“Jer, oni koje vodi Božiji Duh, Božiji su sinovi. Niste, naime, primili duha robovanja, pa da opet strahujete, nego ste primili Duha usinjenja, kojim vičemo: »Aba, Oče!” Sâm Duh svedoči s našim duhom da smo Božija deca. Pa, ako smo deca, onda smo i naslednici – naslednici Božiji i sunaslednici Hristovi, ako zaista s njim stradamo, da bismo imali udela u njegovoj slavi.” Rimljanima 8:14-17
Do sad, u prethodnih sedam poglavlja, Pavle se nije dvoumio da jasno i direktno govorio o grehu, smrti i slabosti ljudske prirode, osudi Zakona, i na taj način je u potpuno oslikao naše životno iskustvo.
Podsetio nas je na frustraciju koja nastaje kada ne činimo ono što hoćemo da činimo i kada nismo ono što hoćemo da budemo, nego činimo ono što nećemo, a sve zbog slabost ljudske prirode koja nam je veoma dobro poznata. Ali sada je vreme za obećanje, za vest koja oslobađajuće i ohrabrujuća.
Podsetio nas je na frustraciju koja nastaje kada ne činimo ono što hoćemo da činimo i kada nismo ono što hoćemo da budemo, nego činimo ono što nećemo, a sve zbog slabost ljudske prirode koja nam je veoma dobro poznata. Ali sada je vreme za obećanje, za vest koja oslobađajuće i ohrabrujuća.
Nijedno poglavlje u Bibliji, niti ijedna ljudska umotvorina u vidu književnog teksta ne može da izrazi radost i nadu života u Hristu lepše nego ovo osmo poglavlje poslanice Rimljanima. Ovde se susreću sve metafore i simboli spasenja koje je Pavle koristio kako bi savršeno jasno izrazili: “Zato sad nema osude za one koji su u Hristu Isusu.” (1. stih)
Šta je to, i kakav je život u Duhu?
Dvadeset puta od ukupno trideset i tri, koliko se pojavljuje u poslanici Rimljanima, reč Duh se javlja u osmoj glavi. Na onom najelementarnijem nivou taj izraz jednostavno znači “vetar” ili “dah”. Ipak, on je za Pavla — Božja prisutnost koja udahnjuje život.
Sveti Duh je jedna od osoba Svetog Trojstva, Onaj koji svetu, i ljudima pojedinačno, donosi Božju objavu, nadahnjuje, nagrađuje, razdeljuje darove i oživljava. Kada čovek postane svestan te prisutnosti, u njemu se pojavljuje nova vrsta života — život u Duhu.
Nekoliko obeležja delovanja Duha ovde postaju očigledna.
Nekoliko obeležja delovanja Duha ovde postaju očigledna.
Delo Duha je pre unutrašnje nego spoljašnje prirode. Život u Duhu podrazumeva unutrašnju ličnost, na onom najdubljem nivou, a ne samo vanjske vidljive postupke.
Duh se više bavi životom nego smrću, i više budućnošću nego sadašnjim vremenom.
Duh već sada donosi vrstu života kakvom će biti obeležen večni život.
Duh je garancija dolaska obećane budućnosti.
I konačno, Duh donosi zajedništvo, a ne otuđenje.
Hristos ne samo što je došao da osudi greh “iz ljudskog tela” nego dolazi i preko svog Duha da živi u nama (8:9,10), da svoju pobedu nad grehom i smrću učini ujedno i našom pobedom.
O tom iskustvu Pavle može da govori kao o Duhu koji živi u nama (9. stih) i kao o Hristu u nama (10. stih). Ovde su ta dva izraza sinonimi.
Šta to za nas znači? Mi time dobijamo novi pravac i novo odredište.
Naš život je sada usmeren ka Bogu. Naš um je okrenut onome što Duh želi, a ne željama tela (5. stih). Svekoliko usmerenje našeg života biva drugačije, pošto nam Duh daje nove vrednosti. Taj novi način mišljenja znači novu budućnost. To je stav koji vodi u život i mir sa Bogom (6. stih).
Tako, bez obzira na to što i dalje živimo u svetu zla, s telom koje je podložno smrti (10. stih — to je ono što Pavle podrazumeva pod izrazom “telo mrtvo radi greha”) — mi smo već sada povezani sa Izvorom životne sile koja je garant naše pobede nad smrću i konačno vaskrsenja tela (11. stih).
U sistemu greha i smrti zakon je izvan, i on objavljuje grešnost i posledicu i kaznu za greh.
Hristos ne samo što je došao da osudi greh “iz ljudskog tela” nego dolazi i preko svog Duha da živi u nama (8:9,10), da svoju pobedu nad grehom i smrću učini ujedno i našom pobedom.
O tom iskustvu Pavle može da govori kao o Duhu koji živi u nama (9. stih) i kao o Hristu u nama (10. stih). Ovde su ta dva izraza sinonimi.
Šta to za nas znači? Mi time dobijamo novi pravac i novo odredište.
Naš život je sada usmeren ka Bogu. Naš um je okrenut onome što Duh želi, a ne željama tela (5. stih). Svekoliko usmerenje našeg života biva drugačije, pošto nam Duh daje nove vrednosti. Taj novi način mišljenja znači novu budućnost. To je stav koji vodi u život i mir sa Bogom (6. stih).
Tako, bez obzira na to što i dalje živimo u svetu zla, s telom koje je podložno smrti (10. stih — to je ono što Pavle podrazumeva pod izrazom “telo mrtvo radi greha”) — mi smo već sada povezani sa Izvorom životne sile koja je garant naše pobede nad smrću i konačno vaskrsenja tela (11. stih).
U sistemu greha i smrti zakon je izvan, i on objavljuje grešnost i posledicu i kaznu za greh.
Međutim, Duh je samoj suštini čoveka, on je deo sistema života, On usmerava naš život, u skladu i saglasnosti sa Božjom voljom. Ako je po svom sadržaju zakon svet, pravedan i dobar, zar nam to ne kazuje kako će Duh voditi? Prema tome, kada Duh vodi, mi “ubijamo” zlodela tela (8,13.14).
Kad Duh usmerava naš život, mi ne živimo samo u spoljašnjoj saobraznosti zakonu. Duh vodi u skladu sa osnovnim načelom zakona, a to je ljubav.
Da li je uopšte potrebno da brinemo o zakonu, ako živimo prema Duhu?
Da i ne. Ne moramo više da brinemo o osudi zakona, niti se usredsređujemo na zakon kao na spoljašnji pisani kodeks. Ali, u svakom slučaju, podsećanje na Božje uputstvo važan je deo našeg usmeravanja našeg uma ka onome što je od Duha.
Interesantno je obratiti pažnju na izraz “Zato sada nema osude zha one koji su u Hristu Isusu,” (8:1). Taj izraz nas upućuje na to da smo, sem idividulanog spasenja i uspostavljanja novog odnosa sa Bogom, postali i deo Hristovog tela, što znači da pripadamo zajednici vernika.
Duh nije poslat samo da spasava ljude pojedinačno, nego i da stvara jedan narod koji obuhvata sve ljude, i Jevreje i neznabošce (nejevreje).
Obećanja koja se ostvaruju kada živimo po Duhu:
- nema osude (8:1). U Hristu smo opravdani i protiv nas se ne mogu iznositi nikakve optužbe (u odnosu na Zakon, naravno)
- Sveti Duh će živeti u nama, i vodiće nas u novom pravcu i određenju u skladu sa Božjom voljom
- vaskrsenje (11)
I to je tek početak.
Obećanje o usvajanju i sticanju statusa Božje dece
Pavle upoređuje duh ropstva, koji donosi strah, sa duhom sinovstva. Duh svedoči našem duhu, našoj unutrašnjoj savesti, da smo Božja deca (16. stih).
Pavle govori o jedinstvenoj prednosti statusa Božje dece. Boga, Gospodara svemira, možemo oslovljavati sa “Ava, Oče”.
Jevreji prvog veka uglavnom su izraz “ava” smatrali previše prisnim da bi ga koristili u obraćanju Bogu.
Isus, kada je u Getsimanskom vrtu pao u agoniju i molio se Bogu da ga mimoiđe čaša koju je upravo trebalo da popije, u obraćanju Bogu upotrebio aramejski izraz ava (Marko 14:36).
To što smo Njegova deca ne znači samo prisnu zajednicu s Njim nego i to da smo Njegovi naslednici.
On nas usvaja kao svoju decu i određuje nas za svoje naslednike, sunaslednike s Hristom (8:17). To znači da stradamo s Hristom, ali i da ćemo učestvovati u Njegovoj slavi. Naše nasledstvo je sigurno zato što smo Božja deca.
Obećanje o budućoj slavi koja zasenjuje sadašnja stradanja
Pavle u 17. stihu kaže da je učešće u Hristovim stradanjima sastavni deo statusa Božjeg naslednika i Hristovog sunaslednika. Život u Duhu hrišćanima ne daje imunitet na patnje, ali im pruža drugačiji pogled na patnju: ona je zasenjena nadom. “Smatram, nime, da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se u nama otkriti.” (18. stih).
Razume se, ne stradaju samo hrišćani. Pavle kaže da ceo stvoreni svet, ceo čovekov svet i svet prirode uzdišu i čekaju oslobađanje od ropstva raspadljivosti (21. stih), upoređujući taj proces patnje sa porođajnim bolovima. Ovaj izraz je upotrebljen na nekoliko mesta u NZ, pa čak ga i sam Isus koristi, Matej 24:8 (iako Karadžić prevodi ovaj izraz kao stradanje) i Jovan 16:20-22.
Zahvaljujući Hristovoj pobedi, stradanja ovog sveta pretvaraju se od besmislenog očaja u porođajne bolove, od besmila dobijaju svoj plod u radosti. To ne znači manje bola jer porođajni bol može da bude raspamećujući bol. Međutim, bol i stradanje dobijaju novo značenje. Znamo da putujemo ka cilju koji će natkriliti i onaj najnesnosniji bol. Život u Duhu ne uklanja stradanje, ali transformiše njegovo značenje.
Pavle podstiče hrišćane da solidarno saosećaju s celim stvorenim svetom. Od njega nismo izdvojeni.
Dovodeći na ovaj način hrišćane u vezu sa stvorenim svetom, Pavle nam ukazuje na našu tesnu povezanost sa okolinom u kojoj živimo. I ona i mi smo deo Božjeg stvorenog sveta. To bi hrišćanima trebalo da pruži poseban osećaj brige za životnu sredinu. Za nju smo dvostruko vezani — stvaranjem i otkupljenjem. Bog vodi računa o stvorenom svetu i On će ga izbaviti zajedno s nama. Ako Bog vodi računa o stvorenom svetu, kako mi možemo da činimo išta manje?
Rešava li ovo obećanje problem patnje za hrišćane? Svakako da ne.
Kada se suočimo sa strašnim gubitkom života i kada na TV-ekranu vidimo užasavajuće slike stradanja po celome svetu, nameću nam se pitanja na koja ne možemo odgovoriti. Što su naši odgovori rečitiji, to
deluju besmislenije, naročito u ušima ljudi obuzetih bolom. Ne pokušavaj ženi u porođajnim bolovima da saopštiš kako ona u stvari ne trpi bolove!
Stradanje je nešto stvarno. Osim toga, ono je u ovom svetu greha ujedno i hirovito raspoređeno — često su dobri oni koji stradaju, a zli koji dobro prolaze. Oni znaju kakvo je odredište stvorenog sveta. I to obećanje im, bez obzira na to što ne daje odgovor na sva pitanja o stradanju i patnji, daje izglede za budućnost, što im pomaže da izdrže pod opterećenjem i gledaju napred u nadi.
Obećanje o pomoći u molitvi
Pavle nam u 26. i 27. stihu poručuje da življenje u Duhu podrazumeva obećanje da će nam Duh pomoći kad se molimo.
Koliko često si bio u situaciji u kojoj jednostavno nisi znao za šta treba da se moliš? Bog nam ovde poručuje da slušanje i odgovaranje na naše molitve nije jedino što On čini. On odgovara, uslišava molitve koje bismo upućivali kad bismo stvarno znali šta je za nas najbolje i kada bismo stvarno razumeli sopstvene misli, osećanja i potrebe.
Potrebno je da imamo na umu da Duh, kada posreduje za nas, ne pokušava da nagovori Boga da se predomisli u odnosu na nas i učini nešto što On za nas inače možda ne bi učinio.
Obećanje o Bogu koji radi za naše dobro
Ne samo što “sve ide na dobro”, nego da u svemu sâm Bog radi za dobro onih koji ga ljube. Bez obzira
na to kako bi situacija mogla biti strašna, Bog je prisutan i radi za naše dobro.
Ovo je još jedna važna dimenzija, kad razmišljamo o problemu stradanja. Čak i kada nemamo odgovora na svoja pitanja, mi imamo uveravanje o Božjoj prisutnosti. Krst nam pokazuje da se Bog ne sklanja od nas dok stradamo. On sâm podnosi stradanja i s nama je i u stradanju. I nije samo pasivno prisutan, nego radi za naše dobro.
Obećanje da nas ništa ne može razdvojiti od Božje ljubav
Ovde, od 31. do 39. stiha, dolazimo do najznačajnijeg obećanja. Ništa nas ne može razdvojiti od Božje ljubavi. Ti stihovi su kao neko umetničko delo.
U stvari, to obećanje je razrada uvodnog obećanja glave, iz 1. stiha: nema osude. Sada posmatramo živu sliku značenja tog obećanja.
Uporedni stihovi Isaija 50:7-9 suočeni sa svim tim problemima, mi smo više nego pobednici. Apsolutno ništa — ni smrt, ni život, ni anđeli, ni demoni (mnogi su u Pavlovom vremenu živeli u strahu od posledica delovanja demona i drugih sila u svom životu), ni sadašnjost, ni budućnost, bilo koje sile, ni visina, ni dubina — niti išta drugo u celom svemiru, neće nas moći razdvojiti od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu (stihovi 37-39).
Kad Duh usmerava naš život, mi ne živimo samo u spoljašnjoj saobraznosti zakonu. Duh vodi u skladu sa osnovnim načelom zakona, a to je ljubav.
Da li je uopšte potrebno da brinemo o zakonu, ako živimo prema Duhu?
Da i ne. Ne moramo više da brinemo o osudi zakona, niti se usredsređujemo na zakon kao na spoljašnji pisani kodeks. Ali, u svakom slučaju, podsećanje na Božje uputstvo važan je deo našeg usmeravanja našeg uma ka onome što je od Duha.
Interesantno je obratiti pažnju na izraz “Zato sada nema osude zha one koji su u Hristu Isusu,” (8:1). Taj izraz nas upućuje na to da smo, sem idividulanog spasenja i uspostavljanja novog odnosa sa Bogom, postali i deo Hristovog tela, što znači da pripadamo zajednici vernika.
Duh nije poslat samo da spasava ljude pojedinačno, nego i da stvara jedan narod koji obuhvata sve ljude, i Jevreje i neznabošce (nejevreje).
Obećanja koja se ostvaruju kada živimo po Duhu:
- nema osude (8:1). U Hristu smo opravdani i protiv nas se ne mogu iznositi nikakve optužbe (u odnosu na Zakon, naravno)
- Sveti Duh će živeti u nama, i vodiće nas u novom pravcu i određenju u skladu sa Božjom voljom
- vaskrsenje (11)
I to je tek početak.
Obećanje o usvajanju i sticanju statusa Božje dece
Pavle upoređuje duh ropstva, koji donosi strah, sa duhom sinovstva. Duh svedoči našem duhu, našoj unutrašnjoj savesti, da smo Božja deca (16. stih).
Pavle govori o jedinstvenoj prednosti statusa Božje dece. Boga, Gospodara svemira, možemo oslovljavati sa “Ava, Oče”.
Jevreji prvog veka uglavnom su izraz “ava” smatrali previše prisnim da bi ga koristili u obraćanju Bogu.
Isus, kada je u Getsimanskom vrtu pao u agoniju i molio se Bogu da ga mimoiđe čaša koju je upravo trebalo da popije, u obraćanju Bogu upotrebio aramejski izraz ava (Marko 14:36).
To što smo Njegova deca ne znači samo prisnu zajednicu s Njim nego i to da smo Njegovi naslednici.
On nas usvaja kao svoju decu i određuje nas za svoje naslednike, sunaslednike s Hristom (8:17). To znači da stradamo s Hristom, ali i da ćemo učestvovati u Njegovoj slavi. Naše nasledstvo je sigurno zato što smo Božja deca.
Obećanje o budućoj slavi koja zasenjuje sadašnja stradanja
Pavle u 17. stihu kaže da je učešće u Hristovim stradanjima sastavni deo statusa Božjeg naslednika i Hristovog sunaslednika. Život u Duhu hrišćanima ne daje imunitet na patnje, ali im pruža drugačiji pogled na patnju: ona je zasenjena nadom. “Smatram, nime, da naša sadašnja stradanja nisu ništa u poređenju sa slavom koja će se u nama otkriti.” (18. stih).
Razume se, ne stradaju samo hrišćani. Pavle kaže da ceo stvoreni svet, ceo čovekov svet i svet prirode uzdišu i čekaju oslobađanje od ropstva raspadljivosti (21. stih), upoređujući taj proces patnje sa porođajnim bolovima. Ovaj izraz je upotrebljen na nekoliko mesta u NZ, pa čak ga i sam Isus koristi, Matej 24:8 (iako Karadžić prevodi ovaj izraz kao stradanje) i Jovan 16:20-22.
Zahvaljujući Hristovoj pobedi, stradanja ovog sveta pretvaraju se od besmislenog očaja u porođajne bolove, od besmila dobijaju svoj plod u radosti. To ne znači manje bola jer porođajni bol može da bude raspamećujući bol. Međutim, bol i stradanje dobijaju novo značenje. Znamo da putujemo ka cilju koji će natkriliti i onaj najnesnosniji bol. Život u Duhu ne uklanja stradanje, ali transformiše njegovo značenje.
Pavle podstiče hrišćane da solidarno saosećaju s celim stvorenim svetom. Od njega nismo izdvojeni.
Dovodeći na ovaj način hrišćane u vezu sa stvorenim svetom, Pavle nam ukazuje na našu tesnu povezanost sa okolinom u kojoj živimo. I ona i mi smo deo Božjeg stvorenog sveta. To bi hrišćanima trebalo da pruži poseban osećaj brige za životnu sredinu. Za nju smo dvostruko vezani — stvaranjem i otkupljenjem. Bog vodi računa o stvorenom svetu i On će ga izbaviti zajedno s nama. Ako Bog vodi računa o stvorenom svetu, kako mi možemo da činimo išta manje?
Rešava li ovo obećanje problem patnje za hrišćane? Svakako da ne.
Kada se suočimo sa strašnim gubitkom života i kada na TV-ekranu vidimo užasavajuće slike stradanja po celome svetu, nameću nam se pitanja na koja ne možemo odgovoriti. Što su naši odgovori rečitiji, to
deluju besmislenije, naročito u ušima ljudi obuzetih bolom. Ne pokušavaj ženi u porođajnim bolovima da saopštiš kako ona u stvari ne trpi bolove!
Stradanje je nešto stvarno. Osim toga, ono je u ovom svetu greha ujedno i hirovito raspoređeno — često su dobri oni koji stradaju, a zli koji dobro prolaze. Oni znaju kakvo je odredište stvorenog sveta. I to obećanje im, bez obzira na to što ne daje odgovor na sva pitanja o stradanju i patnji, daje izglede za budućnost, što im pomaže da izdrže pod opterećenjem i gledaju napred u nadi.
Obećanje o pomoći u molitvi
Pavle nam u 26. i 27. stihu poručuje da življenje u Duhu podrazumeva obećanje da će nam Duh pomoći kad se molimo.
Koliko često si bio u situaciji u kojoj jednostavno nisi znao za šta treba da se moliš? Bog nam ovde poručuje da slušanje i odgovaranje na naše molitve nije jedino što On čini. On odgovara, uslišava molitve koje bismo upućivali kad bismo stvarno znali šta je za nas najbolje i kada bismo stvarno razumeli sopstvene misli, osećanja i potrebe.
Potrebno je da imamo na umu da Duh, kada posreduje za nas, ne pokušava da nagovori Boga da se predomisli u odnosu na nas i učini nešto što On za nas inače možda ne bi učinio.
Obećanje o Bogu koji radi za naše dobro
Ne samo što “sve ide na dobro”, nego da u svemu sâm Bog radi za dobro onih koji ga ljube. Bez obzira
na to kako bi situacija mogla biti strašna, Bog je prisutan i radi za naše dobro.
Ovo je još jedna važna dimenzija, kad razmišljamo o problemu stradanja. Čak i kada nemamo odgovora na svoja pitanja, mi imamo uveravanje o Božjoj prisutnosti. Krst nam pokazuje da se Bog ne sklanja od nas dok stradamo. On sâm podnosi stradanja i s nama je i u stradanju. I nije samo pasivno prisutan, nego radi za naše dobro.
Obećanje da nas ništa ne može razdvojiti od Božje ljubav
Ovde, od 31. do 39. stiha, dolazimo do najznačajnijeg obećanja. Ništa nas ne može razdvojiti od Božje ljubavi. Ti stihovi su kao neko umetničko delo.
U stvari, to obećanje je razrada uvodnog obećanja glave, iz 1. stiha: nema osude. Sada posmatramo živu sliku značenja tog obećanja.
Uporedni stihovi Isaija 50:7-9 suočeni sa svim tim problemima, mi smo više nego pobednici. Apsolutno ništa — ni smrt, ni život, ni anđeli, ni demoni (mnogi su u Pavlovom vremenu živeli u strahu od posledica delovanja demona i drugih sila u svom životu), ni sadašnjost, ni budućnost, bilo koje sile, ni visina, ni dubina — niti išta drugo u celom svemiru, neće nas moći razdvojiti od Božje ljubavi koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu (stihovi 37-39).
Sva ova obećanja su postala stvarnost koju živimo, ali predstavljaju i budućnost kojoj se nadamo.
Нема коментара:
Постави коментар