(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 21. april 2019)
Amin!
1. Korinćanima 15:1 – 4 i 12 - 19 „Podsećam vas, braćo, na evađelje koje sam vam objavio, koje
ste primili, u kome i stojite, kojim se i spasavate ako se čvrsto držite Reči
koju sam vam objavio, osim ako niste uzalud poverovali.
Pre svega, predao sam vam
što sam i primio; da je Hristos umro za naše grehe u skladu sa Pismima, da je
sahranjen, i da je vaskrsao trećeg dana u skladu sa Pismima, ... Ako se
propoveda da je Hristos vaskrsao iz mrtvih, kako to da neki među vama govore da
nema vaskrsenja mrtvih? Ako nema vaskrsenja mrtvih, ni Hristos nije vaskrsao. Ako
Hristos nije vaskrsao, uzaludno je naše propovedanje, uzaludna je i naša vera. Uz
to pokazujemo se i kao lažni Božji svedoci, zato što smo svedočili protiv Boga
da je vaskrsao Hrista, koga on nije vaskrsao ako zaista mrtvi ne vaskrsavaju.
Jer, ako mrtvi ne vaskrsavaju, ni Hrist nije vaskrsao. A ako Hristos nije
vaskrsao, vaša vera je uzaludna - još ste u svojim gresima. Onda propadoše oni
koji su umrli u Hristu. Ako se samo u ovom životu uzdamo u Hrista, najbedniji
smo od svih ljudi.“
Skoro dve milijarde ljudi danas obeležava Vaskrs (preostalih
dvestotine miliona će to učiniti sledeće nedelje), neki jer tačno znaju šta
slave, neki iz običaja. Neki u jednostavnosti i skromnosti, a drugi sa svim
pratećim pomoćnim sredstvima.
U svakom slučaju, bilo da je pod izgovorom ili uistinu, proslavlja
se događaj svih događaja, kulminacija Božijeg plana spasenja, dan kad je smrt
definitivno pobeđena, dan kad je mir sa Bogom, potpisan Hristovom krvlju na
krstu Golgote, počeo da se ostvaruje u potpunosti.
Hrist je izvojevao pobedu silom Svemogućeg Boga i tako definitivno
potvrdio svoju prirodu i autoritet.
Za vreme svoje službe na zemlji Isus je činio mnoga čuda, i sva su
imala za cilj da potvrde Njegov autoritet i pravu prirodu. To saznajemo iz reči
evanđeliste Jovana (20:30,31) da je Isus učinio mnoga čuda pred svojim
učenicima, od kojih su neka zapisana, neka nisu, a sva su učinjena da bismo mi
poverovali da Isus jeste Hrist, Sin Božji, i da bismo tako kroz veru imali život
u Njegovom imenu.
Ipak, najveće Isusovo čudo, koje prevazilazi sva čuda zajedno, je
Njegovo vaskrsenje, koje je svojevrsna inauguracija kojom je Isus postavljen na
mesto koje mu pripada, koje nije smatrao prigrabljenim, a kojeg se odrekao da
bi bio kao mi. Naime, čitamo da je Isus Hrist „naš Gospod, postavljen za Sina Božijeg po Duhu Svetosti, u sili,
vaskrsenjem iz mrtvih.“ Rimljanima 1:4
Da Isus nije vaskrsao, ostao
bi, možda, zapamćen kao još jedan od judi sa neobičnim moćima. Možda bi bio i
najveći od svih ljudi, ali bi i dalje bio samo čovek.
Da nije vaskrsao, sve što je ikad izrekao, predstavljalo bi skup
manjih ili većih mudrosti, pouka, poruka i učenja koja se ni po čemu ne bi
razlikovala od istih koje dolaza od raznih učitelja, filozofa i mudraca ovog
sveta koji „češkaju“ uši onima koji žele da ih slušaju.
Sve u svemu, celokupna
poruka hrišćanstva, sav autoritet Isusa Hrista, sav smisao njegovog dolaska izvire
i stoji na Njegovom vaskrsenju iz mrtvih.
Bez vaskrsenja, nema evanđelja; bez evanđelja nema nade; bez nade,
život nema nikakvog smisla. Sve bi se svelo na ovo kratko vreme koje proživimo
na zemlji, i onda mrak – iz praha si uzet i prah se vraćaš.
Vaskrsenje je sila kojom se Hrist pokazao moćnijim od zloga i
smrti.
Smrti je oduzeta moć tako što nas Hrist, svojom silom, izbavlja od
nje i daruje večni život. Po Hristu je sila vaskrsenja, jača od smrti, postala
dostupna svakome, kao što stoji napisano u Jovanovom evađelju 3:16 „Jer, Bog je tako zavoleo svet da je dao
svog jedinorođenog Sina da ko god u njega veruje ne propadne, nego da ima večni
život.“
Vaskrsenje je potvrda oproštenja greha.
Hrist je umro na krstu kao savršena žrtva koja je morala da bude
prinesena zbog greha kojim je čovečanstvo bilo okovano.
Zakon je sve zatvorio pod greh. Iz tog zatvora jedini izlaz je bio
da se namiri svaki zahtev koji zakon ima u odnosu na greh. Jer, zakon nije samo
opis greha, zakon predviđa i kaznu za greh – a ta kazna je smrt. I tako, pošto
su svi sagrešili svi će i umreti.
Hrist je svojom žrtvom platio tu kaznu, i zato ga je Bog vaskrsao
iz mrtvih, da Njegov život bude potvrda izmirenja sa Bogom. Pošto je Bog, zajedno
sa Hristom, vaskrsao i nas, kao što kaže „jer oni koji su s njim umrli s njih će i
živeti” (2.Tim 2:11) ili na drugom mestu „...
ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene - živeće - ako i umre.” znači
da nam je greh oprošten i da smo u miru sa Bogom.
Vaskrsenje otvara Rajska vrata. Raj je ono za čim čovek čezne i
čemu se nada nakon smrti. Čak je i onaj razbojnik na krstu vapio za Rajem. Raj je
predivno mesto u kojem je sve u harmoniji, a najlepše od svega je zajednica
Boga i čoveka i drvo života, kao najdragocenija stvar. Kad je čovek sagrešio ta
zajednica je narušena i čovek je isteran
iz raja, a Bog je na ulaz u raj postavio heruvime i plameni mač da čuvaju put
ka drvetu života. Za ljude je taj put zatvoren i samo ga je Bog mogao ponovo
otvoriti. Žrtva Isusa Hrista, otvorila je Rajska vrata i put prema drvetu
života, obnovila je zajednicu sa Bogom i učinila Rajski vrt dostupan za sve
koji veruju.
Kao što kaže obećanje Otkrivenje 2:7 „Pobedniku ću dati da jede od drveta života, koje je u Božijem raju.“
Čudo vaskrsenja je tako
veliko i tako čudesno, i toliko moćno, da su ljudi često zatečeni tim događajem
i silom. Do te mere da ga neki odbacuju kao mogućnost da se uopšte desilo, neki
pokušavaju da ga poistovete sa paganskim običajima, neki gledaju na to kao na neku
neverovatnu priču ili bajku, a mnogo je onih koji kroz razne slike i običaje
pokušavaju da dočaraju sebi šta ono stvarno jeste.
Čak i onima koji su verni vaskrsenje je toliko fantastično da im je
teško da u njega poveruju i da ga prihvate kao normalan sled svega onoga što
Bog radi u ovom svetu – od početka pa do današnjih dana.
U tekstu koji smo na početku pročitali vidimo da je i prva crkva,
koja je bila vremenski sasvim blizu vaskrsenju, imala problem sa tim. Pavle se suočio
sa tim problemom i vrlo jasno je pokazao da je vaskrsenje događaj, koji je Bog
isplanirao i sve se dogodilo baš u skladu sa njegovim planom, objavljenim u Pismu.
Dakle, oni koji veruju u vaskrsenje, to čine u skladu sa Pismom po kojem žive.
Zatečeni silom i veličanstvenošću vaskrsenja ljudi
su često potpuno nespremni da se suoče sa tim. Pogedajte samo nevericu
neposrednih svedoka vremena iz direktnog Hristovog okruženja.
Često propustimo da vidimo ovaj detalj i zbog toga
želim da vam usmerim pažnju na opis događaja oko Hristovog vaskrsenja, koji se,
uz manje ili više sitnih razlika, nalazi u sva četiri evanđelja, Luka 24:1-53;
Matej 28:1-10; Marko 16:1-8 i Jovan 20:1-10. Neću, naravno, da čitam sve ove
odlomke, to bi nam ipak uzelo previše vremena, a i verujem da svi veoma dobro
poznajte svaki detalj događaja od tog jutra, pa ću samo ukratko prepričati da
vas podsetim.
Dakle, prvog dana u nedelji, veoma rano ujutro (znači čim je
svanulo) žene su požurile ka grobnici gde je trebalo da leži Isusovo telo. Kad
su stigle, kamen je bio odvaljen, a grobnica je bila prazna. Preplašene,
susrele su anđele, i Gospoda, pa su se vratile da obaveste apostole da je Isus
vaskrsao. Apostoli im, iz nekog razloga, nisu poverovali, čak su mislili da se
šale sa njima (gk. leros – lakrdija, besmislica).
Međutim Isus se objavio i dvojici učenika na putu za Emaus, dakle
na odlasku iz Jerusalima, koji su bili razočarani razvojem događaja. Kad su
prepoznali Gospoda, požurili su da se vrate i da obaveste apostole da je Gospod
vaskrsao. Na kraju, Isus se pojavio i pred apostolima, da bi potvrdio svoje
vaskrsenje.
Ono što je interesantan detalj u celoj ovoj priči su pitanja:
„Zašto tražite živog, među
mrtvima?“
„Zar nije trebali da Isus
strada i da uđe u svoju slavu?“ i
„Zašto ste se prepali?
Zašto se javljaju sumnje u
vašem srcu?“
Koliko puta ste u Novom zavetu, pored ovog ovde, pročitali slična
pitanja koja je Isus postavljao svojim učenicima, iznova i iznova, sve vreme
dok je bio na zemlji?
„Zašto si posumnjao?“ „Zašto se brinete za (hranu, odelo, sutra,
...)?“ „Zašto se se prepali?“ „Zašto mi ne verujete?“
Šta se to dešava u našoj glavi što nas sprečava da verujemo Bogu,
iako smo osvedočeni u njegovu dobrotu.
Šta nas to navodi da sumnjamo u Njega, njegovu poruku, njegovu
svemoćnost, iako smo osvedočeni u njegovo silno delovanje u svetu i u sopstvenom
životu.
Zašto nam je tako teško da se pouzdamo u to da će se ostvariti sve
što je rekao i obećao, iako smo osvedočeni da se uvek ostvaruje ono što je
rečeno.
I, zašto dozvoljavamo da budemo iskorišćeni, da, kao Petar govorimo
„Daleko bilo Gospode! Neće ti se to
dogoditi!“ Matej 16:22
Bog je ozbiljan uvek i svuda. Njegova Reč je „da i amin“ i uvek se
ispunjava, verovali mi ili ne. Uvek će
se dogoditi ono što se mora dogoditi – zato što je Bog tako rekao.
Pogledajte svoj život. Sve što je Bog rekao i obećao ispunilo se
ili se ispunjava. Bog vas teši, vodi, uči, daruje, upozorava, dao je svog Sina
koji je i umro i vaskrsao za vas, učinio vas je svojim svedocima i sa vama je i
biće i dalje sve do svršetka sveta.
Verujete li u to? Da! Pa zašto nam se onda dešava to što se dešava?
Ponekad je stvarno teško verovati. Ponekad ostaneš zadivljen Božjim
delom, toliko da se prosto ne usuđuješ da poveruješ da Bog čini takvo nešto baš
za tebe.
Pogotovo kad se dešavaju stvari kao što je ova sa vaskrsenjem.
Teško je prihvatiti činjenicu da Bog ne krpi stvari, nego ih čini
novima. Jednom sam čuo izjavu jedne osobe, koja se smatrala izuzetno skromnom i
poniznom, koja je rekla „Ne očekujem ja
nešto posebno od Boga, samo da mi pomogne da ispravim neke stvari i da imam
tako, neki pristojniji život.“ Ne znam da li vidite koliko je ovo pogrešno,
jer je užasno pogrešno.
Bog ne želi da naš postojeći život poboljša – on želi da nam da
novi život, obilje života. On ne čini restauraciju života – on nanovo rađa
potpuno novi život.
Još je teže odlučiti se i predati sve Bogu. Toliko se bojimo da
predamo ono što držimo u ruci da nemamo čime da uzmemo ono bolje što je Bog
pripremio za nas.
Bojimo se da se pustimo da budemo vođeni, jer bismo morali da
napustimo staze koje smo utabali.
Bojimo se da budemo drugačiji, jer bismo morali da se odvojimo od
ustaljene forme.
Volimo da živimo po narodnoj – bolje vrabac u ruci nego golub na
grani.
Svega se plašimo, i čvrsto se držimo sebe, i propuštamo Božije.
Ne znam da li ste nekad razmišljali o tome, zašto su žene tog jutra
išle na groblje.
Naravno, piše zašto su išle - da bi Isusa pomazale uljima! I rekli
bismo, to je dobro. One su tako dobre i brižne i sažaljive. One su toliko
bogobojazne, da čim im se pružila prilika one žure da ispune ono što zakon
nalaže.
Ali, to nema nikakvog smisla? Zar ne!?
Ove žene su išle na groblje zato što Isusu, koga su zvale Gospodom,
nisu verovale. Možda bih trebao da kažem – nisu se usudile da veruju. One su
tamo išle zbog čoveka Isusa (sina, prijatelja, brata), a ne zbog Isusa Hrista Gospoda.
Umesto vere, koja je trebala da bude u njihovom srcu one su imale ljudsko
sažaljenje – jadan, kako je postradao, ajde bar da ga pristojno sahranimo. A
bio je tako fin i pametan ... ali eto!
Razumete!
Mi to često radimo, ne usuđujemo se da verujemo, pa onda veru
nadomeštamo dobrim delima, dobrim namerama, sažaljenjem, ljubaznošću, lažnom
poniznošću, i štatigajaznam čime sve ne.
Ali, usudi se da veruješ, usudi se da budeš realan i da tražiš
nemoguće.
„Budi odvažan i hrabar“, reko je Bog Isusu Navinu.
Jer naša neverica ne škodi samo nama. Ona ne čini dobro ni drugima.
Čini nas nepouzdanim svedocima, jer kako da budem uverljiv i ubedim nekoga u
nešto ako u to ni sam nisam ubeđen.
Naša neverica udaljava nas od istine, jer svemu što nam se čini
neverovatno ili preteško, dodajemo nešto svoje da bi priča izgledala uverljivija
ili primamljivija.
Evanđelju ne treba ništa dodati, ali mu ne treba ništa ni
oduzimati. Ono je Božije dobra vest za one koje veruju, a reč osude za one koji
ne veruju.
I to je istina, ali mi se ustručavamo da ga prenosimo onako kakvo
jeste da nekoga ne bismo uvredili.
Pa onda još i povrh toga radimo stvari koje nisu u Božijem planu,
na svoj način, stvari koje izgledaju dobre, ali bez ikakve vrednosti za Boga. Kao
što su to fariseji radili, gradeći zakon o Zakonu, ili kao oni koji su išli da
brane Božije ime od nevernika. Dragi moji, našeg Boga ne morate da branite On
ume i može da se brani sam.
Bog ne očekuje od nas da činimo dobra dela, da budemo ljubazni, sažaljivi,
ponizni i ljubazni, da bismo mu pokazali kako smo dobri. On zna da nismo niti svojom
snagom to možemo biti!
On očekuje od nas da budemo verni, da bismo mogli da činimo dela
koja je on pripremio da budu učinjena, na način na koji je on isplanirao, u
vreme kad je predvideo.
Ponekad kao da uopšte ne vidimo ono što nam Bog govori ili što Bog
čini za nas, kao što se to desilo ženama tog nedeljnog jutra, učenicima i
apostolima.
Ne znam da li vam se ikad desilo, meni jeste, da čitajući bibliju,
koju se do tada već pročitali x puta, naiđete na stih, pasus, poglavlje koje do
tad uopšte niste primetili. Kao da je to neko dopisao od prošli put kad ste
čitali. Ili, vam se desilo da slušate propoved, i morate da proveravate u
Bibliji šta tamo piše, jer stih o kojem govori propovednik nikad niste
primetili.
To je zato jer nekad jednostavno nismo dorasli onome što Bog ima za
nas, ponekad nismo dovoljno jaki da nosimo ono što nam Bog daje, a ponekad
jednostavno nismo dovoljno hrabri da se suočimo sa Božijom realnošću u našem
životu. Apostol Jovan je napisao da apostoli još nisu razumeli Pisma da Isus
treba da vaskrsne iako im je sve unapred rekao.
Zbog toga se i desila serija ovih čudnih događaja i još čudnijih
pitanja.
Ali, Bog razume naše slabosti. Zato nam je poslao pomagača,
utešitelja i učitelja koji će nas uputiti u svu istinu, osnažiti i načiniti od
nas verne svedoke.
On želi da uživamo blagodati kojima nas je darovao, da živimo život
u pobožnosti, u Njegovom prisustvu, vođeni Duhom Svetim, jer samo pod njegovim
vodstvom možemo da razumemo istinu i veličinu dela Božijeg koje se odigrava
pred našim očima i u našim životima – bez straha, bez oklevanja, bez
zbunjenosti.
Draga braćo i sestre, pored svih drugih darova, darovano nam je
vaskrsenje koje je životna sila kojom ćemo preživeti danas, i sutra i koliko
god da je Bog odredio dana pred nama. Međutim vaskrsenje ni samo životna sila
koja će nas održati na ovom svetu, ono je i sila života s kojom ćemo živeti za
uvek novim životom koji je u Isusu Hristu.
To je naša nada, naše pouzdanje, naša sigurnost.
Zato se radujmo, u potpunosti se pouzdajmo u Boga, prihvatimo
njegovu apsolutnu vlast i budimo mu poslušni, da možemo da činimo ono šta je on
pripremio da treba da činimo.
I radujmo se jer je Hrist vaskrsao! Uistinu jeste!
