POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA, Bog i Jevreji, Rimljanim 9-11

- osnovne misli za proučavanje ove teme  

“Braćo, želja moga srca i moja molitva Bogu za Izraelce jeste da se spasu. Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti. Jer, Hristos je svršetak Zakona, za opravdanje svakome ko veruje.” Rimljanima 10:1-4
 
Rimljanima, 9. - 11. glava
Tri poglavlja ovog dela poslanice čine čvrsto povezanu raspravu koja se mora shvatiti kao celina. Interesantno za ovaj deo poslanice je to što izgleda kao da je Pavle, barem na kratko, napustio način izlaganja na koji smo u ovoj knjizi navikli. Zbog toga neki teolozi smatraju da je ovaj deo ubačen i nije originalni deo poslanice. Ipak, ako malo bolje razmislite, nema boljeg mesta u izlaganju koje je Pavle preduzeo od ovoga, da se još jednom osvetli slika Božjeg izabranog naroda.
 
Pavle počinje ličnim izražavanjem brige za Jevreje kao svoj narod (9:1-5).
Zatim se, od 9:6 do 11:10, bavi pitanjem Božje vernosti i načinom na koji su Jevreji uspeli da promaše osnovnu Božju zamisao koju je Bog imao za njih. On vrlo pažljivo slaže ove misli, koje će sasvim zatvoriti u drugom delu 11. poglavlja.
Možemo li uopšte govoriti i dovoditi u pitanje Božju vernost svojim obećanjima koje je dao Jevrejima?
Zar je Božja Reč zatajila (9:6)? Kako može Bog biti veran svojim obećanjima upućenim Jevrejima
(a) ako se spasenje ostvaruje verom u Hrista, a ne delima zakona,
(b) ako je većina Jevreja odbacila Hrista i
(c) ako su “u igri” sada i neznabošci, s jednakim pravima?
 
Prvi Pavlov odgovor je da je istorija Izrailja puna dokaza da pripadanje Izrailju nije samo stvar gena.
 
Osim toga, tvrdi Pavle, Bog ima slobodu da čini šta god želi. Slobodan je da se smiluje na koga god hoće (15. stih).
Pavle zatim skreće pažnju na iznenađujuću ironiju: neznabošci koji nisu tražili pravdu, dobili su je, dok je Jevreji koji su je tražili (30. i 31. stih) nisu dobili.
Tu ironiju Pavle objašnjava u 10. glavi poslanice. Istinska pravda temelji se na veri i nastaje slušanjem. Jevreji su išli za njom na pogrešan način, delima; nisu slušali.
Pavle ne može da prenebregne činjenicu o prisutnosti jednog problema. On nipošto ne sumnja da Jevreji revnuju za Boga (10:2). Neko bi svakako zaključio da bi Jevrejima njihova revnost, udružena s Božjim obećanjem, trebalo da bude dovoljna za spasenje. A Pavle ipak uočava jedan problem.
Jevrejska revnost za Boga nije se temeljila na znanju. Njihov propust u pogledu znanja nije se odnosio samo na nepoznavanje određene teorijske tvrdnje ili doktrine. Bio je to propust u razumevanju izvora pravde i propust da svoje napore i revnost usmere u ispravnom pravcu.

Dva problema postoje u jevrejskom poimanju pravde, što je bio razlog da oni pogrešno shvate Božju pravdu. Prvo, propustili su da uvide činjenicu da su njihov izbor i naročiti položaj kao Božjeg naroda bili darovi Božje milosti.

Drugo, Izrailj je bio u iskušenju da sopstvenu pravdu vidi kao nešto ekskluzivno i da zaboravi da Bog brine o svim ljudima. Kad god bi zaboravili sveobuhvatnu, univerzalnu prirodu Božje milosti, našli bi se u iskušenju da se uzohole i pokušaju da pravdu “prenesu” u svoj privatni posed.

U delu teksta u 11:1-10 Pavle zatim pita: “Da li je Bog odbacio svoj narod?” Odgovor je odrečan. Konačno, sâm Pavle je Jevrejin. I, kako je u izveštaju o Iliji istaknuto, često se događalo da su Bogu bili verni upravo oni koji su pripadali ostatku Jevreja.

Sve u svemu, poruka radosne vesti je blizu i kaže da svako ko se pouzda u Hrista i prizna ga može biti spasen (10:9). O tome svedoči Stari zavet. Ali radosnu vest nisu prihvatili svi Izrailjci. Bez obzira na to što su je čuli, oni je nisu poslušali i to je razlog njihovog zatajenja. Oni nisu prihvatili radosnu vest Božje milosti za sve ljude, nego su se neposlušnički hvatali za svoju staru potragu za opravdanjem na temelju isključive privilegije po osnovu porekla.

Pavle u 11. stihu konačno dolazi na svoju glavnu ideju. Bog ima plan, i to zapanjujući plan: da odbacivanje jevanđelja od strane Jevreja pretvori u mogućnost da jevanđelje ode neznabošcima.  Iz svih prividno čudnih obrta i preokreta u istoriji Božjeg naroda sada izranja jedan plan, zadivljujući plan. Niko o njemu nikada nije ni sanjao. Plan je da Bog bude milostiv svim ljudima. Polazeći od mnogih slika koje smo dobili o Božjoj milosti, to verovatno ne treba da nas iznenadi. Zapanjuje način na koji taj plan krči sebi put ka ispunjenju. Pređimo na zaključak ovog fascinantnog odseka.Ali ni tu neće biti kraj.

Jevreji će videti kako neznabošci prihvataju jevanđelje, postaće ljubomorni (11. stih), pa će i sami prihvatiti jevanđelje.

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIAM, Život u Duhu, 8

 “Jer, oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi. Niste, naime, primili duha robovanja, pa da opet strahujete, nego ste primili Duha usinjenja, kojim vičemo: »Aba, Oče!” Sâm Duh svedoči s našim duhom da smo Božija deca. Pa, ako smo deca, onda smo i naslednici – naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi, ako zaista s njim stradamo, da bismo imali udela u njegovoj slavi.” Rimljanima 8:14-17 

Nema osude! Kakvo olakšanje i kakva priviligeja! 

Do sad, u prethodnih sedam poglavlja, Pavle se  nije dvoumio da jasno i direktno govorio o grehu, smrti i slabosti ljudske prirode, osudi Zakona, i na taj način je u potpuno oslikao naše životno iskustvo.
Podsetio nas je na frustraciju koja nastaje kada ne činimo ono što hoćemo da činimo i kada nismo ono što hoćemo da budemo, nego činimo ono što nećemo, a sve zbog slabost ljudske prirode koja nam je veoma dobro poznata. Ali sada je vreme za obećanje, za vest koja oslobađajuće i ohrabrujuća. 

Nijedno poglavlje u Bibliji, niti ijedna ljudska umotvorina u vidu književnog teksta ne može da izrazi radost i nadu života u Hristu lepše nego ovo osmo poglavlje poslanice Rimljanima. Ovde se susreću sve metafore i simboli spasenja koje je Pavle koristio kako bi savršeno jasno izrazili: “Zato sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu.” (1. stih)
 
Šta je to, i kakav je život u Duhu?

Dvadeset puta od ukupno trideset i tri, koliko se pojavljuje u poslanici Rimljanima, reč Duh se javlja u osmoj glavi. Na onom najelementarnijem nivou taj izraz jednostavno znači “vetar” ili “dah”. Ipak, on je za Pavla — Božja prisutnost koja udahnjuje život. 

Sveti Duh je jedna od osoba Svetog Trojstva, Onaj koji svetu, i ljudima pojedinačno, donosi Božju objavu, nadahnjuje, nagrađuje, razdeljuje darove i oživljava. Kada čovek postane svestan te prisutnosti, u njemu se pojavljuje nova vrsta života — život u Duhu.
Nekoliko obeležja delovanja Duha ovde postaju očigledna. 

Delo Duha je pre unutrašnje nego spoljašnje prirode. Život u Duhu podrazumeva unutrašnju ličnost, na onom najdubljem nivou, a ne samo vanjske vidljive postupke. 

Duh se više bavi životom nego smrću, i više budućnošću nego sadašnjim vremenom. 

Duh već sada donosi vrstu života kakvom će biti obeležen večni život. 

Duh je garancija dolaska obećane budućnosti. 

I konačno, Duh donosi zajedništvo, a ne otuđenje.
 
Hristos ne samo što je došao da osudi greh “iz ljudskog tela” nego dolazi i preko svog Duha da živi u nama (8:9,10), da svoju pobedu nad grehom i smrću učini ujedno i našom pobedom.
O tom iskustvu Pavle može da govori kao o Duhu koji živi u nama (9. stih) i kao o Hristu u nama (10. stih). Ovde su ta dva izraza sinonimi.
Šta to za nas znači? Mi time dobijamo novi pravac i novo odredište.
Naš život je sada usmeren ka Bogu. Naš um je okrenut onome što Duh želi, a ne željama tela (5. stih). Svekoliko usmerenje našeg života biva drugačije, pošto nam Duh daje nove vrednosti. Taj novi način mišljenja znači novu budućnost. To je stav koji vodi u život i mir  sa Bogom (6. stih).
Tako, bez obzira na to što i dalje živimo u svetu zla, s telom koje je podložno smrti (10. stih — to je ono što Pavle podrazumeva pod izrazom “telo mrtvo radi greha”) — mi smo već sada povezani sa Izvorom životne sile koja je garant naše pobede nad smrću i konačno vaskrsenja tela (11. stih).
 
U sistemu greha i smrti zakon je izvan, i on objavljuje grešnost i posledicu i kaznu za greh. 

Međutim, Duh je samoj suštini čoveka, on je deo sistema života, On usmerava naš život, u skladu i saglasnosti sa Božjom voljom. Ako je po svom sadržaju zakon svet, pravedan i dobar, zar nam to ne kazuje kako će Duh voditi? Prema tome, kada Duh vodi, mi “ubijamo” zlodela tela (8,13.14).
 
Kad Duh usmerava naš život, mi ne živimo samo u spoljašnjoj saobraznosti zakonu. Duh vodi u skladu sa osnovnim načelom zakona, a to je ljubav.
Da li je uopšte potrebno da brinemo o zakonu, ako živimo prema Duhu?
Da i ne. Ne moramo više da brinemo o osudi zakona, niti se usredsređujemo na zakon kao na spoljašnji pisani kodeks. Ali, u svakom slučaju, podsećanje na Božje uputstvo važan je deo našeg usmeravanja našeg uma ka onome što je od Duha.
 
Interesantno je obratiti pažnju na izraz “Zato sada nema osude zha one koji su u Hristu Isusu,” (8:1). Taj izraz nas upućuje na to da smo, sem idividulanog spasenja i uspostavljanja novog odnosa sa Bogom, postali i deo Hristovog tela, što znači da pripadamo zajednici vernika.
Duh nije poslat samo da spasava ljude pojedinačno, nego i da stvara jedan narod koji obuhvata sve ljude, i Jevreje i neznabošce (nejevreje).
 
Obećanja koja se ostvaruju kada živimo po Duhu:
- nema osude (8:1). U Hristu smo opravdani i protiv nas se ne mogu iznositi nikakve optužbe (u odnosu na Zakon, naravno)
- Sveti Duh će živeti u nama, i vodiće nas u novom pravcu i određenju u skladu sa Božjom voljom
- vaskrsenje (11)
I to je tek početak.
 
Obećanje o usvajanju i sticanju statusa Božje dece
Pavle upoređuje duh ropstva, koji donosi strah, sa duhom sinovstva. Duh svedoči našem duhu, našoj unutrašnjoj savesti, da smo Božja deca (16. stih).
Pavle govori o jedinstvenoj prednosti statusa Božje dece. Boga, Gospodara svemira, možemo oslovljavati sa “Ava, Oče”.
Jevreji prvog veka uglavnom su izraz “ava” smatrali previše prisnim da bi ga koristili u obraćanju Bogu.
Isus, kada je u Getsimanskom vrtu pao u agoniju i molio se Bogu da ga mimoiđe čaša koju je upravo trebalo da popije, u obraćanju Bogu upotrebio aramejski izraz ava (Marko 14:36).
To što smo Njegova deca ne znači samo prisnu zajednicu s Njim nego i to da smo Njegovi naslednici.
On nas usvaja kao svoju decu i određuje nas za svoje naslednike, sunaslednike s Hristom (8:17). To znači da stradamo s Hristom, ali i da ćemo učestvovati u Njegovoj slavi. Naše nasledstvo je sigurno zato što smo Božja deca.
 
Obećanje o budućoj slavi koja zasenjuje sadašnja stradanja
Pavle u 17. stihu kaže da je učešće u Hristovim stradanjima sastavni deo statusa Božjeg naslednika i Hristovog sunaslednika. Život u Duhu hrišćanima ne daje imunitet na patnje, ali im pruža drugačiji pogled na patnju: ona je zasenjena nadom. “Smatram, nime, da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se u nama otkriti.” (18. stih).
Razume se, ne stradaju samo hrišćani. Pavle kaže da ceo stvoreni svet, ceo čovekov svet i svet prirode uzdišu i čekaju oslobađanje od ropstva raspadljivosti (21. stih), upoređujući taj proces patnje sa porođajnim bolovima. Ovaj izraz je upotrebljen na nekoliko mesta u NZ, pa čak ga i sam Isus koristi, Matej 24:8 (iako Karadžić prevodi ovaj izraz kao stradanje) i Jovan 16:20-22.
 
Zahvaljujući Hristovoj pobedi, stradanja ovog sveta pretvaraju se od besmislenog očaja u porođajne bolove, od besmila dobijaju svoj plod u radosti. To ne znači manje bola jer porođajni bol može da bude raspamećujući bol. Međutim, bol i stradanje dobijaju novo značenje. Znamo da putujemo ka cilju koji će natkriliti i onaj najnesnosniji bol. Život u Duhu ne uklanja stradanje, ali transformiše njegovo značenje.
Pavle podstiče hrišćane da solidarno saosećaju s celim stvorenim svetom. Od njega nismo izdvojeni.
Dovodeći na ovaj način hrišćane u vezu sa stvorenim svetom, Pavle nam ukazuje na našu tesnu povezanost sa okolinom u kojoj živimo. I ona i mi smo deo Božjeg stvorenog sveta. To bi hrišćanima trebalo da pruži poseban osećaj brige za životnu sredinu. Za nju smo dvostruko vezani — stvaranjem i otkupljenjem. Bog vodi računa o stvorenom svetu i On će ga izbaviti zajedno s nama. Ako Bog vodi računa o stvorenom svetu, kako mi možemo da činimo išta manje?
Rešava li ovo obećanje problem patnje za hrišćane? Svakako da ne.
Kada se suočimo sa strašnim gubitkom života i kada na TV-ekranu vidimo užasavajuće slike stradanja po celome svetu, nameću nam se pitanja na koja ne možemo odgovoriti. Što su naši odgovori rečitiji, to
deluju besmislenije, naročito u ušima ljudi obuzetih bolom. Ne pokušavaj ženi u porođajnim bolovima da saopštiš kako ona u stvari ne trpi bolove!
Stradanje je nešto stvarno. Osim toga, ono je u ovom svetu greha ujedno i hirovito raspoređeno — često su dobri oni koji stradaju, a zli koji dobro prolaze. Oni znaju kakvo je odredište stvorenog sveta. I to obećanje im, bez obzira na to što ne daje odgovor na sva pitanja o stradanju i patnji, daje izglede za budućnost, što im pomaže da izdrže pod opterećenjem i gledaju napred u nadi.
 
Obećanje o pomoći u molitvi
Pavle nam u 26. i 27. stihu poručuje da življenje u Duhu podrazumeva obećanje da će nam Duh pomoći kad se molimo.
Koliko često si bio u situaciji u kojoj jednostavno nisi znao za šta treba da se moliš? Bog nam ovde poručuje da slušanje i odgovaranje na naše molitve nije jedino što On čini. On odgovara, uslišava molitve koje bismo upućivali kad bismo stvarno znali šta je za nas najbolje i kada bismo stvarno razumeli sopstvene misli, osećanja i potrebe.
Potrebno je da imamo na umu da Duh, kada posreduje za nas, ne pokušava da nagovori Boga da se predomisli u odnosu na nas i učini nešto što On za nas inače možda ne bi učinio.
 
Obećanje o Bogu koji radi za naše dobro
Ne samo što “sve ide na dobro”, nego da u svemu sâm Bog radi za dobro onih koji ga ljube. Bez obzira
na to kako bi situacija mogla biti strašna, Bog je prisutan i radi za naše dobro.
Ovo je još jedna važna dimenzija, kad razmišljamo o problemu stradanja. Čak i kada nemamo odgovora na svoja pitanja, mi imamo uveravanje o Božjoj prisutnosti. Krst nam pokazuje da se Bog ne sklanja od nas dok stradamo. On sâm podnosi stradanja i s nama je i u stradanju. I nije samo pasivno prisutan, nego radi za naše dobro.
 
Obećanje da nas ništa ne može razdvojiti od Božje ljubav
Ovde, od 31. do 39. stiha, dolazimo do najznačajnijeg obećanja. Ništa nas ne može razdvojiti od Božje ljubavi. Ti stihovi su kao neko umetničko delo.
U stvari, to obećanje je razrada uvodnog obećanja glave, iz 1. stiha: nema osude. Sada posmatramo živu sliku značenja tog obećanja.
Uporedni stihovi Isaija 50:7-9 suočeni sa svim tim problemima, mi smo više nego pobednici. Apsolutno ništa — ni smrt, ni život, ni anđeli, ni demoni (mnogi su u Pavlovom vremenu živeli u strahu od posledica delovanja demona i drugih sila u svom životu), ni sadašnjost, ni budućnost, bilo koje sile, ni visina, ni dubina — niti išta drugo u celom svemiru, neće nas moći razdvojiti od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu (stihovi 37-39).

Sva ova obećanja su postala stvarnost koju živimo, ali predstavljaju i budućnost kojoj se nadamo.

NOVI ŽIVOT U HRISTU Efescima 4:17-32

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 14. april 2024.) 

 “Kažem vam, dakle, i opominjem vas u Gospodu da više ne živite kao što žive neznabošci, u ispraznosti svoga uma. Nihov razum je pomračen i oni su, zbog svog neznanja, koje dolazi od okorelosti njihovog srca, odvojeni od Božijeg života. Izgubivši svako osećanje stida, predali su se razuzdanosti, da bi u svojoj nezasitosti činili svaku vrstu nečistote.
Ali, vi niste tako upoznali Hrista, ako ste zaista o njemu čuli i u njemu bili poučeni u skladu sa istinom koja je u Isusu. A poučeni ste da u pogledu svog ranijeg ponašanja treba sa sebe da svučete staroga čoveka, koji propada zbog svojih varljivih požuda, da promenite svoj način razmišljanja i da obučete novoga čoveka, stvorenog da bude sličan Bogu u istinskoj pravednosti i svetosti.
Zato odbacite laž i »neka svako svome bližnjem govori istinu jer smo jedan drugom udovi. »U svom gnevu ne činite greh; neka sunce ne zađe, a vi da ste još gnevni. Ne dajte uporište đavolu. Ko je krao, neka više ne krade, nego neka radije vredno radi, čineći dobro svojim rukama, da bi imao šta da podeli s onim ko oskudeva.
Neka nijedna ružna reč ne izađe iz vaših usta, nego samo ona koja je dobra za izgrađivanje drugih, prema njihovim potrebama, da bude na korist onima koji slušaju. Ne žalostite Božijeg Svetog Duha, kojim ste zapečaćeni za Dan otkupljenja. Odbacite svaku gorčinu, bes i gnev, viku i vređanje, zajedno sa svakom zloćom. Jedan prema drugom budite dobri i saosećajni, opraštajući jedan drugom kao što je i Bog u Hristu oprostio vama.” Efescima 4:17-32
 
Bog nas je izdvojio za sebe. Učinio je svojim svecem svakog ko se Njemu obratio, ko je umro grehu i ko je oživljen sa Hristom u novi život. Ta vrednost, koja se ne može uporediti ni sa čim u ovom svetu, je ogromna privilegija. Naravno uz ovakvu privilegiju ide i isto takva odgovornost. Zato je vrlo važno da dostojno, u svetosti, živimo novi život koji smo primili.
Život Božjih svetaca je, hteli mi to ili ne osvetljen novim svetlom i vidljiv svima.
 
Znate za one, globalno popularne, TV programe, tipa “velikog brata” - kod nas ih baš ima proprilično ... ne znam kako se sve zovu. Ta potreba ljudi da gledaju druge ljude i prate način na koji se ponašaju, komuniciraju, žive je fascinantan, i sve popularniji.
Ljudska radoznalost, nisko samopoštovanje, potrošački mentalitet, nezdrava kompetitivnost i opšta ogrehovljenost, glavni su pokretač masovne produkcije tih programa.
Naravno sve to bilo je prisutno i pre televizije, iako ne u toj meri i tako rasprostranjeno. Od kako je sveta i veka, ljudi žele da vide kako se drugi oblače, govore, šta jedu, gde žive, s kim se druže ... i na taj način grade neku sliku o sebi, procenjuju svoje ponašanje, stavove, odluke, često tešeći sami sebe, iako im savest ne da da žive u zabludi - pa nisam ja ni tako loš!
Jesi! Samo ne vidiš jer se upoređuješ sa gorima od sebe.
 
Zbog toga je veoma važno da razumemo koliko je način, na koji hrišćanin živi, važan.
Često smo, iako toga nismo ni svesni, izložen pogledima i ispitivanju drugih, koji posmatraju kako živimo, kako se ponašamo, kakva su nam deca, ... Moja porodica se obratila, jer je bila podstaknuta životom hrišćanske porodice u komšiluku.
Matej 5:16 “Neka tako vaša svetlost svetli pred ljudima, da vide vaša dobra dela i da slave vašeg Oca, koji je na nebesima.”
1. Petrova 2:12 ”Među neznabošcima se vladajte dobro, da oni, iako vas optužuju za zlodela, vide vaša dobra dela i daju slavu Bogu na dan pohođenja.”
Hrišćanin ima veliku odgovornost za način na koji živi svoj život, jer na taj način treba da pokaže, pre svega svoju svetost, a zatim i da ukaže na kontrast između života hrišćana i nehrišćana.
Ponekad će taj život biti jedini način na koji će neki ljudi biti privučeni i razumeti evanđelje.
 
Kad ljudi pogledaju naš način života, šta vide? Kad  posmatraju naše ponašanje u kontaktima sa ljudima, u prodavnici, u prevozu, u govoru, našu odeću, ponašanje na poslu ... šta mogu da zaključe iz našeg života?
Da li je ono što govorimo u skladu sa onim šta oni mogu da vide i u skladu sa onim šta radimo?
Neko je jednom rekao - oko vidi bolje o uha! Što me uopšte ne iznenađuje! To znači da ćeš nekome više pomoći ako te vidi kako radiš, nego ako mu pročitaš uputstvo.  
Ponekad naši saveti mogu da budu jako dobri, mudri, visokoumni pa čak i praktični, a opet mogu biti pogrešno shvaćeni. Ali, ako umesto saveta, svojim ponašanjem i životom pokažemo kako nešto funkcioniše, tu onda nema greške.
 
Ponekad čujete da neko kaže, ili čak i sami pomislite - “Ma baš me briga šta će drugi reći ili misliti!” Razumem vas i to je, donekle, u redu. Pre svega zato što se ljudima nikad ne može ugoditi, a onda i zbog toga što zbog straha “šta će drugi reći” ostanemo zarobljeni tuđom voljom.
Ali, ovo “donekle”, koje sam rekao, znači da ni u tom stavu ne smemo da idemo predaleko.
Ne smemo da prenebregnemo činjenicu da, hteli mi to ili ne, ostavljamo utisak na druge ljude i kao obični ljudi i kao Božja deca.
Reč Božja nas uči i naglašava da mi predstavljamo neku vrstu opšte slike evađelja koje se širi na taj način, pokazujući se prihvatljivim i primenjivim u životima običnih ljudi, kao što smo i mi sami. Naš život pokazuje da čovek može živeti slobodno, dobro, ispravno i u miru sa Bogom, a da ne mora da pobegne u manastir ili pustinju da bi tamo doživeo prosvetljenje ili pobožnost ili da bio bogougodan.
Naprotiv, na nekoliko mesta u NZ čitamo koliko je Bogu važno da, u svetu u kojem živimo, i u koji smo poslani kao svedoci, ispoljavamo taj uticaj, pozivajući duge da se približe Bogu.
Filipljanima 2:15:”... da budete besprekorni i čisti. Božja deca bez mane usred pokvarenog i izopačenog naraštaja u kojem svetlite kao zvezde u svemiru.” ili
1. Solunjanima 1:7: “Tako ste postali uzor svima vernima u Makedoniji i Ahaji.” 
Ovo su veoma ohrabrujući stihovi jer nam nedvosmisleno govore i jasno pokazuju da je u redu da hrišćani budu različiti od sveta u kom živi. Pogotovo je to ohrabrujuće za mlade u veri, da prihvate svoju novu prirodu i način života koji ide uz nju, iako to može, ponekad, da izazove podsmeh i odbacivanje.
Hrišćani jesu drugačiji, i to nije razlog za paniku ili za sramotu, naprotiv, to je povod za veliku radost. Čovek ne može da doživi veće zadovoljstvo i radost od spoznaje da je pomiren sa Bogom i da živi u skladu sa Božjom voljom.
Apostol Pavle hrabri svog mladog saradnika Tita i piše: Titu 2:11–14 “Jer, za sve ljude se pojavila Božija milost, koja donosi spasenje. Ona nas uči da se odreknemo bezbožnosti i ovozemaljskih požuda, da u ovom svetu živimo razborito, pravedno i pobožno dok iščekujemo srećnu nadu i da se u slavi pojavi veliki Bog i naš Spasitelj, Isus Hristos.”
Titu 3:8 “To je istina i hoću da to čvrsto zastupaš, da se oni koji veruju u Boga potrude da prednjače u dobrim delima. To je za ljude dobro i korisno.”
Pogledajte pažljivo ove nadahnute stihove i primetite koliko je tu dobrote, svetla, emaptije, ohrabrenja i staloženosti. Sve ovo dete Božje, svojim načinom života, donosi u ovaj turoban, zastrašen, bolestan i uznemiren svet u kome živi.
 
ŽIVOT KONTRASTA (4:17–19)
Naš život u Hristu procenjuje se po načinu na koji hodamo u veri. Taj hod treba da bude sušta suprotnost načinu na koji svet hoda.
Jedna poslovica kaže “Neka tvoj hod bude u skladu sa rečima koje govoriš.” ili ako to prevedemo na naš hrišćanski život - pokaži da si hrišćanin tako što ćeš živeti kao hrišćanin.
Taj život pokazuje nekoliko dramatičnih razlika u odnosu na svet.
 
Pre svega, hrišćanin razmišlja drugačije u odnosu na svoj život pre obraćenja.
U svetu čovek razmišlja u skladu sa humanističkim idejama, da je on centar svega, da svojim razmišljanjem može da dokuči i razume mudrost i tajne života i da mu ne treba nikakav bog da mu sve to otkrije...
Sve to je u suprotnosti sa onim što Bog objavljuje - On je centar svega, On je mudrost, On je život, On objavljuje i prosvetljuje koga, kad i kako hoće.
Ljudska ramišljanja su bezvredna i daleko od Božje misli.
U osnovi sve ljudsko razmišljanje svodi se na zadobijanje moći, prestiža, imovine, zadovoljstva, zdravlja, a sve u uverenju da je to preduslov da se bude srećan.
Kad postanemo hrišćani trebali bismo da prestanemo da razmišljamo na taj način. Sada sve naše misli, razmišljanja, težnje, prosvetljenja, mudrost treba da izviru samo iz jednog izvora, od Boga, objavom Duha Svetog.
Naša radost treba da ima samo jedan povod, život u skladu sa Božjom reči koja nam je dostupna.
Drugo što se dešava je da drugačije razumemo novi život koji živimo.
Ako je osnov za sagledavanje hrišćanskog života, svetovni standard, sve će biti shvaćeno i sagledano pogrešno. Čak ni najpametniji ljudi sveta, ako su neobraćeni, ne mogu da razumeju kako Bog, svojom Reči i Duhom Svetim utiče na naše živote.
Ali, onaj ko se obratio i saobrazio sa Hristom izašao je iz okova i tame greha, i obasjan je svetlošću istine koju može da razume.
Zbog te istine stvara se potpuno drugačiji odnos sa Bogom.
Neobraćena osoba ne priznaje Božje postojanje, i ne prihvata mogućnost da mu Bog, u koga ne veruje, može pomoći, na bilo koji način. Čak i kad su na najvišem stepenu “svesti” o bogu - “Pa, ima neka sila!” - to im ne omogućava pristup Bogu.
Jer, čitamo u Jevrejima poslanici 11:6 “A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.”
Nasuprot tome je hrišćanin koji se nanovo rodio u Božju porodicu, i može sa sigurnošću i sa punim pouzdanjem da se obraća Bogu oslovljavajući ga Ocem. Zato se i trudimo da sve vreme hodamo u svetlosti, da bi smo imali nesmetan pristup Božjoj blagodati.
To, naravno, znači da se i naše znanje o Bogu promenilo. 
Neobraćenu osobu niti zanima niti se trudi da sazna nešto o Bogu. O njima prorok Isaija 1:3, kaže “Vo poznaje svog vlasnika i magarac jasle gospodarove, a Izrael ne poznaje, moj narod ne razume.”
Ali, hrišćanin je upoznao Boga, i to saznanje o Bogu primenjuje u svim segmentima svog života.
I sad vrhunac promene - srce neobraćenog čoveka je tvrdo, kameno, okorelo zbog neznanja.
Ali, hrišćansko srce je “potreseno” “kosnuto” Dela 2:37, meko, osetljivo.
Svetovni život je okrenut samom sebi i ljudi veoma malo brinu o tome da li njihovi postupci povređuju druge. Svet je generalno neosetljiv na patnje, boli, nesreće, tuge, ... pa čak i kad nešto izazove pažnju, interesovanje za to izgubi se za nekoliko dana, ili još brže, ako se pojavi neka nova vest.
Hrišćanin pak, treba da živi tako da vodi računa o tome kako će njegov život uticati na druge, i da radi dobre stvari i kad je pozvan i kad nije.
Osim toga hrišćanin sve vreme razmišlja o tome kako će njegov život biti uklopljen u Božju volju i doprineti slavi Božjoj. On ne želi da “ožalosti” Boga.
 
Ovih nekoliko suprotnosti, koje se naziru iz teksta poslanice, su najvidljivija razlika između života hrišćana i nehrišćana.
Hrišćanin treba da izabere i nađe radost u svojim izborima.
Siguran sam da Bog ceni i poštuje one koji žive u skladu sa Božjom voljom i odgovara nagradom.
 
DOSLEDNOST (4:20–24)
Ne znam da li je potrebno posebno naglašavati da hrišćanski život mora biti dosledan!
Kroz prosvetljenje koje smo dobili treba da sagledavamo svakodnevnu situaciju našeg života. Kao hrišćani doneli smo odluku da se pokajemo i da se odvratimo od starih puteva i okrenemo se Bogu. Poneko može da pomisli da je to odluka koja se donosi samo jednom u životu. Pa, nije baš tako.
To se svakodnevna odluka. Pokajanje praktikujemo svakog dana, odvraćanje od starih puteva svakog dana. To je neprekidan proces koji traje i koji će trajati sve dok Hrist ponovo ne dođe i dok se ne rešimo ovog tela.
U međuvremenu, treba, kao što Pavle objašnjava da svučemo starog čoveka i obučemo novog; da promenimo svoj način razmišljanja i počnemo da razmišljamo kao što Bog razmišlja u pravednosti i istini.
Dve stvari želim da naglasim:
- ne postoji postepeno odlaganje grehova, niti postepeno pokajanje.
- promena načina razmišljanja i upoznavanje Boga je trajni proces u kojem sve više treba da napredujemo.
Obraćenje, dakle, predstavlja trenutni prekid života u grehu i početak razvoja nove osobe koja vodi u savršenu Božju svetost.
U tom procesu svakodnevno se učimo i sve se više upoznajemo sa Bogom i njegovom voljom u našem života. Svakog dana, ako smo istrajni desi se neka promena, neki napredak u sazrelvanju u veri.  
 
KAKO TO UTIČE NA NAS U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU (4:25–28)
Ako živimo u skladu sa onim kako smo poučeni iz Reči, desiće se vrlo vidljive i oštre promene. Toliko vidljive i jake, da mnogi iz okruženja ne mogu ili ne žele da prihvate da su se one desile. Ipak, živeći iskreno hrišćanin se više ne oseća prijatno u starom društvu, načinom razgovora, atmosferom u radnom okruženju, šalama, ogovaranjima, poluistinama, ... i svim drugim vrstama pritiska koji od njega zahtevaju da se ponaša u skladu sa standardima sveta.
U njegovom životu pojavljuju su se sasvim novi prioriteti, izgrađuju se sasvim novi odnosi, temperamet se stavlja pod kontrolu, hrišćanin drži svoju reč, čak i kad to nije njemu u korist.
On govori tako da svaka njegova reč bude na izgradnju, utehu, podršku, i radost.
 (Protestantska evanđeoska crkva Beogra, nedelja 14. april 2024.) 
SAMOISPITIVANJE (4:29–32)
Zato je potrebno da se neprestano preispitujemo u svakoj situaciji u kojoj ćemo se naći. Ne samo zbog toga što želimo biti ispravni, nego zato što znamo da svaka naša reči i postupak treba da objavljuje slavu Božju i ima efekat na ljude oko nas.
Potrebno je da budemo saosećajni, neosuđujući, bez gunđanja, kritizerstva i netrpeljivosti, gneva, vike, zlobe, podrugivanja, ismevanja ... tako da “ne žalostimo Božijeg Svetog Duha, kojim smo zapečaćeni”!
 
Istinu, koja nam je poverena, treba da govorimo jasno, direktno i ljubazno, ostajući isti i privatno i u javnom životu, jer smo postali ogledalo u kome svet može da vidi Hrista.
Naš hrišćanski život treba da širi miris pobožnosti. Evanđelje koje propovedamo i život koji živimo ne smeju da se razlikuju.
Treba da smo svetionik koji osvetljava put onima koji žele da dođu do Boga, svetlo koje šalje poruku blagodati i spasenja, i evanđelje o našem Bogu, Spasitelju i Gospodu Isusu Hristu.
 
Amin!

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA - Borba sa grehom, 7.

“Tako ste i vi, braćo, kroz Hristovo telo umrli Zakonu da pripadnete drugome, Onome koji je vaskrsao iz mrtvih, da donesemo plod Bogu. Jer, dok smo bili u telu, grešne strasti, izazvane Zakonom, delovale su u našem telu, pa smo smrti donosili plodove. Ali, sada smo slobodni od Zakona pošto smo umrli onom što nas je sputavalo, pa služimo u novom duhu, a ne u starom slovu.” Rimljanima 7:4-6

Pavle je znao da je samo jedna stvar u celom svemiru imala silu da donese Rimljanima i spasenje i duh hrišćanskog jedinstva — radosna vest da je Božja milost izlivena na sve nas. Međutim, postojala je mogućnost pogrešnog shvatanja njegove poruke i Pavle se stoga, u ovoj glavi, bavi još jednim potencijalnim problemom. Šta je sa zakonom? Kakva je njegova uloga?

Međutim, ni ovo nije samo teoretski.
U sledećoj, 8. glavi, videćemo kakva promena nastaje u praktičnom hrišćanskom življenju kada hrišćani žive životom u Duhu.
Priprema za to je ovo 7. poglavlje, koje objašnjava kakava je uloga zakona.

Svi mi, kad svedočimo o ovome treba da koristimo ilustracije koje će ovu temu najviše približiti onima kojima se obraćamo.
Zbog toga Pavle koristi nekoliko ilustracija ovde, kako bismo što bolje razumeli temu o kojoj govori.

Ilustracija iz braka (stihovi 1-6).
Ilustracija iz desete zapovesti (stihovi 7-13).
Ilustracija iz ljudskog iskustva (stihovi 14-25).

Ove tri ilustracije, zajedno uzete, ukazuju na dve značajne istine:
- da zakon nije optuženi u slučaju greha i smrti, već ga samo identifikuje i obeležava, i
- da je zakon nemoćan u savladavanju problema greha i smrti, opet zbog svoje neutralnosti.

Pavle tako snažno izlaže obe ideje, da bezmalo sâm sebi protivreči. Ponekad nam zakon silno liči na optuženika. On pobuđuje grešne strasti (5. stih), otkriva greh (7. stih), služi kao sila koja pokreće na greh (8. stih), pa i donosi smrt (10. stih).
A ipak, u isto vreme, on je svet, pravedan, dobar (12. stih) i duhovan (14. stih). Pozabavimo se, stoga, podrobnije ovom glavom, da bismo videli kako Pavle sve to spaja u jednu celinu.

Ilustracija iz braka (stihovi 1-6). Pavlova glavna misao u ovim stihovima je da smrt oslobađa od zakona. To je tako u braku. Žena je vezana za svog muža zakonom braka. Ako bi otišla drugome čoveku, to bi bila preljuba. Ali ako joj muž umre, ona više nije vezana, nego oslobođena zakona i slobodna da se uda za drugog čoveka. Na sličan način, kako je to objašnjeno u 6. poglavlju, hrišćani su umrli s Hristom. Ta smrt nas oslobađa zakona.

Pavle tvrdi da smrt jednog bračnog druga onog drugog oslobađa od zakona braka. Prema tome, kao što je žena čiji muž umre slobodna da se ponovo uda, i mi smo umrli zakonu, tj. oslobodili se veze sa grehom, da bismo se sjedinili s Hristom i doneli plod za Boga i služili mu na novi način Duha.
Naravno to ne znači da sad možemo da prestupamo zakon. Naprotiv!

Pavle daje uporedni prikaz dve različite vrste verskog iskustva. Za jednu koristi izraz telo (grešna priroda), a za drugu duh.
“Telo” za Pavla nije materijalno ili telesno postojanje, niti neki prepoznatljivi deo celine ljudskog bića. Naprotiv, ono je čovek kao celina, podložan zakonu greha i smrti. Upotrebljavajući taj izraz, Pavle upućuje na ljudska bića u njihovom smrtnom stanju i njihovoj sklonosti da prihvate greh.
Život robovanja grehu je život u telu.

“Duh” nije niti ukazuje na nematerijalno postojanje života izvan tela već na život u Duhu, tj.— život usmeren ka Bogu onoga koji živi pod upravom Duha.

(Primer: upotreba naziva za život - psihe, bios, zoe u NZ).

Vrlo je važno, ovde razumeti da odvojenje od zakona ne znači negiranje zakona, već prosto prihvatanje činjenice kojom zakon gleda na određenu stvar. Jer, čak i sloboda koju smo dobili, opet je definisana zakonom.

Ilustracija iz desete zapovesti (stihovi 7-13). Postavivši pitanje — da li je zakon greh, Pavle daje odlučan negativan odgovor.
Dakle, zakon ne može biti greh, nego može da bude jedino svet.
Čak i ovaj primer koji Pavle navodi - “Ne poželi” - deseta zapovest, ukazuje upravo na to. Zakon protiv pohlepe za tuđim pokazuje da je zakon dobar, problem je u tome što greh iskorišćava moju slabost i koristi zakon da bi uvećao greh i čak doneo smrt.

Kako je to moguće?
Vrlo jednostavno. Zapovest koja se usprotivila tome da žudimo za nečim što nije naše, u stvari nas je, ne samo upoznala sa prekršajem, nego i pokrenula razmišljanje o tome i želju upravo za tim.
Mogli bismo da pomislimo kako, kad nam je već zapovest objavljenja - sad više nećemo žudeti za tuđim, ali ... To bi bilo moguće kad bi se zakon bavio materijalom koji nije zahvaćen grehom.
Međutim, pošto smo zarobljeni grehom zakon je, umesto da spreči greh, samo pogoršao situaciju.

Zakon time nije ništa izgubio na svojoj svetosti, ali smo zato mi u potpunosti zatvoreni pod greh.

Ilustracija iz ljudskog iskustva (stihovi 14-25). Moje lično iskustvo posvedočava da je zakon dobar, jer ja želim da živim po njemu, iako u tome ne uspevam. Provalija koja se sve više širi između onoga što činim i onoga što želim da činim potvrđuje da problem nije u zakonu, nego u meni.

Dakle, sve ove tri ilustracije potvrđuje da problem nije u zakonu, nego u nama.
Nameće se onda ligično pitanje - Ako sam ja problem, gde je rešenje?
Pavle daje i odgovor - “Jadan ti sam ja čovek! Ko da me izbavi od ovog smrtnog tela? Hvala Bogu kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda!” (stihovi 24. i 25).
Primećujem da 7. glava poslanice problem izlaže s izrazitom gorčinom, 8. glava će objaviti rešenje s neizrecivom radošću.

Pitanja
1.Da li i danas doživljavam jaz između onoga što radim i jesam onoga što hoću da radim i budem? Ako je odgovor potvrdan, da li me to obeshrabruje ili hrabri? Znači li to da sam ja utelovljeni promašaj ili znači da sam hrišćanin na uzlaznoj liniji, koji jasno vidi svoje ciljeve?

2.U čemu se sastoji uloga zakona u mom hrišćanskom iskustvu? Da li je zakon smao spoljni pisani kodeks? Ako jeste, da li je to loše? Šta bi u mom slučaju značilo donositi plod za Boga u Duhu? Kakvu bi ulogu imao zakon u tom iskustvu?

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA - Mrtvi u grehu, živi u Hristu, Rimljanima 6

“Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom. Jer, ako smo ovako s njim sjedinjeni u njegovoj smrti, bićemo sjedinjeni i u njegovom vaskrsenju.” Rimljanima 6:4,5

Pavlova vest o Božjoj milosti je neodoljivo divna. Međutim, ona je istovremeno i predmet nesporazuma ili čak iskrivljavanja. Ako je, kako to jedna pesma kaže (sa čim bi se Pavle nesumnjivo složio), Božja milost “veća od svih naših greha”, zašto se onda ne bismo opustili i — grešili utoliko više? Konačno, zar više greha ne znači upravo više milosti? Ako je tako, moglo bi se zaključiti da, grešeći više, ljudi mogu da uvećaju milost. Sve zvuči vrlo logično.

Ovo “logično” shvatanje predmeta je, Pavlu, verovatno bilo problem u dva smisla. Na jednoj strani, ljudi su ga lažno optuživali da to izjavljuje, čime su blatili njegov uticaj i odvraćali pažnju od njegovestvarne nauke. Na drugoj, Pavle je morao da otrpi one koji su to govorili. Tema je, dakle, za Pavla važna, toliko da joj posvećuje celu 6. glavu poslanice Rimljanima.

On postavlja jedno pitanja na dva načina, odgovarajući na njega na dva različita načina, s dve različite analogije (6:1,15).

1. Pitanje - Hoćemo li grešiti?

Pavle je već u 3. glavi poslanice pokrenuo ovo pitanje o kojem raspravlja u 6. glavi. Iz prostog razloga što je bio napadan od svojih protivnika, koji su pitanje milosti o kojoj govori Pavle, smatrali samo izgovorom za greh.

Moramo biti svesni da se suštinski problem ovde pojavljuje zamerka Jevreja da Pavle daje olakšice nejevrejima, lažno ih umirijući da će milost sve rešiti.

Naravno to Pavlu nije bilo ni na kraj pameti. I iako u 3. poglavlju je poprilično emotivna, ovde u 6. poglavlju čitamo jasno obrzloženje tog stava.

Naravno, neko bi mogao da izvuče “normalan” zaključak iz poslednjih stihova 5:20 poglavlja “Ali, gde se umnožio greh, milost se umnožila još više.” Što znači da, ako više grešim, više ću milosti primiti. Pošto je Božja milost dobra, onda moj greh koji proizvodi još više dobra, mora i sam da bude dobar.

U ovom poglavlju Pavle se bavi tim pitanjem. U dva podeljena dela od 1-14 i od 15-23 stiha, on daje odgovor na dva pitanja koja ističu iz tog jednog.

1. Hoćemo li ostati u grehu da se milost umnoži? I
2. Hoćemo li grešiti kad već nismo pod zakonom nego u milosti?

Pavle na oba pitanja odgovara jedni odgovorom - Nipošto! (Neki prevodi kažu ‘Bože sačuvaj’ što je više poštapalica nego odričan odgovor kao što stoji u grčkom originalu, gde je upotrebljena negacije koja ne dozvoljava mogućnost da bude drugačije).

Da bismo u nastavku bolje razumeli ozbiljnost svega ovoga, moramo da se na kratko pozabavimo izrazom “greh”
Obično, kao definiciju, uzimamo da se radi o prestupu neke definisane norme, u teološkom smislu, Božje zapovesti (1.Jovanova 3:4), što u osnovi nije pogrešno.
Međutim, kod Pavla je greh mnogo više nego prstup neke norme. Za njega to je način života, atmosfera u kojoj neko živi, ali i sila koja može da vlada čovekom, da ga zarobi, porobi i prevari.
Sad to izgleda malo drugačije i objašnjava mnogo stvari. Kao na primer, kako čovek može da ne živi u grehu, iako mu se dešava čini određene prestupe.
To objašnjava i Pavlova pitanja - Hoćemo li grešiti? Ovo pitanje ne postavlje pitanje da li ćemo načiniti određene prestupe, jer neminovno hoćemo dok smo u telu, nego postavlja suštinsko pitanje - hoće li to biti naš način života.

Pita da li ćemo nastaviti da živimo nasuprot Božjoj volji, i pokoraviti se grehu, robovati mu.
2. Prvi odgovor - ne, zbog našeg krštenja u Isusu Hristu (6:11-14)
Prethodni tekst, od 2 - 10, uvodi nas u zaključak 11. stiha. “Tako i vi ...”

U ovome možemo da se fokusiramo na tri značajne stvari: (1)naše dosadašnje iskustvo, zaključeno kršenjem; (2) naše sadašnje iskustvo, odgovornost koja nam pripada; (3) naše buduće iskustvo, vaskrsenje sa Isusom Hristom.

Prošlost
Krstili smo se u Hristovu smrt, što znači da je naš stari čovek, razapet zajedno s njim.
Raspeće raskida naš stari odnos sa našim telom, tj. celokupna osoba odriče se onoga šta je bio da bi postao nešto novo. Osoba se oslobađa vlasti koju je greh imao nad njom, jer je to moguće zato što je Hrist umro i obesnažio ga.
Pošto je Hrist umro, tom smrću, jednom za svagda, mi se poistovećujem sa njegovom smrti.

Sadašnjost
Kao što ovo razapinjanje ima uticaj na prošlost, ono utiče i na sadašnjost (stih 4).
Sad je naš život usmeren na Hrista, oslobođen robovanja grehu i podrazumeva određene odgovornosti i zahteve kojima ćemo biti poslušni:
- smatrajte sebe mrtvima u grehu (11)
- greh da ne vlada u vašem smrtnom telu (12)
- ne dajte svoje udove grehu (13)
- dajte sebe Bogu za oruđe pravednsti (13)

Moram da napomenem da ovi zahtevi ili zapovesti nisu neka zamena za zakon. Naprotiv! Ovo su stvari koje držimo kao odgovor na Božju milost koja nam je ukazana.

Treba da se čuvamo, ali i da sebe prinosimo Bogu.

U 8. poglavlju govorićemo malo više o tome.

Budućnost
Hristovo vaskrsenje prikaz je Njegove nemoći i konačne pobede nad smrću.
Vaskrsenje još nismo primili, ali naša smrt s Hristom u krštenju i naše sadašnje jedinstvo s njima garantuju nam sigurnost da ćemo biti sjedinjeni s njim i u vaskrsenju.
To obećanje za budućnost dodatno nas motiviše na prihvatanje izazova sa kojima se srećemo u sadašnjosti.
Dakle, odgovor na Pavlovo pitanje “Hoćemo li grešiti’” je jasan - ako su naša tela određena za vaskrsenje s Hristom, ne bi baš bilo ispravno da ih predamo za oruđe grehu.

Šta je krštenje?

Iako se Pavle ovde ne bavi pitanjem krštenja po sebi, nego koristi krštenje kao sastavni deo svoje rasprave, napadajući stav po kojem možemo nastaviti da grešimo zahvaljujući milosti. Međutim, onim što kaže, Pavle baca svetlost i na značenje i na način krštenja.

Ako je krštenje simbol sahrane i vaskrsenja s Hristom, tada je uronjavanje, kada osoba koja se krštava praktično odlazi u vodu i biva pokrivena vodom, jedini način krštenja koji na primeren način simboliše sahranu i vaskrsenje (4. stih).

Na osnovu onoga što Pavle govori, takođe je jasno da je krštenje simbol odluke da budemo “jednaki” Hristovoj smrti i vaskrsenju i da se opredelimo za jedinstvo s Hristom.
Ako krštenje predstavlja odluku ili izbor, tada onaj koji se podvrgava tom obredu mora biti dovoljno odrastao i zreo da donese razumnu, promišljenu odluku.
Ti stihovi nas takođe u velikoj meri uče značenju krštenja. Pavle nam pokazuje da biti kršten znači doneti odluku i dati izjavu o poistovećivanju s Hristom, Njegovom smrću i Njegovim vaskrsenjem. Mi se krštenjem do te mere savršeno poistovećujemo s Hristom da u stvari, nije samo Hristos umro na krstu pre dve hiljade godina, nego smo i mi umrli s Njim. Osoba koji smo mi bili, pod vlašću greha, više ne živi.

3. Drugi odgovor - ne, zato što je greh ropstvo (6:15-23)

Pavle je već u 6. stihu ove glave govorio o grehu kao ropstvu. Tu misao on sada materijalizuje u svojoj drugoj raspravi — zašto nam milost ne daje izgovor da nastavimo da grešimo.

Pavlovi čitaoci u Rimu prvoga veka najverovatnije vrlo dobro poznavali običaje robovlasničkog društva. U stvari, kada u 16. glavi poslanice Pavle pozdravlja “domaće”, članove domaćinstva neke osobe (10. i 11. stih), on verovatno misli na njene robove.

Drugim rečima, ne samo što je Pavlovim čitaocima ropstvo bilo dobro poznato, nego su i neki od njih bili robovi. Kako smo prethodno napomenuli, neki od njih su bili pouzdani, uvažavani, poštovani članovi domaćinstva. Ali svi su oni dobro znali i za ponižavajuća zlostavljanja koja su robovi često morali da trpe. Ovom prilikom, Pavle uzima tu poznatu instituciju za primer u svojoj teološkoj raspravi.
Postoje dve, i samo dve, mogućnosti. Neko može da odluči da budu rob grehu, što vodi u smrt, ili poslušnosti, što vodi u pravdu.

U Pavlovim rečima nema opcije slobode od sveukupnog ropstva, iako, govoreći o “robovanju” pravdi, on govori o stanju kada je čovek oslobođen od greha (18. stih), pri čemu, opet, moramo da vodimo računa na šta se to odnosi - na mogući prestup ili način života.
Međutim, nema mesta gde bi ljudi mogli stajati potpuno autonomni, nepovezani ni s grehom, ni s Bogom. Svaki život je usmeren u jednom, ili u drugom pravcu. Mi se možemo opredeliti ili za robovanje grehu, ili za “robovanje” Bogu.

Pavle zatim prelazi na rezultate koji proističu iz te dve različite vrste ropstva.

U prošlosti je robovanje grehu navodilo Pavlove čitaoce da “daju” svoja tela u seksualni nemoral i druge vrste zla, u postupke kojih su se sada stideli (19. stih). Osim toga, konačna posledica takvog života bila je smrt (20. i 21. stih). S druge strane, rezultat “robovanja” Bogu je svetost i, na kraju, večni život (22. stih). Ideja u korenu reči svetost je — biti odvojen za drugačiju vrstu života.

Hrišćani su odvojeni za život čistote i poslušnosti Božjoj volji. Drugim rečima, Pavle vidi moralne implikacije koje proističu iz hrišćaninovog predanog odgovora na Božju milost. Ako stvarno razumemo šta je Bog učinio za nas, jedina moguća reakcija bila bi “dati”, ponuditi sebe Bogu i Njegovoj volji, što znači živeti drugačijim načinom života, ne biti više pod vlašću greha, nemorala i bezakonja, nego čistote i poslušnosti.

Rimljanima, 6. glava
1. Koji je značaj krštenje imalo u vašem životu?
2. Šta se kod vas promenilo nakon krštenja?
3. Šta činimo sa našom slobodom?
4. Da li smo stvarno slobodni?

POSLANICA APOSTOLA PAVLA RIMLJANIMA - Mir sa Bogom, Rimljanima 5:1-11

“Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom kroz našega Gospoda Isusa Hrista. Kroz njega, verom, imamo pristup ovoj milosti u kojoj stojimo i radujemo se u nadi u Božiju slavu.” Rimljanima 5:1,2

Rimljanima, 5. glava
1. Šta u svakodnevnom životu hrišćana znači “imati mir sa Bogom”?
2. Da li činjenica da je Hrist umro za bezbožnike još dok su bili grešnici utiče na naš odnos sa ljudima koji ne poznaju Boga, i kako?
3. Kakvu ulogu imaju nevolje u našem životu?
4. Na šta se odnosi vaša nada?

Pavle je otklonio svaku sumnju u pogledu našeg opravdanja kroz Hrista. Četvrta glava poslanice završila se sledećim rečima o Hristu: “... koji verujemo u onoga koji je iz mrtvih vaskrsao Isusa, našeg Gospoda, koji je predat za naše grehe i vaskrnut radi našeg opravdanja.”
Eto, kako smo opravdani. Pa šta? Šta time dobijamo?

MIR
Prva od tih novih realnosti koje proističu iz opravdanja je mir s Bogom, kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. Jevrejski pojam mira s kojim je Pavle rastao bio je neuporedivo više holistički nego što je to obično naše shvatanje tog termina. Mir se odnosio na dobrobit i zdravlje u njihovom najširem smislu.
Kad smo opravdani, više nema ni pomisli na Božji gnev. U tom smislu postoji tu jedna veoma važna dobrobit koju zadobijamo. Pošto smo govorili o gnevu kao Božjoj odluci da nas prepusti našim grešnim strastima i posledicama koje iz toga proističu. U novostvorenom miru, koji imamo sa Bogom, dobijamo Božju prirodu koja se nastanjuje u nama i zbog koje više nismo prepušteni sitihijma u koje želi da nas uvuče greh. 

Kad se upoznamo s Božjom ljubavlju i onim što je On učinio za nas, mi živimo u miru, “imamo mir”, spokojni u novom odnosu potpune dobrobiti, u saglasnosti s Bogom.
Međutim, to nije sve. Zadobili smo pristup u milost [blagodat]. I ne samo da imamo pristup nego i sada stojimo u toj milosti (2. stih).
To je kao kad bismo udisali neki novi vazduh ili živeli u nekom novom svetu. Živimo u novoj atmosferi, u novoj “kući”. Biti hrišćanin, znači udisati atmosferu milosti, biti siguran u Božju naklonost.

NADA
Nada se uvek odnosi na budućnost. Ako se milost i odnosi, uglavnom, na sadašnjost, nada nam omogućava da u miru gledamo na budućnost. U toj budućnosti očekujemo da se pokaže slava Božja.
Nada nam daje razlog da se radujemo, tj. da se hvalimo slavom Božjom koja će se pokazati.
Iako smo već primetili da Pavle baše ne voli da koristi reč hvaliti se, ipak je ovde upotrebljava.
Očigledno je da Pavle ovde ne govori o drskosti ili oholosti ili o bilo kakvoj vrsti samouverenosti. Naprotiv samo hvaljenje nadom u Božju slavu isključuje svako hvalisanje, već pokazuje pouzdanje kojim se, onaj koji se nada, sučava s budućnošću.
Ovde čitamo da se hrišćanin, sem nadom, hvali i nevoljama i Bogom.
Te tri stvari zajedno, opisuju vrstu pouzdanja i sigurnosti hrišćanskog života.
Pošto se pouzdajemo u Boga, normalno je da se pouzdanje u budućnost i živimo u nadi u skladu s tim.

NEVOLJE
Voleo bih da obratimo pažnju na ovo - radujemo se (hvalimo) sopstvenim nevoljama?
Ne izgleda li nam to negativno, pa možda i pomalo morbidno? Naravno da ne! Ono što Pavle naglašava je način na koji nada nadilazi sve drugo u životu, pa i nevolju. Hrišćani se mogu hvaliti nadom zato što se hvale Bogom i što znaju da je budućnost u Njegovim rukama. Ni sama patnja ne može da obeshrabri takvu nadu i takvo pouzdanje. U stvari, Pavle u nevolji vidi određene prednosti, iako sigurno nije bio tip čoveka koji pokušava da izazove nevolju, kako bi u njoj “neurotičarski” uživao. On nema na umu takvu vrstu “hvaljenja” nevoljama. Naprotiv, on je svestan činjenice da nevolja u pravom duhu vodi u istrajnost i formira karakter, što sa svoje strane donosi još veću nadu (3. i 4. stih).

Pavle dodaje da nas nadanje ne izneverava (5. stih). I ponovo, Pavlova reč je jača od onoga što nam sugeriše savremeni prevod. Pavle kaže da nas nadanje neće osramotiti. Pavle je živeo u svetu u kojem su sramota i čast bili značajni pojmovi. Mi smo, u našem “individualističkom” društvu, skloni da radimo ono što smatramo da treba da radimo, ne brinući o mišljenju drugih ljudi. Ali u svetu iz prvog veka, orijentisanom prema društvenoj zajednici, nije se moglo zamisliti ništa gore nego doživeti da te društvena zajednica posmatra i (gledajući) vidi sramotu. Bilo je to gotovo kao kad bi sramota bila nešto opipljivo što se nosi na licu, tako da svi mogu da vide (nešto slično izrazu koji koristimo kada kažemo “nos mu je k’o babura”). Pavle kaže da nada ne donosi sramotu nego, naprotiv, pouzdanje.

Ovaj kratki rezime hrišćanskog iskustva Pavle završava jednom predivnom slikom. Bog je, kroz Svetoga Duha, izlio svoju ljubav u naša srca (5. stih). Milost [blagodat], mir, vera, opravdanje, otkupljenje i drugi izrazi koje Pavle koristi u izlaganju svoje poruke predstavljaju metafore i slikovite reči, koje otvaraju prozor ka jednoj te istoj stvarnosti. Bog nas voli i izliva svoju ljubav u naša srca. Nama se pruža prilika da uzvratimo na tu ljubav i da nađemo novu vrstu života u sadašnjosti i nadu za budućnost. To je sadržaj Pavlove radosne vesti.

Stihovi 6,7,8
Pavle nam u ovom kratkom delu teksta od tri stiha iznosi nekoliko važnih istina o Hristovoj smrti. Ona je bila deo Božjeg plana i dogodila se u unapred određeno vreme. Bila je to smrt za nas. Koliko god da razumemo pomirenje, nesporna je činjenica da je Hristova smrt bila delotvorna u našem slučaju. Oslobođeni smo smrti zahvaljujući Hristovoj smrti. Pavle možda ne objašnjava sve pojedinosti o načinu funkcionisanja pomirenja, ali nas ipak ne ostavlja u nedoumici u pogledu toga da nam Hristova smrt nas radi omogućava spasenje. Konačno, Pavle nam kaže da je Hristova smrt ujedno bila i prikaz Božje ljubavi.

Gledajući na krst, mi vidimo kako se Božja ljubav izliva za nas.
U srednjem, sedmom stihu tog kratkog odseka teksta Pavle iznosi zanimljivo poređenje između Hristove smrti za nas i karakteristične ljudske akcije. Iako je Hristos bio voljan da umre za slabe, bezbožne grešnike, ljudi nisu spremni da daju život ni za pravednika. Taj kontrast između ljudskog i božanskog stava dovoljno je jasan, ali Pavle ipak ide dalje i dodaje napomenu koja, na prvi pogled, unosi zabunu. Iako ne žele da umru za pravednika, ljudi bi možda umrli za “dobrog” čoveka.

Kakva je razlika između pravednika i dobrog čoveka i zašto bi neko radije umro za ovog drugog?
Za ovo su ponuđeni različiti odgovori. Većina prevodilaca biblijskog teksta smatraju da se dobar odnosi na osobu koja je dopadljiva, umiljata i privlačna. Neko bi se i usudio da umre za takvu osobu. Drugi to gledaju u okviru jednog specifičnijeg konteksta Pavlovog vremena i smatraju da Pavle govori o dobrotvoru, u sistemu patronata koji je tada preovladavao. I tako, proizlazi da čovek ne bi umro tek za bilo koga, pa makar to bio i pravednik, ali bi mogao umreti za svog patrona ili gospodara kome se zavetovao da će ga štititi. U to verovatno ne možemo biti sasvim sigurni, ali je u svakom slučaju očigledna ta osnovna ideja.

Hristos je učinio nešto što daleko nadmašuje svaki ljudski altruizam, kad je umro za bezbožnike.

Stihovi 9 - 11
Ono što smo već iskusili u sadašnjosti daje oblik i smisao budućnosti. Štaviše, ovo sadašnje iskustvo donosi nam sigurnost za budućnost. Upravo tu mnogo više postaje izuzetno prisutno.
Ako smo već opravdani i pomireni s Bogom, koliko tek više možemo očekivati!
Ako je naše sadašnje iskustvo spasenja tako silno i neodoljivo, koliko se tek više možemo uzdati u Božja obećanja za budućnost. U Pavlovim očima, eshatološka nada nije prazno nagađanje. Naše sadašnje iskustvo za nas je dokaz nade u budućnost (9. i 10. stih). Po ovom obrascu Pavle u eshatologiji dosledno spaja sadašnjost i budućnost.

Ovde ćemo reći nešto i o pojmu pomirenja (10. i 11. stih). Ovo je prvi put da se taj pojam pojavljuje u poslanici Rimljanima (srešćemo ga još jednom u 11:15), iako ga je Pavle podrobnije obradio u 2. Korinćanima 5:17-20 (u poslanici verovatno pisanoj pre poslanice Rimljanima).

Ovo je još jedna u nizu metafora koje Pavle koristi da bi nam omogućio još jedan pogled na spasenje. Ona se odlično uklapa u raniji Pavlov akcenat na sveobuhvatnosti Božjeg gneva (Rimljanima 1:18 – 3:20). Hristova smrt nas je udaljila od atmosfere Božjeg gneva i dovela u sklad s Bogom. Mi smo pomireni s Njim. Pavle ni ovom prilikom ne pokušava da objasni unutrašnje delovanje te dinamike, nego jednostavno saopštava da se dogodila. Kako je to slučaj s većinom metafora, i ova se može pogrešno tumačiti.

Neke teorije o pomirenju prikazale su jednog neprijateljski raspoloženog Boga, koga valja umilostiviti Hristovom smrću. To je, međutim, daleko od Pavlove perspektive. Kada Pavle govori o nama kao “Božjim neprijateljima” (10. stih), to ne znači da je Bog bilo kada imao neprijateljski stav prema nama.

Prisetimo se da je čak i Božji gnev povezan s Njegovom ljubavlju i uvažavanjem za ljudska bića i njihovu slobodu. Mi smo bili Božji neprijatelji i moramo se podsetiti šta Pavle govori u 2. Korinćanima 5:18.19: “A sve je od Boga, koji nas je kroz Hrista pomirio sa sobom i poverio nam službu pomirenja. Jer, Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom, ne računajući ljudima njihove prestupe i nama poverivši reč pomirenja.”

Bog nije bio neprijateljski raspoložena strana, neko koga je Hristos morao da ubedi da nas prihvati. Bog je od početka aktivno učestvovao u procesu pomirenja.

Bog nas je, kroz Hrista, pomirio sa sobom. Krst je ispoljavanje Božje ljubavi i milosti.