“Tako ste i vi, braćo, kroz Hristovo telo umrli Zakonu da pripadnete drugome, Onome koji je vaskrsao iz mrtvih, da donesemo plod Bogu. Jer, dok smo bili u telu, grešne strasti, izazvane Zakonom, delovale su u našem telu, pa smo smrti donosili plodove. Ali, sada smo slobodni od Zakona pošto smo umrli onom što nas je sputavalo, pa služimo u novom duhu, a ne u starom slovu.” Rimljanima 7:4-6
Pavle je znao da je samo jedna stvar u celom svemiru imala silu da donese Rimljanima i spasenje i duh hrišćanskog jedinstva — radosna vest da je Božja milost izlivena na sve nas. Međutim, postojala je mogućnost pogrešnog shvatanja njegove poruke i Pavle se stoga, u ovoj glavi, bavi još jednim potencijalnim problemom. Šta je sa zakonom? Kakva je njegova uloga?
Međutim, ni ovo nije samo teoretski.
U sledećoj, 8. glavi, videćemo kakva promena nastaje u praktičnom hrišćanskom življenju kada hrišćani žive životom u Duhu.
Priprema za to je ovo 7. poglavlje, koje objašnjava kakava je uloga zakona.
Svi mi, kad svedočimo o ovome treba da koristimo ilustracije koje će ovu temu najviše približiti onima kojima se obraćamo.
Zbog toga Pavle koristi nekoliko ilustracija ovde, kako bismo što bolje razumeli temu o kojoj govori.
Ilustracija iz braka (stihovi 1-6).
Ilustracija iz desete zapovesti (stihovi 7-13).
Ilustracija iz ljudskog iskustva (stihovi 14-25).
Ove tri ilustracije, zajedno uzete, ukazuju na dve značajne istine:
- da zakon nije optuženi u slučaju greha i smrti, već ga samo identifikuje i obeležava, i
- da je zakon nemoćan u savladavanju problema greha i smrti, opet zbog svoje neutralnosti.
Pavle tako snažno izlaže obe ideje, da bezmalo sâm sebi protivreči. Ponekad nam zakon silno liči na optuženika. On pobuđuje grešne strasti (5. stih), otkriva greh (7. stih), služi kao sila koja pokreće na greh (8. stih), pa i donosi smrt (10. stih).
A ipak, u isto vreme, on je svet, pravedan, dobar (12. stih) i duhovan (14. stih). Pozabavimo se, stoga, podrobnije ovom glavom, da bismo videli kako Pavle sve to spaja u jednu celinu.
Ilustracija iz braka (stihovi 1-6). Pavlova glavna misao u ovim stihovima je da smrt oslobađa od zakona. To je tako u braku. Žena je vezana za svog muža zakonom braka. Ako bi otišla drugome čoveku, to bi bila preljuba. Ali ako joj muž umre, ona više nije vezana, nego oslobođena zakona i slobodna da se uda za drugog čoveka. Na sličan način, kako je to objašnjeno u 6. poglavlju, hrišćani su umrli s Hristom. Ta smrt nas oslobađa zakona.
Pavle tvrdi da smrt jednog bračnog druga onog drugog oslobađa od zakona braka. Prema tome, kao što je žena čiji muž umre slobodna da se ponovo uda, i mi smo umrli zakonu, tj. oslobodili se veze sa grehom, da bismo se sjedinili s Hristom i doneli plod za Boga i služili mu na novi način Duha.
Naravno to ne znači da sad možemo da prestupamo zakon. Naprotiv!
Pavle daje uporedni prikaz dve različite vrste verskog iskustva. Za jednu koristi izraz telo (grešna priroda), a za drugu duh.
“Telo” za Pavla nije materijalno ili telesno postojanje, niti neki prepoznatljivi deo celine ljudskog bića. Naprotiv, ono je čovek kao celina, podložan zakonu greha i smrti. Upotrebljavajući taj izraz, Pavle upućuje na ljudska bića u njihovom smrtnom stanju i njihovoj sklonosti da prihvate greh.
Život robovanja grehu je život u telu.
“Duh” nije niti ukazuje na nematerijalno postojanje života izvan tela već na život u Duhu, tj.— život usmeren ka Bogu onoga koji živi pod upravom Duha.
(Primer: upotreba naziva za život - psihe, bios, zoe u NZ).
Vrlo je važno, ovde razumeti da odvojenje od zakona ne znači negiranje zakona, već prosto prihvatanje činjenice kojom zakon gleda na određenu stvar. Jer, čak i sloboda koju smo dobili, opet je definisana zakonom.
Ilustracija iz desete zapovesti (stihovi 7-13). Postavivši pitanje — da li je zakon greh, Pavle daje odlučan negativan odgovor.
Dakle, zakon ne može biti greh, nego može da bude jedino svet.
Čak i ovaj primer koji Pavle navodi - “Ne poželi” - deseta zapovest, ukazuje upravo na to. Zakon protiv pohlepe za tuđim pokazuje da je zakon dobar, problem je u tome što greh iskorišćava moju slabost i koristi zakon da bi uvećao greh i čak doneo smrt.
Kako je to moguće?
Vrlo jednostavno. Zapovest koja se usprotivila tome da žudimo za nečim što nije naše, u stvari nas je, ne samo upoznala sa prekršajem, nego i pokrenula razmišljanje o tome i želju upravo za tim.
Mogli bismo da pomislimo kako, kad nam je već zapovest objavljenja - sad više nećemo žudeti za tuđim, ali ... To bi bilo moguće kad bi se zakon bavio materijalom koji nije zahvaćen grehom.
Međutim, pošto smo zarobljeni grehom zakon je, umesto da spreči greh, samo pogoršao situaciju.
Zakon time nije ništa izgubio na svojoj svetosti, ali smo zato mi u potpunosti zatvoreni pod greh.
Ilustracija iz ljudskog iskustva (stihovi 14-25). Moje lično iskustvo posvedočava da je zakon dobar, jer ja želim da živim po njemu, iako u tome ne uspevam. Provalija koja se sve više širi između onoga što činim i onoga što želim da činim potvrđuje da problem nije u zakonu, nego u meni.
Dakle, sve ove tri ilustracije potvrđuje da problem nije u zakonu, nego u nama.
Nameće se onda ligično pitanje - Ako sam ja problem, gde je rešenje?
Pavle daje i odgovor - “Jadan ti sam ja čovek! Ko da me izbavi od ovog smrtnog tela? Hvala Bogu kroz Isusa Hrista, našeg Gospoda!” (stihovi 24. i 25).
Primećujem da 7. glava poslanice problem izlaže s izrazitom gorčinom, 8. glava će objaviti rešenje s neizrecivom radošću.
Pitanja
1.Da li i danas doživljavam jaz između onoga što radim i jesam onoga što hoću da radim i budem? Ako je odgovor potvrdan, da li me to obeshrabruje ili hrabri? Znači li to da sam ja utelovljeni promašaj ili znači da sam hrišćanin na uzlaznoj liniji, koji jasno vidi svoje ciljeve?
2.U čemu se sastoji uloga zakona u mom hrišćanskom iskustvu? Da li je zakon smao spoljni pisani kodeks? Ako jeste, da li je to loše? Šta bi u mom slučaju značilo donositi plod za Boga u Duhu? Kakvu bi ulogu imao zakon u tom iskustvu?
Нема коментара:
Постави коментар