(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 23. avgust 2026.)
Živimo u vremenu u kojem je gotovo sve postalo komplikovano. Imamo više informacija nego ikada, često i više nego što nam treba. Dostupno nam je gotovo sve, što znači da imamo više izbora nego bilo koja generacija pre nas.
Naravno takvo stanje nameće nam i više obaveza, često i više nego što želimo i možemo da postignemo. To nas onda frustrira, postajemo anksiozni, nezadovoljni i sami sobom i svojim životom i ljudima koji nas okružuju.
Stvaramo više dobara nego što ih možemo potrošiti, imamo više stvari nego što ih možemo upotrebiti, a sve te stvari zahtevaju našu pažnju.
I na kraju dana, kad se saberemo i oduzmememo, vidimo da imamo sve, ali nemamo mir.
“Sutra je novi dan” nije više uzrečica koja umiruje nego truba na uzbunu koja nas danas priprema za grozničavo planiranje za sutra.
Za hrišćane, najveći je problem to što smo ove svetovne stvari počeli da ugrađujemo u svoj lični hrišćanski život.
Bombardovani smo gomilom tzv. propovednika, bez crkve i kontrole, koji često zavode ljude i zbog kojih često ne možemo da raspoznamo istinu jer je ona zamagljena mnoštvom parola koje skrivaju suštinu.
Pogledajte samo delovanje religija u poslednja vremena. Sve je više običaja i propisa koji izluđuju ljude jer ne znaju šta treba, šta se sme, šta se ne sme, … tradicija je postala Sveto Pismo pa i sam Bog.
Pa i evađeoske crkve i njeni članovi počinju da robuju nekim svojim običajima i pravilima.
To je tako zamorno, zar ne?
Mi kao hrišćani, bar ovde gde jesmo, dobro živimo, imao i više nego što nam treba, a opet mislimo, moglo bi to i više i bolje. To nas uznemiruje, kao i ljude ovog sveta, pa brinemo što ćemo jeste, šta ćemo piti, gde ćemo stanovati, šta obući …
Jednom je jedna naša sestra rekla: Ma u redu je to, crkva i sve to, ali gledaj ti od čega se živi.
A Gospod lepo kaže, Matej 6:34 “I ne brinite se za sutra, jer će se sutra brinuti za sebe. Svaki dan ima dovoljno svojih nevolja.”
Hrišćanski život treba da bude i jeste drugačiji od svega u ovom svetu. Taj život je smiraj u haosu vremena u kome se nalazimo, mir koji prevazilazi svaki um.
Hrišćanski život nije poziv na komplikovanje, na užurbanost, poziv u neizvesnost ili priziv tradiciji. Hrišćanski život je poziv da se, svakog trenutka kad se pojavi nešto uznemirujuće, vratimo onome što je najvažnije - Hristu, Njegovoj Reči, ljubavi prema Bogu i ljubavi prema čoveku.
Možda ste primetili, kad ste čitali evanđelja da Hrist nije imao neki spisak zahteva niti neki komplikovani program, ni seminar ni trening, za one koje je pozvao da mu budu učenici.
Rekao im je: „Hajde za mnom.“
I gle čuda, to je bilo dovoljno.
Tako počinje svaki hrišćanski život pa i moj i tvoj - dolaskom Hristu sa poverenjem, bez komlikovanja i uslova koje treba ispuniti - samo čista i jednostavna vera.
Ponekad vam ljudi, kojima svedočite kažu: “Ma ja ti ništa to ne razumem šta ti pričaš” ili
“Još samo da rešim ovo u svom životu, i onda ću da postanem hrišćanin” ili “Nisam ja dovoljno dobar za to, moram prvo da se popravim” … i tako u nedogled.
Sve je to besmisleno. Niti moraš da razumeš sve, niti moraš da rešiš sve, niti moraš da budeš savršen, jer upravo u tome i jeste sva lepota ovoga - dolazimo Hristu ovakvi kakvi jesmo, a onda tek počinje promena. Tada učimo, tada rešavamo probleme, tada počinje naše poboljšanje. Kad ono staro umre, a novo počne da raste.
Zato je izuzetno važno da ne dozvolimo da nas zarobe ljudske tradicije, rasprave, strahovi i nerešena pitanja.
Isus kaže, Jovan 8:31,32: “… Judejima koji su u njega poverovali: »Ako se držite moga učenja, zaista ste moji učenici. Saznaćete istinu i istina će vas osloboditi.«”
Dakle, da bismo saznali tu istinu, i da bi nas ona oslobodila, Hrist treba da je centar našeg života a njegovo učenje pravila našeg života.
Ponekad vas ljudi pitaju koja su to Isusova učenja, gde mogu da ih pročitaju.
Pa, Isusova učenja zapisana su svugde u Bibliji, a On je, dok je bio na zemlji sa ljudima, svojim delima i rečima objavio i potvrdio mnoga koja su došla preko poroka.
----
Znate onaj događaj, koji su zapisali i Matej i Marko i Luka, kad fariseji pitanju Isusa koja je najveća Božja zapovest, a on odgovara: “Voli Gospoda, svoga Boga, svim svojim srcem, svom svojom dušom, svim svojim umom, i svom svojom snagom.’ A druga je: ‘Voli svojga bližnjeg kao samoga sebe.’”
Ovo je velika istina, rezime Zakona ali i jedno od najvažnijih Hristovih učenja koje nam pomaže da prebrodimo razne situacije, iskušenja, nedoumice, sumnje i krize.
Kad zapnemo u nečemu, i ne znamo kako dalje, vratimo se na ove dve stvari i potražimo odgovor.
Da li u ovoj situaciji ili problemu stvarno pokazujem da ljubim Boga svim srcem, dušom, umom i snagom?
Da li ovako stvarno pokazjem da ljubim svog bližnjeg kao samog sebe?
Možda vam to neće doneti neko instat rešenje ali će vratiti srce na pravi put, naštelovati ga na Božju ljubav. Možda će i dalje biti teško ali bar ćemo biti sigurni da ćemo na kraju proslaviti Boga i biti od koristi nekome ko nam je bližnji.
---
Postoji kod protivnika jedno uvreženo mišljenja o hrišćanima, a to je da oni moraju da budu ozbiljni, snuždeni, siromašni, neugledni, bez mozga i odgovornosti.
Ne znam gde su to pročitali i odakle im te ideje, ali eto.
Biblija nas, doduše, uči da budemo jednostavni, ne lakomi na nepošten dobitak, pristojni, marljivi, odgovorni, ponizni … ali sve to osobine ne isključuju radost, uživanje, sreću, druželjubivost, zajedništvo, …
Jednostavnost ne znači da hrišćanin mora da napusti posao, porodicu, imovinu ili normalan život, naprotiv.
Isus nas uči da problem ne nastaje onda kad nešto imamo ili posedujemo, problem nastaje onda kad to što imamo počinje da poseduje nas, a to može biti čak i pre nego do nečega dođemo.
Možemo da budemo bogati, a biti zahvalni. Možemo biti uspešni, a ostati ponizni. Možemo da budemo puni obaveza, a opet imati vreme za Boga i njegovu decu.
Isus kaže: „Jer gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše.“
Mi se lično opredeljujemo i odlučujemo gde ćemo staviti svoje srce i čime će se naše srce puniti.
---
Kad smo već kod toga, da kažem i ovo. Da li ste znali da, kao hrišćanin, smete da kažete “ne” ako nešto ne želite ili ne možete?
Ako niste do sad znali, evo od sad da znate, smete i treba da kažete “ne” kad je to potrebno. U ovoj rečci nema ničeg strašnog, prostog ili grešnog. Ona, kao i “da” govori o tome šta ste spremni ili niste spremni da uradite.
Međutim, mnogi hrišćani kao da se plaše da kažu “ne” i kao da su sablaznuti ako se neko drzne da kaže “Ne”, “neću” “ne mogu”, “ne želim”, “na znam” …
Jedan od najvećih problema savremenog čoveka jeste što pokušava da uradi sve. Jedan od najvećih problema hrišćana svih vremena je da pokušavaju da urade sve.
Prosečni savremeni hrišćanin danas, sve mora videti, sve mora čuti, na sve mora da odgovori; svugde mora biti; u sve mora da bude uključen, svakome mora da pomogne, za sve mora biti pitan, jer ako nije, onda ništa ne vredi.
Ali naš Gospod nije živeo tako. Naprotiv.
On je znao kada treba da se povuče, znao je kad treba da se odvoji na molitvu, znao je šta je njegova Misija.
Realno gledano, potreba je bili nebrojeno i bukvalno bi morao da radi svaki trenutak vremena koje je proveo na zemlji rešavajući te probleme - ovaj je bolestan, onaj je kljakav, ovaj je slep ili gluv, onaj nepokretan, pa gubav, ovi gladni, ovi žedni … poslu nikad kraja.
Istini za volju Isus je sve to radio, ali nikad nije dozvolio da Ga potrebe ljudi, očekivanja drugih ili pritisak mase odvoje od Očevog plana, od misije koju je morao da izvši.
Prvo ono što je prvo i najvažnije, a posle sve ostalo.
To i nas uči da kažemo:
„Ne mogu sve.“; „Ne moram sve.“; „Ne treba sve da znam.“; „Ne moram svima da ugodim.“
Moramo da naučimo da odvajamo važno od manje važnog, da naučimo da postavimo prioritete, da odvojimo suštinu od jalovine.
Ako to ne naučimo, onda počnemo da ugađamo ljudima, i to obično na uštrb odnosa sa Bogom. Zbog narušenog odnosa sa Bogom gubimo mir koji samo Bog može dati.
Dobar odnos sa Bogom, preduslov je stvaranja dobrih odnosa sa ljudima, nikad obrnuto, Ponekad ljudima neće biti pravo kad ne uradite onako kako oni žele - ali to će već biti njihov problem, a ne vaš. Na kraju krajeva mnogo je važnije da ugodite Bogu, a ne ljudima.
Odnosi sa ljudima su uvek problematični - sto ljudi sto ćudi. I onda stalno nešto balansiramo, merimo, pravimo kompromise i slično, zato što ti ljudi imaju očekivanja od nas, a mi ne treba da budemo ti koji će ispunjavati njihova očekivanje nego Božja.
To je bila i najčešća zamerka koje su ljudi imali prema Isusu. Ako on nije uspeo da izbegne to, ne verujem ni da ćemo mi.
Znate koliko bi problema nestalo kad bismo jednostavno govorili istinu, opraštali i voleli? Onako kako je Isus to radio.
Isus nas poziva na iskrenost. Ne bismo trebali da imamo jedno lice za crkvu, drugo lice za posao, treće lice za javnost, a sva ta lica nisu ona koje imamo kad smo sami sa sobom. Hrišćanski život bi trebao biti život bez maski.
Ako smo pogrešili — kažimo: „Pogrešio sam.“
Ako smo nekoga povredili — kažimo: „Oprosti mi.“
Ako nam je neko učinio nepravdu — oprostimo mu. Isto onako kako je nama Bog oprostio sve naše prestupe i nepravde.
Ako nekoga volimo — pokažimo mu ljubav. Ne samo rečima nego i delima. Mnogo puta sam slušao ljude koji plaču za nekom osobom koja je otišla i žale za trenucima kad su toj osobi mogli da kažu volim te ili hvala ili cenim to što si uradio za mene. ali su propustili priliku.
Majstori smo da iskomplikujemo stvari, samo zato što ne živimo u istini nego se plašimo da iskreno pokažemo ko smo i šta osećamo.
Isto tako je i u odnosu sa Bogom. Volimo da ljudi misle da smo pobožni, da znamo sve o Bogu, da sve razumemo, da smo verni i duhovni.
Često i sretnem takve ljude koji mnogo vremena provode pričajući o Bogu, ali sa Bogom provode jako malo vremena.
U svom repertoaru imaju mnogo citata iz mnogih knjiga, propovedi, stranica društvenih mreža, ali neznatno vreme provode u molitvi.
Istina je da možemo znati mnoogo biblijskih činjenica, a opet da budemo neposlušni većini od tih činjenica. Možemo da čujemo, ali da ne poslušamo.
Ponašamo se kao većina dece - čuje ali ne sluša.
Da bi naš odnos sa Bogom bio jednostavan i uspešan treba da čitamo Božju reč, redovno i sa voljom, da se molimo, da Mu verujemo, da budemo poslušni onome što razumemo, a da pitamo za ono što nam nije jasno.
Treba da volimo ljude koje je On stvorio, da im opraštamo i da ih prihvatamo, i da budemo zahvalni za sve što nam Bog daje.
To je način da budemo u miru sa Bogom i da svojim životom svedočimo o Hristu.
To nije nešto baš komplikovano, ali trebalo bi da bude deo našeg svakodnevnog života.
U tom životu ne treba da nosimo ono što Bog nije tražio da nosimo.
Moramo da naučimo da postoje neke stvari koje možemo da promenimo, neka koje ne možemo da menjamo jer zavise od okolnosti koje su van naše moći i najčešće su u Božjoj nadležnosti. Murost je znati razliku.
Npr. niko od nas ne može da promeni drugog čoveka, ali može da se moli i da ga preda Bogu u ruke, jer to samo Bog može.
Na početku sam pročitao stihove koji govore o Pavlovoj bojazni da hrišćani ne budu odvučeni od čiste i iskrene predanosti Hristu.
Ta bojazan i danas postoji pošto mi sami možemo toliko zakomplikovati svoju veru da zaboravimo na Isusa; možemo da raspravljamo o sporednim stvarima i da izgubimo ljubav; možemo da budemo zaslepljeni onim što rade drugi da prestanemo gledati u Hrista.
Zato je potrebno da o sebi i svojoj veri razmišljamo sa početnih osnova, iz pogleda prve ljubavi - Hristos je naš Spasitelj, Njegova reč je lampa našim stopama; molitva u Njegovo ime je razgovor sa Ocem, ljubav je ono po čemu će nas poznati da smo Njegovi, a naša poslušnost je odgovor na milost koja nam je ukazana.
Bog nas ne poziva da živimo komplikovanim životom u kojem smo stalno iscrpljeni, zabrinuti i rastrgnuti na sto strana.
On nas poziva da budemo usmereni na ono što je najvažnije, a to je ono šta nam je Isus pokazao svojim životom.
Možda je danas vreme kad treba da izbacimo neke nepotrebne stvari iz svog života.
Možda danas treba da oprostimo nekome. Možda treba da prestanemo pokušavati da svima ugodimo.
Možda treba da smanjimo buku oko sebe kako bismo ponovo čuli Božji glas i jednostavno se vratimo Isus koji treba da bude centar našeg života.
Zato neka naša molitva bude:
„Gospode, pomozi mi da ne komplikujem ono što si Ti učinio jednostavnim. Pomozi mi da Te volim, da Ti verujem, da Te slušam i da ljubim ljude koje si stavio na moj put. Neka moj život bude jednostavan, čist i usmeren na Tebe, Tvoju reč i tvoj život, da kroz mene vide Tebe.“
Amen.
Нема коментара:
Постави коментар