novac podeliti siromasima.”

Marko kaže da su to mumlali sebi u bradu, a Jovan je mnogo direktniji  i kaže da je to nezadovoljstvo predvodio Juda, koji je držao kasu, i koje je iz te kase krao novac.

Juda je bio inicijator ovog gunđanja, i njegova nezadovoljstvo uticalo je na ostale, koji nisu ni bili svesni njegovih pravih motiva.

U čisto praktičnom smislu, ova primedba imala je određenog smisla. Jer to je stvarno puno novca i stvarno bi mnogo siromašnih ljudi moglo time da se, barem malo, pomogne. Ali, suština primedbe nije bila ta, nego sasvim drugačija.

Poslednje o čemu je Juda brinuo bili su siromašni. On se polakomio za ovoliko novca i bilo mu je krivo što on nije zavšio u njegovim rukama.

I to nam govori jednu važnu lekciju, o tome koliko jedna loša osoba može da utiče na mnoštvo bezazlenih ljudi. I koliko bezazleni ljudi mogu da budu zavedeni, ukoliko ne vode računa šta rade i koga slede.

Moramo biti svesni da, ponekad naizgled dobre inicijative, imaju u pozadini loše motive.

Značaj ovog događaja

Isus je ispravio svoje učenike, ukazujući na to da je, ono što je Marija učinila, dobro i stvarno neophodno. Ona ga je pomazala za sahranu. Kasnije, on će biti položen u grob u žurbi i neće biti moguće izvršiti određenu pripremu za sahranu. Marija je unapred učinila ono što je bilo neophodno.

Koliko je Isus cenio njen postupak, i koliko mu je on bio važan, svedoče nam njegove reči o tome, da će, zajedno sa evanđeljem, priča o onome što je ona učila biti uvek prenošeno.  I evo, danas, dve hiljade godina kasnije, mi je pominjemo i njeno delo ispiriše nas na ponovo preispitivanje našeg odnosa sa Hristom, i na jačanje odanost i ljubav prema Njemu.

LEKCIJA ili šta iz svega ovoga možemo da naučimo

Treba da volimo i služimo Isusu sa najboljim što imamo, a ne sa ostacima ili stvarima koje nam nisu važne.

Mojsijev Zakon zahtevao je od Izraelaca da daju prvine od svega što imaju i to tako što će izabrati ponajbolje od svega – i od prinosa i od stoke.

Pročitajte Malahiju 1:13 „„A kad dovodite ukradenu, sakatu ili bolesnu životinju da je prinesete na žrtvu, zar da je primim od vas?“ kaže Gospod““

Vidite, Bog je odbacio žrtve koje su ljudi prinosili jer to i nisu bile žrtve, nego način da se reše onog što im je bilo samo na teret. Bog nije to tražio od njih.

Nigde, u celom Pismu, nećete naći da je negde zapisano – daj ono što ti pretekne, uradi ovo ako te ne mrzi, dođi na službu ako stigneš, ...

Bog od ljudi traži najbolje što mogu, i najbolje od onog što imaju, zato jer On uvek daje sve najbolje onima koji mu pripadaju.

Setite se da je Kainova žrtva bila odbačena, a Aveljeva prihvaćena. Zašto? Zato što je Kain pokupio sa polja kako mu je došlo pod ruku – a Avalje je birao, od najbolje stoke, nabolje grlo, od najboljeg grla najbolje parče.

Ono što dajemo Bogu, ne sme da bude manje vredno od onoga što nam ostane.

Marija, očigledno nije merila svoj poklon. Ona je izuzetnu dragocenost, koju je posedovala, bez razmišljanja, i usprkos kritikama, upotrebila za Isusa.

Zašto? Postoji samo jedan odgovor: ljubav.

Osećaj dužnosti ili obaveza, pa čak ni duboka zahvalnosti, ne mogu da nas motivišu na ovakvu vrstu darežljivosti. Ovo može biti samo plod ljubavi.

Jer ljubav se nikad ne preračunava, ne kalkuliše; nikad ne razmišlja o tome koliko minimalno mora da da da bih ispunla obavezu; ljubav želi da daje neograničeno i neobavezno; kad ljubav daje, ona daje sve što ima, i opet misli da je ono što je dala premalo.

Možemo da kažemo da nismo ni počeli da budemo hrišćani ako razmišljamo o tome da Hristu i njegovoj crkvi dajemo samo onoliko koliko je to neophodno da se ne osramotimo.

Možemo li iskreno da se preispitamo o tome, kako dajemo Gospodu? Da li dajemo najbolje od svog vremena, energije, novca, … ili samo ono što nam pretekne, ostane ili ono što nam više ne treba ili više ne želimo? Da li, drugim rečima, stavljamo Gospoda na prvo mesto kad treba da dajemo, ili mu nudimo sitniš iz džepa (ponekad bukvalno) našeg života?

Marijin dar, kao i dar one simorašne udovice o kojoj piše Marko u 12. poglavlju, postavlja standard pravog, iskrenog, i bogobojaznog hrišćanskog davanja.

Ništa, što damo Isusu, nije uzalud, nije bačeno niti besmisleno.

Učenici (i/ili Juda) su pitali “Čemu ovo rasipanje?” ili “Zašto ovo uništavanje?”.

Sve skupoceno ulje, u potpunosti je potrošeno kad je sud otvoren. I možda su oni bili u pravu pitajući se čemu to, i da li je sve to moglo drugačije, praktičnije da se utroši dajući siromasima.

Ipak, mislim da je veoma loše, čak bih rekao zlo i potpuno pogrešno reći, da je nešto što je dato Isusu rasipanje ili gubitak.

Isus je glava crkve, ona je Njegovo telo. Stoga, davanje u crkvu nije i ne može biti gubitak. Sve što radimo i dajemo i sprovodimo u crkvi nikad nije i ne može biti gubitak.

Ako u crkvu daješ novac, ili svoju energiju, ili svoje vreme, ili bilo šta drugo što može da se da, neka to bude velikodušno i prosto. Ne meri i ne usteži se. Sve što daš Gospodu neće biti uzalud. Bog sve blagosilja i bogato uzvraća onima koji Njemu daju čista srca.

Naravno oni koji daju ne gledajući koliko daju, oni koji su svim srcem posvećeni Bogu, doživeće nerazumevanje od drugih.

Učenici su sasvim promašili poentu i svrhu onog što je Marija uradila. Umesto da su je pohvalili, kao što je to Isus učinio, oni su je kritikovali zbog razbacivanja.

Osuđivanje je uvek nezahvalan posao, i treba ga prepustiti Bogu, jer je on jedini koji pravedno može da presudi takve stvari.

Kad se u potpunosti predamo Hristu, neko će takav naš stav protumačiti potpuno pogrešno. Neko će možda reći da se izdižemo ili da želimo da zadivimo druge. Da se foliramo, ili da preterujemo. Čak i braća i sestre to mogu da kažu, pogotovo ako ono što činimo izaziva osećaj krivice kod onog koji nije učinio ni ono što je trebalo, a kamo li i nešto više od toga.

Šta da radimo sa tim mogućim nerazumevanjem? Ne brinite za to! To je nešto gde baš ništa ne možete da promenite. Bez obzira da li vas neko ne razume ili osuđuje, problem je u njemu, a ne u vama.

Ali budite spremni na to, i ne dozvolite da vam neko oduzima radost i blagoslov vašeg zajedništva sa Bogom.

Očigledno, Marija se nije baš mnogo potresla zbog gunđanja učenika. Nema ni tračka nagoveštaja da su je žaoke apostola sprečile da završi sa predivnim delom koji je započela i završila, pomazavši Gospoda.

Za kraj bih rekao ovo.

Neke poslove u službi je potrebno uraditi pre, nego druge. Nemaju svi poslovi iste prioritete ni isti značaj.

Isus kaže da je služenje siromasima hvale vredan cilj, ali da, ponekad nije nephodan u odnosu na trenutak dešavanja.

Učenici će uvek imati priliku da čine dobro siromasima, ali neće uvek imati Isusa među sobom.

Marijina posvećenost je toliko važnije koliko je bila hitna i neophodna.

U nastojanjima da činimo dobro, moramo neprestano da se molimo Bogu za mudrost da budemo sigurni da prvo činimo ono što je najneophodnije. Beskonačno je mnogo poslova dobra koja treba učiniti za ovaj svet. Želimo da budemo takve sluge, koje će činiti ono što je stvarno važno i potrebno.

Marijino delo i nastup su predivno svedočanstvo o tome kako se postavljaju prioriteti. Prvo ono što je prvo, a posle sve ostalo.

Naš život mora da bude posvećen Njemu i u skladu sa njim ili je, inače, sve besmisleno.

Život, utrošen u Njegovoj službi, nikad nije izgubljen ni uzaludan.

U svetlu toga, osvrnimo se na praznik koji je pred nama. Uskrs je nešto najvažnije što se u ovom svetu ikada dogodilo. Usmerimo svoju pažnju na taj događaj. Ništa drugo, sem toga, nije važno u ovom trenutku. Isus je položio život pred svog (i našeg) Oca, da se ostvari Njegova volja.

Možda može da nam se čini da je to moglo drugačije, da Isus baš i nije morao toliko da pati, da je cena previsoka, da je sve to malo preterano.

Ali onda se setimo beskonačne ljubavi koju Bog ima za nas. Jer on nas je toliko zavoleo, da svog Sina dao, da svako ko u Njega veruje, ne propadne nego da ima život večni,

Za Njega nije bilo preskupo da da svoj život. Skupoceni, sveti, bezgrešni život. 

Dakle, Isus nije došao na ovaj svet, da bismo mi plakali, nego da bismo uživali u najvećoj radosti koju možemo da zamislimo. On je došao da nam da najbolje što ima – samog sebe i večni život koji donosi sa sobom.

Amin!