ISUS - SIN BOŽJI I BOG SIN

Da bi smo upoznali puninu mudrosti Sina, moramo, pre svega, da ga vidimo kao očevu mudrost. Ona se nama prvo pokazala kroz stvaranje. Od večnosti pojavio se Bog Sina kao izraz Božiji kroz koga i za koga, je tada nastalo vreme, univerzum i naš svet.

Da pogledano šta je bilo pre početka ispitujući ono što nam je Bog otkrio poslednje da bi smo bolje razumeli ono što je otkrio prvo. To ćemo uraditi tako što ćemo pogledati novozavetnu perspektivu Isusa kao mudrosti Božije pre stvaranja.

»Mudrost pak  govorimo među savršenima, ali ne mudrost ovoga sveta, niti vladara ovog sveta koji propadaju, nego govorimo Božiju mudrost u tajni, skrivenu mudrost, koju je Bog pre svih vekova predodredio za našu slavu, koju ni jedan od vladara ovoga sveta nije upoznao; jer da su je upoznali, nebi raspeli Gospoda slave. Nego propovedamo kao što je napisano: »Što oko ne vide, i uho ne ču, i u ljudsko srce ne dođe, što ugotovi Bog onima koji ga ljube«. A vama je Bog otkrio posredstvom Duha; jer Duh ispituje sve, i dubine Božije.« (1. Kor 2,6-10)

Čudesna istina nije bila poznata pre apostolskog vremena zbog toga što je tek tada Bog otkrio tajnu koja je bila sakrivena u prošlosti. Ova otkrivena tajna je otvorila prozor čudesa za nas. Ovaj pasus predstavlja most između prošlih vremena i krsta Hristovog. Kad je taj most postao očigledan mudrost Božija se otkrila u Isusu.

Sledeća identifikacija Isusa kao mudrosti Božije nalazimo u Pavlovoj poslanici crkvi u Kolosima. Izgleda da je tamo postojao određeni problem sa učiteljima koji su u svojoj »mudrosti« minimizirali ličnost i delo Hristovo, posebno u stvaranju i otkupljenju. Pavle je reagovao tako što je insistirao na tome da je tajna Božija koja je sada otkrivena

»(Hrist) u kome je skriveno sve blago mudrosti i znanja.« (Kol. 2,3)

Kad je Pavle na ovakav način govorio o Hristu, on nije rekao da je Hrist poseduje delimičnu mudrost. On je objavio da kao Bog, Isus objavljuje puninu Božije mudrosti. Pavle je još ranije objavio da je Hrist potpuna slika Božija. Sem toga, on  naglašava predpostojanje Sina Božijeg u odnosu na stvaranje.

U jednom od najuzvišenijih biblijskih pasusa, Kol. 1,16.17, on ustvrđuje:

»jer u njemu je stvoreno sve što je na nebesima i na zemlji, sve vidljivo i nevidljivo, bili to prestoli ili gospodstva, ili poglavarstva, ili vlasti; sve je njegovim posredstvom  stvoreno i za njega. I on je pre svega i sve u njemu ima svoje postojanje.« 

Sin je u ovoj poslanici opisan kao stvaralačka mudrost Božija a ne samo Sin Božiji. On je Bog Sin. Isto tako

»u njemu (Hristu) telesno obitava sva punina Božanstva.« (Kol. 2,9)

Grčka reč pleroma (punina) postoji i u prethodnim stihovima ove poslanice.

»Jer je Bog blagoizvoleo da se u njemu (Hristu) nastani sva punina.« (Kol. 1,19)

Drugim rečima, suština Božija obitava u Hristu. Suština Božija je duh (Jv. 4,24). Kološanima 2,9 je jedino mesto u Novom zavetu gde se pojavljuje grčka reč theotes (božanstvo). Istinska priroda (suština) Boga vidljiva je u Hristu. Ovo je, naravno, večni odnos koji, u kontekstu poslanice Kološanima, uključuje i istorijskog Isusa.

VIDLJIV U OTKUPLJENJU

Gledanje na Isusa kao na mudrost Božju nije uobičajno početno polazište za saznavanje o njemu. Većina od nas po prvi put je upoznala Isusa kao Sina Božijeg, koji, kroz svoju ličnost, iskazuje ljubav, milost i slavu Boga Oca. Veličina Očeve ljubavi za nas vidljiva je u prinošenju vlastitog Sina na krst radi našeg otkupljenja. Tada, kad se predamo Isusu, on postaje naš Spasitelj i mi se podižemo sa njim kroz veru u sili Božjoj, koji ga je podigao iz mrtvih. To je dobra vest, to je Evanđelje o Hristu. Što više istražujemo o Hristu uviđamo da je on pokazao mnogo više od Božije ljubavi, milosti i slave. On nam je takođe Božiju mudrost učino jasno razumljivom.

Kad je Pavle pisao korinćanima, podsetio ih je na činjenicu da je Božja mudrost sakrivena od mnogih zbog toga što je ne traže na pravom mestu ili na pravi način. Jevreji su tražili znake. Hteli su da vide čuda (Mt.12,38.39). Grci su, umesto toga, tražili mudrost, ali mudrost ovog sveta. Umesto svega toga, Pavle kaže sledeće:

»Mi propovedamo Hrista raspetoga – Judejima sablazan, mnogobošcima ludost, a samim pozvanima, kako Judejima tako i Grcima, Hrista kao silu Božiju i mudrost Božiju.« (1.Kor. 1,23.24) 

Dakle, Božijim planom spasenja za nas, Hrist je postao

»mudrost od Boga, pravednost i osvećenje i izbavljenje.« (1.Kor. 1,30b)

Zbog toga, u svom otkupiteljskom delu, Sin odslikava mudrost Oca.

VIDLJIV KOD STVARANJA

Bog nikad nije rekao nešto besmisleno jer je sveznajući, niti je, po svojoj prirodi, nešto neuhvatljivo ili neprepoznatljivo jer je sveprisutan. U njegovoj prirodi je da bude punina mudrosti kao što je u njegovoj prirodi da bude svemoguć. Zbog toga nas ne iznenađuje da vidimo Božiju mudrost u Isusu, njegovom Sinu. On je otkrivenje Božiije mudrosti, jer je sa njim od uvek i za uvek – kako u stvaranju, tako u istorijskom delu spasenja kad se otkrio u svojoj punini, a i danas kada silom Duha Svetoga živi u svakom ko u njega veruje.

Sad kad imamo prilike da gledamo Božiju mudrost izbliza u Isusu, pogledajmo malo i u nazad na trenutak početka stvaranja. Mudrost je i tamo. Da li nas to iznenađuje? Naravno da ne. Gledajući na Božiju prirodu (koja sadrži svu mudrost), i na svetlo kasnijeg otkrivanja Božije mudrosti u Isusu (Novi zavet), stvarno bismo bili iznenađeni kad ne bismo otkrili da je ona postojala i pre stvaranja.

Novozavetno učenje objedinjuje Isusa i Božiju mudrost. Istina koju tu nalazimo pokazuje nam da je Božija mudrost večna i da je učestvovala prilikom stvaranja. Očigledno, iz perspektive novozavetnih pisaca, večna Božija mudrost koju vidimo tokom Božijeg stvaranja je Božiji Sin. Koliko smo povlašćeni što i mi to možemo da vidimo očima ljudi kojima je, Duhom Svetim, data dubina spoznaje Božije prirode. Kroz njih mi vidimo istinu koju čak ni proroci i anđeli nisu mogli u potpunosti da vide (1.Pet. 1,10-12; 2.Pet. 1,19-21). Da li to znači da je Bog sprovodio »progresivno otkrivenje«? Da, jeste! Bez obzira na jezik Biblije, mi vidimo Boga potpunije u Novom nego u Starom zavetu.  Progresivno otkrivenje Boga i njegove volje za nas nalazimo u Pismu i ograničeno je Pismom. To nam potvrđuju oba Zaveta (5. Mojsijeva 4,2; 12,32; Priče 30,5.6; Otkrivenje 22,18.19). Primeri Božije brige za otkrivenja i Reč su česta.

Kroz pisanje, Bogom nadahnutih, novozavetnih pisaca možemo da vidimo više nego što je video pisac poslovica Priče 8,22-31. On je video mudrost kao jedan od pokazatelja Božije slave koje se iskazala u stvaranju. Mi takođe to možemo da vidimo u ovom pasusu. Dobijanjem kasnijeg novozavetnog otkrivenja, mi takođe možemo da vidimo mudrost kao puninu prirode (suštinu) Božiju koja se izrazila u jednoj Osobi – ali ne više kao poetska usporedba ili neki apstraktni koncept mudrosti. Drugim rečima mi vidimo Boga Sina koji isijava Božije mudrosti u stvaranju.

Hrist, kao mudrost Božija, odražava tu mudrost u stvaranju i otkupljenju sveta. Ovo je sve objedinjeno u Bibliji kako bi smo mi mogli da imamo korist od toga. Očigledno, hrišćani mogu da zaključe – kao što je i Pavle zaključio – da je Hrist Božija mudrost (1. Kor. 1,24)

Ovaj zaključak obezbeđuje nam nekoliko važnih stvari, potrebnih za život u vremenu u kome živimo.

1. Mudrost Božja kroz Isusa Hrista živi u nama danas. Ne moramo da tražimo svoje mudrosti, već je dovoljno da prihvatimo ono šta Bog ima za nas.

2. Mudrost Božja, kroz Isusa Hrista, bila je delotvorna na početku vremena, delovala je i kad se ispunilo vreme da se pojavi spasitelj, a deluje i danas privodeći vreme kraju. Kakva je bila na početku takva je i na kraju. Oni koji prihvataju ovu mudrost u njoj će i živeti.

PREPOZNAVANJE (dn.č.mk1:29-39)

Čim su izašli iz sinagoge, odoše s Jakovom i Jovanom u Simonovu i Andrejinu kuću. A Simonova tašta je ležala u groznici pa Isusu odmah rekoše za nju. On joj priđe, uze je za ruku i podiže je. I groznica je ostavi pa ona poče da ih služi. 
Te večeri, kad je sunce zašlo, doneše mu sve bolesne i opsednute demonima. Ceo grad se okupi pred vratima, a on izleči mnoge koji su bolovali od raznih bolesti. Istera i mnoge demone, ali im ne dade da govore jer su znali ko je.
Rano ujutro, dok je još bio mrak, Isus ustade, izađe i ode na jedno pusto mesto, i onde se molio.
A Simon i ostali s njim ga potražiše pa kad su ga našli, rekoše mu: "Svi te traže!" A on im reče: "Hajdemo negde drugde - u obližnja sela - da i onde propovedam jer sam radi toga došao."
I tako je išao po celoj Galileji, propovedao u tamošnjim sinagogama i isterivao demone.

Kad pročitamo ove stihove, prvo što privuče našu pažnju su izlečenja koja je Isus činio. To je bilo tako snažno sedočanstvo njegove sile, identiteta i prirode, da su ljudi, privučeni time, išli i tražili Ga ne bi li i sami osetili tu silu. Celi gradove do kojih je dolazio izlazili su pred njega da vide svojim očima to što se dešava. S druge strane, opet, izgleda kao da se Isus baš trudio  da izbegne tu vrstu publiciteta. Kao da nije želeo da bude identifikovan samo na taj način. Njegovo odvajanje na molitvu u samoći, i česte promene mesta, govore upravo o tome.

Mi se često zadovoljavamo samo time da budemo prepoznati po dobrim delima. Nekako smo ubedili sebe da je naš hrišćanski život ispravan ako činimo dela za koje pretpostavljamo da su hrišćanska. Ubeđeni smo da Bog očekuje od nas da smo uvek ljubazni, pristojni, nasmejani, pozitivni, da dajemo milostinju prosjaku na ulici, da učestvujemo u nekom humanitarno delu, da redovno idemo u crkvu, da dolazimo na zajedničke molitve, čitamo bibliju, posećujemo bolesne, i tome slično. Pa čak i one oko nas prosuđujemo na osnovu tih i takvih dela.

Nažalost, to je jedna od najvećih grešaka koje činimo u svom hrišćanskom životu.

Zašto je Isus došao? Zašto smo mi hrišćani?

Isus je došao da propoveda istinu o Carstvu Božijem, došao je da oslobodi zarobljene, da da život onima koji umiru. Čovek može da bude izlečen od svoje bolesti, ali će svejedno umreti ako ne primi istinu, dobru vest o Carstvu Božijem, da ako veruje ne mora da umre, nego da može da ima večni život. Ta reč je važnija od svakog iscelenja ili izlečenja, od svake milostinje i ljubazne reči, od bilo čega dobrog što neko može da uradi za nekog.

Mi smo hrišćani zato da bismo preneli ove reči drugima. Naša uloga nije da budemo pristojni, dobri, ljubazni, religiozni, samilosni, već da budemo svedoci Istine, koja može ljude da dovede na PUT za večni ŽIVOT.

Sve ove dobre stvari, i dobra dela koja možemo i trebamo činiti, moraju da bude iza istine koju svedočimo, a ne ispred. Zato se i Hrist sklanjao kad su ga tražili zbog čuda koje je činio, i odlazio je tamo gde nisu čuli za njega. Zato i mi treba da odbijamo da budemo prepoznati po dobrim delima. Umesto toga ljudi treba da nas prepoznaju po istini koja ljudima daje život, koja je izvor svakog dobrog dela, ljubaznosti i duhovne revnosti.   

STARO NOVO (dn.č.mk1:21-28)

Izlečenje opsednutoga 
21 Kad su došli u Kafarnaum, Isus odmah u subotu uđe u sinagogu i poče da uči narod. 22 Oni se zadiviše njegovom učenju jer ih je učio kao onaj koji ima vlast, a ne kao učitelji zakona. 
23 Tada u njihovoj sinagogi povika jedan čovek koji je bio opsednut nečistim duhom: 24 "Šta mi imamo s tobom, Isuse Nazarećanine? Jesi li došao da nas uništiš? Znam ko si - Svetac Božiji!" 
25 A Isus mu zapreti: "Umukni i izađi iz njega!" 26 I nečisti duh žestoko protrese čoveka i, vičući iz sveg glasa, izađe iz njega. 
27 Svi se veoma začudiše pa počeše da pitaju jedan drugog: "Šta je ovo? Novo učenje, i to s vlašću? On čak i nečistim duhovima zapoveda i oni mu se pokoravaju!" 
28 I glas o njemu odmah se pronese po celom galilejskom kraju. 

Novo ili staro. Mladi žestoko brane sve što novo jer je novo, kažu, uzbudljivije, interesantnije, lepše, prosperitetnije radikalnije i drugačije. Samo ponekad zaborave da novog ne bi bilo bez starog. Stariji opet brane ono staro, ono što je bilo pre nego što je došlo ovo novo, jer, kažu, pre je bilo bolje, ljudi su bili prisniji, nije bilo toliko užurbanosti, ljudi su se družili i posvećivali jedni drugima više vremena. Samo zaboravljaju da je to staro bilo veoma novo kad su oni bili mladi. Ta stalna borba između onoga šta je bilo i šta jeste nastavlja se sa svakom novom generacijom. I to nije loša borba, to je dobro, jer mladi nauče i prihvate ponešto od starog, a stari obogate svoje iskustvo prihvatajući nešto od novog.

Ovi stihovi nam zato donose veoma važnu poruku. Novo učenje, koje je Hrist doneo i koje i mi danas propovedamo, imalo je, a ima i danas, sve odlike novog – uzbudljivo je, prosperitetno, radikalno, drugačije od svega šta je bilo ranije. Sila novoga ne leži u tome što je novo, već su sili Onoga koji je doneo učenje i Onoga koji nam pomaže da učenje prenesemo.

Za svetovne novotarije važi pravilo da se sve novo zamenjuje još novijim, ali novo koje je Hrist doneo ostaje doveka – niti se menja niti stari. Večno je kao što je i On večan.  Snaga novog učenja je tolika da je i ono što je staro, dobilo svoj oblik u novom i tako, ostalo nepromenjeno za uvek.

Naravno, kao i svaka novina, tako i ova doživljava pobunu. Protiv nje ustaju umovi koji ne žele da se menjaju, tradicija, neznanje, nevera, strah od promene, i demonske i druge mračne sile koje žele da zadrže ljude u okovima i kontroli, odvojene od Boga i njegove reči.

Međutim, vlast Isus Hrista daje i nama za pravo da ustajemo protiv takvih sila, pre svega menjajući sebe, a onda hrabro svedočeći za novu nadu i veru koju smo preko njega primili. Oni koji su spremni da prihvate novo i sami postaju novi, a i drugima pomažu da dođu u to novo. Isteruju mračne demone rečju sile Duha Svetoga, osvetljavaju srca i umove ljudi da vide Onoga koji ima vlast kako bi se vest o njemu širila.

Dakle, ne treba da se plašimo novoga, već treba da se prenemo da ne ostanemo u starom, „jer staro je prošlo, gle nastalo je novo.“ Koristimo zato sve što nam novo u svetu nudi da bismo mudro preneli ono što duhovno imamo i što nikad neće oveštati. Za mlade koji dolaze. 

PROMENA (dn.č.mk1:14-20)

Isus počinje da propoveda 
14 Nakon što je Jovan bačen u tamnicu, Isus ode u Galileju. Propovedao je Božije evanđelje 15 i govorio: "Došao je čas! Približilo se Božije carstvo! Pokajte se i poverujte u evanđelje!" 
Prvi učenici 
16 Dok je prolazio pored Galilejskog mora, vide Simona i Simonovog brata Andreju kako bacaju mreže u more jer su bili ribari.  17 "Pođite za mnom", reče im, "i učiniću vas ribarima ljudi." 18 I oni odmah ostaviše mreže i pođoše za njim. 
19 A kad je otišao malo dalje, vide Jakova Zevedejevog i njegovog brata Jovana kako u čamcu krpe mreže. 20 On ih odmah pozva, a oni ostaviše u čamcu svog oca Zevedeja s najamnicima i pođoše za njim.

Svako od nas doživeo je da se čitav svet - sve što je znao, imao, mogao, hteo i planirao –promeni i da sve počinje da se odvija novim tokom. Ne mora da znači da je promena bezuslovno loša, naprotiv. Promene mogu da budu itekako dobre.

U svakom slučaju promena znači da se u našem životu desilo nešto novo, nešto u čemu ćemo morati da živimo po novim pravilima i na novi način. To onda znači da ćemo morati da usvojimo neka nova znanja, da donesemo neke nove odluke, da se naviknemo na neke nove odnose i da prihvatimo neke nove uloge.

Jedan od takvih trenutaka je onaj kad smo se obratili, kad smo shvatili da je ono što nedostaje našem životu Božije prisustvu. Drugi trenutak je kad smo se nanovo rodili. Onaj događaj kad smo dobili novi identiten i novu ulogu u sopstvenom životu i životu ljudi oko nas. Ti trenuci potpuno su promenili sve što smo bili i šta smo znali.

Setite se samo nekih delića svog života iz vremena pre nego što ga je Duh Sveti promenio. Ima li tamo nečega čemu biste se sada vratili?

Novi, promenjeni život, u koji se ulazi na poziv Isusa Hrista, je najveća promena koju je neko doživeo ili će tek doživeti. To je promena koja utiče na svaki delić života jedne osobe, ali i na sve u njegovoj porodici, okolini, poslu, pa čak i narodu. Promenjeni napušta sve što je bio i postaje nova osoba sa novim identitetom, ovlašćenjima, obavezama i ulogom u delu Božijem.

Da li se promena na koju smo pozvani stvarno desila u nama? Da li smo napustili sve što smo bili ili smo ostavili nešto iz prošlog života što nam ne dozvoljava da se u potpunosti promenimo? Da li smo stvarno odbacili mreže, ostavili očeve i njihove najamnike i pošli za Isusom ili smo ih samo privremeno odložili da bismo imali gde da se vratimo?    

    

PEČAT (dn.č.mk1:9-13)

Isusovo krštenje 
9 U to vreme dođe Isus iz Nazareta u Galileji i Jovan ga krsti u Jordanu. 10 A kad je izlazio iz vode, vide rastvorena nebesa i Duha kako kao golub silazi na njega. 
11 A sa nebesa se začu glas: "Ti si moj ljubljeni Sin! Ti si po mojoj volji!" 
Satana iskušava Isusa 
12 I odmah ga Duh posla u pustinju, 13 gde je bio četrdeset dana, a Satana ga je iskušavao. Bio je sa divljim životinjama, a anđeli su mu služili. 

Prošla godina, u ovoj našoj zemlji, bila je obeležena zamenom dokumenata. Menjali smo pasoše, lične karte, rodne listove, a pred sam kraj godine i kartice za prevoz. Vlast je odlučila da svako u svom resoru objavi i zabeleži ko je ko i šta je šta. Iako nam sve ovo ponekad smeta, ima mnogo peripetija koje treba razrešiti da bi se okončao posao, ipak nam je to  potrebno da bismo mogli da radimo svoj posao, da bismo obavljali svoje dužnosti i ostvarili svoja prava, da putujemo s kraja na kraj sveta ili samo na relaciji kuća – posao. Ta evidencija, ta objava ili pečat, je u svetu veoma važan i bez njega ne možete ništa činiti.

I naš duhovni čovek treba objavu i pečat svog postojanja i delovanja.

Kao i što je Bog objavio i potvrdio svog Sina, Bog objavljuje i potvrđuje svakog od nas. Jedino njegovom objavom mi dobijamo identitet Božjeg deteta. To ne može da učini ni jedan čovek, to se ne može postići ni jednim ritualom, ni inauguracijom. Samo jasna poruka u srcu spasenog potvrda je novog identitet, novog rođenja.

Uz ovo, potredno nam je i potvrđenje, pečat, da jesmo to što nam je Bog objavio. Tim pečatom zapečaćuje nas Duh Sveti. On nam daje smisao novog života, On nam daje svetlost kojom postajemo svetlost, On čini da postanemo sol sveta, On nas vodi putevima, stazama, kroz prepreke, preko voda, kroz vatru, kroz sva iskušenja novog života.

I, kao što je slučaj i sa svetovnim dokumetima, Božja objava i pečat Duha Svetoga omogućava nam da postanemo stanovnici Božijeg carstva, pristup mnogim dobrima koje Bog čuva za svoje, darovima kojima nas daruje i upućuje u službe, i pristup tajnama pobožnosti dostupnih samo deci Božjoj.

Možda je vreme da proverimo i obnovimo svoje objave i pečate, ili da, oni koji ih nemaju, pribave ono što je potrebno.  

IMA LI JOVANA? (dn.č.mk1:1-8)

Marko 1
Jovan Krstitelj priprema put 
1 Početak evanđelja o Isusu Hristu, Sinu Božijem. 
2 Kao što piše kod proroka Isaije - "Evo, šaljem svoga glasnika ispred tebe, koji će ti pripremiti put" ; 3 "glas onoga koji viče u pustinji: 'Pripremite put Gospodnji, poravnajte mu staze!'" - 
4 pojavio se Jovan, krštavajući u pustinji i propovedajući pokajničko krštenje za oproštenje greha. 5 Dolazila mu je cela Judeja i svi Jerusalimljani i priznavali svoje grehe, a on ih je krštavao u reci Jordanu. 6 Jovan je nosio odeću od kamilje dlake i kožni pojas oko bokova, a jeo je skakavce i divlji med. 
7 Propovedao je govoreći: "Za mnom dolazi jedan moćniji od mene - ja nisam dostojan ni da se sagnem i da odvežem remenje na njegovoj obući. 8 Ja sam vas krstio vodom, a on će vas krstiti Svetim Duhom." 

Ovo je evanđelje, dobra vest, Božji plan postoji i funkcioniše besprekorno. Od Isaije do Jovana mnogo je vremena prošlo i mnogo je vode proteklo Jordanom, ali pripremljeni plan koji je Bog imao u odnosu na spasenje ljudi nije zbog toga pretrpeno nikakve promene. Onako, kako je rečeno kroz usta Božjeg čoveka, tako je izvršeno i potvrđeno delom i rečima Božijeg čoveka. Bog u svakom vremenu ima svoje ljude preko kojih prenosi poruke važne za spasenje i Njegov plan. Kroz njih on priprema puteve za buduća vremena i događaje.

Ponekad smo obeshrabreni jer se oko nas, pa često i u nama, dešavaju stvari koje nas obeshrabruju pa ne vidimo kakav im je smisao. Ali ova reč nam govori upravo o tome da smisao postoji, videli ga mi ili ne, i da se Božji plan ostvaruje u pravo vreme i na pravi način.

Sem toga, često mislimo da moramo da budemo agresivni, da idemo od vrata do vrata i primoravamo ljude da slušaju našu poruku. Ipak, ovde vidimo stvari u malo drugačijem svetlu. Božji reč privlači ljude, čak i kad se propoveda u pustinji. Bog je magnet koji privlači ljude, a ne čovek koji je propoveda. Zato i vidimo jednog neuglednog i, na oko veoma čudnog, glasnika, kroz koga Bog govori. On razume šta Bog čini i, u ulozi koja mu je poverena, daje sve od sebe, prihvatajući da u njemu nema dostojanstva, već je dostojanstvo u onome koga navešćuje i koji dolazi.

Kao ljudi skloni smo da prihvatamo pohvale, nagrade, tapšanja, prva mesta, titule, itd. To hrani naš ego, podiže naše samopouzdanje, daje nam osećaj dostojanstva. To nije ni loše sve dok ne počinjemo da mislimo o sebi više nego što je potrebno. Svetom danas kruže „veliki evangelizatori“ lično, ili audio i video snimci njihovih propovedi, njihovih misli, recepata i preporuka  ... Njihove misije, bez obzira na rezultate koje prikazuju, su baš njihove jer nose njihova imena. Da li su i Božije, Bog će presuditi.  

Jovanova poruka bila je Božija poruka, i njegova misija bila je Božja misija, i rezultat poruke Bio je božji uspeh.   

Od Jovana do danas proteklo je mnogo vremena, ali Bog i dalje treba one, koji će kao Jovan, govoriti poruku koju je Bog ostavio ovom svetu. One koji neće tražiti svoje dostojanstvo nego će ukazivati na dostojanstvo Onoga koji dolazi u život onome ko ga pozove, koji će razumeti da su uključeni u realizaciju Božijeg plana, ne zbog svojih sposobnosti već po Božijem izboru, i koji su spremni da prihvate da će sve, što će Bog čini kroz njih, On činiti na svoj način i u svoje vreme, na svoju slavu i dostojanstvo.