DOBRI VINOGRADAR

PROTESTANTSKA EVANĐEOSKA CRKVA BEOGRAD, četvrtak 28. jul 2016. godine


Lk 13:6-9 “Kaza i ovu priču: jedan čovek je imao smokvu posađenu u svom vinogradu, i dođe da traži rod na njoj, ali ne nađe.Tada reče vinogradaru: vidi, ima tri godine kako dolazim i tražim rod na ovoj smokvi, ali ne nalazim. Poseci je; zašto da još slabi zemlju?
Ali mu on odgovori i reče: gospodaru, ostavi je još ove godine, dok okopam oko nje i nađubrim, pa će možda roditi; ako pak ne rodi, poseći ćeš je u buduće.”

Kaže dečak ocu - daj neke pare. Otac ga pogleda i kaže - zašto da ti dam pare? Pa zato što sam bio dobar danas! E, moj sine, kad sam je bio mali mi smo bili dobri za džabe.

Mnogi ljudi su dobri za džabe. Mnogi hrišćani su dobri za džabe.

Ne smemo da budemo samo dobri, jer ne mora da znači da, ako je neko dobar, da je i koristan.
I ova smokva, je bila dobra, imala je lišće i grane, i stablo - ali za džabe, nije imala plodova. Možda je bila dobra za potpalu, ali svrha smokve nije da se njome loži vatra nego da se njenim plodovima hrane ljudi.

BOG TRAŽI PLOD
Vidimo da je gospodar tri godine tražio ploda na ovoj smokvi, ali ploda nije bilo.
Očigledno, Bog očekuje plodove našeg života. To što mi ne vidimo ili ne čujemo ili nismo osetljivi na Božije zahteve, ne znači da Božije oči nisu na nama i da On ne očekuje da nešto korisno izraste kod nas.
Bog stalno očekuje plodonosan život od svoje dece.
Na žalost, neki od Božije dece, kao smokva - imaju samo mnogo lišća, ali ploda nema nigde. I tako iz godine u godinu. Sve razgranatiji, sve krošnjastiji, onako baš lepi, ali beskorisni.

Naravno, mi znamo kakve plodove Bog traži u našem životu.
Pavle piše Galatima 5:22,23 A plod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost; 

Dakle, Duh Sveti, čini da postanemo plodonosni. Možemo da imamo dobar koren, i čvrste grane, ali ako duhovni sokovi ne kolaju našim životima, ploda neće biti.
Interesantno je što se hrišćani ponekad čude otkud nevolje, otkud napadi, otkud nemiri, zašto slaba vera, otkud gorčine i neprijateljstva, a da prethodno nisu preispitali svoj hrišćanski život. Ako nema ploda, šta drugo očekivati. 
A ako nema plodova Duha, sazreće neki drugi plodovi, plodova tela. Da vas podsetim samo: 5:19-21 “blud, nečistota, raspojasanost, idolopoklonstvo, čaranje, neprijateljstva, svađa, pakost, srdnja, spletke, razdori, stranke, zavisti, pijanke, pirovanja, i ovima slična,”
Ovo nije opcija, ovo je logična posledica.
Kao što čitamo - smokvino korenja i dalje crpi iz zemlje hranljive sastojke, koji negde moraju da se pokažu. Ali to što se pokaže svakako nisu sveže, zrele smokve, nego samo lišće.

Na šta nas Isus upozorava ovom pričom o smokvi bez ploda?
Ako ploda nema, šta onda to znači?
- To znači da nemamo čime da nahranimo ljude koji su oko nas, pa nije ni čudo što nismo uspešni kad im govorimo evanđelje. Možda delujemo impozantno, možda dajemo hladovinu, ali svako ostavljamo ljude gladne i primoravamo ih da odu od nas.
- To znači, da živimo u velikoj opasnosti da doživimo propast i budemo izbačeni iz Božijeg vrta.

- To znači da treba da preispitujemo sebe, i da tražimo da Božji Sveti Duh prostruji našim životom. Ne da se predamo i da kažemo, ja to ne mogu - nego da kažemo - ja to želim i tražim od Boga.

Potrebno je da maksimalno obilujemo u plodovima hrišćanskog života.
Pogledajte samo svet oko sebe i verujem da ste zapanjeni svim što se dešava.
Svet se puni plodovima tela. Gadosti, neprijateljstva, raskalašnosti, nečistoće prekrivaju zemlju.
Praktično nemate ni jedno mesto na ovom svetu gde nema, na ovaj ili onaj način, tog zagađenja.

Životi hrišćana, ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, čestitost, dobrota, vera, krotost, uzdržljivost su jedina brana toj plimi zla koji nadire.
Na žalost monogi hrišćani toga ili nisu ili ne žele biti svesni.
Na mnoge stvari gledamo blagonaklono i bez ikakve kritike. Mnoge stvari prihvatamo bez ikakvog suprotstavljanja, čak u bez volje da, makar verbalno, iskažemo svoje neslaganje.
Mnogi, ogorčeni i oslabljeni, napuštaju svoje zajednice i ostaju sami.
Crkva (u globalnom smislu) je nekako dopustila da joj svet diktira tempo, moral, standarde. Umesto pastora pred crkvom su menadžeri, umestu učitelja - nastavnici i profesori, umesto služitelja - službenici. Sve je manje braće i sestara, a sve više članova. Sve je manje Božije reči, a sve više priručnika, uputstava, koraka, vežbi i seminara.
Zdravu hranu iz Božije reči, zamenila je brza hrana motivacionih govornika, internet propovednika i fanatika. I to je samo početak.

Drugim rečima sve je više lišća i ladovine, a sve manje ploda i hrane.

JOŠ JEDNA SEZONA
Veoma se radujem što ova priča ima nastavak, i što se nije završila tako što je stablo posečeno. To nam jasno govori o Božjoj milosti i njegovoj želji da niko ne propadne.
Bog uvek daje priliku za oporavak, vreme za preispitivanje i propravljanje.
Tu priliku treba da iskoristimo kako bismo iskreno sagledali plodove sopstvenog života, i života drugih i da se molimo, koliko za sebe toliko i za druge; i da učestvujemo u zajedinci sa drugom božjom devcom u koju nas je On pozvao . 

Vinogradar moli za još jednu priliku, za još jednu sezonu, za još jedan napor koji on želi da uloži u tu smokvu.
Vinogradaru je žao smokve, i on neće štedeti sebe i maksimalno će se truditi da pokuša da povrati njenu plodnost.
A ni gospodar, iako možda misli da od toga neće biti nikakve koristi, opet ne želi da iseče smokvu ako postoji mogućnost da ona ponovo rađa.

Zato ne smemo da ispustimo priliku koju nam je Bog dao, to odobrenje da učinimo sve da oživimo i postanemo plodni, na našu korist i radost Gospodara.
Već sam jednom ovde rekao - mi ne treba da menjamo svet, ne treba da menjamo ni druge religije, ni druge crkve, ni druge hrišćane. Mi treba da promenimo sami sebe. Treba da se pobrinemo za smokvu u našem vinogradu.
Gospodar će ponovo doći, i ponovo će tražiti plod.

Zbog toga moramo biti veoma ozbiljni i ne smemo da odugovlačimo niti da mislimo da ima vremena. Bez obzira što nam se čini da vremena ima na pretek, to baš nije tako. Možda se čini da je godina duga ali i ona ima svoj završetak.

Niko ne zna kad je završetak njegove godine.
Možda je neko mlad pa može da misli - ima vremena, ajde najpre ja da malo živim, pa ću onda da se menjam. Ali, pre neki dan, ako ste čitali u novinama onu tužnu priču, dve devojčice od petnaest godina poginule su od udara groma. Petanest godina - koliko je života još bilo pred njima!? Ništa! To je bio kraj njihovog vremena! Tužno, ali istinito.
Drugi opet može da misli - previše sam star da bih se sad menjao. Ali setite se cara Jezekije kome je Bog produžio život za petnaest godina.

Znam jednu pričicu - koja kaže ovako. Sastali se zli pa se dogovaraju kako da prevare ljude i odvrate ih od Spasenja Božijeg. Jedan od njih predloži da ide među ljude i da ih ubeđuje kako Nebo ne postoji, nego ih je Isus prevario kad im je rekao da ide na Nebo da im pripremi stanove i da onda tako uništi njihovu nadu. Drugi opet reče da bi možda bilo bolje da on ide i da ubedi ljude kako Pakao ne postoji, i tako suzbije njihov strah od kazne i odvrati ih od spasenje. I tako su oni davali razne predloge - kad ustade jedan od glavnih i kaže: svega toga će se oni i sami setiti, i time će se sami mučiti, nego mi da idemo i da ih ubedimo da ima vremena, nema potrebe da žure.

Pretpostavljam da je ovo izmišljena priča, samo mi je nešto poznata.
Verujem da svako od nas zna koliko važno da zove ljude da se spasavaju; koliko je važno da svoj život držimo čistim pred Bogom; koliko ja važno da svakog dana čitamo Bibliju i da se svakog dana molimo; koliko je važno da svojim angažovanjem doprinesemo da naša zajednica fukcioniše kako treba; koliko je važno da oprostimo, da se izmirimo, ... ali neka misao kao da nadjača sve naše spoznaje tih dobrih stvari, znate ona misao - ima još vremena, sutra ću.
Ali, nema sutra za ove dobre stvari. Danas je pravo vreme za njih.
Hrišćani bi trebali da se podsete da je Isus rekao Mt 6:34 “Ne brinite se, dakle, za sutrašnji dan, jer će se sutra brinuti za sebe;”
Dakle danas je vreme da se govori evanđelje, danas je vreme da se molim, danas je vreme da čitam, danas je vreme da budme čist, danas je vreme da služim, da se pomorim, da oprostim, da volim ... ne sutra. Samo Bog zna dali će biti sutra?

Jakov je zapisao ovako: Jak 4:13,14 “De sad vi koji govorite: danas ili sutra poći ćemo u taj i taj grad, i provešćemo onde godinu dana, i trgovaćemo, i zaradićemo; vi, koji ne znate šta će biti sutra. Jer kakav je vaš život? Vi ste vodena para koja se zamalo pokaže i onda nestane.“

Bog je odredio vremena, i kad se vremena ispune onda je kraj. Svačemu i svakome. Niko od nas ne zna Božije vreme, i zato je za nas važno da naše poslove, zvanja i obaveze završavamo sad.

Apostol Pavle kaže: 2 Kor 6:2 “Jer kaže: »U zgodno vreme uslišah te i u dan spasenja pomogoh ti«. Evo sad je najpoželjnije vreme, evo sad je dan spasenja.”

Evo danas je dan da počnemo da okopavamo, prihranjujemo i negujemo svoju smokvu, da bi u dan pohođenja imala plod koji Gospodar očekuje.

Pozivam vas i ohrabrujem u tome da ne žalite ni truda ni vremena, da se ispunite silom Duha Svetoga i donesete rod dostajan Gospodara, jer će On nagraditi svaki trud i radovati se svakom plodu.

Amin

DATI OD SEBE ILI DATI SEBE?

(PROTESTANTSKA EVANĐEOSKA CRKVA BEOGRAD, četvrtak 14. jul 2016. godine)

Matej 19:16-26 „I gle, jedan mu pristupi i reče: učitelju, kakvo dobro da učinim da imam život večni? A on mu reče: što me pitaš za dobro? Jedan je dobar; ako pak hoćeš da uđeš u život, drži zapovesti. Reče mu: koje? A Isus reče: »Ne ubij, ne čini preljube, ne kradi, ne svedoči lažno, poštuj oca i majku, i ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe«. Reče mu mladić: sve sam to držao; šta mi još nedostaje? Reče mu Isus: ako želiš da budeš savršen, idi, prodaj svoje imanje i daj siromašnima, i imaćeš blago na nebu, i hajde za mnom.

A mladić čuvši ovu reč ode ožalošćen; jer je imao mnoga imanja. A Isus reče svojim učenicima: zaista vam kažem da će bogataš teško ući u carstvo nebesko. I opet vam kažem, lakše je kamili da prođe kroz iglene uši, nego da bogataš uđe u carstvo Božije. A učenici čuvši uplašiše se jako i rekoše: ko onda može da se spase? 

Isus ih pogleda i reče im: ljudima je ovo nemoguće, ali je Bogu sve moguće.“

Kako najlakše sumirati ove Hristove reči?

Spasenje jeste besplatno, ali zahteva potpuno predavanje i moguće je jedino uz Božije delovanje.  

Dakle, jedno od važnijih pitanja savremenih hrišćana je: Kako se odnosiš prema svojoj veri?

Postoje drastične razlike u pristupanju veri. Veri možemo da pristupamo dajući od sebe ili dajući sebe.

Znam jednu simpatičnu pričicu, o jednom jagnjetu i jednom piletu.

Elem, pile i jagnje šetali su imanjem na kom su živeli. Baš tog dana tamo se pripremalo neko slavlje. Kad su prolazili pored glavne kuće, pogledali su kroz prozor i videli su domaćicu koja je  baš u tom trenutku razbijala jaja za kolače. Posle nekoliko trenutaka zbunjenosti pile je sa dosta ponosa u glasu, rekla “E vidiš jagnje, to je žrtva. Tako mi dajemo od sebe”.

Onda su nastavili dalje prošli pored kuće, a pozadi na ražnju okretala se poveća ovca.

Oboje su bili zatečeni prizorom. Kad je jagnje, konačno, uspelo da progovori, okrenulo se piletu i reklo “Da, za vas kokoške ona jaja su žrtva – davanje od sebe. Za nas ovce žrtva je potpuno davanje sebe.”

Kakav je vaš odnos prema veri?

Vidite kad dajemo od sebe mi dajemo ono što imamo, što smo stekli, što nam je vredno - merimo, brojimo, procenjujemo, namenjujemo. I očigledno je – što više imamo, to je teže izmeriti, …

Ali kad dajemo sebe – onda dajemo sve što jesmo (sve što imamo, sve što je vredno, sve što smo stekli) dajemo sami sebe – što nikako ne možemo da preračunamo, možemo samo da se predamo.

Vratimo se malo na stihove koje smo pročitali.

Da vidimo, Isus je išao svojim putem, i kao što je bilo uobičajeno, ljudi su mu prilazili i postavljali su mu razna pitanja. Tako se tu pojavio i ovaj čovek. On nije pitao neka bezvezna pitanja, ništa nevažno i površno, nije tražio isceljenje, niti je molio za nekog drugog. On je pitao za život – i to ne bilo kakav život, nego za život večni.  

On je postavio veoma važno pitanje, koje i dan danas muči mnoge ljude – „kakvo dobro da učinim da imam život večni?“.

Novi zavet ima tri reči koje mi prevodim rečju život – psihe, bios i zoe. Psihe je život koji je suprotnost smrti, i on čini da naše telo živi; Bios je život koji svi tako revnosno želimo da poboljšamo – to je ono kad kažemo “e to je život” (e nije). Zoe je život i telesni i duhovni i Božanski i neprolazni.

Ovaj mladi čovek, pita za taj život, ali do njega želi da dođe sopstvenim snagama.

Zato i ne čudi Isusov odgovor  “što me pitaš za dobro? Jedan je dobar”

Čemu ovakva Isusov odgovor? Šta je hteo da naglasi?

Čovek pita – šta da uradim?

MI se često pitamo – šta da uradim da bih bio siguran da sam dobar? Ovo je potpuno pogrešno pitanje. Zato što ne postoji ništa što bilo ko može da učini da bi zaradio spasenje ili opravdanje, ne postoji ništa što bilo ko može da uradi da bi bio toliko dobar, da bi mogao da uđe u zajedništvo sa Bogom.

Bog je iznad svega, i njegova dobrota je nemerljiva i nedostižna, a ljudska dela su uvek u senci greha i nesavršenosti. Kao što piše u poslanici Rimljanima 3:23 “svi su zgrešili i tako su lišeni slave Božije,”.

Dakle, ni jedno ljudsko dobro nije dovoljno dobro za Boga, a pogotovo ne da bi bila upisana u večnost.

Čak i ona dela koja činimo podstaknuti i nadahnuti Božjim Duhom, kao što piše apostol Pavle u poslanici Filipljanima 2:13  “Jer Bog je taj što čini u vama da želite i da delate - da mu budete po volji.” čak i ta dela koja čine da smo po Božijoj volji, pokazuju svoja nesavršenstva i nedovoljnost.

Ipak, mi ljudi često smo zavedeni tom mišlju, da će Bog biti zadovoljan sa nama ako se pridržavamo određenih pravila i činimo određene stvari. No, nemojte se zavaravati, to je ipak onda samo religija. Ona vam kaže – šta, kad, gde, kako, i koliko. Religija uvek govori o obavezama, dužnostima, zabranama i kaznama.

Isus vidi, kako je mladi čovek duboko ukopan u to i zato nastavlja, razgovor, koji će na kraju dovesti do suočavanja sa svim zabludama i neophodnom potrebom za donošenje odluke.

Na žalost, mnogi hrišćani u današnje vreme, još uvek nisu doneli odluke na koje Isus poziva, što onda dovodi do toga da mnogi – kao što reče prorok Ilija – šepaju na obe noge. Veliki  broj hrišaćana i dalje želi da zna - šta, kad, gde, kako, i koliko; šta su im obaveze, dužnosti, šta je zabranjeno i kakve su kazne.

Imam dobru vest za svakoga ko tako misli – Isus je došao da oslobodi roblje, svako je slobodan da po svojoj savesti, vođen Duhom Svetim, odgovori na postavljenja pitanja. Svako je živi kamen koji se ugrađuje u Crkvu Isusa Hrista. Mi ne zavisimo jedni od drugih, nego svi zavisimo od delovanja Duha Svetog u svakome od nas. Zajedno gradimo Crkvu i našu lokalnu zajednicu, pri čemu svako ima svoje zaduženje. Na kraju neki će biti pitani za više neki za manje, ali svakako niko ni za koga neće odgovarati, već će svako dati odgovor za sebe.

Dakle, Isus nastavlja razgovor sa mladim bogatašem, i govori mu upravo ono što ovaj želi da čuje.  Da, ako želi život, treba da drži zapovesti.

E, sad se već čovek oseća sigurno. Zapovesti, o da!

Ali da bi bio sasvim siguran pita – Koje? Isus počinje da nabraja, i jedva ih je nabrojao šest. Pa to nije ništa, misli čovek, to sam sve ionako držao. Svoje misli kaže i naglas. Ali, ni sam ne veruje šta govori i zbog toga mu to deluje pomalo sumnjivo. Kao kad dobijete nešto dobro, nešto što ste dugo želeli i očekivali, a ono potpuno besplatno.

Mora da postoji još nešto – ima u Zakonu zapovesti i zapovesti. Možda davanje milostinje, možda košer hrana, možda subota – mora da ima još nešto … ne može da bude baš tako jednostavno.

Pita Isusa. Hoće da bude siguran, da zna šta je minimum onoga što mora da uradi, i da dobije taj život. 

Ljudi uvek traže da znaju šta je minimum koji moraju da učine da bi se provukli negde – to je zastupljeno u svim sitacijama našeg života.

Isus ga gleda, ali ne onako kao što ga ljudi vide – mladog, snažnog, bogatog, sigurnog u sebe. On gleda direktno u njegovo srce i vidi ono što samo Bog može da vidi. Vidi njegovo srce zarobljeno bogatstvom, imanjem, svetovnim dobrima, religijom povrh svega. Vidi da je čovek zarobljen svim tim stvarima, i da će, čak i da drži sve zapovesti, ostati zarobljen svojim zemaljskim dobrima.

Jasno mu je da ovaj čovek spreman da prinosi žrtvu ali nije spreman da se u potpunosti preda sebe.

Šta nas uči Bog, kroz primer ovog čoveka?

Na šta se ti oslanjaš?

Gledajući tvoje srce, šta Isus može da vidi? Šta je to što te zarobljava?

Da li je novac, stvari, odeća, vreme, škola, porodica, … Možda društvo, klub penzionera, grupa prijatelja iz sveta koja te vuče dole i ne da ti da se uzdigneš?

Šta je ili ko je, na prvom mestu u tvom životu?

Kao ovaj momak, uvek je veliki probIem to priznati. Zato je Isus odlučio da mu pokaže šta je stvarno na prvom mestu u njegovom životu. Isus traži od njega da ode, sve proda, i sve razdeli siromašnima.

On to nije mogao da uradi. Zašto? Zato što je novac bio broj 1 njegovog života.  Nije to mogao da uradi čak ni ako mu o tome ovisi spasenje.

Šta ti držiš i ne želiš da pustiš.

Mnogi od nas drže se onoga za šta misle da ih čini srećnim, ispunjava ili im nudi neku perspektivu. Često čujete hrišćane kako kažu “To mi je sve u životu.” Jadan je taj život koji je sav u nečem jednom – ma šta god da to bilo. Život koji je usmeren samo na jedno je siromašan život. To nije izobilje života, koje nam Isus donosi. To je kavez u koji se zatvaramo i koji sprečava da dobijemo sve ono što Bog ima za nas. A Isus ima nešto mnogo bolje za nas od onog što smo sami naplanirali. Ali, prvo moramo da pustimo to čega se držimo.

Kako se završava ova priča?

Čovek je zapanjen, šokiran, Isusovim zahtevom. Šok se pretvara u žalost jer shvata da ne može da ispuni Isusov zahtev pošto on prevazilazi sve što je spreman da učini. I odlazi tužan jer ne može da ima oboje. Čovek je bio razočaran jer sve ono što je on učino nije bilo dovoljno.

I mi smo ponekad takvi. Mislimo da smo uradili sve što je trebalo, a onda ustanovimo da to ni približno nije dovoljno. Mnogi od nas bi voleli da sve prepuste ali shvate da nisu sposobni da to učine. Jednostavno ne vide kako je moguće pustiti nešto na šta se njihov život oslanja ili im znači sve u životu.

Nemojte biti razočarani, ako izgleda nemoguće osloboditi se nečega ili otpustiti nešto. Bog ima i vremena i rešenja za to.

Moguće je jedino kroz Gospoda

U ovoj priči vidimo još neke osobe o kojima nismo ništa rekli. To su učenici. Oni su stajali po strani i posmatrali sve što se dešava. Niko od njih se nije usudio da pristupi čoveku i kaže mu “Ajde, nije strašno, evo budi kao mi.” Niko nije rekao ni reč.

Postoji tu par razloga, ali o njima ćemo neki sledeći put. Sad su samo čekali da vide kako će se ovo završiti. A kad se sve završilo, isplivalo je jedno pitanje koje ih je poprilično uznemerilo - kako će se oni spasiti, jer su sebe smatrali za ništa u odnosu na ovog bogatog čoveka, kad on ne može dostići spasenje.  

Da ne bismo ostali u nedoumici Isus saopštava važnu istinu – možemo da učinimo sve, ali samo u Božjoj snazi. 

Hrišćanstvo se od drugih religija razlikuje po nekoliko važnih stvari, ali ovo je jedna od najvažnijih.

Sve religije uče šta da činiš, sem hrišanske. Hrišćanstvo uči o tome šta je učinjeno.

Suština hrišćanstva leži u onome šta je Hrist učinio. Mi ne treba da činimo ništa sem da verujemo da je On učinio sve. I kad kažem sve, mislim sve.

Zato je Isusuv zahtev tako radikalan - potpuno predavanja, i posvećenje, iskazivanje potpunog poverenja, prihvatanje Njega za vođu, potčinjavanje njegovom putu koji jedini vodi do Boga. I to je to!

To je jedini način da doživimo lični blagoslov i da se taj blagoslov prelije na sve oko nas.

Jer, kao što nam govori Božija reč Rim 9:16  “Stoga, dakle, ne zavisi od onoga koji hoće, niti od onoga koji trči, nego od milostivoga Boga.”

Dakle, umesto što ćemo prebrojati šta sve žrtvujemo, predajmo sve što imamo.