DAJ SVOJE NAJBOLJE HRISTU!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, propoved, četvrtak 13. april 2017.)

Matej 26:1-16

Na početku 26tog poglavlja, Matej započinje poslednju veliku celinu svog evanđelja. I ne samo Matej, o tome pišu i Marko i Luka i Jovan. Sva četvorica evanđelista zajedno, daju nam jasnu i detaljnu priču svih događaja koji su se desili pre samog Uskrsa Isusa Hrista.

Tu celinu bismo sasvim slobodno mogli da nazovemo Hristove muke, kako bismo opisali poslednje događaje o tome kako je izdat, osuđen, koliko je patio i na kraju, kako je ubijen.

Isus će biti razapet u toku velike pashalne sedmice, praznika koji je za jevreje imao poseban značaj, a u prenesonom smislu, i za svakog od nas.

Mnogi su ga  zamrzeli, i postavili za sebi cilj da ga ubiju. Priliku da konačno uspeju u tome, Hristovi neprijatelji dobili su u slabosti jednog od Njegovih, koji je bio spreman da ga proda za trideset serbrnjaka.

Ali, između te dve stvari – slepe mržnje, i besramnog izdajstva, Matej je smestio jednu prelepu priču o pravoj ljubavi i posvećenosti Bogu

.

To je priča o tome kako je jedna žena, tokom večere u Vitaniji, na kojoj je i Isus bio prisutan, a samo dva dana pre praznika Pashe, pomazala ga skupocenim uljem.

Žena

Matej i Marko su zabeležila da je Isusu prišla žena i počela da ga pomazuje uljem. Apostol Jovan nam u svom evanđelju (12:3) otkriva da je ta žena, niko drugi do Marija - Martina i Lazarova sestra. Ona je bila uvek i potpuno fokusirana na Isusa. Kad je bio u njenoj kući, čitamo da je sedela kod Isusovih nogu, i slušala njegova poučavanja i razgovore koje je vodio, dok je njena sestra Marta služila. Ona je bila ta koja ga je dočekala kad je došao da vaskrsne Lazara. Ona je iskreno volela Isusa, i volela je da sluša šta je on govorio, i nije želela da izgubi ni jedan trenutak koji je mogla da provede u Njegovoj blizini.

Ne znam da li ste ikad primetili, kad ste čitali o ovome, da Marta, njena sestra, i ovde služi, a Marija, ponovo radi nešto sasvim drugačije, nešto što ima veze samo sa Isusom, i što Njega izdvaja od svih i svega. I od svih ljudi i od sveg događaja koji se trenutno dešava ona je izabrala da se posveti samo Njemu.

Dok je drugima važan događaj, Mariji je važan Isus, i ono što je važno Njemu.  

Dar

Iz Matejevog pričanja vidimo da je Marija izlila na Isusa veoma skupo ulje koje je bilo u alabasterskoj posudi. Marko nadopunjuje Mateja i govori nam (14:3) da je to bilo skupoceno ulje od narda. Luksuzan miris donesen je iz Indije. Nard je čuvan u luksuznim flašicama koje su sprečavale da ishlapi. Vrednost ovog mirisa bila je veoma velika, a Marko nas obaveštava da je cena onog što je Marija upotrebila bila oko 300 denara. Ako se uzme da je jednodevna nadnica bila jedan denar, to praktično znači da je ulje koje je Marija izlila na Isusa vredelo skoro koliko godišnja nadnička plata.

Bez obzira na ekonomski status Marije, Marte i Lazara, ovo je bio jedan veoma skup i, moglo bi se reći, čudnovat poklon, čak i ako su bili veoma bogati.  

Žalbe

U svakom slučaju, učenici su to okarakterisali kao preterano i nepotrebno rasipanje.

Istina je da ružnoća nikad nije previše daleko od lepote. I ovde čitamo kako učenici prigovaraju i gunđaju zbog skupocenosti ovog poklona. “Čemu ovo razbacivanje? Taj parfem smo mogli prodati i novac podeliti siromasima.”

Marko kaže da su to mumlali sebi u bradu, a Jovan je mnogo direktniji  i kaže da je to nezadovoljstvo predvodio Juda, koji je držao kasu, i koje je iz te kase krao novac.

Juda je bio inicijator ovog gunđanja, i njegova nezadovoljstvo uticalo je na ostale, koji nisu ni bili svesni njegovih pravih motiva.

U čisto praktičnom smislu, ova primedba imala je određenog smisla. Jer to je stvarno puno novca i stvarno bi mnogo siromašnih ljudi moglo time da se, barem malo, pomogne. Ali, suština primedbe nije bila ta, nego sasvim drugačija.

Poslednje o čemu je Juda brinuo bili su siromašni. On se polakomio za ovoliko novca i bilo mu je krivo što on nije zavšio u njegovim rukama.

I to nam govori jednu važnu lekciju, o tome koliko jedna loša osoba može da utiče na mnoštvo bezazlenih ljudi. I koliko bezazleni ljudi mogu da budu zavedeni, ukoliko ne vode računa šta rade i koga slede.

Moramo biti svesni da, ponekad naizgled dobre inicijative, imaju u pozadini loše motive.

Značaj ovog događaja

Isus je ispravio svoje učenike, ukazujući na to da je, ono što je Marija učinila, dobro i stvarno neophodno. Ona ga je pomazala za sahranu. Kasnije, on će biti položen u grob u žurbi i neće biti moguće izvršiti određenu pripremu za sahranu. Marija je unapred učinila ono što je bilo neophodno.

Koliko je Isus cenio njen postupak, i koliko mu je on bio važan, svedoče nam njegove reči o tome, da će, zajedno sa evanđeljem, priča o onome što je ona učila biti uvek prenošeno.  I evo, danas, dve hiljade godina kasnije, mi je pominjemo i njeno delo ispiriše nas na ponovo preispitivanje našeg odnosa sa Hristom, i na jačanje odanost i ljubav prema Njemu.

LEKCIJA ili šta iz svega ovoga možemo da naučimo

Treba da volimo i služimo Isusu sa najboljim što imamo, a ne sa ostacima ili stvarima koje nam nisu važne.

Mojsijev Zakon zahtevao je od Izraelaca da daju prvine od svega što imaju i to tako što će izabrati ponajbolje od svega – i od prinosa i od stoke.

Pročitajte Malahiju 1:13 „„A kad dovodite ukradenu, sakatu ili bolesnu životinju da je prinesete na žrtvu, zar da je primim od vas?“ kaže Gospod““

Vidite, Bog je odbacio žrtve koje su ljudi prinosili jer to i nisu bile žrtve, nego način da se reše onog što im je bilo samo na teret. Bog nije to tražio od njih.

Nigde, u celom Pismu, nećete naći da je negde zapisano – daj ono što ti pretekne, uradi ovo ako te ne mrzi, dođi na službu ako stigneš, ...

Bog od ljudi traži najbolje što mogu, i najbolje od onog što imaju, zato jer On uvek daje sve najbolje onima koji mu pripadaju.

Setite se da je Kainova žrtva bila odbačena, a Aveljeva prihvaćena. Zašto? Zato što je Kain pokupio sa polja kako mu je došlo pod ruku – a Avalje je birao, od najbolje stoke, nabolje grlo, od najboljeg grla najbolje parče.

Ono što dajemo Bogu, ne sme da bude manje vredno od onoga što nam ostane.

Marija, očigledno nije merila svoj poklon. Ona je izuzetnu dragocenost, koju je posedovala, bez razmišljanja, i usprkos kritikama, upotrebila za Isusa.

Zašto? Postoji samo jedan odgovor: ljubav.

Osećaj dužnosti ili obaveza, pa čak ni duboka zahvalnosti, ne mogu da nas motivišu na ovakvu vrstu darežljivosti. Ovo može biti samo plod ljubavi.

Jer ljubav se nikad ne preračunava, ne kalkuliše; nikad ne razmišlja o tome koliko minimalno mora da da da bih ispunla obavezu; ljubav želi da daje neograničeno i neobavezno; kad ljubav daje, ona daje sve što ima, i opet misli da je ono što je dala premalo.

Možemo da kažemo da nismo ni počeli da budemo hrišćani ako razmišljamo o tome da Hristu i njegovoj crkvi dajemo samo onoliko koliko je to neophodno da se ne osramotimo.

Možemo li iskreno da se preispitamo o tome, kako dajemo Gospodu? Da li dajemo najbolje od svog vremena, energije, novca, … ili samo ono što nam pretekne, ostane ili ono što nam više ne treba ili više ne želimo? Da li, drugim rečima, stavljamo Gospoda na prvo mesto kad treba da dajemo, ili mu nudimo sitniš iz džepa (ponekad bukvalno) našeg života?

Marijin dar, kao i dar one simorašne udovice o kojoj piše Marko u 12. poglavlju, postavlja standard pravog, iskrenog, i bogobojaznog hrišćanskog davanja.

Ništa, što damo Isusu, nije uzalud, nije bačeno niti besmisleno.

Učenici (i/ili Juda) su pitali “Čemu ovo rasipanje?” ili “Zašto ovo uništavanje?”.

Sve skupoceno ulje, u potpunosti je potrošeno kad je sud otvoren. I možda su oni bili u pravu pitajući se čemu to, i da li je sve to moglo drugačije, praktičnije da se utroši dajući siromasima.

Ipak, mislim da je veoma loše, čak bih rekao zlo i potpuno pogrešno reći, da je nešto što je dato Isusu rasipanje ili gubitak.

Isus je glava crkve, ona je Njegovo telo. Stoga, davanje u crkvu nije i ne može biti gubitak. Sve što radimo i dajemo i sprovodimo u crkvi nikad nije i ne može biti gubitak.

Ako u crkvu daješ novac, ili svoju energiju, ili svoje vreme, ili bilo šta drugo što može da se da, neka to bude velikodušno i prosto. Ne meri i ne usteži se. Sve što daš Gospodu neće biti uzalud. Bog sve blagosilja i bogato uzvraća onima koji Njemu daju čista srca.

Naravno oni koji daju ne gledajući koliko daju, oni koji su svim srcem posvećeni Bogu, doživeće nerazumevanje od drugih.

Učenici su sasvim promašili poentu i svrhu onog što je Marija uradila. Umesto da su je pohvalili, kao što je to Isus učinio, oni su je kritikovali zbog razbacivanja.

Osuđivanje je uvek nezahvalan posao, i treba ga prepustiti Bogu, jer je on jedini koji pravedno može da presudi takve stvari.

Kad se u potpunosti predamo Hristu, neko će takav naš stav protumačiti potpuno pogrešno. Neko će možda reći da se izdižemo ili da želimo da zadivimo druge. Da se foliramo, ili da preterujemo. Čak i braća i sestre to mogu da kažu, pogotovo ako ono što činimo izaziva osećaj krivice kod onog koji nije učinio ni ono što je trebalo, a kamo li i nešto više od toga.

Šta da radimo sa tim mogućim nerazumevanjem? Ne brinite za to! To je nešto gde baš ništa ne možete da promenite. Bez obzira da li vas neko ne razume ili osuđuje, problem je u njemu, a ne u vama.

Ali budite spremni na to, i ne dozvolite da vam neko oduzima radost i blagoslov vašeg zajedništva sa Bogom.

Očigledno, Marija se nije baš mnogo potresla zbog gunđanja učenika. Nema ni tračka nagoveštaja da su je žaoke apostola sprečile da završi sa predivnim delom koji je započela i završila, pomazavši Gospoda.

Za kraj bih rekao ovo.

Neke poslove u službi je potrebno uraditi pre, nego druge. Nemaju svi poslovi iste prioritete ni isti značaj.

Isus kaže da je služenje siromasima hvale vredan cilj, ali da, ponekad nije nephodan u odnosu na trenutak dešavanja.

Učenici će uvek imati priliku da čine dobro siromasima, ali neće uvek imati Isusa među sobom.

Marijina posvećenost je toliko važnije koliko je bila hitna i neophodna.

U nastojanjima da činimo dobro, moramo neprestano da se molimo Bogu za mudrost da budemo sigurni da prvo činimo ono što je najneophodnije. Beskonačno je mnogo poslova dobra koja treba učiniti za ovaj svet. Želimo da budemo takve sluge, koje će činiti ono što je stvarno važno i potrebno.

Marijino delo i nastup su predivno svedočanstvo o tome kako se postavljaju prioriteti. Prvo ono što je prvo, a posle sve ostalo.

Naš život mora da bude posvećen Njemu i u skladu sa njim ili je, inače, sve besmisleno.

Život, utrošen u Njegovoj službi, nikad nije izgubljen ni uzaludan.

U svetlu toga, osvrnimo se na praznik koji je pred nama. Uskrs je nešto najvažnije što se u ovom svetu ikada dogodilo. Usmerimo svoju pažnju na taj događaj. Ništa drugo, sem toga, nije važno u ovom trenutku. Isus je položio život pred svog (i našeg) Oca, da se ostvari Njegova volja.

Možda može da nam se čini da je to moglo drugačije, da Isus baš i nije morao toliko da pati, da je cena previsoka, da je sve to malo preterano.

Ali onda se setimo beskonačne ljubavi koju Bog ima za nas. Jer on nas je toliko zavoleo, da svog Sina dao, da svako ko u Njega veruje, ne propadne nego da ima život večni,

Za Njega nije bilo preskupo da da svoj život. Skupoceni, sveti, bezgrešni život. 

Dakle, Isus nije došao na ovaj svet, da bismo mi plakali, nego da bismo uživali u najvećoj radosti koju možemo da zamislimo. On je došao da nam da najbolje što ima – samog sebe i večni život koji donosi sa sobom.

Amin!