IZGUBLJENI SINOVI

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 13. septembar 2026.)

Luka 15:1–32
“Oko Isusa su se okupljali svi carinici i grešnici da ga čuju, pa fariseji i učitelji zakona počeše da gunđaju, govoreći: »Ovaj prima grešnike i jede s njima!«”
 
Da li vam je poznata ova slika? S jedne strane su oni koji su grešnici i neophodno im je potreban Bog, a s druge strane su oni koji su ubeđeni da su sa Bogom pa im je vera postala rutina. Jedni osuđuju druge, a u stvari i jedni i drugi su u velikom problemu.
 
Tako je i danas u hrišćanstvu. Jednima je neophodno potrebno da se sretnu sa Bogom, a drugima je hrišćanstvo nekako postala rutina. Uljuljkani u rutinu postanu zadovoljni onim dokle ih je Bog doveo i misle to je sad to.
Popravio sam se, idem redovno na službu, promenio sam neke navike, ne grešim više kao što sam ranije grešio, a i to koliko grešim nije ništa prema onome šta drugi čine.
Njihove molitve su rutinske i povremene, baš kad je neki problem u pitanju onda se malo više potrude. Manje čitaju pismo, manje proučavaju, i manje praktikuju svoju veru.
 
Toliko su ubeđeni da su sad ispravni, dobri i pravedni, da poveruju da mogu sami da vode svoj život, da mogu da budu samostalni u donošenju odluka, u rešavanju problema, u suočavanju sa izazovima. Dobro sad, može tu Bog malo da pripomogne, onoliko koliko mu dozvole, ali u glavnom većinu stvari mogu sami.
 
Svoj život pretvore u lično sklonište gde je sve po njihovom ukusu. Mesto u kome vladaju osećanja, merila koja lično određuju, gde je uspostavljena pravda i pravednost onako kako je sami razumeju. To je mesto samopravednosti, oholosti i ponosa. Mesto gde nije Bog na tronu nego čovek, i sve je podređeno čoveku a ne Bogu.  To je mesto na kojem raste drvo lažnih nauka i lažnog morala čiji plodovi su homoseksualizam, feminizam, srebroljublje, prosperitet, manifestizam (kako zračiš, tako privlačiš), monizam, poliamorizam… i tako u nedogled.
To je mesto gde se nalaze opravdanja za svačji nemoral sa aspekta humanosti i poruke - živi i pusti druge da žive. Ovo nije ništa drugo nego povlađivanje svetu i njegovim pravilima.
 
Otud su nastali svi ovi vidovi hrišćanskih i pseudohrišćanskih religija - oformljeni da liče na judaizam u stvari su samo maska iza kojih se kriju, kao što su rimokatolicizam, pravoslavlje, svetosavlje, anglikanizam, pa i neki delovi protestantizma koji su ljudski autoritet i ljudsko predanje stavili iznad Božijeg autoriteta i odredili svoja pravila, i ne bih imao vremena da nabrojim sa ona najminornija skretanja po principu “uradi sam” ili “sam svoj pastor”.
 
Mali je broj onih hrišćana koji su ostali utemeljeni na veri u Isusa Hrista onako kako je to u skladu sa Pismom, kao što Juda kaže, 1:3,20: “Da vas podstaknem da se borite za veru koja je jednom zauvek predata svetima. … (da se) izgrađujete na svojoj najsvetijoj veri i molite se u Svetom Duhu.”
 
Ono što živimo danas je ono šta je Isus prepoznao u Izraelu kome je došao kao Mesija i Spasitelj. Često je govorio ljudima o tome. Zato je ovaj Lukin pasus toliko važan za nas u savremenom svetu. Jedna od posebno teških i veoma čestih situacija opisao je u priči o izgubljenom sinu. U stvari rekao bih - izgubljenim sinovima.  Mi često kad čitamo tu priču i kad je pomenemo, obično mislimo na mlađeg sina, ali nije samo on bio u problemu.
Njegova pojava i stav i zahtev su veoma upadljivi i veći deo priče posvećen je njemu, ali nije ova priča samo o njemu.  
 
On je tražio, i dobio svoj deo imanja. Iamo je osećaj da može sam. Samo mu je bilo potrebno malo početnog kapitala, pa će se on pobrinutu za sve ostalo.
Kao što sam napomenuo na početku to se dešava i današnjim hrišćanima.
Bog im je dao dar, spasenje, i odjednom im se čini da mogu dalje sami. Misle da ne moraju da budu baš na svakom molitvenom sastanku ili na svakom bogosluženju. Ne moraju njihova deca baš svake nedelje da idu na veronauku, oni mogu da ih nauče sve sami, možda čak i bolje. Njima ne trebaju ni pastor ni učitelj ni dušebrižnik … pa valjda i sami imaju nekog Duha. I gle, to i funkcioniše neko vreme ali onda više ne.  
 
Baš kao i u slučaju sa buntovnim sinom koji je otišao od oca poprilično dobro obezbeđen ali je potrošio sve što je imao pa je zapao u veliki problem. Postao je jadnik bez budućnosti, gladan i žedan, obespravljen, u problemu koji nije mogao da reši. Dok je imao novca, imao je i prijatelje, kad je novac nestao, nestali su i prijatelji. Na kraju je završio među svinjama, gladan i ponižen.
 
To njegovo stanje je jedna od najtužnijih slika opisanih u Isusovim pričama.
Suština njegovog problema bilo je to što je želeo život bez očeve kontrole. On je želeo deo očevog imanja (za koje je ubeđen da mu pripada), ali nije želeo očevu blizinu,a pogotovo nije želeo da živi pod očevim autoriterom.
I to je suština svih grehova, ne samo njegovog. Ljudi najčešće žele ono što Bog može da im da, ali ne žele samog Boga i njegov autoritet i pravila.
 
Želimo Božji blagoslov, ali ne i da budemo poslušni
Želimo mir, ali ne i da se predamo.
Želimo Božju zaštitu, ali na onom putu koji sami odredimo.
 
Ljudi nekako misle da će, ako se bar malo udalje od Boga, dobiti slobodu po svojim merilima i pravilima. Najćešće slobodu da mogu da rade šta žele. Na žalost veoma brzo otkriju da je ta i takva sloboda u stvari ropstvo u kome ima više gospodara koji nisu milostivi kao Bog.
Samo pogledajte svet oko sebe i videćete čemu sve ljudi robuju - novac, slava, lepota, religija, filozofija, droga, alkoholizam, kocka, nemoral … i to je samo početak spiska. Želimo da radimo šta hoćemo, a onda shvatimo da većinom radimo šta nećemo, a moramo i ubeđujemo sebe da smo slobodni.
 
Grešni put najčešće počinje obećanjem: „Biće ti bolje bez Boga. Bićeš svoj gazda.“
Ali završava poraznom prazninom i beznađem.
Ta praznina i beznađe su kao neko bunilo. Sve kao nešto imaš, a u stvari uvek nešto nedostaje. Imaš, ali ne ono što želiš, nego ono što ti se servira. Uvek ostaneš gladan nečega.
Ako imaš pare, nemaš poštovanja. Ako imaš poštovanje, nemaš prijatelje. Ako imaš prijatelje, nemaš vremena. Ako imaš vremena, nemaš para. I tako u krug.
To je isto ono što se desi sa hrišćanima koji su se udaljili od Boga. Iskoristili su ono što su od Boga dobili, a onda udarili glavom o zid.
 
Siguran sam da su fariseji slušajući priču u buntovnom momku samozadovoljno klimali glavom i potvrđivali Isusov primer, misleći u svojim glavama, kao i mnogi hrišćani danas: “Da, da, takvi su ti grešnici. Hvala Bogu pa ja nisam takav. Ja sam revan, striktno sprovodim šta mi je zapisano i nigde nisam otišao.”
Bravo za tebe! Ali ja se ne bih radovao tako brzo.
 
Ova priča se ne završava ovde, sa ovim grešnim sinom. U ovoj priči pojavljuju se dvojica sinova i obojica su izgubljeni.
Jedan je bio izgubljen daleko od kuće, a drugi je bio izgubljen u kući.
Ni jedan ni drugi nisu mogli da odahnu i da kažu: “E, ali ja sam dobar.”
U stvari i jedan i drugi imali su isti problem, samo na drugačiji način.
 
Udaljenost od Oca, kod ovog mlađeg mogala je da izmeri kilometrima. Ko zna kuda je i kako lutao odvojen od oca.
Stariji je bio blizu svojom prisutnošću, ali njegova udaljenost od oca nije mogla da se izmeri jer je svojim srcem bio svetlosnim godinama daleko.
 
Blagosloven je svako onaj koji se probudi i shvati šta se dešava. Kao u ovoj priči koju čitamo: “Tada dođe k sebi, …”
To je jedan od najlepših trenutaka u ovoj tužnoj priči.
Sin se osvestio. Shvatio je gde se nalazi. Shvatio je šta je izgubio. I shvatio je gde je rešenje. I rekao je: “Spremiću se i otići svome ocu, …”
 
Ovo je trenutak pokajanja. Iskreno ispovedanje: „Pogrešio sam.“ „Ustaću i vratiću se Ocu. I reći ću mu ...“ potpuno menja situaciju u kojoj neko može da se nađe.
Ovaj momak nije rekao: „Drugi su krivi.“ „Okolnosti su me naterale.“ „Svi to rade.“, nego “Ja sam pogrešio, ja se kajem, ja ću se vratiti i ja ću se suočiti.”
 
Mi se često plašimo da stanemo pred Boga i kažemo ovo što je mlađi sin rekao: „Oče, sagreših protiv neba i protiv tebe ...“
Čak znam i neke koji su otišli i nikad se nisu vratili jer nisu bili spremni da se suoče sa sobom i da se ponize pred Bogom, i da se iskreno pokaju. Nisu bili sigurni da Bog može da im oprosti.  
Ali vidimo ovde šta otac radi. On oprašta, vraća sinu izgubljeno dostojanstvo - daje mu haljinu, daje mu prsten, daje mu obuću, priređuje gozbu.
Izgubljeni sin se vratio kući, i to je za oca najvažnije.
Ljubav prema sinu prevazilazi očev ponos, pravdoljubivost, strogoću, … ljubav prekriva mnoštvo greha.
 
Vidite, mi ponekad ne možemo da oprostimo ljudima jer nam ponos ili osećaj za pravdu ili “pravednički gnev” ne dozvoljava, pa kažemo: “Jeste se, taj neko, pokajao, ali …”  Ali šta!?
Pa zar se ne molimo “oprosti nam kao što mi opraštamo drugima”? U čemu je onda problem?
 
Ovo što čitamo ovde je slika Božje milosti, koja bi trebala da bude svojstvena i nama. Niko ne traži od nas da prihvatimo greh onoga koji se pokajao. Ako taj greh i dalje postoji, onda se nije ni pokajao.
Bog nikad ne opravdava greh, pa ne treba ni mi to da radimo. Ali kada se grešnik pokaje, Bog mu ne zatvara vrata, niti ga gleda sumnjičavo, niti zazire od njega. 
 
 A sad, stariji brat. On je sve vreme bio kod kuće. Radio je. Služio je. Bio je poslušan.Ali, otac je očekivao od njega još nešto.
 
Iskreno da vam kažem takvih je najviše i među hrišćanima. Radni, vredni, poslušni, odmereni, disciplinovani, striktni, ozbiljni …
Ta revnost i požrtvovanje, iako se čini da jeste dobra ne mora da znači da je to ono šta Bog traži i očekuje od nas.
 
Vidimo da je stariji brat, fizički tu, uz oca. Radi poslove na imanju, brine se o mnogim stvarima, ali … ali on je, kao što sam već rekao daleko od oca - i mentalno i duhovno.
On je radio za oca, umesto da radi sa ocem, kao da ga uopšte nije poznavao.
On nije otišao u neku daleko zemlju, ali sve jedno nije bio tu.
 
On je kao IzraeIci na koje misli apostol Pavle u poslanici Rimljanima 10:2,3: “Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božja pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se počinili Božjoj pravednosti.”
 
Nije se potčinio svome ocu. Naprotiv sve vreme on oseća da mu otac nešto duguje. Njegov stav i njegove reči govore da nije srećan tu gde jeste.  
Nezadovoljan je očevim odlukama, ali mu to ne govori, jer nema nikakva odnos sa ocem. On ćuti sve dok nije izazvan da kaže šta ga muči i to izazvan ljubomorom, koje je već izrodila ogorčenje i gnev.
 
Ponekad hrišćani reaguju na ovakva način, kao da im Bog nešto duguje, kao da njima nešto pripada ali su zakinuti. Spremni su i da se ljute i budu nezadovoljni ako Bog ne reaguje na vreme na nešto što su tražili.
Ponekad možete da čujete da kažu: “Ali ja sam se toliko molio, postio sam, toliko sam se trudio, svugde sam bio, nikad nisam izostao, svima sam bio na usluzi … i ništa.”
 
Pogotovo ih pogađa kad vide da neko, koga smatraju gorim od sebe, napreduje, uživa, prima blagoslove …
Stariji sin nije hteo da uđe u kuću kad je čuo muziku i saznao za povod za ovo veselje - brat se vratio(naravno da se vratio kad je sve spiskao, znao sam da će se to desiti - mislio je).
Umesto da uđe i podeli radost on se ljutio.
On  nije bio izgubljen zato što je odlutao nego zato što je mislio da je njegov otac nepravedan i da on zaslužuje više od onog drugog sina, raspikuće i propalice.
U Bibliji nalazimo nekoliko primera nezadovoljnih sinova, koji nisu dobili ono što su mislili da im pripada. Neki su dizali bune protiv očeva - Davidov sin Avesalom; neki su bežali u pustinju i žalili se Bogu - Ilija; neki su se žalili zbog dnevnice, i tako.
Ljudi se obično razočaraju kad ne prime ono što misle da im pripada, i veruju da imaju pravo da se žale i prigovaraju Bogu zbog toga.  
 
Ali, setite se apostola Pavla koji se molio Bogu zbog “trna u telu”. Očekivao je da će se to rešiti tako što će ga Bog osloboditi toga, ali nije. Bog mu je rekao “dosta ti je moja milost”.
 
Bog je taj koji odlučuje o tome šta, kome, kada i koliko pripada i čime će nas blagosloviti, a ne mi. Čak i ako ništa ne primimo sem toga što poznajemo Boga imamo sve. Imamo spasenje, mir sa Bogom i večni život. To je mnogo više od bilo čega na ovom svetu.
 
Dva načina udaljavanja od Boga
Od Boga možemo da se udaljimo na dva načina - otvorenom pobunom ili kroz religioznost bez ljubavi.
Možemo da kažemo da ne želimo da živimo po Božjim pravilima i da mu se potčinimo ili možemo da živimo po pravilima i da mislimo da smo bolji od drugih i da nam pripada onakva nagrada kako je mi izmerimo.
 
Jednostavnije rečeno - možemo da budemo izgubljeni i udaljeni od oca zbog očiglednih grehova ili možemo da budemo izgubljeni zbog ponosa, samopravednosti, osuđivanja i nedostatka ljubavi.
 
U svakom slučaju potrebno je da se vratimo Bogu.
 
Čitajući ovaj tekst, da li ste primetili da otac izlazi napolje pred sinove. On izlazi pred njih kao da je on u problemu, a ne oni.
To je zato što on ne želi da izgubi ni jednog od njih.
Obojicu obnavlja u spoznaji ko je on, ko su oni i šta im pripada. Obnavlja ih i uklanja ono u čemu su pogrešili.
On u svojoj ljubavi želi sinove koji nisu ni buntovani, ali ni religiozni, nego oni koji će ljubavlju uzvratiti na očevu ljubavi, sinove koji poznaju njegovo srce.  
 
Hrišćanska vera, koja je jednom za svagda predana svetima i u kojoj se vredi boriti nas vodi putevima prema ocu.
Jevreji nisu razumeli ni poznavali Boga. Sve je bilo religijski strogo i nemilosrdno. Posebno je loše bilo to što je takav stav podelio ljude na grešne, time i manje vredne i pravedne i samim tim i privilegovane.
Isus ovde vrlo jasno objašnjava da su svi, u stvari grešni i da je svakome potrebno da se vrati Ocu.
I onaj pobunjeni i onaj revni imaju istu potrebu.
I ako su fariseji bili zadovoljni prvim delom priče, ovaj drugi deo ih je sigurno pogodio baš tamo gde je trebalo - u sopstveni ponos i samopravednost.
 
Iz svega ovoga, iz oba dela priče možemo da naučimo ovo - ako si se pobunio pokaj se i vrati se.
Ako si u crkvi, služiš, poznaješ reč, moliš se, a ipak u svom srcu imaš ljutnju, ponos ili misliš da si bolji od drugih, pokaj se i vrati se.
„Sine, uđi unutra.“ je očev poziv, ali ne samo u kuću nego i u Očevo srce.
Treba da budemo kao Isus, Sin što je “samog sebe predao i bio poslušan do smrti, i to smrti na krstu”.
 
I tada ćemo biti na blagoslov i sebi i svima oko sebe.
Amin!

ISKRENA I ČISTA VERA U HRISTA

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 23. avgust 2026.)

„Ali, kao što je zmija svojim lukavstvom prevarila Evu, plašim se da se tako i vaše misli ne odvrate od iskrene i čiste predanosti Hristu.“ 2. Korinćanima 11:3
 
Živimo u vremenu u kojem je gotovo sve postalo komplikovano. Imamo više informacija nego ikada, često i više nego što nam treba. Dostupno nam je gotovo sve, što znači da imamo više izbora nego bilo koja generacija pre nas.
Naravno takvo stanje nameće nam i više obaveza, često i više nego što želimo i možemo da postignemo. To nas onda frustrira, postajemo anksiozni, nezadovoljni i sami sobom i svojim životom i ljudima koji nas okružuju.
Stvaramo više dobara nego što ih možemo potrošiti, imamo više stvari nego što ih možemo upotrebiti, a sve te stvari zahtevaju našu pažnju.
I na kraju dana, kad se saberemo i oduzmememo, vidimo da imamo sve, ali nemamo mir.
“Sutra je novi dan” nije više uzrečica koja umiruje nego truba na uzbunu koja nas danas priprema za grozničavo planiranje za sutra.
 
Za hrišćane, najveći je problem to što smo ove svetovne stvari počeli da ugrađujemo u svoj lični hrišćanski život.
Bombardovani smo gomilom tzv. propovednika, bez crkve i kontrole, koji često zavode ljude i zbog kojih često ne možemo da raspoznamo istinu jer je ona zamagljena mnoštvom parola koje skrivaju suštinu.
Pogledajte samo delovanje religija u poslednja vremena. Sve je više običaja i propisa koji izluđuju ljude jer ne znaju šta treba, šta se sme, šta se ne sme, … tradicija je postala Sveto Pismo pa i sam Bog.
Pa i evađeoske crkve i njeni članovi počinju da robuju nekim svojim običajima i pravilima.
To je tako zamorno, zar ne?
 
Mi kao hrišćani, bar ovde gde jesmo, dobro živimo, imao i više nego što nam treba, a opet mislimo, moglo bi to i više i bolje. To nas uznemiruje, kao i ljude ovog sveta, pa brinemo što ćemo jeste, šta ćemo piti, gde ćemo stanovati, šta obući …
Jednom je jedna naša sestra rekla: Ma u redu je to, crkva i sve to, ali gledaj ti od  čega se živi.
 
A Gospod lepo kaže, Matej 6:34 “I ne brinite se za sutra, jer će se sutra brinuti za sebe. Svaki dan ima dovoljno svojih nevolja.” 
 
Hrišćanski život treba da bude i jeste drugačiji od svega u ovom svetu. Taj život je smiraj u haosu vremena u kome se nalazimo, mir koji prevazilazi svaki um.
Hrišćanski život nije poziv na komplikovanje, na užurbanost, poziv u neizvesnost ili priziv tradiciji. Hrišćanski život je poziv da se, svakog trenutka kad se pojavi nešto uznemirujuće, vratimo onome što je najvažnije - Hristu, Njegovoj Reči, ljubavi prema Bogu i ljubavi prema čoveku.
 
Možda ste primetili, kad ste čitali evanđelja da Hrist nije imao neki spisak zahteva niti neki komplikovani program, ni seminar ni trening, za one koje je pozvao da mu budu učenici.
Rekao im je: „Hajde za mnom.“
I gle čuda, to je bilo dovoljno.
Tako počinje svaki hrišćanski život pa i moj i tvoj - dolaskom Hristu sa poverenjem, bez komlikovanja i uslova koje treba ispuniti - samo čista i jednostavna vera.
Ponekad vam ljudi, kojima svedočite kažu: “Ma ja ti ništa to ne razumem šta ti pričaš” ili
“Još samo da rešim ovo u svom životu, i onda ću da postanem hrišćanin” ili “Nisam ja dovoljno dobar za to, moram prvo da se popravim” … i tako u nedogled.
 
Sve je to besmisleno. Niti moraš da razumeš sve, niti moraš da rešiš sve, niti moraš da budeš savršen, jer upravo u tome i jeste sva lepota ovoga - dolazimo Hristu ovakvi kakvi jesmo, a onda tek počinje promena. Tada učimo, tada rešavamo probleme, tada počinje naše poboljšanje. Kad ono staro umre, a novo počne da raste.
 
Zato je izuzetno  važno da ne dozvolimo da nas zarobe ljudske tradicije, rasprave, strahovi i nerešena pitanja.
Isus kaže, Jovan 8:31,32: “… Judejima koji su u njega poverovali: »Ako se držite moga učenja, zaista ste moji učenici. Saznaćete istinu i istina će vas osloboditi.«” 
 
Dakle, da bismo saznali tu istinu, i da bi nas ona oslobodila, Hrist treba da je centar našeg života a njegovo učenje pravila našeg života.
 
Ponekad vas ljudi pitaju koja su to Isusova učenja, gde mogu da ih pročitaju.
Pa, Isusova učenja zapisana su svugde u Bibliji, a On je, dok je bio na zemlji sa ljudima, svojim delima i rečima objavio i potvrdio mnoga koja su došla preko poroka.  
----
Znate onaj događaj, koji su zapisali i Matej i Marko i Luka, kad fariseji pitanju Isusa koja je najveća Božja zapovest, a on odgovara: “Voli Gospoda, svoga Boga, svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom, i svom svojom snagom.’ A druga je: ‘Voli svojga bližnjeg kao samoga sebe.’”
 
Ovo je velika istina, rezime Zakona ali i jedno od najvažnijih Hristovih učenja koje nam pomaže da prebrodimo razne situacije, iskušenja, nedoumice, sumnje i krize.
Kad zapnemo u nečemu, i ne znamo kako dalje, vratimo se na ove dve stvari i potražimo odgovor.
Da li u ovoj situaciji ili problemu stvarno pokazujem da ljubim Boga svim srcem, dušom, umom i snagom?
 
Da li ovako stvarno pokazjem da ljubim svog bližnjeg kao samog sebe?
 
Možda vam to neće doneti neko instat rešenje ali će vratiti srce na pravi put, naštelovati ga na Božju ljubav. Možda će i dalje biti teško ali bar ćemo biti sigurni da ćemo na kraju proslaviti Boga i biti od koristi nekome ko nam je bližnji.
---
Postoji kod protivnika jedno uvreženo mišljenja o hrišćanima, a to je da oni moraju da budu ozbiljni, snuždeni, siromašni, neugledni, bez mozga i odgovornosti.
Ne znam gde su to pročitali i odakle im te ideje, ali eto.
 
Biblija nas, doduše, uči da budemo jednostavni, ne lakomi na nepošten dobitak, pristojni, marljivi, odgovorni, ponizni … ali sve to osobine ne isključuju radost, uživanje, sreću, druželjubivost, zajedništvo, …
Jednostavnost ne znači da hrišćanin mora da napusti posao, porodicu, imovinu ili normalan život, naprotiv. 
 
Isus nas uči da problem ne nastaje onda kad nešto imamo ili posedujemo, problem nastaje onda kad to što imamo počinje da poseduje nas, a to može biti čak i pre nego do nečega dođemo.
 
Možemo da budemo bogati, a biti zahvalni. Možemo biti uspešni, a ostati ponizni. Možemo da budemo puni obaveza, a opet imati vreme za Boga i njegovu decu.
 
Isus kaže: „Jer gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše.“
Mi se lično opredeljujemo i odlučujemo gde ćemo staviti svoje srce i čime će se naše srce puniti.
---
Kad smo već kod toga, da kažem i ovo. Da li ste znali da, kao hrišćanin, smete da kažete “ne” ako nešto ne želite ili ne možete?
Ako niste do sad znali, evo od sad da znate, smete i treba da kažete “ne” kad je to potrebno. U ovoj rečci nema ničeg strašnog, prostog ili grešnog. Ona, kao i “da” govori o tome šta ste spremni ili niste spremni da uradite.
Međutim, mnogi hrišćani kao da se plaše da kažu  “ne” i kao da su sablaznuti ako se neko drzne da kaže “Ne”, “neću” “ne mogu”, “ne želim”, “na znam” …
 
Jedan od najvećih problema savremenog čoveka jeste što pokušava da uradi sve. Jedan od najvećih problema hrišćana svih vremena je da pokušavaju da urade sve.
 
Prosečni savremeni hrišćanin danas, sve mora videti, sve mora čuti, na sve mora da odgovori; svugde mora biti; u sve mora da bude uključen, svakome mora da pomogne, za sve mora biti pitan, jer ako nije, onda ništa ne vredi.
 
Ali naš Gospod nije živeo tako. Naprotiv.
 
On je znao kada treba da se povuče, znao je kad treba da se odvoji na molitvu, znao je šta je njegova Misija.
Realno gledano, potreba je bili nebrojeno i bukvalno bi morao da radi svaki trenutak vremena koje je proveo na zemlji rešavajući te probleme - ovaj je bolestan, onaj je kljakav, ovaj je slep ili gluv, onaj nepokretan, pa gubav, ovi gladni, ovi žedni … poslu nikad kraja.
 
Istini za volju Isus je sve to radio, ali nikad nije dozvolio da Ga potrebe ljudi, očekivanja drugih ili pritisak mase odvoje od Očevog plana, od  misije koju je morao da izvši.
Prvo ono što je prvo i najvažnije, a posle sve ostalo.
 
To i nas uči da kažemo:
„Ne mogu sve.“; „Ne moram sve.“; „Ne treba sve da znam.“; „Ne moram svima da ugodim.“
Moramo da naučimo da odvajamo važno od manje važnog, da naučimo da postavimo prioritete, da odvojimo suštinu od jalovine.
Ako to ne naučimo, onda počnemo da ugađamo ljudima, i to obično na uštrb odnosa sa Bogom. Zbog narušenog odnosa sa Bogom gubimo mir koji samo Bog može dati.
 
Dobar odnos sa Bogom, preduslov je stvaranja dobrih odnosa sa ljudima, nikad obrnuto, Ponekad ljudima neće biti pravo kad ne uradite onako kako oni žele - ali to će već biti njihov problem, a ne vaš. Na kraju krajeva mnogo je važnije da ugodite Bogu, a ne ljudima.
 
Odnosi sa ljudima su uvek problematični - sto ljudi sto ćudi. I onda stalno nešto balansiramo, merimo, pravimo kompromise i slično, zato što ti ljudi imaju očekivanja od nas, a mi ne treba da budemo ti koji će ispunjavati njihova očekivanje nego Božja.
To je bila i najčešća zamerka koje su ljudi imali prema Isusu. Ako on nije uspeo da izbegne to, ne verujem ni da ćemo mi.
Znate koliko bi problema nestalo kad bismo jednostavno govorili istinu, opraštali i voleli? Onako kako je Isus to radio.
 
Isus nas poziva na iskrenost. Ne bismo trebali da imamo jedno lice za crkvu, drugo lice za posao, treće lice za javnost, a sva ta lica nisu ona koje imamo kad smo sami sa sobom. Hrišćanski život bi trebao biti život bez maski.
Ako smo pogrešili — kažimo: „Pogrešio sam.“
Ako smo nekoga povredili — kažimo: „Oprosti mi.“
Ako nam je neko učinio nepravdu — oprostimo mu. Isto onako kako je nama Bog oprostio sve naše prestupe i nepravde.
Ako nekoga volimo — pokažimo mu ljubav. Ne samo rečima nego i delima. Mnogo puta sam slušao ljude koji plaču za nekom osobom koja je otišla i žale za trenucima kad su toj osobi mogli da kažu volim te ili hvala ili cenim to što si uradio za mene. ali su propustili priliku.
 
Majstori smo da iskomplikujemo stvari, samo zato što ne živimo u istini nego se plašimo da iskreno pokažemo ko smo i šta osećamo.
 
Isto tako je i u odnosu sa Bogom. Volimo da ljudi misle da smo pobožni, da znamo sve o Bogu, da sve razumemo, da smo verni i duhovni.
Često i sretnem takve ljude koji mnogo vremena provode pričajući o Bogu, ali sa Bogom provode jako malo vremena.
U svom repertoaru imaju mnogo citata iz mnogih knjiga, propovedi, stranica društvenih mreža, ali neznatno vreme provode u molitvi.
 
Istina je da možemo znati mnoogo biblijskih činjenica, a opet da budemo neposlušni većini od tih činjenica. Možemo da čujemo, ali da ne poslušamo.
Ponašamo se kao većina dece - čuje ali ne sluša.
 
Da bi naš odnos sa Bogom bio jednostavan i uspešan treba da čitamo Božju reč, redovno i sa voljom, da se molimo, da Mu verujemo, da budemo poslušni onome što razumemo, a da pitamo za ono što nam nije jasno.
Treba da volimo ljude koje je On stvorio, da im opraštamo i da ih prihvatamo, i da budemo zahvalni za sve što nam Bog daje.
To je način da budemo u miru sa Bogom i da svojim životom svedočimo o Hristu.
 
To nije nešto baš komplikovano, ali trebalo bi da bude deo našeg svakodnevnog života.
U tom životu ne treba da nosimo ono što Bog nije tražio da nosimo.
Moramo da naučimo da postoje neke stvari koje možemo da promenimo, neka koje ne možemo da menjamo jer zavise od okolnosti koje su van naše moći i najčešće su u Božjoj nadležnosti. Murost je znati razliku.
Npr. niko od nas ne može da promeni drugog čoveka, ali može da se moli i da ga preda Bogu u ruke, jer to samo Bog može.
 
Na početku sam pročitao stihove koji govore o Pavlovoj bojazni da hrišćani ne budu odvučeni od čiste i iskrene predanosti Hristu.
Ta bojazan i danas postoji pošto mi sami možemo toliko zakomplikovati svoju veru da zaboravimo na Isusa; možemo da raspravljamo o sporednim stvarima i da izgubimo ljubav; možemo da budemo zaslepljeni onim što rade drugi da prestanemo gledati u Hrista.
 
Zato je potrebno da o sebi i svojoj veri razmišljamo sa početnih osnova, iz pogleda prve ljubavi - Hristos je naš Spasitelj, Njegova reč je lampa našim stopama; molitva u Njegovo ime je razgovor sa Ocem, ljubav je ono po čemu će nas poznati da smo Njegovi, a naša poslušnost je odgovor na milost koja nam je ukazana.
 
Bog nas ne poziva da živimo komplikovanim životom u kojem smo stalno iscrpljeni, zabrinuti i rastrgnuti na sto strana.
 
On nas poziva da budemo usmereni na ono što je najvažnije, a to je ono šta nam je Isus pokazao svojim životom.
Možda je danas vreme kad treba da izbacimo neke nepotrebne stvari iz svog života.
Možda danas treba da oprostimo nekome. Možda treba da prestanemo pokušavati da svima ugodimo.
 
Možda treba da smanjimo buku oko sebe kako bismo ponovo čuli Božji glas i jednostavno se vratimo Isus koji treba da bude centar našeg života.
Zato neka naša molitva bude:
„Gospode, pomozi mi da ne komplikujem ono što si Ti učinio jednostavnim. Pomozi mi da Te volim, da Ti verujem, da Te slušam i da ljubim ljude koje si stavio na moj put. Neka moj život bude jednostavan, čist i usmeren na Tebe, Tvoju reč i tvoj život, da kroz mene vide Tebe.“
 
Amen.

OBUČENI U HRISTA

 (Protestantska evađeoska crkva Beograd, 19. jul 2026.)

Priča o svadbi, Matej 22:1-14 (isto i Lk 14,15-24)
“Isus ponovo poče da im govori u pričama: »Carstvo nebesko je slično caru koji je spremio svadbu za svoga sina. On posla svoje sluge da pozovu zvanice na svadbu, ali one ne htedoše da dođu.
»Onda posla druge sluge, govoreći: ‚Recite zvanicama: »Evo, gozba je spremna. Moji junci i tovljenici su poklani i sve je spremno. Dođite na svadbu.«‘
»Ali oni se ne odazvaše, nego odoše – jedan na svoju njivu, drugi za svojom trgovinom, a ostali uhvatiše careve sluge, pa ih zlostaviše i ubiše.
»Car se razgnevi, pa posla svoju vojsku i pobi one ubice, a njihov grad spali.
»Onda reče svojim slugama: ‚Svadba je spremna, ali zvanice nisu bile dostojne. Zato idite na raskršća i pozovite na svadbu koga god nađete.‘ I sluge izađoše na ulice i skupiše sve koje su našli – i zle i dobre – i svadbena dvorana se napuni gostima.
»Kada je car ušao da vidi goste, ugleda tamo jednog čoveka koji nije bio obučen u svadbenu odeću, pa ga upita: ‚Prijatelju, kako si ušao ovamo bez svadbene odeće?‘ A ovaj je ćutao.
»Tada car reče slugama: ‚Vežite mu ruke i noge i izbacite ga napolje u tamu, gde će biti plač i škrgut zuba.‘
»Jer, mnogo je zvanih, a malo odabranih.«
 
Matejevo evanđelje sadrži niz parabola koje nam govore čemu je carstvo nebesko „slično“. Svaka od tih parabola osvetljava neki poseban aspekt prirode Božjeg carstva.
Ovde, u Jerusalimu, neposredno pred kraj svoje misije na zemlji, Isus priča parabolu o carstvu gde se Carstvo upoređuje sa svadbom koju je Car pripremio za svog Sina.
 
Inače ta slika o svadbi i gozbi poprilično je uobičajena u Bibliji.
Ona prenosi ideje o gostoprimstvu, radosti i izobilju i u osnovi oduvek je, pa i dan danas pokazatelj blagostanja.  
Kad pravimo rođendane, svadbe, slavlja, kad obeležavamo neke događaje mi to uvek pravimo oko bogate trpeze.
Ta ideja i to što radimo potiče od bibilijskog shvatanja onoga šta znači prostrt stol sa obiljem đakonija.
Psalam 23:5 kaže “Trpezu prostireš preda mnom …”
U Matejevom evanđelju 8:11 čitamo “… mnogi će doći sa istoka i zapada i leći za trpezu sa Avraamom, Isaakom i Jakovom u carstvu nebeskom.” (događaj sa rim. Kapetanom).
U Lukinom evađelju 14:15 jedan koji je sedeo sa Isusom za trpezom kaže “Blago onim ko bude jeo hleb u Božijem carstvu.”
U Otkrivenju 19:9 anđeo objavljuje Jovanu “Blago onima koji su pozvani na Jegnjetovu svadbu.”
 
Carstvo je, dakle, skup spasenih koji su dobili priliku da uživaju u obilju Božjih blagoslova u društvu sa svima koji su takođe iskupljeni Njegovom milošću.
 
Zato ova priča o svadbenoj gozbi nije evangelizaciona poruka. Ona nije upućena onima koji ne poznaju Boga, već je upućena onima koji su Boga upoznali, koji ga znaju i koji bi trebali da žive u skladu sa njegovim planovima, ali ipak to ne čine.
Isus u ovoj paraboli ima na umu dve vrste ljudi i svi oni znaju ko je Bog, tj. Car.
Ako sagledamo celu situaciju videćemo da je Isus pre svega opisao Jevreje, nedostatak vernosti i kršenje saveza, ali i snažni izazov da će se Bog okrenuti “onima koji nisu bili njegov narod, ali će to postati” po milosti Božjoj.
 
Kao što vidimo iz teksta svadba je odavno pripremana. Mnogi su pozvani, ali mnogi od njih se nisu odazvali. Neki su se čak i suprotstaavili emisarima koji su im doneli poruku. To tako jasno opisuje izabrani narod koji se toliko puta u prošlosti oglušio o Božje pozive i odbacio Božje intervencije. A posebno govori o trenutnoj situaciji u kojoj je Isus bio i planu Jevreje da ga se reše na svaki mogući način.  
 
Svojim odbijanjem izabrani narod, ne samo da je odbio božji poziv, nego je prekršio i obećanje - savez - koji je sklopljen između Boga i njih. Bog je zbog toga očigledno veoma razočaran i gnevan. Sve što je učinio Jevreji su uspeli da pokvare - na ovaj ili onaj način.
Ali, ono što je meni bilo interesantno je pitanje - kako se ova parabola odnosi na nas danas.
 
Jevreji i jevrejske vođe su očigledan cilj Isusovih reči, ali da li Isus cilja i na nas koji živimo u ovom veku i živimo u svojim religijama - hrišćanskim stranputicama?
 
Kad kažem religijama ne mislim samo na rimokatolicizam ili pravoslavlje ili šta znam koje sve ne, nego i na naše privatne mini religioznosti - daj da uradim šta moram, Bog će valjda biti zadovoljan.
I stvarno, treba sebi da postavimo pitanja:
- da li je hrišćanstvo i za nas postalo forma koju obavljamo “kad imamo vremena”?
- da li živimo po hrišćanskim normama onda kad nam je zgodno?
- da li se potčinjavamo Božjim zapovestima onda kad nam nisu preteške ili pravimo kompromise onako kako mi mislimo da treba?
- da li idemo u skladu sa Božjim planom i misijom na koju nas je pozvao ili idemo po svom planu?
Sve su to pitanja koja ispituju da li smo “religiozni” i nespremni da se odazovemo na Božji poziv.  
 
Bog nas vrlo istrajno pozva na molitve, službe, slavljenja, druženja, na pobožan život - ali da li dolazimo ili “nemamo vremena”?
 
Odbijanje poziva, kad nas neko negde pozove, je svakako uvreda za svakog domaćina, a ovde imamo carski poziv, poziv svemoćnog i beskonačno dobrog cara! Kakva li je to tek uvreda za Njega. 
 
MOŽEMO OLAKAO SHVATITI CARSTVO
Da li je ili koliko je opasno omalovažiti Božji poziv! U priči, neki koji su pozvani ignorisali su svog potencijalnog domaćina, drugi su odbili jer su bili previše zauzeti drugim stvarima, a treći su postali neprijateljski nastrojeni prema njegovim slugama i potpuno se pobunili (22:3-6). Svi oni, svaki na svoj način, „omalovažili su ga“ (tj. poziv).
Poziv na gozbu nije bio prioritet za svakoga od njih, iako su znali da je taj poziv obavezujući onda kad su prihvatili cara za gospodara. Tada im je to bila čast i bili su oduševljeni ovim carem.
Mađutim, kako je vreme prošlo, njihovo oduševljenje je splasnulo i sada odbijaju da se odzovu na poziv, koji im je odavno upćen. Čak se prema celoj stvari odnose sa prezirom, i događa se tragedija.
 
Da li se sećate žara i uzbuđenja kada ste postali hrišćanin?
Da li još uvek osećate taj žar ili se on polako ugasio? Da li se još uvek sećate entuzijazma, želje da drugima prenesete poruku koju ste primili? Da li još uvek imate tu strast i želju?
Mnogi hrišćani, a verujem da i vi znate takve, koji su revnosno goreli za Boga, bili aktivni, služili u crkvi - jednostavno su se ugasili. Ili su otišli negde drugde tražeći nešto uzbudljivije ili atraktivnije mesto ili su nestali.  
Pre nekog vremena sreo sam našeg brata koji je redovno dolazio u crkvu, krstio se ovde, a sad više ne dolazi. Pitao sam ga šta se desilo, a on mi je rekao: „Jednostavno više ne želim.“
 
Ono što se dešava je da se ljudi ugase ukoliko ne hrane svoju veru, lični entuzijazam i odnos sa Bogom. Duh Sveti nam pomaže u tome, ali on neće uraditi ništa na silu, neće nas primoravati da radimo nešto što ne želimo.
 
Bog svakodnevno poziva da mu se priključimo u Njegovoj slavi, a na nama je da taj poziv prihvatimo. Zanemarujući te pozive možemo da omalovažimo Boga i da se nađemo pod udarom Njegovog “gneva”.
Još je Jov primetio, 34:33 i rekao “Da li će ti uzvratiti po tvojoj volji kad ti njegovu odbijaš.”
Kada odbijemo Božji poziv, dođemo u situaciju da se pitamo: “Šta mi se to desilo?”
Pa desilo ti se to da te je Bog zvao ali ti si se oglušio na poziv jer si imao važnija posla.
 
U životu hrišćanina ne postoje niti treba da postoje važnija posla od Božjeg posla.
Možda ćemo zbog toga ostati u nekoj šteti ili će  nam nešto biti uskraćeno, ali budite sigurni - Bog uzvraća i nadoknađuje svaku štetu i dopunjava i produžuje tamo gde smo bili uskraćeni.
 
MOŽEMO BITI „NEDOSTOJNI“
E sad pitanje - ko je dostojan, a ko nedostojan?
Kakvo to odelo moramo da obučemo da bismo bili dostojni da prisustvujemo carskoj gozbi.
 
Pa većina hrišćana, pa i učitelje će vam reći da nas „dostojnim“ ili „nedostojnim“ carske gozbe čine naš stav i postupci, pravedan život, revnost, ... i još mnogo stvari za koje mi, u svojim ličnim religijama, smatramo da su od izuzetne važnosti.
To baš nije u skladu ni sa ovim tekstom ni sa celim hrišćanskim učenjem. Naime, naša dostojnost ne zavisi od toga koliko smo mi dobri, nego zavisi od Careve milosti.
Pogledajte ovaj tekst šta je car učinio kad je saznao da je njegov poziv odbijen od strane onih koje je izabrao za svadbu: “Onda reče svojim slugama: ‘Svadba je spremna, ali zvanice nisu bile dostojne. Zato idite na raskršća i pozovite na svadbu koga god nađete. I sluge izađoše na ulice i skupiše sve koje su našli - i zle i dobre - i svadbena dvorana se napuni.“ (22:8-10).
 
Prvi su bili pozvani po obećanju i zbog sklopljenog saveza, a drugi po milosti.
Prvi su verovali da im to sleduje pa si na to gledali kao na još jednu obavezu. 
Pavle je to lepo sumirao u poslanici Rmiljanima 10:1-3 “Braćo, želja moga srca i moja molitva Bogu za Izraelce jeste da se spasu. Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti”
Ovim drugima, skupljenim s koca i konopca, poziv na svadbu bila je “dobra vest”, izraz careve milosti i dobrote, i oni su s radošću odgovorili na poziv.
 
Realno, niko nije „dostojan“ Božjeg carstva. Ali možemo na dostojan ili nedostojan način da se odnosimo prema Božjem pozivu. Šta to uopšte znači?
 
Pogledjmo ovaj stih U Luka 9:62, Isus kaže: „Ko položi ruku na plug,... a osvrće se, nije za Božje carstvo.”
Dostojan odgovor na Božji poziv je apsolutno pouzdanje u onoga koji nas je pozvao. Okretanje unazad pokazuje nesigurnost i sumnju. Isus jednostavno kaže - ako si već krenuo napred, a stalno se okrećeš prema onome šta si ostavio, nećeš daleko da stigneš.
Mi odlučujemo da li ćemo ići prema onome na šta nas Bog poziva ili nećemo.
 
Tvrdoglavi stav, ukorenjenost u grehu, neprihvatanje Božje milosti, neposlušnost reči čini da se oblačimo u odelo u kojem ćemo biti nedostojni na carskoj gozbi.
To nije samo vaš početni odgovor kada postajete hrišćanin, već i vaš kontinuirani odgovor kada ste poslušni sledbenik Isusa.
I opet, dostojnost ne zavisi od nas, nego od onoga koji deluje u nama.
 
MILOST NE UKIDA STANDARDE
Jasno nam je da se Carsku svadbu ide po milosti. Ipak, činjenica da ulazimo u carstvo po milosti ne znači da nema standarda. Lično car proverava standar.
U stihovima 22:11-14 to vema  jasno vidimo. Nakon što je ispunio svoju dvoranu gostima,  Car otkriva nekoga ko je došao neprikladno obučen („čovek koji nije imao svadbenu odeću“).
Taj čovek nema nikakvo objašnjenje o tome otkud tu i odmah je izbačen.
 
Da objasnim nešto o „Svadbeno odeći“.
Mnogi teolozi ne pridaju veliku pažnju ovom detalju i smatraju da to nije bila neka specijalizovana vrsta odeće već čista odeća za posebnu priliku.
Ipak, tu se postavlja jedno važno pitanje - odakle ljudima sa raskršća i ulica, onima koji su zli ili dobri čista odeća za posebne prilike.
Verujem kad bi ovo bilo merilo, da bi barem polovina bila izbačena i doživela neslavan kraj.
 
Pogledajmo šta nas Pismo uči, Pavle je napisao, Galatima 3:27: “Jer svi vi koji ste se u Hrista krstili u Hrista ste se obukli.”
 
Naime, u ono staro vreme, carske svadbe bili se grandiozni događaji. To su znali i Isus i svi njegovi slušaoci. Ta grandioznost se, između ostalog, sastojala u tome što je car delio abolicije, darove, obećanja i svakom pozvanom svečano odelo za svadbu (to je obično bila gornja haljina).
Tako je car iskazivao svoju moć i bogatstvo. Svi koji su pozvani na svadbu primili su taj dar i na svadbu dolazili u toj haljini. Prema tome se znalo da li su pozvani na svadbu ili su se ubacili nepozvani.
Jevreji su svadbene haljine dobili kad ih je Bog izabrao, tako da oni nisu samo prekršili zavet nego i omalovažili carev dar.
S druge strane, sluge su išle po ulicama i delili ova haljine pozivajući ljude na svadbu.
Čovek koji je zatečen bez te haljine izbačen je i surovo kažnjen.
 
Taj običaj, naravno u mnogo skromnijoj verziji mi održavamo i danas - kitimo kuma, kitimo starog svata, devere, i sve svatove.
 
Čitajući Pavlov stih u stvari shvatamo koliko je važno da budemo obučeni u Hrista. On je naše svadbeno odelo, ono koje nam obezbeđuje mesto za carskom trpezom. Bez toga mi smo uljezi koje će doživeti najstrašniju sudbinu.
Isus je standard po kojem treba da živimo. On je milost koju nam je Bog ukazao.
On je Sin za koga je spremljena svadba.
 
Iako je spasenje po milostii, Božje carstvo uvek podrazumeva život po određenim standardima. To su standardi koje je postavio Isus. Poštovanje tih standarda, naravno, podrazumeva mnogo truda i žrtve, ali nam je zato dat Pomagač, Utešitelj i Učitelj koji nam pomaže da živimo u skladu sa tim standardima.
Hristovi standardi su svima poznati - poslušnost, poniznost, ljubav, istina i žrtva … 
Živeći po tim standardima ugodićemo Bogu i proslaviti Njegovo sveto ime.
 
BOŽJA KUĆA ĆE BITI PUNA
Bog će ispuniti svoju kuću na ovaj ili onaj način. Car insistira da se njegova kuća ispuni. Njegove sluge treba da izađu na ulice i pozovu svakoga koga mogu da nađu, „i zlog i dobrog“ (22:9, 10).
 
Bog je dobar, milostiv i velikodušan. Vrata njegovog doma nisu zatvorena, naprotiv. Poziva mnoge, koji na prvi pogled i ne zaslužuju da budu tamo.
Ali oni su prihvatili “odelo spasenje” - Isusa kojeg njegove sluge dele među onima koji u prvi mah nisu pozvani. 
Zato draga braćo i sestre, budite istrajni gde god da se nalazite i govorite o Hristu svakome ko hoće da čuje i da se u Njega obuče, ne bi li što više njih došlo da carsku svadbu.
 
Velika je to borba. U tome nas ometuju oni koji ne veruju, oni koji veruju u svašta, oni koji su stvorili religije, oni koji su skeptični i oni koji su euforični. Ali kako god - Isitina o Hristu otvara vrata nebeskog carstva onima koji za Njega nikad nisu čuli i onima koji uporno istražuju o Njemu.
Poruka je jasna: Bog je pripremio radosti Svog carstva za sve koji će ući. On želi da učestvujemo u tim radostima sa Njim. Ali niko neće uživati u „gozbi“ carstva ko odbija da se obuče u Hrista.