(Beograd, 12. april 2020.)
„A bio je petak, i subota osvitaše. Za njim su pošle i žene koje su došle sa Isusom iz Galileje, pa videše grob i kako je stavljeno njegovo telo. Zatim se vratiše i spremiše mirise i miro. U subotu pak ostaše u miru - po zakonu.
A u prvi dan nedelje, vrlo rano, dođoše na grob noseći mirise koje su spremile. Ali nađoše kamen odvaljan od groba, i kad su ušle, ne nađoše telo Gospoda Isusa. I dok su bile u nedoumici zbog toga, gle, dva čoveka u sjajnom odelu stadoše pred njih. Pošto su bile uplašene i oborile lice zemlji, oni im rekoše: što tražite živoga među mrtvima? Nema ga ovde, nego je vaskrsao; setite se kako vam je rekao dok je još bio u Galileji, naime, da Sin čovečiji treba da bude predan u ruke grešnih ljudi, i da bude raspet, i da vaskrsne treći dan.
Tada se setiše njegovih reči, pa se vratiše od groba i javiše sve ovo Jedanaestorici i svima ostalima.
To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene s njima rekoše ovo apostolima. A njima se ove reči učiniše kao prazna šala i nisu im verovali. Petar pak usta i otrča do groba; nagnuvši se vide samo zavoje, i ode čudeći se u sebi onome što se dogodilo.“ Luka 23:54-56 i 24:1-12
Vrlo je neobično ovo vreme sadašnje u odnosu na najveći hrišćanski praznik, Uskrs.
Zatvoreni smo u svojim domovima, doduše većinom radi poslušnosti koju iskazujemo prema odlukama svetovnih vlasti, ali opet uskraćeni za zajedništvo u našim molitvenim domovima. Odvojeni smo jedni od drugih zbog straha, neizvesnosti, nesigurnosti i bez jasne vizije – šta i kako dalje. Ipak, hrišćani u tome imaju prednost, čak i ako ne možemo da kažemo da i među nama nema tragova istih ovih slabosti kao i kod ljudi ovoga sveta. Ono što svet nema, jer ne veruje Bogu, a hrišćani imaju, je sigurna stena, oslonac za podršku i svetlo koje će razbiti svaki mrak. Sve ovo Bog je, u svojoj mudrosti svojom Reči, pripremio za svako vreme koje će doći, da bi verni, u svakom vremenu, ostali u Njegovoj prisutnosti i Njegovoj zaštiti.
Meni se čini da nikad nije bilo toliko važno da razumemo vreme Uskrsa i poruku koju nam je Bog kroz to dao. Znam da nam je Uskrs Isusa Hrista dao smisao veri, potvrdio sva Božja obećanja i pribavio oprost svih dugovanja pred Bogom, za svakog ponaosob. Uskrs je pečat imena kojeg nosimo, i danas ne bismo sebe nazivali hrišćanima da se to nije desilo. Ipak, voleo bih da od velike slike ne ispustimo onu malu, onu koja se tiče moje i tvoje svakodnevnice, mene i tebe u ovom životu, dok Isus ne dođe po nas.
Stihovi o uskrsu, osim o veličanstvenoj slici spasenja i pobede, pokazuje i nešto sasvim obično, o običnim ljudima, njihovim postupcima i delanju.
Jedan od stvari na koju želim da vam obratim pažnju je činjenica da neki među nama imaju vrlo jak i nepokolebljiv osećaj dužnosti koji proizilazi iz ljubavi preme Bogu, i spremni su da se izlože opasnosti da svoju dužnost i obave.
Kao žene, koje su, u rano nedeljno jutro, krenule prema grobu da učine ono šta se učiniti mora. Pri tom im nije smetala ni rimska straža, ni strah sa kojim su se borile, ni bol koji sigurno niju uminuo od petka, kad je ljubljini sin, Gospod, Mesija ... izgovorio poslednje reči na krstu i kad su ga proboli kopljem.
Sve to, dakle, nije moglo da zaustavi ove drage žene, da odu na groblje i se pobrinu za mrtvo telo ljubljenog bića.
Tako je i sa onima među nama koji su revni, čak i kada služba prevazilazi njihova osećanja, strah, pa poneked, i moći. Oni će učiniti sve što je potrebno bez obzira na cenu koštanja, bez obzira na to sa čim moraju da suoče i šta da urade.
I upravo zbog toga njihova nagrada je velika, i njihov odnos sa Bogom uvek dobije lični pečat, realnost u kojoj se nebesko spoji sa zemaljskim u jednom duhovnom vremenu koje, kao da nema nikakve veze, sa svetom i vremenom u kojem svi ostali žive.
Zato je, pretpostavljam, teško i poverovati tom njihovom iskustvu i doživljaju božanske stvarnosti. Kao što je Petru i braći bilo teško da poveruju u vesti o stvarnosti Isusovog vaskrsenja, koju im je donela Marija.
Ipak, upravo te posebne osobe koje se ne libe da deluju, čak i kad je bolno i teško, pokreću nas druge koji onda, valjda privučeni tom odvažnošću, izlazimo iz svojih skrovišta i dozvoljavamo Bogu da nas uveri da je svaka Njegova reč istinita, svako delo isplanirano i da On nikad ne napušta nas, kojima je svoju prisutnost obećao. Čak ni onda kad ni sami nismo dovoljno verni i postojani u svojim rečima i obećanjima.
On nikad ne odustaje, ne kasni niti izneverava.
U tački vremena u kojoj živimo, Uskrs je suprotnost svega što doživljavamo. I ako imamo dovoljno snage, volje, znatiželje, vere i ljubavi prema onom što nam Bog govori, možemo u tom događaju da pronađemo sve odgovore na pitanja koje nam se roje po glavi.
Iako nas je u našem životu zaustavila pademija nečega što uopšte ne poznajemo, niti znamo kako deluje, ali nam deluje strašno i na momente nepobedivo, Uskrs nam govori o tome da ne postoji ništa tako strašno što može da zadrži onoga koji je u Božjim rukama.
Jer Isusa, koji je bio mrtav, uskrsnuo je Bog svojom slavom po sili svoje moći. I, šta nam to govori? Govori nam da Božija sila i moć pobeđuje ono što je, ipak, strašnije od bilo koje bolesti, a to je sama smrt. Ne bi to za nas imalo nikakvog smisla, jer Bog je Bog i Bog je moćan, kad upravo ta moć ne bi bila na našoj strani. „Jer oni koji su sa Hristom umrli, sa Hristom će i oživeti.“
Ali, čak i kad uspemo da prihvatimo tu istinu, pitamo se, šta će biti posle ovoga, kad opasnost prođe i kad ono što nas sputava bude razbijeno i kad budmo oslobođeni?
Očigledno je da se neke stvari neće promeniti, a neke će biti sasvim nove. Jer kao što i sami vidimo, Isus je isti i pre i nakon uskrsa, a opet potpuno drugačiji. Jer On je Bog – bio je Bog juče, Bog je danas, a biće Bog i sutra – tu nema nikakve promene. On će i dalje biti PUT, ISTINA i ŽIVOT svakome ko u Boga veruje i u Njega se pouzda.
Promenićemo se mi, naša vera, naš odnos prema veri, crkvi, Božijoj reči. I svi ćemo doživeti tu promenu. Neki će u tome ostati i nositi teret Hristovog sledbeništa, a neki će uskoro sve zaboraviti, i vratiti se starim putevima.
Međutim, oni koji ostanu, imaće jedan novi, osveženi, ojačani i čistiji doživljaj Boga, Njegove reči i zajedništva na koje smo pozvani. Možda neko očekuje više, nešto revolucionarnije, nešto masnovnije ili spektakuranije, ali mislim da je mnogo važnije da sami budemo oćišćeni i obnovljeni novom snagom i silom odozgo, kako bismo mogli da služimo u delu na koje nas Bog poziva.
Znam, a verujem i da su mnogi, zajedno sa mnom, svedoci, da ima onih koji očekuju da će Bog pucnuti prstima i da će se sve ispraviti i sve ozdraviti i sve vratiti na mesto. Međutim, i sam Uskrs nam govori da je za promene, pa čak i one koje Bog čini i stvara, potrebno vreme. Rekao bih da je potrebno sazrevanje, da bi ono što će se dobiti bilo korisno za sve koji će ga prihvatiti. Tako je i sa ovom nevoljom kroz koju svi zajedno prolazimo, a tako je bilo sa mnogim nevoljama u ranijim vekovima. Posle svake nevolje, oni koji se se pouzdavali u Boga, izlazili su kao pobednici
Baš kao što je Hrist, izašavši iz groba, suštinski isti, ali ovenčan slavom Pobednika nad najveći protivnikom sveg stvorenja, tako i mi, kao sunaslednici Hristovi, ako i sami istrajemo, postajemo i supobednici Božije pobede nad vascelim zlom.
I zato, što se pobednik ne postaje tako što se okitimo tuđim perjem, i neko nas proglasi pobednikom, nego tako što se suočimo sa neprijateljem i pobedimo oružjem Božjim koje nam je dato, za to treba vremena. Mora da se prođe kroz iskušenja, mora da se bude odvažan, hrabar i imati čvrsto pouzdanje u Boga.
Uskrs je prilika da se ponovo podsetimo velike pobede našeg Gospoda i Spasitelja, sopstvenog spasenje i da se radujemo zbog mira sa Bogom i blagodati koje smo dobili. Ali, Uskrs treba da bude i vreme kad se podsetimo da u toj pobedi imamo sopstveno mesto, sopstveni zadatak, sopstveni dar i Božji poziv na koji treba da odgovorimo, posebno u vremenima kao što je ovo u kojem trenutno živimo.
Amin!
„A bio je petak, i subota osvitaše. Za njim su pošle i žene koje su došle sa Isusom iz Galileje, pa videše grob i kako je stavljeno njegovo telo. Zatim se vratiše i spremiše mirise i miro. U subotu pak ostaše u miru - po zakonu.
A u prvi dan nedelje, vrlo rano, dođoše na grob noseći mirise koje su spremile. Ali nađoše kamen odvaljan od groba, i kad su ušle, ne nađoše telo Gospoda Isusa. I dok su bile u nedoumici zbog toga, gle, dva čoveka u sjajnom odelu stadoše pred njih. Pošto su bile uplašene i oborile lice zemlji, oni im rekoše: što tražite živoga među mrtvima? Nema ga ovde, nego je vaskrsao; setite se kako vam je rekao dok je još bio u Galileji, naime, da Sin čovečiji treba da bude predan u ruke grešnih ljudi, i da bude raspet, i da vaskrsne treći dan.
Tada se setiše njegovih reči, pa se vratiše od groba i javiše sve ovo Jedanaestorici i svima ostalima.
To su bile Marija Magdalina i Jovana i Marija Jakovljeva majka; i ostale žene s njima rekoše ovo apostolima. A njima se ove reči učiniše kao prazna šala i nisu im verovali. Petar pak usta i otrča do groba; nagnuvši se vide samo zavoje, i ode čudeći se u sebi onome što se dogodilo.“ Luka 23:54-56 i 24:1-12
Vrlo je neobično ovo vreme sadašnje u odnosu na najveći hrišćanski praznik, Uskrs.
Zatvoreni smo u svojim domovima, doduše većinom radi poslušnosti koju iskazujemo prema odlukama svetovnih vlasti, ali opet uskraćeni za zajedništvo u našim molitvenim domovima. Odvojeni smo jedni od drugih zbog straha, neizvesnosti, nesigurnosti i bez jasne vizije – šta i kako dalje. Ipak, hrišćani u tome imaju prednost, čak i ako ne možemo da kažemo da i među nama nema tragova istih ovih slabosti kao i kod ljudi ovoga sveta. Ono što svet nema, jer ne veruje Bogu, a hrišćani imaju, je sigurna stena, oslonac za podršku i svetlo koje će razbiti svaki mrak. Sve ovo Bog je, u svojoj mudrosti svojom Reči, pripremio za svako vreme koje će doći, da bi verni, u svakom vremenu, ostali u Njegovoj prisutnosti i Njegovoj zaštiti.
Meni se čini da nikad nije bilo toliko važno da razumemo vreme Uskrsa i poruku koju nam je Bog kroz to dao. Znam da nam je Uskrs Isusa Hrista dao smisao veri, potvrdio sva Božja obećanja i pribavio oprost svih dugovanja pred Bogom, za svakog ponaosob. Uskrs je pečat imena kojeg nosimo, i danas ne bismo sebe nazivali hrišćanima da se to nije desilo. Ipak, voleo bih da od velike slike ne ispustimo onu malu, onu koja se tiče moje i tvoje svakodnevnice, mene i tebe u ovom životu, dok Isus ne dođe po nas.
Stihovi o uskrsu, osim o veličanstvenoj slici spasenja i pobede, pokazuje i nešto sasvim obično, o običnim ljudima, njihovim postupcima i delanju.
Jedan od stvari na koju želim da vam obratim pažnju je činjenica da neki među nama imaju vrlo jak i nepokolebljiv osećaj dužnosti koji proizilazi iz ljubavi preme Bogu, i spremni su da se izlože opasnosti da svoju dužnost i obave.
Kao žene, koje su, u rano nedeljno jutro, krenule prema grobu da učine ono šta se učiniti mora. Pri tom im nije smetala ni rimska straža, ni strah sa kojim su se borile, ni bol koji sigurno niju uminuo od petka, kad je ljubljini sin, Gospod, Mesija ... izgovorio poslednje reči na krstu i kad su ga proboli kopljem.
Sve to, dakle, nije moglo da zaustavi ove drage žene, da odu na groblje i se pobrinu za mrtvo telo ljubljenog bića.
Tako je i sa onima među nama koji su revni, čak i kada služba prevazilazi njihova osećanja, strah, pa poneked, i moći. Oni će učiniti sve što je potrebno bez obzira na cenu koštanja, bez obzira na to sa čim moraju da suoče i šta da urade.
I upravo zbog toga njihova nagrada je velika, i njihov odnos sa Bogom uvek dobije lični pečat, realnost u kojoj se nebesko spoji sa zemaljskim u jednom duhovnom vremenu koje, kao da nema nikakve veze, sa svetom i vremenom u kojem svi ostali žive.
Zato je, pretpostavljam, teško i poverovati tom njihovom iskustvu i doživljaju božanske stvarnosti. Kao što je Petru i braći bilo teško da poveruju u vesti o stvarnosti Isusovog vaskrsenja, koju im je donela Marija.
Ipak, upravo te posebne osobe koje se ne libe da deluju, čak i kad je bolno i teško, pokreću nas druge koji onda, valjda privučeni tom odvažnošću, izlazimo iz svojih skrovišta i dozvoljavamo Bogu da nas uveri da je svaka Njegova reč istinita, svako delo isplanirano i da On nikad ne napušta nas, kojima je svoju prisutnost obećao. Čak ni onda kad ni sami nismo dovoljno verni i postojani u svojim rečima i obećanjima.
On nikad ne odustaje, ne kasni niti izneverava.
U tački vremena u kojoj živimo, Uskrs je suprotnost svega što doživljavamo. I ako imamo dovoljno snage, volje, znatiželje, vere i ljubavi prema onom što nam Bog govori, možemo u tom događaju da pronađemo sve odgovore na pitanja koje nam se roje po glavi.
Iako nas je u našem životu zaustavila pademija nečega što uopšte ne poznajemo, niti znamo kako deluje, ali nam deluje strašno i na momente nepobedivo, Uskrs nam govori o tome da ne postoji ništa tako strašno što može da zadrži onoga koji je u Božjim rukama.
Jer Isusa, koji je bio mrtav, uskrsnuo je Bog svojom slavom po sili svoje moći. I, šta nam to govori? Govori nam da Božija sila i moć pobeđuje ono što je, ipak, strašnije od bilo koje bolesti, a to je sama smrt. Ne bi to za nas imalo nikakvog smisla, jer Bog je Bog i Bog je moćan, kad upravo ta moć ne bi bila na našoj strani. „Jer oni koji su sa Hristom umrli, sa Hristom će i oživeti.“
Ali, čak i kad uspemo da prihvatimo tu istinu, pitamo se, šta će biti posle ovoga, kad opasnost prođe i kad ono što nas sputava bude razbijeno i kad budmo oslobođeni?
Očigledno je da se neke stvari neće promeniti, a neke će biti sasvim nove. Jer kao što i sami vidimo, Isus je isti i pre i nakon uskrsa, a opet potpuno drugačiji. Jer On je Bog – bio je Bog juče, Bog je danas, a biće Bog i sutra – tu nema nikakve promene. On će i dalje biti PUT, ISTINA i ŽIVOT svakome ko u Boga veruje i u Njega se pouzda.
Promenićemo se mi, naša vera, naš odnos prema veri, crkvi, Božijoj reči. I svi ćemo doživeti tu promenu. Neki će u tome ostati i nositi teret Hristovog sledbeništa, a neki će uskoro sve zaboraviti, i vratiti se starim putevima.
Međutim, oni koji ostanu, imaće jedan novi, osveženi, ojačani i čistiji doživljaj Boga, Njegove reči i zajedništva na koje smo pozvani. Možda neko očekuje više, nešto revolucionarnije, nešto masnovnije ili spektakuranije, ali mislim da je mnogo važnije da sami budemo oćišćeni i obnovljeni novom snagom i silom odozgo, kako bismo mogli da služimo u delu na koje nas Bog poziva.
Znam, a verujem i da su mnogi, zajedno sa mnom, svedoci, da ima onih koji očekuju da će Bog pucnuti prstima i da će se sve ispraviti i sve ozdraviti i sve vratiti na mesto. Međutim, i sam Uskrs nam govori da je za promene, pa čak i one koje Bog čini i stvara, potrebno vreme. Rekao bih da je potrebno sazrevanje, da bi ono što će se dobiti bilo korisno za sve koji će ga prihvatiti. Tako je i sa ovom nevoljom kroz koju svi zajedno prolazimo, a tako je bilo sa mnogim nevoljama u ranijim vekovima. Posle svake nevolje, oni koji se se pouzdavali u Boga, izlazili su kao pobednici
Baš kao što je Hrist, izašavši iz groba, suštinski isti, ali ovenčan slavom Pobednika nad najveći protivnikom sveg stvorenja, tako i mi, kao sunaslednici Hristovi, ako i sami istrajemo, postajemo i supobednici Božije pobede nad vascelim zlom.
I zato, što se pobednik ne postaje tako što se okitimo tuđim perjem, i neko nas proglasi pobednikom, nego tako što se suočimo sa neprijateljem i pobedimo oružjem Božjim koje nam je dato, za to treba vremena. Mora da se prođe kroz iskušenja, mora da se bude odvažan, hrabar i imati čvrsto pouzdanje u Boga.
Uskrs je prilika da se ponovo podsetimo velike pobede našeg Gospoda i Spasitelja, sopstvenog spasenje i da se radujemo zbog mira sa Bogom i blagodati koje smo dobili. Ali, Uskrs treba da bude i vreme kad se podsetimo da u toj pobedi imamo sopstveno mesto, sopstveni zadatak, sopstveni dar i Božji poziv na koji treba da odgovorimo, posebno u vremenima kao što je ovo u kojem trenutno živimo.
Amin!
Нема коментара:
Постави коментар