Uskrs 2020.

(Beograd, 12. april 2020.)

„A bio je petak, i subota osvitaše. Za njim su pošle i žene koje su došle sa Isusom iz Galileje, pa videše grob i kako je stavljeno njegovo telo. Zatim se vratiše i spremiše mirise i miro. U subotu pak ostaše u miru - po zakonu.
A u prvi dan nedelje, vrlo rano, dođoše na grob noseći mirise koje su spremile. Ali nađoše kamen odvaljan od groba, i kad su ušle, ne nađoše telo Gospoda Isusa. I dok su bile u nedoumici zbog toga, gle, dva čoveka u sjajnom odelu stadoše pred njih. Pošto su bile uplašene i oborile lice zemlji, oni im rekoše: što tražite živoga među mrtvima? Nema ga ovde, nego je vaskrsao; setite se kako vam je rekao dok je još bio u Galileji, naime, da Sin čovečiji treba da bude predan u ruke grešnih ljudi, i da bude raspet, i da vaskrsne treći dan.
Tada se setiše njegovih reči, pa se vratiše od groba i javiše sve ovo Jedanaestorici i svima ostalima.
To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene s njima rekoše ovo apostolima. A njima se ove reči učiniše kao prazna šala i nisu im verovali. Petar pak usta i otrča do groba; nagnuvši se vide samo zavoje, i ode čudeći se u sebi onome što se dogodilo.“ Luka 23:54-56 i 24:1-12

Vrlo je neobično ovo vreme sadašnje u odnosu na najveći hrišćanski praznik, Uskrs.

Zatvoreni smo u svojim domovima, doduše većinom radi poslušnosti koju iskazujemo prema odlukama svetovnih vlasti, ali opet uskraćeni za zajedništvo u našim molitvenim domovima. Odvojeni smo jedni od drugih zbog straha, neizvesnosti, nesigurnosti i bez jasne vizije – šta i kako dalje. Ipak, hrišćani u tome imaju prednost, čak i ako ne možemo da kažemo da i među nama nema tragova istih ovih slabosti kao i kod ljudi ovoga sveta. Ono što svet nema, jer ne veruje Bogu, a hrišćani imaju, je sigurna stena, oslonac za podršku i svetlo koje će razbiti svaki mrak. Sve ovo Bog je, u svojoj mudrosti svojom Reči, pripremio za svako vreme koje će doći, da bi verni, u svakom vremenu, ostali u Njegovoj prisutnosti i Njegovoj zaštiti.

Meni se čini da nikad nije bilo toliko važno da razumemo vreme Uskrsa i poruku koju nam je Bog kroz to dao. Znam da nam je Uskrs Isusa Hrista dao smisao veri, potvrdio sva Božja obećanja i pribavio oprost svih dugovanja pred Bogom, za svakog ponaosob. Uskrs je pečat imena kojeg nosimo, i danas ne bismo sebe nazivali hrišćanima da se to nije desilo. Ipak, voleo bih da od velike slike ne ispustimo onu malu, onu koja se tiče moje i tvoje svakodnevnice, mene i tebe u ovom životu, dok Isus ne dođe po nas.

Stihovi o uskrsu, osim o veličanstvenoj slici spasenja i pobede, pokazuje i nešto sasvim obično, o običnim ljudima, njihovim postupcima i delanju.

Jedan od stvari na koju želim da vam obratim pažnju je činjenica da neki među nama imaju vrlo jak i nepokolebljiv osećaj dužnosti koji proizilazi iz ljubavi preme Bogu, i spremni su da se izlože opasnosti da svoju dužnost i obave.

Kao žene, koje su, u rano nedeljno jutro, krenule prema grobu da učine ono šta se učiniti mora. Pri tom im nije smetala ni rimska straža, ni strah sa kojim su se borile, ni bol koji sigurno niju uminuo od petka, kad je ljubljini sin, Gospod, Mesija ... izgovorio poslednje reči na krstu i kad su ga proboli kopljem.
Sve to, dakle, nije moglo da zaustavi ove drage žene, da odu na groblje i se pobrinu za mrtvo telo ljubljenog bića.

Tako je i sa onima među nama koji su revni, čak i kada služba prevazilazi njihova osećanja, strah, pa poneked, i moći. Oni će učiniti sve što je potrebno bez obzira na cenu koštanja, bez obzira na to sa čim moraju da suoče i šta da urade.
I upravo zbog toga njihova nagrada je velika, i njihov odnos sa Bogom uvek dobije lični pečat, realnost u kojoj se nebesko spoji sa zemaljskim u jednom duhovnom vremenu koje, kao da nema nikakve veze, sa svetom i vremenom u kojem svi ostali žive.
Zato je, pretpostavljam, teško i poverovati tom njihovom iskustvu i doživljaju božanske stvarnosti. Kao što je Petru i braći bilo teško da poveruju u vesti o stvarnosti Isusovog vaskrsenja, koju im je donela Marija.

Ipak, upravo te posebne osobe koje se ne libe da deluju, čak i kad je bolno i teško, pokreću nas druge koji onda, valjda privučeni tom odvažnošću, izlazimo iz svojih skrovišta i dozvoljavamo Bogu da nas uveri da je svaka Njegova reč istinita, svako delo isplanirano i da On nikad ne napušta nas, kojima je svoju prisutnost obećao. Čak ni onda kad ni sami nismo dovoljno verni i postojani u svojim rečima i obećanjima.

On nikad ne odustaje, ne kasni niti izneverava.

U tački vremena u kojoj živimo, Uskrs je suprotnost svega što doživljavamo. I ako imamo dovoljno snage, volje, znatiželje, vere i ljubavi prema onom što nam Bog govori, možemo u tom događaju da pronađemo sve odgovore na pitanja koje nam se roje po glavi.

Iako nas je u našem životu zaustavila pademija nečega što uopšte ne poznajemo, niti znamo kako deluje, ali nam deluje strašno i na momente nepobedivo, Uskrs nam govori o tome da ne postoji ništa tako strašno što može da zadrži onoga koji je u Božjim rukama.
Jer Isusa, koji je bio mrtav, uskrsnuo je Bog svojom slavom po sili svoje moći. I, šta nam to govori? Govori nam da Božija sila i moć pobeđuje ono što je, ipak, strašnije od bilo koje bolesti, a to je sama smrt. Ne bi to za nas imalo nikakvog smisla, jer Bog je Bog i Bog je moćan, kad upravo ta moć ne bi bila na našoj strani. „Jer oni koji su sa Hristom umrli, sa Hristom će i oživeti.“

Ali, čak i kad uspemo da prihvatimo tu istinu, pitamo se, šta će biti posle ovoga, kad opasnost prođe i kad ono što nas sputava bude razbijeno i kad budmo oslobođeni?
Očigledno je da se neke stvari neće promeniti, a neke će biti sasvim nove. Jer kao što i sami vidimo, Isus je isti i pre i nakon uskrsa, a opet potpuno drugačiji. Jer On je Bog – bio je Bog juče, Bog je danas, a biće Bog i sutra – tu nema nikakve promene. On će i dalje biti PUT, ISTINA i ŽIVOT svakome ko u Boga veruje i u Njega se pouzda.

Promenićemo se mi, naša vera, naš odnos prema veri, crkvi, Božijoj reči. I svi ćemo doživeti tu promenu. Neki će u tome ostati i nositi teret Hristovog sledbeništa, a neki će uskoro sve zaboraviti, i vratiti se starim putevima.

Međutim, oni koji ostanu, imaće jedan novi, osveženi, ojačani i čistiji doživljaj Boga, Njegove reči i zajedništva na koje smo pozvani. Možda neko očekuje više, nešto revolucionarnije, nešto masnovnije ili spektakuranije, ali mislim da je mnogo važnije da sami budemo oćišćeni i obnovljeni novom snagom i silom odozgo, kako bismo mogli da služimo u delu na koje nas Bog poziva.

Znam, a verujem i da su mnogi, zajedno sa mnom, svedoci, da ima onih koji očekuju da će Bog pucnuti prstima i da će se sve ispraviti i sve ozdraviti i sve vratiti na mesto. Međutim, i sam Uskrs nam govori da je za promene, pa čak i one koje Bog čini i stvara, potrebno vreme. Rekao bih da je potrebno sazrevanje, da bi ono što će se dobiti bilo korisno za sve koji će ga prihvatiti. Tako je i sa ovom nevoljom kroz koju svi zajedno prolazimo, a tako je bilo sa mnogim nevoljama u ranijim vekovima. Posle svake nevolje, oni koji se se pouzdavali u Boga, izlazili su kao pobednici

Baš kao što je Hrist, izašavši iz groba, suštinski isti, ali ovenčan slavom Pobednika nad najveći protivnikom sveg stvorenja, tako i mi, kao sunaslednici Hristovi, ako i sami istrajemo, postajemo i supobednici Božije pobede nad vascelim zlom.

I zato, što se pobednik ne postaje tako što se okitimo tuđim perjem, i neko nas proglasi pobednikom, nego tako što se suočimo sa neprijateljem i pobedimo oružjem Božjim koje nam je dato, za to treba vremena. Mora da se prođe kroz iskušenja, mora da se bude odvažan, hrabar i imati čvrsto pouzdanje u Boga.

Uskrs je prilika da se ponovo podsetimo velike pobede našeg Gospoda i Spasitelja, sopstvenog spasenje i da se radujemo zbog mira sa Bogom i blagodati koje smo dobili. Ali, Uskrs treba da bude i vreme kad se podsetimo da u toj pobedi imamo sopstveno mesto, sopstveni zadatak, sopstveni dar i Božji poziv na koji treba da odgovorimo, posebno u vremenima kao što je ovo u kojem trenutno živimo.

Amin!

ISUS JE BOG!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, mart 2020, za sajt www.pecrkva.rs)

“Čim su izašli iz sinagoge, odoše s Jakovom i Jovanom u Simonovu i Andrejinu kuću. A Simonova tašta je ležala u groznici pa Isusu odmah rekoše za nju. On joj priđe, uze je za ruku i podiže je. I groznica je ostavi pa ona poče da ih služi.
Te večeri, kad je sunce zašlo, doneše mu sve bolesne i opsednute demonima. Ceo grad se okupi pred vratima, a on izleči mnoge koji su bolovali od raznih bolesti. Istera i mnoge demone, ali im ne dade da govore jer su znali ko je.” Marko 1:29-34

Kad pročitamo ove stihove, prvo što privuče našu pažnju su izlečenja koja je Isus činio. To je bilo tako snažno sedočanstvo njegove sile, identiteta i prirode, da su ljudi, privučeni time, išli i tražili Ga ne bi li i sami osetili tu silu. Celi gradovi, do kojih je dolazio, izlazili su pred njega da vide svojim očima to što se dešava.

Bolest je jedan od najvećih čovekovih problema. Ne kaže se uzalud da zdrav čovek ima stotinu želja, a bolestan samo jednu – da ozdravi.
Bolest je i pokretač koji navodi čoveka da čini stvari koje inače ne bi činio, koje su mu, dok je bio zdrav bile strane pa čak i besmislene. Zamislite Vartimeja da nije slep, i da stoji sa strane puta i zaziva Isusovo ime ili ženu bolesnu od tečenja krvi, da se, kao zdrava, prikrada Isus s leđa i dotiče ga – teško, zar ne? A opet, kad je čovek bolestan, onda se hvata za svaku mogućnost, čak i ako to neko osuđuje ili pokušava da spreči.

I nas je zadesilo vreme bolesti. Bolesti koja vreba, nevidljiva i opasna, i potencijalno veoma smrtonosna. Zato i ne čudi strah, neizvesnost i nemir kod mnogih, pa i hvatanje za svaku slamku, koja bi mogla da znači spas, oslobođenje od straha i panike. Iz tog razloga mnogi traže, a mnogi i daju, prepisuju, objavljuju i dele biblijske stihove u kojima Isus leči, isceljuje, izgoni demone, pobeđuje neprijatelja, stoji na svom prestolu ... itd. Sve su to neosporne istine, ali ...

Na jednom mestu u Jovanovom evanđelju čitamo kako su ljudi takođe pohrlili za Isusom, nakon što ih je nahranio, pa su čak zbog toga hteli da ga proglase za cara. Isus ih je dočekao sa jednim veoma oštrim prekorom – tražite me zato što ste dobili besplatno da jedete. Pojednostavio bih ovo – ljudi su tražili Isusa da bi se okoristili nečim što može da im da. Njima nije bio važan Isus Bog, nego IsusKodKogaJeSveBesplatno. Isto je i sa ovim ljudima koji su izašli na gradska vrata, njih nije interesovao Isus Bog, nego IsusKojiLeči.

Kao i u ono vreme, tako i danas, priče o Isusovoj brizi i moći prepričavaju se među ljudima. Neki će to ismevati, a neki će biti privučeni, jer ono što se priča da Hrist može, stvarno deluju kao slamka spasa u oluji koja besni. Mnogi gutaju te priče, pa ih i sami prenese dalje, neki ubeđeni, neki sujeverni, neki zluradi.

I sve to dešava se, ne na gradskim vratima gde su se, u Isusovo vreme, dešavala sva važna društvena zbivanja, nego na društvenim mrežama.

FB, Twiter, WatsUp, Instagram, Viber, Skype ... su mesta koja su zamenila gradska vrata. Iako smo ih donedavno najčešće doživljavali kao nešto negativno, one su u ovim vremenima, karantinskim, nešto više nego dobrodošle. Dobro je što možemo da razmenimo informacije, da čujemo jedni druge, ohrabrimo se i podržimo, podelimo poneku interesantnu stvar, pa i po nešto što bismo, možda, u normalnim vremenima zaobišli i ignorisali.

Dobro je što možemo da kažemo da je Isus iscelitelj, da može da izleči i pobedi bolest. Ipak, ne smemo da zavaravamo sami sebe, ali ni druge.

Ne smemo sebi da dozvolimo da Isusa svedemo na „izvršioca naših zahteva“ i „ispunjavaoca naših molbi“, a pogotovo ne smemo da Njegovu ljubav prema nama, Njegovu nadmoć na svime, Njegovo gospodstvo iznad svega, vezujemo za to koliko smo mi zadovoljni njegovim delovanjem u našem životu. Jer, pored svega ostalog mi znamo „da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Rim. 8:38,39
Dakle, šta god da se desi ili se dešava sa nama, pod Njegovom je kontrolom.
Siguran sam da neće sve molitve biti uslišene, da neće svi bolesni biti izlečeni, da se neće sva vrata otvoriti i da se neće svi spasiti, isto kao što sam siguran da će se Ime Božije, Ime Njegovog Sina, objavljivati na razne načine. Neki put iz dobre pobude, a ponekad i ne.
Hrist nije došao da isceli sve bolesti, niti da ukine sve žalosti, niti da otkloni sve opasnosti, niti da pusti sve što je zarobljeno ... Isceljivanje, uteha, sloboda, oproštenje, izbavljenje prati Njegovu pojavu i objavljuju Njegovu slavu, ali one nisu cilj. Cilj je da se proslavi Ime Božije.
Da se proslavi, da nas pripremi i da nas pozove u ono Novo, a tek u tom Novom neće biti bolesti, suza, bola, straha, neizvesnosti, nemoći, greha, nečistoće, mraka, a On će biti sve u svemu – On u nama i mi u Njemu.

Zašto ovo govorim? Zato što, na stranicama društvenih mreža, ovih dana, možete da nađete da vam je neko poslao poziv da na svoju stranicu napišete „Hrist je moj lekar“. Nemojte to pisati! Umesto toga, ako već morate i želite da napišete nešto – napišite „Hrist je moj Bog.“ Sve manje od toga nema nikakvog smisla.

Zašto? Zato što lekara ima raznih, kao što i izlečenja ima raznih! Mnogi svedoče o raznim iscelenjima iz raznih izvora, o raznim zaštitama od raznih zaštitnika.

Osim toga, verujem da svako od nas poznaje nekoliko vernih osoba koji su izgubili bitku sa bolešću, a u vremenu pred nama upoznaćemo ih, na žalost, još. Da li to znači da Hrist nije bio dovoljno moćan di ih isceli i ozdravi i postavi na noge? Znam za mnoge dugotrajne molitve u kojima smo se molili za iscelenje, a završile su se smrću. Da li to znači da je Hristova moć nedovoljna?

Naravno da ne!

Njegova moć, sila, dobrota i ljubav, prevazilazi sve granice koji ljudski um može da razume, i najćešće, kad samo nazre tu veličini, nema tu moć da tu veličinu i prihvati.

Zato, zvati i prizivati Isusa imenom manjim od Boga nema nikakvog smisla i u tome nema nikakve utehe. Jer u Njemu je sve, za Njega je sve, i od Njega je sve. Dakle, dobra vest je da – živimo ili umiremo u Njemu ostajemo.

Ne bojte se vremena koja su pred nama, ali nemojte ni slavodobitno da se hvališete onim što je dar. Nego budimo trezveni u veri, objavljujmo našeg Boga, prihvatajmo izbavljenje i isceljenje sa radošću, ali i nevolju i bolest i slabost, ako do nje dođe, sa punom poniznošću, verom i pouzdanjem da Onaj u kojeg se pouzdajemo zna šta čini.

Tako svedičimo i drugima. Ne povicima „dođite jesti i piti“ ili „dođite se lečiti“ nego „priđite našem Bogu, od njega dolazi sva dobrota milost i mir“.

Pokorimo se Božjim odlukama i objavljujmo Njegovo ime. On će učiniti ono što je najbolje za stvorenje koje stvorio, a još veće dobro onima koje naziva svojom decom.

Budimo blagosloveni Njegovim imenom, i dajmo hvalu i slavu za ono što čini.

Amin.

DETE, SVE MOJE JE TVOJE

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja, 15. mart 2020)

Na samom početku želim da pročitam jedan kratak stih, Luka 15:31 „On mu pak reče: dete, ti si uvek sa mnom i sve što je moje - tvoje je;“ Ovih dana svedoci smo jedne sveopšte panike koje vlada u svetu, oko korona virusa. Ljudi su naprosto prestravljeni činjenicom da bismo svi mogli da se zarazimo, a da bi neki mogli od toga i da umru. Dakle, situacija nije baš bezazlena, naprotiv izgleda veoma opasno. Nemam nameru sa ovog mesta da dajem uputstva kako da se ponašate u skladu sa zarazom, šta da radite i kako da se zaštitite. Sve to prevazilazi moje kompetencije i, naravno, znanje, a i informacija ima sasvim dovoljno. Ono što je meni posebno zasmetalo u ovoj situaciji i zašto to pominjem, je način na koji su reagovali pojedini hrišćani. Pošto sam vrlo aktivan na raznim društvenim mrežama i pratim mnoge hrišćanske grupe i pojedince, prosto sam iznenađen tim reakcijama. Od jednog potpuno neodgovornog i neće-na-nas stava, dao fatalističkih poziva na poslednje pokajanje, jer evo Isus lebdi na oblacima sa svojim anđelima. A sve ono niti je za lako-ćemo, ali nije ni za bežanje u gore i sakrivanje po pećinama. Ipak, ono što me iznenađuje je činjenica koliko malo ljudi znaju o svom Bogu, Njegovom Sinu i o Svetom Duhu. Izjave – korona je kazna za greh sveta, korona je osveta Božija za nevernike, Bog želi da probudi ljude da poveruju da je on pravi Bog, su naprosto neprihvatljive, da ne upotrebim neku težu reč. Verujem da i ovde među nama ima onih koji tako misle, to neka ostane vama na savest. Interesantno je primetiti da iste parole imaju i hrišćani i muslimani, pa mi je nekako jasno da sve te ideje dolazi iz jedne glave, a to sigurno nije Božija. E sad, za ono u šta veruju muslimani, u to neću da se mešam, ali ... Siguran sam da naš Bog nije takav! On ne uništava živote, već iz spasava. On, istina, dozvoljava da se pojave posledice neodgovornog ponašanja, pa čak i pandemijskih razmera, ali ne kao kazna, ne kao sredstvo uništenja. Jednom je Mića Anđelić, govoreći ovde povodom onog razornog cunamija gde je poginulo na stotine hiljada ljudi, istakao da ovaj svet nije raj, i da se ovakve stvari dešavaju jer ogrehovljeni svet trpi posledice svog ponašanja. Pa, pošto je to već rečeno, ne bih ponavljao lekciju. Umesto toga, podsetiću vas na onu epizodu iz Hristovog života kad je hteo da uđe u jedno selo ali nisu hteli da prime, pa su se dvojica najrevnosnijih ponudili da reše situaciju: „Kada su to videli učenici Jakov i Jovan, rekoše: Gospode, hoćeš li da kažemo da siđe oganj s neba i da ih uništi? A on se okrenu i ukori ih [rekavši: ne znate kakvog ste duha; Sin čovečiji nije došao da uništi ljudske živote, nego da ih spase].“ (Luka 9:54) To je naš Bog. Do poslednjeg trenutka, do zadnjeg daha, on ne prestaje da se bori za život, za spasenje, svakog čoveka, pa ni sad nije drugačije. Osim toga, ako ćemo se već pozivati na Bibliju i na starozavetne nesreće i i otkrivenjske najave uništenja, setite se da je većina nesreća i pošasti došla na ljude jer su oni, koji su govorili da su verni Bogu, činili nepravdu, zlo i klanjali se idolimo koje su stvarali. Dakle, neka svako preispita sebe, nek svako izvadi brvno iz svoga oka, pa nek onda kopa po tuđem. A ono što možemo svakako da uradimo, pre nego što upremo prst na one druge, uprimo prst na svoje čelo i podsetimo se na to ko je naš Bog. Ova krizna situacija podsetila me na dvojicu ljudi, hrišćana, koji su ostavili veliki utisak na mene. Jedan je Martin Luter, a drugi je Ditrih Bonhofer. Čitao sam o Luterovom ponašanju za vreme Crne smrti, koja je u njegovo vreme harala Evropom, pa i gradom gde je on živeo. Kad su zatražili od njega da napusti grad i ode na sigurno, on je to odbio jer „služitelj Božjih dobara, mora da prednjači u dobrim delima, za koje je od Boga pripravljen.“ A Bonhofer je, iako su ga kao neprijatelja nadolazećeg nacizma i Hitlera, njegovi prijatelji sklonili u SAD, odlučio da se vrati i da nastavi poučavanje i ohrabrivanje zajednica da slede Božji put. Za to je položio i svoj život. Jer hteli to ili ne, prihvatali to ili ne, mi smo, draga braćo i sestre, so i svetlo ovoga sveta. Ljudi će čak i nevoljno gledati na nas, neki s namerom da nas još više optuže, a neki sa nadom i potrebom za sigurnošću, i smislom. I, šta će oni videti, šta će čuti od nas? Zato, ali ne samo zato, ne treba da budemo kao oni o kojima piše Pavle u poslanici Rimljanima 10:2 „Jer im svedočim da imaju revnosti za Boga, ali bez pravilnog saznanja.“ Potrebno je da budemo revnosni za Božije delo, ali moramo da imamo i pravo saznanje i spoznaju našeg Boga. Prvog četvrtka u mesecu, propovedao je brat Saša iz Šapca, i pomenuo je priču o izgubljenom sinu, i otad neprestano razmišljam o tome. Jako volim tu priču. Izgleda da svi propovednici vole tu priču. Često govore teme iz te usporedbe. Lepih tu propovedi ima, i dobrih poruka i pouka. I zato želim danas, da nam ovaj deo Lukinog evađelja, 15. glave, posluži kao ohrabrenje i pouka. Svi jako dobro znamo da je mlađi sin tražio od oca da mu da ono što mu, navodno, pripada, i da je to i dobio. I onda je, to što je dobio, spiskao. Potrošio je zadovoljavajući svoje, recimo tako, potrebe - da bude prihvaćen, poznat, omiljen, bezbrižan... i tako dalje, šta sve već mladi ljudi imaju na pameti kad misle o tome šta je važno. I, iako često o ovim potrebama razmišljamo u negativnom kontekstu, one nisu obavezno i sasvim negativne (bar ne sve) – i bar ne kad se pojave u životu mladih ljudi. Mladi ljudi, stvarno imaju potrebe da budu prihvaćeni od drugih koji su isti kao oni. Imaju potrebu da budu omiljeni, da žive jedan bezbrižan život. Mi stariji znamo da su to mladalačke želje i da ne može dugo da se živi tako kako mladi žele i zamišljaju. Znamo jer smo to preživeli, odživeli, sazreli, umudrili se i shvatili da je život mnogo komplikovaniji nego što izgleda, i razumeli da je, najčešće, mnogo bolje biti i sluga kod bogatog oca, nego gospodar praznog džepa i stomaka. Zato se i valjda i kaže – mladost ludost, starost mudrost. Ipak, iako imamo čvrsto negativan stav po tom pitanju, mi se ponekad, u odnosu sa Bogom, ponašamo, upravo, kao taj mladi čovek. Hoću da kažem, da često od Boga tražimo ono što smatramo da nam pripada, a to je, najčešće, nešto što će naš život učiniti boljim, lepšim, sigurnijim, bogatijim, interesantnijim. Želimo da budemo zdravi, dobro stojeći, bezbrižni, da nas ljudi uvažavaju, da možemo da ih napojimo i nasitimo – i fizički i duhovno. U stvari želimo da ovom svetu pokažemo da smo neko i nešto. Čini se da nismo mnogo odmakli od primera ovog mladog čoveka, iako bismo baš voleli da jesmo. Ali, svaki put, kad kažemo meni pripada, mene sleduje, ja očekujem, ... mi u stvari, tražimo isto što i ovaj mlađi sin. Daj ti meni što meni pripada, ... S druge strane opet, kad gledamo na starijeg brata, rekao bi čovek da je neki viskomoralan, ozbiljan, radan, posvećen lik, upravo lik koji treba da nam služi za primer. Međutim, ima tu nešto što nas odbija, nešto u njegovom ponašanju što je veoma čudno. I nekako se osećamo neugodno kad čitamo o njemu, i, barem se meni to dešava, nemam nikavu pozitivnu misao u odnosu na njega. Naprotiv. Koristimo ga kao primer nezadovoljnika, ogorčenog, ljubomornog ... i, kao da navijamo za ovog mladog, bez obzira kakve je gluposti napravio, i prosto nam pođu suze na oči kad se nađe ponovo u zagrljaju svoga oca. Koga nam od njih dvojice, u stvari, Bog postavlja kao primer i zašto? Odmah da kažem da mladićemo ponašanje nije primerno i neka se niko ne poziva na to – u smislu, vidiš kako je on, pa mu je otac oprostio, valjda će i meni. Ta spoznaja grešnosti, i unapred uračunato oproštenje je vatra u kojoj ne bih želeo da se pečem. Ali, nećemo o tome sad ... Druga jedna stvar je važna, i to je suštinska razlika između njih dvojice. Mlađi sin, baz obzira na sve svoje mane, jako dobro zna ko je njegov otac – zna da nikog ne zakida, da se brine o svima - počev od slugu pa do svojih sinova, zna da je mekog srca, i šta je najvažnije, zna da može da razgovara sa njim. Stariji sin uopšte ne poznaje svog oca, ne zna kakav je, ne razume njegovo ponašanje, njegove postupke, čak i osuđuje sve to što otac radi. Da li je njegov hladni stav prema ocu, bolji od stava koji je imao ovaj mlađi? To je razlog zašto, čak i nesvesno, rekao bih po Duhu, bez obzira na postupke ovog mlađeg, imate više simpatija prema njemu nego prema starijem sinu? Ono što je pouka iz ovoga je da nepoznavanje Boga, može da stvori mnoštvo problema, nama kao hrišćanima, ali i onima koje su ugledaju na nas ili kojima svedočimo. Jer, ako ne znamo ko je, kakav je, šta je, ako ne razumemo njegovo ponašanje, ako ne razumemo šta govori, ako ne razumemo njegovu ljubav, milost, strpljenje, daražljivost, dobrotu, ... kako onda možemo da kažemo da mu verujemo, da se pouzdajemo u njega. Ako mi ne znamo ko je On, kako ćemo druge ljude pozvati da stanu pred njega, sa pokajanim srcem, sigurni da neće biti odbačeni, kažnjeni, stigmatizovani, već naprotiv prihvaćeni, voljeni, očišćeni, obnovljeni ... Ako nismo sigurni u to šta je, kako ćemo mu ispovedati sopstvenu grešnost, tražiti pomoć, milost, dar, službu, ... Razumete da od poznavanja Boga zavisi sve. Jevreji su u potpunosti zastranili, odlutali, odvojili se od istinitog, ... i zato ova priča, jer istina je da su bili revnosni, ali bez pravog saznanja kome ni zašto? Međutim, glavna misao i poruka koju sam želeo da prenesem je nešto drugo, meni vrlo ohrabrujuće, posebno u ovo smutno vreme, kad je sve poremećno, izvitopreno, nesigurno, bolesno i neizvesno. Naime, na kraju sve te priče o dva sina, o pokajanju, o oproštenju, o zavisti i ljubomori, stoji jedan stih kao svetionik, „dete, ti si uvek sa mnom i sve što je moje - tvoje je;“ To je Očeva izjava koju najčešće izgubimo u poučni i divnim pukama i porukama ovo priče. Ovo je, verujem, jedna od najvažnijih izjava koje je Isus dao, a tiče se naših života. Obratite pažnju, ovde ne piše „sve što tražiš dobićeš, ili sve što ti treba dobićeš, ili sve što smatram da treba da imaš daću ti, ili sve što sam stvorio stoji ti na raspolaganju ...“, to piše na drugim stranicama naše biblije. Ovde piše, „dete, sve što je moje – tvoje je.“ (teknon, panta ema sa) Ovde se ne radi o imanju ili nemanju nečega. Ovde se ne radi o delu ili udelu u nasledstvu uopšte se ne radi o materijlnim stvarima. Isus na jednom mestu kaže, istu neverovatnu stvar, samo drugim rečima - ko je video mene video je Oca. (Jovan 14:9) ili sve što je očevo i moje je. Razumete šta to znači? Treba da se izdignemo iznad onoga šta možemo da dobijemo ili da izgubimo i da prihvatimo ono što stvarno jesmo – domaći Božji, deca Boga Svevišnjeg. Jer nam se, na žalost, dešava da, ako se ne ponašamo kao mlađi sin, da u svojim slastima potrošimo ono što smo tražili (kako kaže Jakov), počnemo da se ponašamo kao stariji sin, koji je tu, ali potpuno nesvestan mogućnosti i statusa koji ima. Mmnogi hrišćani danas, žive zarobljeni svojom vizijom Boga, svojim strahovima, ljubomorama, i ko zna čime još, i ne koriste svoje status, svoj položaj – da su sinovi, naslednici, da im je na raspolaganju sve što Bog ima. I onda, imajući takav stav o Bogu, kao stariji sin o svom ocu, spustimo Boga na nivo onoga koji može nešto da nam da. I to čak i nije najgore i najdublje što idemo, nego sami procenjujemo šta bi Bog mogao da nam da a šta ne, i to, na žalost, na osnovu onoga šta mislimo o njemu. Pa onda, jer ni sami nismo sigurni za to što tražimo, a ne znamo šta bismo sve mogli da tražimo, ostanemo ljuti i nezadovoljni, jer se on, eto, nije setio da nam da, to što smo mi želeli da nam da, ali nismo smeli da mu kažemo. Ali, da vam kažem, pre nego što pred Boga iznesete sve što je u vašem srcu, bez straha da će vas osuditi ili odbiti, prihvatite svoj status, privilegiju i obaveze koje Božije dete ima. I biće da ćete dobiti mnogo više i bolje nego što ste tražili. Jer, Božije misli nisu naše misli, i Njegov putevi nisu naši putevi. On čini stvari koje su nam nezamislive i izgledaju nemoguće. Neko će se možda pitati, ako je sve što je i njegovo i moje, ima li onda potrebe moliti se, jer mogu da uzmem šta mi treba. Da li to znači da ne treba da se molimo? Pa šta da vam kažem, i Isus se molio, zar ne? I to mnogo češće i mnogo strasnije nego bilo ko od nas. Dakle, molitva i dalje ostaje najvažniji deo hrišćanskog života. Ali, samo ako pod molitvom podrazumevate razgovor sa Bogom, a ne spisak želja, narudžbenicu, listu zadataka koje Bog treba da ispuni da biste vi bili zadovoljni ili spisak osoba koje treba spasiti ili postaviti na neko mesto. Moramo biti svesni da, ako je u odnosu sa Bogom, sve Njegovo i moje, onda molitva nije proces podnošenja različitih zahteva, molbi i zahvalnica, već je molitva razgovor dve strane povezane istim ciljem, interesom i željom, da sve ono o čemu se razgovara dobije najbolji mogući završetak. Dakle molitva je ispovedanje lične podređenosti Božijoj volji, prihvatanje svoje uloge u Božijem planu, pristanak na službu u Božijem delu, preuzimanje odgovornosti za ono što ti je povereno od Boga, potčinjavanje telu Hristovom na mestu koji ti je Bog odredio ... To je, draga moja braćo i sestre, smisao – sve moje je i tvoje. Da je mlađi sin, kojim slučajem, imao isti stav prema ocu kao stariji sin – ne smem na oči da mu se pojavim, znam ga kakav je, škrtica matora, još će batinom da me najuri - umro bi međ onim svinjama. Prošao bi kao onaj što je sakrio talanat jer je gospodar strog. Otac je, kad se mlađi sin vratio, odbio da prihvati da mu sopstveni sin bude sluga, iako je sin bio spreman da prihvati tu ulogu. Ne! Onaj ko je sin, je sin! Nema razloga da se plašite svog Oca? Zar mislite da je njemu važno išta osim vaše dobrobiti i sigurnosti? Kako kaže apostola Pavle u poslanici Rimljanima 8:37-39 „Ali u svemu tome mi nadmoćno pobeđujemo pomoću onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam naime, da nas ni smrt, ni život, ni anđeli, ni poglavarstva, ni sadašnjost, ni budućnost, ni sile, ni visina, ni dubina, niti kakvo drugo stvorenje, ne može rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu Gospodu našem.“ Čovek može da padne u greh, može da zaluta, može da zastrani – ali ako poznaje svoga oca, zna da, ako traži oproštaj od njega, ako se ponizno vrati – da će Otac oprostiti, rane zaceliti i sve će biti dobro. Jer, Bog je veći od svakog grehe koji čovek može počniti, i može ga oprostiti. Šta više, već ga je oprostio. Njegov Sin, Jedinorođeni, umro je na krstu da bi svaki greh, za koji se pokaješ, bio oprošten, i da dobiješ nazad svoje mesto koje ti pripada. Mesto sina, sunaslednika, deteta Božijeg. Jer sve što je Njegovo i tvoje je. Neka nas Gospod sve blagoslovi svojom milošću. Amin!

ORUŽJEM BOŽJIM POBEĐUJEMO (Ef. 6:10-18)

(Protestantska evnađeoska crkva Beograd, četvrtak 13. februar 2020.)

Apostol Pavle je napisao poslanicu crkvi u Kolosima i tamo je, između ostalog, napisao “Obucite, dakle, kao Božji izabranici, sveti i voljeni, milosrdno srce, ljubaznost, poniznost, krotkost, strpljivost.“ 3:12

A u poslanici crkvi u Efesu piše ovako:

„Uostalom jačajte u Gospodu i u sili njegove snage.

Obucite se u sve oružje Božije, da biste mogli odoleti đavolskom lukavstvu.

Jer naša borba nije protiv ljudi od mesa i krvi, nego protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta, protiv zlih duhova na nebesima.

Zato uzmite sve oružje Božije, da biste mogli da se oduprete u zli dan i da se održite - pošto sve svršite.

Stojte, dakle, opasavši svoja bedra istinom, i obukavši oklop pravednosti, obujte noge pripravnošću na evanđelje mira.

Pri svem tom uzmite štit vere, kojim ćete moći da pogasite sve ognjene strele nečastivoga.

Primite i kacigu spasenja i duhovni mač, koji je reč Božija.

Svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu u Duhu svakom prilikom, i radi toga bdijte u svakoj istrajnosti i moljenju za sve svete.“ Efescima 6:10-18

Možda ova, naizgled jasna suprotnost, može malo da nas zbuni. Jer, kad apostol Pavle, u poslanici Efescima govori o uzimanju Božijeg oružja, mi najčešće, pomislimo na naoružanog vojnika, spremnog za rat, pod punom ratnom opremom, što se potpuno razlikuje od nekog milosrdnog, ljubaznog, poniznog i strpljivog kao što često volimo da mislimo da jesmo.

Ali, iako izgleda da nas Pavle stavlja u poziciju vojnika, kojeg on i njegovi savremenici nisu morali da zamišljaju jer su takvog vojnika gledali svakodnevno na ulicama gradova po kojima su se kretali i uz pomoć tih vojnika Rimsko carstvo vladalo je nad Palestinom i celim, tada poznatim, svetom – on baš želi da nam pokaže da Božije mudrost i sila menja čak i ovaj segment života.

Znate kako je izgledao taj vojnik. On ima opasač, oklop, obuću, štit, kacigu i mač. Ovako opremljen, dobro izvežban, pristojno nagrađen, on je bio strah i trepet svugde gde bi se pojavio.

I to poistovećivanje Crkve sa moćnom vojskom je jedan od najvećih problema sa kojima se srećemo u onome što je apostol Pavle napisao.

Vojske nisu baš nešto posebno popularne, posebno u vreme mira, i posebno tamo gde su okupatori.

Na jačanje vojske se uvek gleda sa podozrenjem, jer vojsku uvek stavljamo u kontekst osvajanja, primene sile, nečeg što nema baš previše razuma, nego sledi uputstva bez neke posebne osetljivosti na pojedinca.

Ipak, iako koristi neke aluzije na vojničku opremu, Pavle govori o sasvim drugačijim stvarima, koje su direktno vezane za ono što je napisano u poslanici Kološanima.

Hrišćani, možda, jesu vojska, ali je to vojska koja je opremljena sasvim drugačijom opremom, ima sasvim drugačije ciljeve i drugačiju taktiku. Njoj nije dato da oduzima život, nego da navešta novi.

To je Hristova vojska.

Da ne bude zabune, pod ovim NE podrazumevam one vojske koje su išle u osvajanja, a sve pod izgovor da se bore za veru, kao krstaši, konkvistadori i drugi ... to su sve ljudske zloupotrebe Božije dobrote, verskih ubeđenja a sve u ime ljudskih ciljeva i iz zlih pobuda.

Razlika između vojnika ovog sveta i onih koji su u Hristovoj vojsci je u tome što se svetski bori protiv ljudi, a Hristov porotiv duhovnih sila; svetski porobljava, a Hristov oslobađa; svetski svezuje a Hristov odvezuje i raskrinkava lukavstva i prevare.

Možda će neko da pomisli kako nije nikakav borac, ali siguran sam da u vašem životu, kao u ostalom i u mom, borbe nikad ne prestaju. Prema tome, hteli ne hteli, uvek ste u nekoj borbi, rekao bih, nekom ratu. Ono što je ohrabrujuće je činjenica da nam je konačna pobeda obezbeđena. Naravno ne zato što smo mi tako jaki, odlučni, hrabri, pametni ... nego zato što je On, koji je iznad svega, izvojevao, konačnu i najveću pobedu i uključio nas u nju.

Dakle, naše pobede ne leže u tome šta mi možemo ili šta jesmo ili šta imamo. To sve je samo potrošna roba, koja nestaje isto onako kao što se i pojavila.

b) Naše pobede su isključivo zasluga našeg Gospoda

Prisetite se samo Izraela. Nisu izgubili ni jednu jedinu bitku sve dok su bili poslušni Bogu, jer je on bio sa njima, ali, isto, nisu dobili ni jednu bitku kad Bog nije bio sa njima.

- Božja sila i snaga je neuporediva sa bilo čime, jer je ona srazmerna Njegovom delovanju koje je pokazao kad je Hrista vaskrsao iz mrtvih (Efescima 1:19)

- njegova sila je dovoljna da spasi svakoga ko mu veruje (Rimljanim 1:16; Jevrejima 7:25)

- On ima dovoljno snage da se stvari izvede na dobro onih koji ga ljube (Rimljanima 8:28)

- njegova sila je dovoljna da nam bude na korist i da budemo na korist drugima (2. Korinćanima 9:8)

c) Crkva nikad ne može da bude slaba i da propada ako je Bogu po volji, i ne postoji način da bude jaka i da napreduje ako Bog nije zadovoljan sa njom.

Ko je naš neprijatelj ili ko su naši neprijatelji

a) Pre svega i najvažnije šta treba da znamo je da naši neprijatlji nisu drugi ljudi, čak i kad su deklarativno označeni kao neprijatelji, naša borba nije i ne sme da bude protiv njih.

b) Budite sigurni da nećemo da dobijemo medalju od Boga ako se borimo jedni protiv drugih.

- skloni smo da za neprijatelje smatramo one koji ne gledaju stvari na isti način kao i mi. To njihovo drugačije mišljenje doživljavamo kao napad.

U stvari to i jeste napad – ali na ego, na sliku koju stvaramo o sebi, na važnost koju sebi dajemo, ... (sukob oko vlasti)

Treba da nam bude jasno da različito nije loše, samo je drugačije. Bog je storio da sve bude različito.

- neprihvatanje različitosti može da dovede do istrebljivanja (Galatima 5:15 „Ali, ako nastavite jedan drugoga da ujedate i proždirete, pazite da jedan drugoga ne uništite.“; Matej 12:25 „Opusteće svako carstvo koje je protiv sebe podeljeno i neća opstati ni jedan grad ili dom koji je protiv sebe podeljen.“)

c) Ponekad se crkva ponaša veoma okrutno prema onima koji su slabi, u problemima, u nevoljama ili iskušanjima,

- Ako na crkvu gledamo kao na vojsku, onda je to jedina vojska koja ubija svoje ranjenike. Neko je u problemu i mi ga ... puc ... ubijemo, dobro, ne ubijemo ga fizički, ali ga odstranimo.

- jer ranjenicima je potrebna pomoć, nega, ohrabrenje, strpljenje, vreme, briga, poniznost, ... a ko još od silnog posla i želje za napretkom, ima vremena za takve stvari. Ipak, Reč nas uči da smo„Mi jaki, dužni da podnosimo slabost nejakih, a ne da sebi ugađamo.“ Rimljanima 15:1

U tom smislu, moramo da prestanemo da ohrabrujemo i pohvaljujemo one koji napadaju ranjene u sopstvenoj vojsci, ako ni zbog čega drugog, ono iz bojazni da i sami možemo da postanemo oni kojima treba pomoć. „Čini drugima, ono što želiš da oni tebi čine“ je zlatno pravilo, u kojem je sadržana sva suština Pisma.  

d) naš neprijatelj je Satana

- ali on retko kad napada lično, on koristi demone, duhovne sile i poglavarstva i vlasti mraka u svakom dobu i vremenu koje je prošlo, koje traje i koje će tek doći.

- naravno, on koristi i ljude (2. Korinćanima 11:13,14 „Jer, takvi ljudi su lažni apostoli, pritvorni radnici koji se prerušavaju u Hristove apostole. A nije ni čudo, je se i sam Satana prerušava u anđela svetlosti.“)

- i nikad se ne bori fer, on koristi trikove i prevare, iluzije ...

Da bismo, uopšte znali kako da se suprotstavimo i čime da se branimo kad smo pod njegovim napadima, moramo da znamo da njega samo Bog može da pobedi svojom silom, i  neohodno je da znamo kako da dobijemo tu Božiju snagu i silu. Zato nam je Bog pripremio oružje za borbu.

a) jaki smo u Gospodu kad se obučemo u Božije oružje.

- to oružje nas osposobljava da se održimo u zli dan

- na nama je da stanemo, tj. da ustanemo.

b) Koji su to delovi Božijeg oružja?

- treba da se opašemo istinom. On nas je upoznao sa istinom – “Ja sam put, istina i život” rekao je Isus za sebe, i “Saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi.” Dakle, ta istina nije u obliku parola koje ćemo uzvikivati, ni gomila pametnih izreka koje ćemo deklamovati kad god smo u nevolji – npr. kad Bog zatvori jedna vrata, on otvori druga ... Ne, istina je živa, pouzdana i jaka sila Božja, koja ima svoj identitet u Isusu u Svetom Duhu. Opasati se istinom znači, opasati se silom Duha Svetoga. On nam je objavio slobodu, i istinu u kojoj možemo da živimo, Božju istinu, Isusa Hrista.  

Dakle, ne samo da treba da znamo istinitu reč Božju, nego da ceo naš život traba da bude u toj istini. Naše ponašanje, naš govor, naša dela, naša ljubav, moraju da budu “u istini”.

- treba da stavimo na sebe oklop pravednosti. Bog nas je učinio pravdenima. Reč kaže “svi su sagrešili, nema ni jednog pravednog”. Ali, kroz Božijeg Sina, našeg Gospoda, izmireni smo sa Bogom, i opravdani njegovom žrtvom. Svako ko prihvata Njegovu žrtvu za opravdanje, smatra se pravednim i ispravnim. Ali moramo biti svesni da na sebi ne nosimo svoju pravednost nego Hristovu. Nismo mi pravedni, nego je on pravedan, i Njegova pravednost nas čini takvima kakvi jesmo.

- treba da se pripremimo da prenosimo evađelje, dakle treba da budemo spremni da prenesemo dalje ono što smo primili, onima koji još sa tim nisu upoznati. Za to niko ne mora da bude evangelizator, teolog, propovednik, posebno elokventan ili šta ti ga ja znam šta. Svaki hrišćanin može da prenese ono što je Bog uradio za njega. Bog u svojoj crkvi ima one koji će nastaviti delo započeto prenošenjem dobre vesti. Jer, stvarno ne znam šta je dobra vest, ako nije ovo - da je Bog mene ovakvog, očistio i postavio među svoje.

Hrišćani imaju jedan jedini zadatak, jedno osnovno poslanje – “Primićete silu kad vas siđe Sveti Duh i bićete moji svedoci u Jerusalimu, u celoj Judeji i Samariji, i sve do karaja zemlje.”, a na svakoga ko za sebe može da kaže da je dete Božije, Duh se spustio svojoj silom.

- treba da uzmemo štiti vere. Život u istini, opravdan pred Bogom, sa spremnošću da to iskustvo i tu vest podelimo sa drugim ljudima, mora da bude pod zaštitiom vere. Vera je zaštitnica svega što jesmo. Ona nas čuva da ne pokleknemo i ne upropastimo sve do čega smo došli i šta smo prihvatili.

Vera je štit koji štiti naš telesni i duhovni život, i to ne samo deklarativno, već u praktičnom smislu.

Vera nam omogućava da vidimo stvari koje su nevidljive i da budemo sigurni da će se ostvariti ono čemu se nadamo. (Jevrejima 11:1).

Bez vere je nemoguće ugoditi Bogu.

I, verom primamo nagradu, spasenje. “Jer, milošću se spašeni, kroz veru – i to nije od vas, nego je Božji dar” kaže Pavle, Ef 2:8

- primili smo spasenje, koje je kruna svega. Da nema spasenja, sve zajedno što sam nabrojao ne bi imalo nikakvog smisla. Zbog toga reč i kaže da je “Bog tako zavoleo svet da je, svog jedinorodnog Sina, dao da svako ko u njega veruje ne propadne, nego da ima život večni.” Dakle, zaštićeni verom u Sina možemo slobodno reći “Smrti gde ti je žalac”

Ako iskreno i objektivno pogledate ovaj svet u kome živimo, u njemu ćete naći ljude koji su izuzetno pošteni, moralni, uvek spremni da priskoče u pomoć, da uteše i kažu neku motivacionu reč koja će vas pokrenuti. Ima ljudi koji postojano stoje iz svojih ideala, da im prosto pozavidite. Spremni su da umru za svoje ideale i svoja uverenja. Možete da se oslonite na njih u bilo koje doba, i oni će vam pomoći bez obzira koliko to njih lično koštalo. Oni imaju svoj pojas istine, i oklop samopravednosti, i štit sopstvene vere, i spremnost na dobra dela.

Njima nedostaje samo jedno – spasenje.

Jer ništa što je od čoveka, bez obzira koliko dobro bilo, ne može da zameni ono što je Isus uradio. Bez obzira koliko uspešni bili ovi dobri ljudi, koliko god se visoko popeli, još uvek im je kruna, spasenje, van domašaja ruke.  

U poslednje vreme, ta ideja da je dovoljno biti dobar, pošten, odan, uspešan i da si onda po Božjoj volji, toliko je uzela maha, čak i među hrišćanima, da umesto evangleizatora, svetom kruže motivatori. Oni vam govore, kako možete da uspete, čak i ako ste hendikepirani, ako ste potlačeni, ako ste u bilo čemu zakinuti, možete da imate uspešan život, jer Bog je tako isplanirao. Ali, to nije tačno.

Bog nije isplanirao da budemo uspešni, iako neki jesu, ali je isplanirao da svako ko želi može da bude spasen.  

Pa stoga, evo, postavljam pitanje – šta je cilj našeg života, da budemo uspešni ili spaseni?

Jer, Hrist nije bilo uspešan – bio je slavan iscelitelj i propovednik, a ubili su ga ko kriminalca.

Pavle nije bio uspešan – bio je “savršeni” farisej, iz dobre škole, sa dobrim vezama,  a završio je potucajući se od nemila do nedraga, da bi na kraju završio odrubljene glave.

Mojsije, Ilija, Jovan Krstitelj, Matej, Luka, Marko, Petar ni jedan nije bio uspešan ... onako kako ljudi doživljavaju uspešnost. Ali svi ovi bili su spaseni.

Živimo u hrišćanstvu koje teži uspešnosti po svetovnim merilima, i zato se suočavamo sa sve većim problemima. Jer ta želja za uspehom tera nas da budemo nerazumeni i neposlušni.

Tako učimo svoje mlade, tako biramo svoje starešine i đakone, tako se odnosimo prema službama, tako se odnosimo jedni prema drugima. Nismo to mi izmislili. Još je Jakov pisao 2:2 “Jer, ako na sastanak dođe čovek sa zlatnim prestenom i u raskošnoj odeći, a dođe i siromah u ritama, pa vi s naklonošću pogledate onoga u raskošnoj odeći ... “

Oni koji su prijatelji svetu, neprijatelji su Bogu. Da li razumemo ovo? Oni koji teže svetu, omalovažavau svoje spasenje.

Božji prijatelj se postaje jedino kroz Njegovog sina Isusa Hrista, prihvatajući spasenje kroz njega, a sa spasenjem i sve što je Bog isplanirao za svakog od nas. I svi naši postupci i odluke moraju biti vođeni Svetim Duhom i njegovim darovima.

I zato kruna našeg života ne sme da bude to koliko smo čega napravili u svetu, ili šta ostavljamo za sobom, pa čak ni uspešnost hrišćanske službe, nego jedino činjenica da smo spaseni i da smo time primili sve to je Bog pripremio za nas.  

Spasenje je to koje govori, ko si, šta si i čiji si!

Oni koji u potpunosti prihvataju spasenje, prepoznaviši Spasitelja dobiju pristup (raumevanje) Reči Božijoj.

- reč Božiju Pavle predstavlja kao mač Duha, ili duhovni mač,  ono što je meni prvo palo na pamet je da ja uopšte ne znam da mačujem. Da bi neko baratao mačem, potrebno je mnogo da vežba, da se navikava na mač, ... ja stvarno nemam pojma kako se to radi.

Kad sam bio mladi obraćenik, vitlao sam sa Božijom reči isto kao što bi vitlao sa nekim mačem. Sve dok nisam shvatio da čovek mora da se nauči da rukuju sa Božijom reči isto kao i sa mačem.

Na moju radost, i korist, imao sam strpljivog učitelja, koje je umeo sa takvim mahačem, kao što sam bio ja.

Tek kasnije, kad je Božija reč postala “lampa mojim stopama”, uspeo sam da razumem nešto od onoga u čemu sam poučen. Svaki dan, i sada, dvadeset i devet godina posle, naučim nešto novo, nešto uzbudljivo, nešto što mi pomaže da sam rastem i da drugima pomognem u rastu.

Mnogo je onih koji budu povređeni, ranjeni pa i ubijeni od strane onih koji, nenaučeni, uzmu Božiju reč u svoje ruke, pa mašu njome, ne znajući ni šta rade, ni kako rade.

Reč Božija je blagoslov za čoveka, ali takođe može biti na propast nekome.

Jer mi znamo da je “Božija reč živa i delotvorna i oštrija od svakog mača sa dve oštrice, pa prodire dotle da deli dušu i duh, zglobove i moždinu i prosuđuje misli i namere srca.” Jevrejima 4:12

I sad, vi tu Reč imate u svom posedu, dobili ste je. Zamislite samo, kakve posledice mogu da nastanu ako se nevešto koristi ili se koristi bez Duha.

“Duh Sveti će vas uputiti u svu istinu, i daće vam šta ćete govoriti” – to su Hristove reči. Kao što mač u ruke ne uzima neko ko je nevešt, pa ide s njim u borbu, tako ni Svetim Pismom ne treba da rukuje neko po svojoj volji.

Upravo zbog toga nas Reč uči da je Bog jedne postavio za pastire i učitelje, nekima je dao dar znanja, da bismo se naučili Njegovoj reči. Ne da bi neki bili važniji od nekog drugog, nego da se svi naučimo i pripremimo za delo na koje smo pozvani.

Vidite, da li ćemo se opasati, navući oklop i obuti se, su stvar lične odluke, i zavise od nas. Uzimanje štita, kacige i mača, zavisi od Boga. To ne možemo da oblikujemo svojom voljom, niti da nabavimo bilo kako sem da primimo kao dar.   

Sve to zajedno na okupu povezano je molitvom. Uvek i na svakom mestu.

Zašto sam sve ovo govorio?

Ako čovek želi da bude po Božjoj volji, staviće na sebe sve oružje Božije. Potrebno je budemo onakvi kakvima nas opisuje Pavle u poslanici Kološanima, ali potrebno je i da se be zaštitimo od napada zloga. Za to nam treba posebna oprema.

Ako crkva očekuje da bude silna, uspešna, da napreduje, da bude “grad na gori”, onda svi mi koji joj pripadamo, treba da budemo obučeni u Božije oružje. Svakodnevno i svako od nas i svaki deo.

Preispitajmo samo sebe, kako stojimo po ovom pitanju. Pogotovo ako vidimo da nešto nije kako bi trebalo da bude.

Možda smo uvereni u svoju veru, sigurni u svoje spasenje, ubeđeni u svoju pravednost, ali naš duhovni mač malo je otupeo.

Možda nam je duhovni mač oštar i seče sve pred sobom, ali možda smo se malo raspojasali, ili nam se oklop razlabavio.

Govorimo li jedni sa drugima po istini, ljubimo li jedni druge po pravdi, pomažemo li jedni drugima kao zajedničarima u spasenju ...

Nositi Božije oružje radi toga da nam se ljudi dive, a ne da bismo ga upotrebili onako kako Bog želi, opasnije nego biti goloruk i bez zaštite.

BOŽJE JE VREME I NAČIN, LJUDSKA JE POSLUŠNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 26. januar 2020.)

Pre neki dan razgovarao sam sa čovekom sa kojim sam, pre četrdeset godina, išao zajedno u školu. Bio je to kurtoazni razgovor od nekoliko minuta. Ipak, uspeo sam da mu kažem za moju veru, i crkvu, i on me je pitao: „Zar u XXI veku ti stvarno veruješ u to?“ Njegovo pitanje, sve se ćešće čuje, čak i među onima koji se deklarišu kao pripadnici neke religije.

Draga braćo i sestre, živimo u vreme velikih izazova za hrišćanstvo u celini, i za svakog hrišćanina ponaosob. Na sreću, mi koji živimo na ovom kontinentu, barem za sad, nismo izloženi progonstvima, niti strahujemo za sopstvenu sigurnost ili život, kao hrišćani u mnogim delovima sveta. Ne moramo da krijemo svoje biblije, možemo da koristimo sve blagodati savremenih komunikacija...

Mi smo izloženi mnogo suptilnijim iskušnjima konformizma, liberalizma, humanizma i svim vrstama kompromisa na koje nas poziva svet i svetski trendovi ... i sve to tako dobro zvuči, izgleda tako privlačno, korisno i ukusno

Rezultat toga je činjenica da lična vera mnogih, a sa tim i zajedništvo, slabi, povija se, iskrivljuje, postaje formalna i besplodna.

Zato je veoma važno da proveravamo svoje stajanje pred Bogom, i svoj odnos prema Reči.

Kao što je apostol Pavle napisao 2. Korinćanima 13:5 “Ispitajte sami sebe - da li ste u veri, proverite sami sebe.”

Danas ćemo čitati tekst koji je napisao evanđelista Luka 2:21-39.

Ove Lukine stihove čitamo kao zaključak svih događanja oko Božića. On, naime, opisuje detalje važne za sam identitet malog Isusa i za njegovo potvrđenje kao Spasitelja.

Ipak, ono što je mene privuklo ovim stihovima je očigledno isticanje ponašanja i postupaka ljudi u odnosu na Božije delovanje i Njegovu reč, što je uvek aktuelno, od samog početka pa do današnjeg dana.

Osim činjenice, da se Spasitelj rodio, poslušnost i potčinjenost Bogu i njegovoj reči, su, verujem, najvažije stvari na koje moramo da obratimo pažnju.

Dakle čitamo 2:21-39:

„I kad se navršiše osam dana za njegovo obrezanje, nadenuše mu ime Isus, kako ga nazva anđeo pre no što ga je majka začela.

I kad se navršiše dani njihova očišćenja - po Mojsijevom zakonu, odneše ga u Jerusalim da ga stave pred Gospoda, kao što je napisano u zakonu Gospodnjem: »Sve muško - što se prvo rađa - neka se posveti Gospodu«, i da prinesu žrtvu kako je rečeno u zakonu Gospodnjem: »Par grlica ili dva golupčeta«.

I gle, u Jerusalimu je živeo čovek po imenu Simeon, i to čovek pravedan i pobožan koji je očekivao Izrailjevu utehu, i Duh Sveti beše na njemu.

Njemu je Duh Sveti prorekao da neće videti smrti pre no što vidi Pomazanika Gospodnjeg. I nadahnut Duhom dođe u hram. I kad su roditelji unosili dete Isusa da postupe s njim po zakonskom običaju, uze ga na svoje ruke, blagoslovi Gospoda i reče: sad otpuštaš s mirom svoga služitelja, Gospode, po reči svojoj; jer su moje oči videle spasenje tvoje, koje si pripremio pred svim narodima, svetlost za prosvećenje mnogobožaca i slavu svoga naroda, Izrailja.

I njegov otac i majka čudili su se onome što se govorilo za njega. I blagoslovi ih Simeon, pa reče njegovoj majci Mariji: vidi, ovaj je određen da obori i podigne mnoge u Izrailju i za znak kome će se protiviti - a tebi samoj mač će probosti dušu - da se otkriju misli mnogih srca.

Bila je i proročica Ana, Fanuilova kći iz plemena Asirova; ona beše vrlo stara, od svoga devojaštva živela je s mužem sedam godina, a kao udovica do osamdeset i četiri godine, nije napuštala hram služeći Bogu postom i molitvom noću i danju. I u isti čas ona dođe i slavljaše Boga, i govoraše o njemu svima koji su čekali izbavljenje Jerusalima.

I kad svršiše sve po zakonu Gospodnjem, vratiše se u Galileju u svoj grad Nazaret.“

Siguran sam da ste, do sad, u mnogo navrata slušali o ovome šta se tada desilo u Hramu tog dana i o svedočanstvu koje su dali Simeon i Ana.

Tradicionalne hrišćanske crkve ovaj  događaj, proslavljaju kao praznik, koga nazivaju Sretenje ili Prikazanje Gospodnje.

Kolika je važnost celog tog događaja, ne treba posebno ni govoriti, i želim samo da napomenem da je ovo ostvarenja Božijeg proročanstva, koje je dato preko proroka Malahije 3:1„Tada će Gospod koga tražite iznenada doći u svoj Hram, doći će glasnik Saveza za kojim žudite.“

Gospod, nosilac novog Saveza se, dakle, pojavio u svom Hramu. To je izuzetno dobra i radosna  i važna vest. Bog je ispunio svoj Hram, svojom slavom.

Svaka reč svih proročanstava o Spasitelju i spasenju, oživela je i ispunila se. Poslušnost i potčinjenost Bogu, od strane vernih ljudi, dobila je nagradu. O onome što sledi i o svemu što je Hrist uradio, daće Bog, puno ćemo još govoriti.

Danas želim da vam usmerim pažnju na nekoliko stvari, o kojima ovde čitamo, a to su da se sve dešava u skladu sa voljom Božijom, na njegov način u Njegovo vreme, i po Zakonu koji je on uspostavio.

(1) Teško je bilo čekati Spasitelja, duga je bila tišina Božija nad obećanim narodom i nad celim svetom.

Ali, kad se ispunilo vreme, svet je dočekao svoje spasenje, kako je Bog odredio i na način na koji je Bog isplanirao. Jer, Bog je taj koji uspostavlja vremena i načine na koji deluje.

Mi, ljudi, smo, uglavnom, veoma nestrpljivi. Smislimo nešto u svojoj glavi, osmislimo i isplaniramo, i želimo da se stvari dese, onom brzinom koju smo zamislili (najčešće sad i odmah), i na način na koji smo mi to zamislili.

Na žalost, često se naši planovi ne ostvare, a naše želje se ne ispune. Objašnjenje je, najćešće, veoma jednostavno. Naši planovi ne uklapaju se u Božji plan ili drugim rečima nisu po Božjoj volji, iz raznoraznih razloga – ograničenost, preterivanja, pokušaji manipulacije, ... mislim da u marksističkoj literaturi postoji jedan izraz „sitno sopstvenički interesi“, koji najćešće i najbolje odgovara većini naših ličnih planova...  A pošto sve to nije u skladu sa Božjim planom, a sami nemamo doljno moći da utičemo na sve okolnosti koje definišu naš plan, onda nas, naravno, nepredviđene okolnosti ometaju i onemogućavaju da postignemo to što smo želeli.

Jakov je u svojoj poslanici to zapisao ovako, (4:13,14): „De sad vi koji govorite: danas ili sutra poći ćemo u taj i taj grad, i provešćemo onde godinu dana, i trgovaćemo, i zaradićemo; vi, koji ne znate šta će biti sutra. Jer kakav je vaš život? Vi ste vodena para koja se zamalo pokaže i onda nestane. Umesto da govorite: ako Gospod htedne, živećemo i učinićemo ovo ili ono.“

I to je, uglavnom, razlog svih uspeha ili neuspeha u našim životima. Jer, iznad svih naših planova, je Božji plan za celo stvorenje. Od životne je važnosti da budemo svesni te suštinske istine i činjenice – da je naš život samo čestica unutar Božijeg plana Spasenja, koji je uspostavljen mnogo pre nego što smo se mi rodili. Mnogo pre, nego što se bilo šta rodilo.

Pošto, za razliku od nas, Bog ima moć da sve stvari drži pod kontrolom, Njegov plan se uvek ostvaruje, na način na koji je to određeno, sa ciljem da sve bude na dobro onima koji se u Njega pouzdaju. Kao što zapisano u poslanici Rimljanima 8:28 – „a Bog u svemu radi za dobro onih koji ga ljube.“ 

Isto koliko je važno da to razumemo, još jednu važnu stvar, da čak i kad, ono što planiramo, molimo ili tražimo, bude u skladu sa voljom Božjom, moramo da se povinujemo vremenima koje je Bog uspostavio. Treba da razumemo da tek ono što sazri ima pravi ukus i korisno je za čoveka i na blagoslov je jedino ako dolazi iz Božije ruke (kao što nam je poznato sa početka Biblije).

Ponekad može da nam se čini da sve predugo traje, da nema rešenja, da nikad nećemo dočekati da se Božije obećanje ispuni ili da će nam Bog odgovori na molitvu. Nije to samo naš problem, i mnogi o kojima čitamo u Biblji, pa i neki proroci su se žalali iz istih razloga.

Međutim, reč koju je Bog dao Avakumu kaže za jedno viđenje (Avk 2:2) „... Ako se i zadrži, ti samo čekaj – sigurno će doći i neće zakasniti.“

I to je osnovni princip svega – sigurno će doći i neće zakasniti. Potrebno je da budmo strpljivi, ako ništa drugo, onda zbog toga što je on strpljiv sa nama.

Strpljenje je plod razboritosti, kažu Priče Solomunove 9:11i deo duhovno odeće koju oblače Božji izabranici, Kološanima 3:12.

Veoma je važno da imamo strpljenja i da čekamo na Božije delovanje. I da ga sa radošću dočekamo i uživamo tu blagodat koju dobijamo, jer Božije reči se ostvaruju u Njegovo vreme, i ne kasne.

(2) Božija reč je nepromenjiva i obavezujuća. Ovde čitamo o obrezanju osmog dana, i odlasku u hram nakon četrdeset dana. To su postupci koje je Bog uspostavio kao znak saveza između Sebe i Izrailja. (1. Mojsijeva 17:11-14; 2. Mojsijeva 13:2 i 12; 3. Mojsijeva 12:2-8.) Da muško dete, postane punovažni član jevrejske zajednice; da se majka očisti, i da se dete posveti Bogu. Neko može da kaže da je to samo jedan vid religioznosti. Međutim ... Pa, što se tiče Jevreje, one se ne bi baš složili sa tim. Posledica nepoštovanja ovih pravila podrazumevala je istrebljenje iz naroda.

Bog je uspostavio određeni red, granice i pravila. Onaj ko želi da bude poslušan Bogu i blagosloven, povinovaće se tom redu, poštovaće granice i držati se pravila. I to ne forme radi, nego sa punim razumevanjem šta te Božije odredbe znače.

Isus Hrist, je u potpunosti ispoštovao Zakon, da bismo mi bili bez obaveze u odnosu na Zakon.

Ipak, da budem jasan. Zakon nije ukinut, nego je zadovoljena svaka obaveza u odnosu na njega. Jer sam Isus kaže „Nemojte da mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke. Nisam došao da ih ukinem, nego da ih ispunim.“ Matej 5:17

Neki misle da je nešto ipak ostalo, pa vise na tom ostatku, i nemoćno se koprcaju, bez nade da će ikad moći da ispune to šta im je ostalo.

Braćo i sestre - sve je plaćeno, i obveznica je potpisana krvlju na Golgoti. Zakon nas ničim više ne obavezuje – ni posebnim danima, ni posebnom ishranom, ni posebnim delima ... ni bilo čime.

„Jer me je zakon Duha života u Hristu Isusu, oslobodio zakona greha i smrti.“ piše apostol Pavle, Rimljanima 8:1

Da li to znači da možemo da živimo kako želimo? Naravno da ne, iako neki, očigledno, misle drugačije, ali se varaju.

Božji Zakon ispunio je svoju svrhu, tako što smo svi, ogledavši se u njemu, prepoznali da smo grešni. Po istom tom Zakonu, greh nam je oprošten, jer je Hrist platio za sve.

Mi nastavljamo da živimo, ali ne kao dužnici Zakonu, nego kao novooživljeni u Duhu.

Zakon, sa svim njegovim odredbama jeste obesnažen, ali Božji zahtevi su ostali.

Pošto odgovor na Božije zahteve nije opcionalan, nikad nije ni bio, pa nije ni sad, mi smo, umesto da živimo po zakonu, postali oni koji tvore Zakon. Zakon je upisan u naša srca i postao je živ, i to tako što smo sa Hristom umrli po Zakonu, i sa njim oživeli, sa Zakonom upisanim u naša srca.

U poslanici Jevrejima 10:16 čitamo reči Svetog Duha „Ovo je Savez koji ću s njima sklopiti posle ovih dana, kaže Gospod: staviću svoje zakone u njihovo srce i upisati ih u njihove misli.“

Da li je to isti Zakon?

Hrist je rekao „Idite i sve narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetoga Duha, UČEĆI IH DA SE DRŽE SVEGA ŠTO SAM VAM ZAPOVEDIO.“ (Matej 28:19,20).

Koje su Hristove zapovesti?

Dve najveće su: „Voli Gospoda, svoga Boga, svim svojim srcem, svom svojom dušom, svom svojom snagom, i svim svojim umom,

i bližnjega svoga kao samog sebe.“

To svi znamo.

Međutim, u Novom zavetu možete da izbrojite oko sedamdesetak zapovesti kojima je Hrist definisao život onih koji žele da idu sa njim. Ni jedna od tih zapovesti ne odudaraju od Božijega Zakona, a posebno ne od Deset zapovesti, naprotiv. Ako otvorenog srca i uma prihvatate Hristove reči, videćete da Zakon nije nestao, da deset zapovesti nisu izbledele. Hristove zapovesti, možda zvuče drugačije, ali suštinski su iste.

On kaže, npr. ne sudi; odrekni se sebe; oprosti; daj caru carevo, a Bogu božije; prvi neka bude poslednji; ljubite jedni druge; ljubite neprijatelje svoje; idi pomiri se sa bratom ... i tako sedamdeset i više puta. Ponašajaći se u skladu sa tim vidimo da Zakon živi u onome koji je prihvatio Hrista.

Primetili ste da ljudi često, kad ih pitaš o grehu, odmah deklamuju deset zapovesti (doduše samo neke, najviše tri ili četiri) pa kažu – ne kradem, nikog nisam ubio, ...

Deset zapovesti su strašne, one otkrivaju stvari koje su lako proverljive i najčešće vidljive, i nekako su uzdignute na pijedestal vrhunskih moralnih i etičkih normi.

Ali, Isusove zapovesti, zadiru u unutrašnjeg čoveka, u suštinu bića svakog od nas.

Dakle, sav Zakon, dobio je novu dimenziju, uobličen Hristovim rečima, i potvrđen od strane Svetoga Duha. Naše ispunjavanje Njegovih zapovesti nije više radi telesnog pokazivanje, i opravdavanja pogrešnih postupaka, nego radi realnosti  u Duhu, očišćenja od greha, posvećenja i prihvatanja novog života, kojeg primaju oni koji primaju Hrista.  

„Jer oni koji žive po telu, misle na ono što je telesno, a oni koji žive po Duhu, na ono što je duhovno.“  Rimljanima 8:5

Dakle, ispunjavanje Božijih zapovesti nije stvar izbora, nego duhovni imperativ.

Naš opstanak u zajednici sa Hristom zavisi od toga, da li ćemo ili nećemo ispoštovati Njegove zahteve. Ne znam da li ću biti pretendeciozan, ali opstanak hrišćanstava zavisi od toga da li ćemo živeti po njegovim zapovestima ili nećemo.

Obrezanje malog Isusa bilo je od suštinske važnosti radi priključivanja jevrejskom narodu, po pravu Zakona, a time i ukazivanje na Božiju pravednost.

Isto je tako važno da hrišćani čine, ono što je ispravno pred Bogom, ali i pred ljudima. Nama nije potrebno obrezanje, da bismo pokazali kome pripadamo, jer ne samo da smo obrezali deo svoga tela, nego je celo telo umrlo zajedno sa njim, i sa njim vaskrslo.

Ali moramo da umremo!

Ili, kao što je Marijina žrtva za očišćenje, bila neophodna, jer drugačije ne bi mogla da uđe u Hram i pred Boga donese Isusa, tako je važno da mi predamo sebe i da budemo poslušni Hristovim zahtevima. Možemo da činimo šta god da činimo, da budemo dobri koliko god je moguće, da dajemo sve što imamo, ali moramo da stanemo pred Boga i da predamo svoj život u Njegove ruke, pod njegovim uslovima.

I tada, ne moramo da prinosimo ni jaganjce ni golubove, ne moramo da idemo ni u kakav, ljudskom rukom sazidan, hram da bismo se čistili – sami smo postali hram, jer nas je Bog očistio, i uselio se Duhom svojim Svetim, u nas.  

Ali, moramo da se predamo i moramo da budemo očišćeni.

Nije moguće biti i ostati u Božijem prisustvu i živeti po svojim pravilima.

Na žalost, mi isuviše često živimo po svojim pravilima , ne obazirući se na Božije zahteve, jer smatramo da smo slobodni i da našu slobodu ne treba da ograničavamo ni sa čim, pa čak ni tako trivijalnim stvarima, kao što su braća ili sestre ili crkva ili služba.

To je samo privid hrišćanstva, zavaravanje i sebe i drugih.

Jedini način da budemo Bogu po volji je da slušamo šta nam govori Njegov Sin – „ovo je Sin moj ljubljeni, Njega slušajte“ i to je jedini način da naš život bude zdrav i da napreduje.

„Jer ovo je ljubav prema Bogu: da se držimo Njegovih zapovesti. A Njegove zapovesti nisu teške.“ 1. Jovanova 5:3

(3) Tada će, sve što činimo, i što jesmo, biti posvećeno Bogu. Ništa nećemo ostavljati sa strane i za svaki slučaj, kao Ananija i Safira.

Naš pogled, naša očekivanja, biće okrenuta prema Bogu.

Luka u ovom pasusu pominje Anu i Simeona. Dvoje staraca, koji su većinu svog života proveli u Božijem hramu, iščekujući da se ispuni obećanje Božije. Njihovi životi, od trenutka kad su dali zavet pa do vremena susreta sa malim Isusuom i njegovim roditeljima, bili su posvećeni Bogu.

Bog je učinio, po svojoj milosti, da ovo dvoje dožive vrhunac svoje vere, gledajući svoje i spasenje sveg naroda.

Šta je poruka njihovih života?

Moliš li se? Očekuješ? Istrajavaš u nadi da će se Bog smilovati? Čini to! Bog će ti po svojoj milosti i volji, u svoje vreme, uzvratiti nagradom.

On je dobar i pravedan Bog, on je na prestolu, u svom hramu, u tvom srcu.

Moramo da budemo svesni činjenice da Bog, iako živimo u savremeno doba, i danas deluje na isti načina kao što je delovao u bilo kom delu istorije od kad je sve stvoreno.

On deluje u skladu sa svojom voljom.

Njegova Reč je i dalje na snazi. Iako živimo u doba slobode, jer nas je Hrist oslobodio za takav život, Božji zahtevi su i dalje na snazi, a Božji zakon i dalje oblikuje naš život. Promenila se samo naša uloga u tome.

Bog uzvraća po svojoj milosti, na svoj način, i u svoje vreme. Naši životi moraju da budu svedočanstvo tome.

Da li jeste ili će biti lako? Neće!

Ali je nagrada koja nam dolazi, dovoljna naknada za svaki uzdah, svaku suzu, svaki bol ili patnju, svaku brigu, svaku izgovorenu molitvu.

Amin!