OBUČENI U HRISTA

 (Protestantska evađeoska crkva Beograd, 19. jul 2026.)

Priča o svadbi, Matej 22:1-14 (isto i Lk 14,15-24)
“Isus ponovo poče da im govori u pričama: »Carstvo nebesko je slično caru koji je spremio svadbu za svoga sina. On posla svoje sluge da pozovu zvanice na svadbu, ali one ne htedoše da dođu.
»Onda posla druge sluge, govoreći: ‚Recite zvanicama: »Evo, gozba je spremna. Moji junci i tovljenici su poklani i sve je spremno. Dođite na svadbu.«‘
»Ali oni se ne odazvaše, nego odoše – jedan na svoju njivu, drugi za svojom trgovinom, a ostali uhvatiše careve sluge, pa ih zlostaviše i ubiše.
»Car se razgnevi, pa posla svoju vojsku i pobi one ubice, a njihov grad spali.
»Onda reče svojim slugama: ‚Svadba je spremna, ali zvanice nisu bile dostojne. Zato idite na raskršća i pozovite na svadbu koga god nađete.‘ I sluge izađoše na ulice i skupiše sve koje su našli – i zle i dobre – i svadbena dvorana se napuni gostima.
»Kada je car ušao da vidi goste, ugleda tamo jednog čoveka koji nije bio obučen u svadbenu odeću, pa ga upita: ‚Prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbene odeće?‘ A ovaj je ćutao.
»Tada car reče slugama: ‚Vežite mu ruke i noge i izbacite ga napolje u tamu, gde će biti plač i škrgut zuba.‘
»Jer, mnogo je zvanih, a malo odabranih.«
 
Matejevo evanđelje sadrži niz parabola koje nam govore čemu je carstvo nebesko „slično“. Svaka od tih parabola osvetljava neki poseban aspekt prirode Božjeg carstva.
Ovde, u Jerusalimu, neposredno pred kraj svoje misije na zemlji, Isus priča parabolu o carstvu gde se Carstvo upoređuje sa svadbom koju je Car pripremio za svog Sina.
 
Inače ta slika o svadbi i gozbi poprilično je uobičajena u Bibliji.
Ona prenosi ideje o gostoprimstvu, radosti i izobilju i u osnovi oduvek je, pa i dan danas pokazatelj blagostanja.  
Kad pravimo rođendane, svadbe, slavlja, kad obeležavamo neke događaje mi to uvek pravimo oko bogate trpeze.
Ta ideja i to što radimo potiče od bibilijskog shvatanja onoga šta znači prostrt stol sa obiljem đakonija.
Psalam 23:5 kaže “Trpezu prostireš preda mnom …”
U Matejevom evanđelju 8:11 čitamo “… mnogi će doći sa istoka i zapada i leći za trpezu sa Avraamom, Isaakom i Jakovom u carstvu nebeskom.” (događaj sa rim. Kapetanom).
U Lukinom evađelju 14:15 jedan koji je sedeo sa Isusom za trpezom kaže “Blago onim ko bude jeo hleb u Božijem carstvu.”
U Otkrivenju 19:9 anđeo objavljuje Jovanu “Blago onima koji su pozvani na Jegnjetovu svadbu.”
 
Carstvo je, dakle, skup spasenih koji su dobili priliku da uživaju u obilju Božjih blagoslova u društvu sa svima koji su takođe iskupljeni Njegovom milošću.
 
Zato ova priča o svadbenoj gozbi nije evangelizaciona poruka. Ona nije upućena onima koji ne poznaju Boga, već je upućena onima koji su Boga upoznali, koji ga znaju i koji bi trebali da žive u skladu sa njegovim planovima, ali ipak to ne čine.
Isus u ovoj paraboli ima na umu dve vrste ljudi i svi oni znaju ko je Bog, tj. Car.
Ako sagledamo celu situaciju videćemo da je Isus pre svega opisao Jevreje, nedostatak vernosti i kršenje saveza, ali i snažni izazov da će se Bog okrenuti “onima koji nisu bili njegov narod, ali će to postati” po milosti Božjoj.
 
Kao što vidimo iz teksta svadba je odavno pripremana. Mnogi su pozvani, ali mnogi od njih se nisu odazvali. Neki su se čak i suprotstaavili emisarima koji su im doneli poruku. To tako jasno opisuje izabrani narod koji se toliko puta u prošlosti oglušio o Božje pozive i odbacio Božje intervencije. A posebno govori o trenutnoj situaciji u kojoj je Isus bio i planu Jevreje da ga se reše na svaki mogući način.  
 
Svojim odbijanjem izabrani narod, ne samo da je odbio božji poziv, nego je prekršio i obećanje - savez - koji je sklopljen između Boga i njih. Bog je zbog toga očigledno veoma razočaran i gnevan. Sve što je učinio Jevreji su uspeli da pokvare - na ovaj ili onaj način.
Ali, ono što je meni bilo interesantno je pitanje - kako se ova parabola odnosi na nas danas.
 
Jevreji i jevrejske vođe su očigledan cilj Isusovih reči, ali da li Isus cilja i na nas koji živimo u ovom veku i živimo u svojim religijama - hrišćanskim stranputicama?
 
Kad kažem religijama ne mislim samo na rimokatolicizam ili pravoslavlje ili šta znam koje sve ne, nego i na naše privatne mini religioznosti - daj da uradim šta moram, Bog će valjda biti zadovoljan.
I stvarno, treba sebi da postavimo pitanja:
- da li je hrišćanstvo i za nas postalo forma koju obavljamo “kad imamo vremena”?
- da li živimo po hrišćanskim normama onda kad nam je zgodno?
- da li se potčinjavamo Božjim zapovestima onda kad nam nisu preteške ili pravimo kompromise onako kako mi mislimo da treba?
- da li idemo u skladu sa Božjim planom i misijom na koju nas je pozvao ili idemo po svom planu?
Sve su to pitanja koja ispituju da li smo “religiozni” i nespremni da se odazovemo na Božji poziv.  
 
Bog nas vrlo istrajno pozva na molitve, službe, slavljenja, druženja, na pobožan život - ali da li dolazimo ili “nemamo vremena”?
 
Odbijanje poziva, kad nas neko negde pozove, je svakako uvreda za svakog domaćina, a ovde imamo carski poziv, poziv svemoćnog i beskonačno dobrog cara! Kakva li je to tek uvreda za Njega. 
 
MOŽEMO OLAKAO SHVATITI CARSTVO
Da li je ili koliko je opasno omalovažiti Božji poziv! U priči, neki koji su pozvani ignorisali su svog potencijalnog domaćina, drugi su odbili jer su bili previše zauzeti drugim stvarima, a treći su postali neprijateljski nastrojeni prema njegovim slugama i potpuno se pobunili (22:3-6). Svi oni, svaki na svoj način, „omalovažili su ga“ (tj. poziv).
Poziv na gozbu nije bio prioritet za svakoga od njih, iako su znali da je taj poziv obavezujući onda kad su prihvatili cara za gospodara. Tada im je to bila čast i bili su oduševljeni ovim carem.
Mađutim, kako je vreme prošlo, njihovo oduševljenje je splasnulo i sada odbijaju da se odzovu na poziv, koji im je odavno upćen. Čak se prema celoj stvari odnose sa prezirom, i događa se tragedija.
 
Da li se sećate žara i uzbuđenja kada ste postali hrišćanin?
Da li još uvek osećate taj žar ili se on polako ugasio? Da li se još uvek sećate entuzijazma, želje da drugima prenesete poruku koju ste primili? Da li još uvek imate tu strast i želju?
Mnogi hrišćani, a verujem da i vi znate takve, koji su revnosno goreli za Boga, bili aktivni, služili u crkvi - jednostavno su se ugasili. Ili su otišli negde drugde tražeći nešto uzbudljivije ili atraktivnije mesto ili su nestali.  
Pre nekog vremena sreo sam našeg brata koji je redovno dolazio u crkvu, krstio se ovde, a sad više ne dolazi. Pitao sam ga šta se desilo, a on mi je rekao: „Jednostavno više ne želim.“
 
Ono što se dešava je da se ljudi ugase ukoliko ne hrane svoju veru, lični entuzijazam i odnos sa Bogom. Duh Sveti nam pomaže u tome, ali on neće uraditi ništa na silu, neće nas primoravati da radimo nešto što ne želimo.
 
Bog svakodnevno poziva da mu se priključimo u Njegovoj slavi, a na nama je da taj poziv prihvatimo. Zanemarujući te pozive možemo da omalovažimo Boga i da se nađemo pod udarom Njegovog “gneva”.
Još je Jov primetio, 34:33 i rekao “Da li će ti uzvratiti po tvojoj volji kad ti njegovu odbijaš.”
Kada odbijemo Božji poziv, dođemo u situaciju da se pitamo: “Šta mi se to desilo?”
Pa desilo ti se to da te je Bog zvao ali ti si se oglušio na poziv jer si imao važnija posla.
 
U životu hrišćanina ne postoje niti treba da postoje važnija posla od Božjeg posla.
Možda ćemo zbog toga ostati u nekoj šteti ili će  nam nešto biti uskraćeno, ali budite sigurni - Bog uzvraća i nadoknađuje svaku štetu i dopunjava i produžuje tamo gde smo bili uskraćeni.
 
MOŽEMO BITI „NEDOSTOJNI“
E sad pitanje - ko je dostojan, a ko nedostojan?
Kakvo to odelo moramo da obučemo da bismo bili dostojni da prisustvujemo carskoj gozbi.
 
Pa većina hrišćana, pa i učitelje će vam reći da nas „dostojnim“ ili „nedostojnim“ carske gozbe čine naš stav i postupci, pravedan život, revnost, ... i još mnogo stvari za koje mi, u svojim ličnim religijama, smatramo da su od izuzetne važnosti.
To baš nije u skladu ni sa ovim tekstom ni sa celim hrišćanskim učenjem. Naime, naša dostojnost ne zavisi od toga koliko smo mi dobri, nego zavisi od Careve milosti.
Pogledajte ovaj tekst šta je car učinio kad je saznao da je njegov poziv odbijen od strane onih koje je izabrao za svadbu: “Onda reče svojim slugama: ‘Svadba je spremna, ali zvanice nisu bile dostojne. Zato idite na raskršća i pozovite na svadbu koga god nađete. I sluge izađoše na ulice i skupiše sve koje su našli - i zle i dobre - i svadbena dvorana se napuni.“ (22:8-10).
 
Prvi su bili pozvani po obećanju i zbog sklopljenog saveza, a drugi po milosti.
Prvi su verovali da im to sleduje pa si na to gledali kao na još jednu obavezu. 
Pavle je to lepo sumirao u poslanici Rmiljanima 10:1-3 “Braćo, želja moga srca i moja molitva Bogu za Izraelce jeste da se spasu. Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti”
Ovim drugima, skupljenim s koca i konopca, poziv na svadbu bila je “dobra vest”, izraz careve milosti i dobrote, i oni su s radošću odgovorili na poziv.
 
Realno, niko nije „dostojan“ Božjeg carstva. Ali možemo na dostojan ili nedostojan način da se odnosimo prema Božjem pozivu. Šta to uopšte znači?
 
Pogledjmo ovaj stih U Luka 9:62, Isus kaže: „Ko položi ruku na plug,... a osvrće se, nije za Božje carstvo.”
Dostojan odgovor na Božji poziv je apsolutno pouzdanje u onoga koji nas je pozvao. Okretanje unazad pokazuje nesigurnost i sumnju. Isus jednostavno kaže - ako si već krenuo napred, a stalno se okrećeš prema onome šta si ostavio, nećeš daleko da stigneš.
Mi odlučujemo da li ćemo ići prema onome na šta nas Bog poziva ili nećemo.
 
Tvrdoglavi stav, ukorenjenost u grehu, neprihvatanje Božje milosti, neposlušnost reči čini da se oblačimo u odelo u kojem ćemo biti nedostojni na carskoj gozbi.
To nije samo vaš početni odgovor kada postajete hrišćanin, već i vaš kontinuirani odgovor kada ste poslušni sledbenik Isusa.
I opet, dostojnost ne zavisi od nas, nego od onoga koji deluje u nama.
 
MILOST NE UKIDA STANDARDE
Jasno nam je da se Carsku svadbu ide po milosti. Ipak, činjenica da ulazimo u carstvo po milosti ne znači da nema standarda. Lično car proverava standar.
U stihovima 22:11-14 to vema  jasno vidimo. Nakon što je ispunio svoju dvoranu gostima,  Car otkriva nekoga ko je došao neprikladno obučen („čovek koji nije imao svadbenu odeću“).
Taj čovek nema nikakvo objašnjenje o tome otkud tu i odmah je izbačen.
 
Da objasnim nešto o „Svadbeno odeći“.
Mnogi teolozi ne pridaju veliku pažnju ovom detalju i smatraju da to nije bila neka specijalizovana vrsta odeće već čista odeća za posebnu priliku.
Ipak, tu se postavlja jedno važno pitanje - odakle ljudima sa raskršća i ulica, onima koji su zli ili dobri čista odeća za posebne prilike.
Verujem kad bi ovo bilo merilo, da bi barem polovina bila izbačena i doživela neslavan kraj.
 
Pogledajmo šta nas Pismo uči, Pavle je napisao, Galatima 3:27: “Jer svi vi koji ste se u Hrista krstili u Hrista ste se obukli.”
 
Naime, u ono staro vreme, carske svadbe bili se grandiozni događaji. To su znali i Isus i svi njegovi slušaoci. Ta grandioznost se, između ostalog, sastojala u tome što je car delio abolicije, darove, obećanja i svakom pozvanom svečano odelo za svadbu (to je obično bila gornja haljina).
Tako je car iskazivao svoju moć i bogatstvo. Svi koji su pozvani na svadbu primili su taj dar i na svadbu dolazili u toj haljini. Prema tome se znalo da li su pozvani na svadbu ili su se ubacili nepozvani.
Jevreji su svadbene haljine dobili kad ih je Bog izabrao, tako da oni nisu samo prekršili zavet nego i omalovažili carev dar.
S druge strane, sluge su išle po ulicama i delili ova haljine pozivajući ljude na svadbu.
Čovek koji je zatečen bez te haljine izbačen je i surovo kažnjen.
 
Taj običaj, naravno u mnogo skromnijoj verziji mi održavamo i danas - kitimo kuma, kitimo starog svata, devere, i sve svatove.
 
Čitajući Pavlov stih u stvari shvatamo koliko je važno da budemo obučeni u Hrista. On je naše svadbeno odelo, ono koje nam obezbeđuje mesto za carskom trpezom. Bez toga mi smo uljezi koje će doživeti najstrašniju sudbinu.
Isus je standard po kojem treba da živimo. On je milost koju nam je Bog ukazao.
On je Sin za koga je spremljena svadba.
 
Iako je spasenje po milostii, Božje carstvo uvek podrazumeva život po određenim standardima. To su standardi koje je postavio Isus. Poštovanje tih standarda, naravno, podrazumeva mnogo truda i žrtve, ali nam je zato dat Pomagač, Utešitelj i Učitelj koji nam pomaže da živimo u skladu sa tim standardima.
Hristovi standardi su svima poznati - poslušnost, poniznost, ljubav, istina i žrtva … 
Živeći po tim standardima ugodićemo Bogu i proslaviti Njegovo sveto ime.
 
BOŽJA KUĆA ĆE BITI PUNA
Bog će ispuniti svoju kuću na ovaj ili onaj način. Car insistira da se njegova kuća ispuni. Njegove sluge treba da izađu na ulice i pozovu svakoga koga mogu da nađu, „i zlog i dobrog“ (22:9, 10).
 
Bog je dobar, milostiv i velikodušan. Vrata njegovog doma nisu zatvorena, naprotiv. Poziva mnoge, koji na prvi pogled i ne zaslužuju da budu tamo.
Ali oni su prihvatili “odelo spasenje” - Isusa kojeg njegove sluge dele među onima koji u prvi mah nisu pozvani. 
Zato draga braćo i sestre, budite istrajni gde god da se nalazite i govorite o Hristu svakome ko hoće da čuje i da se u Njega obuče, ne bi li što više njih došlo da carsku svadbu.
 
Velika je to borba. U tome nas ometuju oni koji ne veruju, oni koji veruju u svašta, oni koji su stvorili religije, oni koji su skeptični i oni koji su euforični. Ali kako god - Isitina o Hristu otvara vrata nebeskog carstva onima koji za Njega nikad nisu čuli i onima koji uporno istražuju o Njemu.
Poruka je jasna: Bog je pripremio radosti Svog carstva za sve koji će ući. On želi da učestvujemo u tim radostima sa Njim. Ali niko neće uživati u „gozbi“ carstva ko odbija da se obuče u Hrista. 

MLADOST, VREME ZA ODLUKE

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, omladinska grupa, 11. jul 2026.)

Privilegija je biti mlad, iako se mladima čini da su zbog mladosti nešto zakinuti.
 
Ipak mladost je tek početak, vreme kad se sve može promeniti, izmeniti, preokrenuti, i početi ispočetka.
 
Jednom me je neko pitao - do kad mladost traje? Odgovor je vrlo jednostavan - osetićeš kad prestaneš, to je sigurno?
 

Džordž Bernard Šo je jednom rekao da je mladost predivna stvar, i prava je šteta što se troši i rasipa na mlade ljude.
Koji uglavnom ne znaju šta bi sa mladošću koju imaju.
 
Zato što ste mladi, vi ste veoma važan deo sveta i crkve upravo sada.
 
Možda će neko od vas postati nešto veliko u budućnosti, a možda ćete se zadovoljiti nekom osrednjošću ali vi ste, bez obzira na to neko i nešto upravo sada.
 
Vi jeste lideri budućnosti, ali ste pre toga inspiracija i nada mnogima od nas upravo sada. Postoje stvari u crkvi koje možete da uradite samo vi, i ako ih vi ne uradite one će ostati neurađene. Zato nemojte da slušate one koji vam kažu - sedi ti tu, uči se pa ćemo te jednom pozvati da nam se pridružiš. To je, pre svega glupost i nije u skladu sa Božjom istinom. Sad je vreme da radite ono šta vi treba i možete da radite.
 
S druge strane, budućnost je pred vama, a za budućnost se ne spremate kad budućnost dođe. Znam mnoge koje je budućnost veoma iznenadila i izgubii su se.
Za budućnost se pripremaš u sadašnjost učeći od prošlosti. Učeći, ali ne prepisujući ili oponašajući nego stvarajući sopstvena iskustva. I pogreške i uspesi prošlosti nisu tvoji, to su greške ili uspesi onih pre tebe, ali ti možeš od toga da naučiš vredne lekcije.
 
Pripremajući se za budućnost treba da stvoriš (1) temelj na kojem ćeš budućnost graditi, (2) treba da izgradiš sopstveno JA sa kojim ćeš živeti; i (3) treba da definišeš ciljeve kojima ćeš težiti i koje planiraš dostići.
 
(1)TEMELJ
Koliko je važan temelj na koje ćeš budućnost graditi vidimo iz Pisma.
Isusova priča o temlju na steni i temelju na pesku je najbolje uputstvo koje možemo da dobijemo.
 
Život treba da ima čvrst temelj ako želimo da donese plodove i da se održi na vetrometinama koje će vam svet svakako pripremiti.
 
Zato je tvoja vera po kojoj živiš najčvršći temelj koji možeš da postaviš. Ta čvrstina ne zavisi od tebe nego od onoga u šta ili koga veruješ.
 
Siguran sam da ste primetili koliko mladih ljudi živi svoje besciljne živote jer namaju čvrst oslonac u svom životu. Nemaju na šta da se oslone ni za šta da se prihvate kad počne da se ljulja.
 
Vreme mladosti je vreme kada treba da pronađeš tu veru i da je postaviš kao temelj na kojem ćeš nastaviti graditi.
Tu ima mnogo pitanja na koje treba da daš odgovore:
Na čemu u zasnivati svoj život?
Za šta na ovom svetu vredi dati sve od sebe?
Koji standardi su merila po kojima ću živeti?
Kojim ciljevima u životu vredi težiti?
 
Ovo su odgovori i odluke koje samo ti možeš da doneseš.
Niko ne bi trebao, niti može, da to uradi umesto tebe.
 
Kada ste bili mlađi, deca, verovali ste svojim roditeljima. Pa ste išli u crkvu jer su vas oni vodili; slušali ste učitelje na veronauci i napajali se njihovom verom. Ali, sad je došlo vreme kad morate da se oslonite na svoju veru. Od roditelja ste nasledili fizičke karakteristike, ali ne možete da nasledite njihovu veru.
To je nešto što morate sami steći i za šta se morate sami odlučiti.
 
Ne  znam da li ste čuli, ali je istina - Bog nema unuke.
 
Vera koja je ozbiljno preispitala sebe i pronašla razloge za verovanje je mnogo zdravija od one koja nikada nije pokušala da pronađe odgovore.
Zato što si mlad, moraš da se zapitaš da li treba da veruješ u Boga, da li treba da prihvatiš Bibliju kao Božju reč.
Seti se reči Samarjana upućenih ženi: „Sada ne verujemo zbog tvojih reči, jer sami čusmo i znamo da je ovo zaista Spasitelj sveta“ (Jovan 4:42).
 
Ne boj se da tražiš istinu. Ne boj se da istražuješ svoju veru u potrazi za razlozima za verovanje. Ako je ono u šta veruješ istina, što više istražuješ, to će ona više sjati. Ne bih želeo da imam veru koju se plašim da istražujem, nemojte ni vi.
Previše ispravnog učenja ne može nikome nauditi.
 
(2) “JA” SA KOJIM ĆU ŽIVETI
 
Pošto ste mladi, potreban vam je neko sa kim ćete živeti u ljubavi sledećih pedeset, sedamdeset, osamdeset godina. Neko ko ti se sviđa i u koga ćeš imati poverenje. Ne mislim na nekog prijatelja ili bračnog partnera mislim na sopstveno “JA”.
Neki ljudi ne vole sebe. Nesrećni su. Putuju, traže avanture, menjaju partnere, vere, mišljenja, političke partije, zemlje i šta ti ga ja znam šta sve ne - samo da nekako pobegnu od sebe, jer sa sobom nisu srećni. Ipak, tužno je to, što gde god da odu ostaju isto nesrećni i neispunjeni jer sa sobom nose izvor svoje nesreće - same sebe.
 
Trebalo bi da volimo sebe. Biblija nas tome uči. Veleti sebe nije isto što i biti uobražen.
Većina uobraženih ljudi, bar ovi koje ja znam, ne vole istinski sebe - jako su nesigurni i nemaju dobro mišljenje o sebi. Zato su uobraženi jer misle da će tako prevariti druge.
Osoba koja se zaista dobro oseća u svojoj koži otvorena je prema drugima; ne pokušava da natera druge da se osećaju inferiorno. Zapravo, ljubav prema sebi je apsolutna suprotnost od uobraženosti.
 
Isus je zapovedio ljubav prema sebi, kada nam je rekao da volimo svoje bližnje kao same sebe (Matej 22:39). Meni lično, je jako teško poverovati da će se neko dobro brinuti o drugome, a da pri tome ne voli sebe.
Imao sam prilike da radim sa osobama koje su bile duboko nezadovoljne sobom, ali su pokušavale da rade humanitrni rad - to se nikad nije dobro završavalo.
Pa i u prijateljstvima i u braku je isto. Ako ne volite sebe nećete voleti ni prijatelja ni partnera.
Pavle je ohrabrivao muževe da vole svoje žene govoreći: „Ko voli svoju ženu, voli samog sebe“ (Efescima 5:28).
 
Mi smo vredni ljubavi. Svako od nas vredi nešto. Bog nas je stvorio; to nam daje vrednost. Jedna osoba je to rekla ovako: „Vredim nešto jer me je Bog stvorio, a Bog ne stvara smeće!“
 
Da bismo imali sebe sa kojim ćemo živeti, postoje najmanje tri stvari koje treba da uradimo.
 
Prvo, treba da izbegnemo život ispunjen gorkim uspomenama i žaljenjem. Previše starijih ljudi ima toliko žaljenja koja ih proganjaju u poznijim godinama. Mnogi bi dali sve što imaju kada bi mogli ponovo da prožive neke od svojih dana i izbegnu bolne greške koje su napravili u mladosti.
 
Pavle je primer za to. On je bio čovek koji je nemilosrdno proganjao crkvu, a onda se stvar preokrenula i on je morao da se suoči, oči u oči, sa onima koje proganjao.
Izgleda da Pavle nikada nije potpuno preboleo ono što je uradio u prošlosti. Oko dvadeset godina nakon svog obraćenja rekao je: „Jer ja sam najmanji od apostola, koji nisam dostojan nazvati se apostolom, jer sam progonio crkvu Božiju“ (1. Korinćanima 15:9).
 
Pavlu je, kao i svakom drugom hrišćaninu, oproštena krivica za ove grehe. Ipak, sećanje i posledice ovih grešaka ostali su sa njim tokom celog života. Mora da je bilo trenutaka kada je ovaj veliki čovek plakao nad svojim prošlim životom; učinio je sve što je bilo moguće da izbriše te strašne zločine. Ali šta je učinjeno, učinjeno je; ništa to nije moglo izbrisati.
Sada ne bi trebalo da se valjamo u samosažaljenju zbog naših grešaka, jer onda bismo trebali  samo da legnemo i ne radimo ništa do kraja života zbog vaše strašne krivice.
Moramo shvatiti da Isusova krv može da opere svaki greh. Moramo da pokupimo delove i nastavimo dalje.
Pošto si mlad, još uvek nemaš mnogo gorkih uspomena. Mnogo je lakše nikada ne napraviti greške zbog kojih ćeš žaliti nego pokušati da poništiš ono što je već učinjeno.
Sad je vreme da odlučiš da svoj život sačuvaš od dela posle kojih nema povratka, od dela zbog kojih možeš da želiš.
Možda možete da izvučete ekser iz daske, ali ožiljak ostaje.
Sačuvajte svoju prošlost od ožiljaka.
 
Drugo, prihvatite sebe takve kakvi jeste.
Veoma malo nas je upravo ono što želimo da budemo.
Neki žele da su viši; neki žele da su niži. Neki žele da budu teži; neki mršaviji.
Neki žele da imaju plavu kosu; neki žele kovrdžavu kosu.
Neko bi voleo da ume da peva, neko bi voleo da slika, …
Niko nije baš onakav kakav želi da bude.
 
Kada nas je Bog stvorio, nije nas pitao kako želimo da izgledamo ili koje bismo talente želeli da imamo. Da nas je pitao predložili bismo nekoliko promena. Naši prijatelji bi dali još više predloga. Moramo naučiti da prihvatimo ono što imamo i da izvučemo najbolje iz toga.
 
Pavle je želeo da nema trn u telu. Niko ne zna šta je bio taj trn u telu. Možda je to bio loš vid; moglo je biti stotinu drugih stvari. U svakom slučaju bio je neki fizički nedostatak. Pavle se molio Gospodu da ga ukloni. Bog je uslišio njegovu molitvu, ne uklanjajući ga, već dajući mu snagu da ga podnese. Morao je da nauči da ga prihvati (2. Korinćanima 12:7–10). 
 
Petar je savetovao ženama: „Neka vaša lepota ne potiče od spoljnih ukrasa - pletenja kose, kićenja zlatom ili oblačenje lepe odeće - nego od vašeg unutrašnjeg bića, od neprelazne lepote krotkog i smirenog duha, što je u Božjim očima dragoceno.“ (1. Petrova 3:3,4).
 
Mnogi od nas nikada neće zaslužiti divljenje zbog svog spoljašnjeg izgleda ili talenta jer stvoreni smo kako smo stvoreni.
Kako se ono kaže u šali: Majka Priroda i otac karikaturista su se pobrinula za to.
 
Ipak postoji nešto što svi mi možemo učiniti, a to je da razvijemo unutrašnju lepotu. Ta lepota ne samo da će nadživeti spoljašnjost, već je i zasjenjuje. Ako ne uspete u životu, to neće biti zbog onoga što je spolja; Biće zbog onoga što je unutra.
 
Treće, da biste voleli svoje “JA”, potrebno je da pronađete šta možete da radite u životu i da to radite najbolje što možete. Mnogi su nesrećni jer pokušavaju da budu ono što nisu.
 
Svi smo udovi tela. Udovi tela ne bi trebalo da pokušavaju da rade istu stvar.
Mnogo je frustriranih ljudi koji pokušavaju da budu ono što nisu. Važno je da naučite šta možete, a šta ne možete da uradite. Koji ste deo tela? Ako ste oko, onda počnite da gledate, ako ste uvo onda slušajte ...
 
Budite ponosni na ono što radite. Možemo se osećati dobro u vezi sa sobom kada dobro radimo ono za šta imamo talenat. Budite najbolji u onome što možete biti.
Nema boljeg osećaja od zadovoljstva zbog dobro obavljenog posla. To je jedan korak u razvoju sebe sa kojim ćete živeti.
Ne postoji niko drugi na svetu baš kao vi. Vi niste neko drugi i nikada ne bi trebalo da pokušavate da budete neko drugi.
Postoje osobine kod drugih koje biste možda želeli da kopirate u svom životu, ali trebalo bi da budete ponosni na svoje jedinstvene osobine koje vas čine unikatima.
Ako ćete biti imitacija nekog drugog, nikada nećete biti ništa više od imitacije.
 
Budite prava stvar. Budite vi. Bog vas je obdario određenom kombinacijom talenata i osobina koje niko drugi nikada neće imati. Ne brinite što niste neko drugi. Budite svoji i budite ponosni na to.
 
(3) SVRHA ZA KOJU TREBA ŽIVETI, ODREDITI CILJEVE
 
Ovde, zapravo, postoje tri osnovna pitanja na koja morate odgovoriti: (1) Odakle sam došao? (2) Šta radim ovde? (3) Gde idem?
 
Ako slušate evolucioniste onda ste došli iz nižih oblika života kroz proces evolucije, i sad ste na ovoj zemlji gde zauzimate prostor i trošite resurse, da bi na kraju nestali i stopili se sa prirodom iz koje ste došli.
 
Ako slušate Bibliju ona nas uči da smo stvoreni od Boga, a vreme na ovoj zemlji koristimo da bismo služili Tvorcu u planu koju je On osmislio, i bližnjima oko sebe ugrađujući se u Crkvu, a na kraju nas čeka odlazak u večnost.
 
Ako slušate Bibliju to pravi veliku razliku u tome koja je vaša svrha u životu i koji su vaši ciljevi.
 
Ako ste za evoluciju, onda u stvari ništa nije važno. Živite kako živite.
 
Pošto ste mladi, potrebno je da imate pravu svrhu u životu. Put koji ćete izabrati odlučiće o tome na koji cilj ćete stići.
 
Vaš pravac danas odrediće vaše odredište za četrdeset ili pedeset godina – ili za milijardu godina.
 
Zato je veoma važno da ne pogrešite u prepoznavanju onoga što je važno i onoga šta je suštinsko.
Često stvari koje su nam najbliže izgledaju najveće i najvažnije, ali u suštini to nisu.
 
Ako želimo da postignemo da budemo izvrsni, moramo da odlučimo šta je suštinski važno za nas. Ne možemo da budemo i da radimo sve.
 
Pavle je sumirao svoju svrhu rečima „... ali jedno činim...“ (Filipljanima 3:12-14).
Mnogo je stvari koje je Pavle uradio u životu, ali sve su bile usredsređene na ovu jednu svrhu služenja Bogu.
 
Vi ste hrišćani. Šta god drugo da radite trebalo bi da bude određeno vašom posvećenošću Hristu.
To treba da definiše ono šta ćete raditi u životu - vaš izbor prijatelja, saradnika, vaše hobije, rekreaciju, izbor muža ili žene ... Uglavnom sve, od veša koji oblačiti do računa koje plaćate, poslovne etike, moralnih standarda, ponašanja u saobraćaju ... 
Mi smo vojnici Hristovi. „Nijedan vojnik na službi ne zapetljava se u poslove svakodnevnog života;...“ (2. Timoteju 2:4). Dakle, mi smo prvo vojnici Hristovi, a zatim sve ostalo.
 
Najvažniji stih hrišćanskog života trebao bi da bude onaj zapisan u Matej 16:26 “Šta vredi čoveku ako dobije ceo svet, a svom životu naudi? Šta čovek može dati u zamenu za svoj život?”
 
Ako postignete svaki cilj u životu koji postavite i izgubite dušu, vi ste jadni neuspeh.
Nadam se da ćete dobiti obrazovanje koje želite, da ćete pronaći muža ili ženu kakvu tražite, da ćete postići uspeh o kome sanjate. Ali zapamtite, ako izgubite dušu, bilo bi vam bolje da se nikada niste ni rodili. 
Jer ako takvi stanete pred sud to će vam ionako biti jedina želja.