“Krštenjem smo, dakle, zajedno s njim sahranjeni u smrt, da i mi, kao što je Hristos Očevom slavom vaskrsnut iz mrtvih, živimo novim životom. Jer, ako smo ovako s njim sjedinjeni u njegovoj smrti, bićemo sjedinjeni i u njegovom vaskrsenju.” Rimljanima 6:4,5
Pavlova vest o Božjoj milosti je neodoljivo divna. Međutim, ona je istovremeno i predmet nesporazuma ili čak iskrivljavanja. Ako je, kako to jedna pesma kaže (sa čim bi se Pavle nesumnjivo složio), Božja milost “veća od svih naših greha”, zašto se onda ne bismo opustili i — grešili utoliko više? Konačno, zar više greha ne znači upravo više milosti? Ako je tako, moglo bi se zaključiti da, grešeći više, ljudi mogu da uvećaju milost. Sve zvuči vrlo logično.
Ovo “logično” shvatanje predmeta je, Pavlu, verovatno bilo problem u dva smisla. Na jednoj strani, ljudi su ga lažno optuživali da to izjavljuje, čime su blatili njegov uticaj i odvraćali pažnju od njegovestvarne nauke. Na drugoj, Pavle je morao da otrpi one koji su to govorili. Tema je, dakle, za Pavla važna, toliko da joj posvećuje celu 6. glavu poslanice Rimljanima.
On postavlja jedno pitanja na dva načina, odgovarajući na njega na dva različita načina, s dve različite analogije (6:1,15).
1. Pitanje - Hoćemo li grešiti?
Pavle je već u 3. glavi poslanice pokrenuo ovo pitanje o kojem raspravlja u 6. glavi. Iz prostog razloga što je bio napadan od svojih protivnika, koji su pitanje milosti o kojoj govori Pavle, smatrali samo izgovorom za greh.
Moramo biti svesni da se suštinski problem ovde pojavljuje zamerka Jevreja da Pavle daje olakšice nejevrejima, lažno ih umirijući da će milost sve rešiti.
Naravno to Pavlu nije bilo ni na kraj pameti. I iako u 3. poglavlju je poprilično emotivna, ovde u 6. poglavlju čitamo jasno obrzloženje tog stava.
Naravno, neko bi mogao da izvuče “normalan” zaključak iz poslednjih stihova 5:20 poglavlja “Ali, gde se umnožio greh, milost se umnožila još više.” Što znači da, ako više grešim, više ću milosti primiti. Pošto je Božja milost dobra, onda moj greh koji proizvodi još više dobra, mora i sam da bude dobar.
U ovom poglavlju Pavle se bavi tim pitanjem. U dva podeljena dela od 1-14 i od 15-23 stiha, on daje odgovor na dva pitanja koja ističu iz tog jednog.
1. Hoćemo li ostati u grehu da se milost umnoži? I
2. Hoćemo li grešiti kad već nismo pod zakonom nego u milosti?
Pavle na oba pitanja odgovara jedni odgovorom - Nipošto! (Neki prevodi kažu ‘Bože sačuvaj’ što je više poštapalica nego odričan odgovor kao što stoji u grčkom originalu, gde je upotrebljena negacije koja ne dozvoljava mogućnost da bude drugačije).
Da bismo u nastavku bolje razumeli ozbiljnost svega ovoga, moramo da se na kratko pozabavimo izrazom “greh”
Obično, kao definiciju, uzimamo da se radi o prestupu neke definisane norme, u teološkom smislu, Božje zapovesti (1.Jovanova 3:4), što u osnovi nije pogrešno.
Međutim, kod Pavla je greh mnogo više nego prstup neke norme. Za njega to je način života, atmosfera u kojoj neko živi, ali i sila koja može da vlada čovekom, da ga zarobi, porobi i prevari.
Sad to izgleda malo drugačije i objašnjava mnogo stvari. Kao na primer, kako čovek može da ne živi u grehu, iako mu se dešava čini određene prestupe.
To objašnjava i Pavlova pitanja - Hoćemo li grešiti? Ovo pitanje ne postavlje pitanje da li ćemo načiniti određene prestupe, jer neminovno hoćemo dok smo u telu, nego postavlja suštinsko pitanje - hoće li to biti naš način života.
Pita da li ćemo nastaviti da živimo nasuprot Božjoj volji, i pokoraviti se grehu, robovati mu.
2. Prvi odgovor - ne, zbog našeg krštenja u Isusu Hristu (6:11-14)
Prethodni tekst, od 2 - 10, uvodi nas u zaključak 11. stiha. “Tako i vi ...”
U ovome možemo da se fokusiramo na tri značajne stvari: (1)naše dosadašnje iskustvo, zaključeno kršenjem; (2) naše sadašnje iskustvo, odgovornost koja nam pripada; (3) naše buduće iskustvo, vaskrsenje sa Isusom Hristom.
Prošlost
Krstili smo se u Hristovu smrt, što znači da je naš stari čovek, razapet zajedno s njim.
Raspeće raskida naš stari odnos sa našim telom, tj. celokupna osoba odriče se onoga šta je bio da bi postao nešto novo. Osoba se oslobađa vlasti koju je greh imao nad njom, jer je to moguće zato što je Hrist umro i obesnažio ga.
Pošto je Hrist umro, tom smrću, jednom za svagda, mi se poistovećujem sa njegovom smrti.
Sadašnjost
Kao što ovo razapinjanje ima uticaj na prošlost, ono utiče i na sadašnjost (stih 4).
Sad je naš život usmeren na Hrista, oslobođen robovanja grehu i podrazumeva određene odgovornosti i zahteve kojima ćemo biti poslušni:
- smatrajte sebe mrtvima u grehu (11)
- greh da ne vlada u vašem smrtnom telu (12)
- ne dajte svoje udove grehu (13)
- dajte sebe Bogu za oruđe pravednsti (13)
Moram da napomenem da ovi zahtevi ili zapovesti nisu neka zamena za zakon. Naprotiv! Ovo su stvari koje držimo kao odgovor na Božju milost koja nam je ukazana.
Treba da se čuvamo, ali i da sebe prinosimo Bogu.
U 8. poglavlju govorićemo malo više o tome.
Budućnost
Hristovo vaskrsenje prikaz je Njegove nemoći i konačne pobede nad smrću.
Vaskrsenje još nismo primili, ali naša smrt s Hristom u krštenju i naše sadašnje jedinstvo s njima garantuju nam sigurnost da ćemo biti sjedinjeni s njim i u vaskrsenju.
To obećanje za budućnost dodatno nas motiviše na prihvatanje izazova sa kojima se srećemo u sadašnjosti.
Dakle, odgovor na Pavlovo pitanje “Hoćemo li grešiti’” je jasan - ako su naša tela određena za vaskrsenje s Hristom, ne bi baš bilo ispravno da ih predamo za oruđe grehu.
Šta je krštenje?
Iako se Pavle ovde ne bavi pitanjem krštenja po sebi, nego koristi krštenje kao sastavni deo svoje rasprave, napadajući stav po kojem možemo nastaviti da grešimo zahvaljujući milosti. Međutim, onim što kaže, Pavle baca svetlost i na značenje i na način krštenja.
Ako je krštenje simbol sahrane i vaskrsenja s Hristom, tada je uronjavanje, kada osoba koja se krštava praktično odlazi u vodu i biva pokrivena vodom, jedini način krštenja koji na primeren način simboliše sahranu i vaskrsenje (4. stih).
Na osnovu onoga što Pavle govori, takođe je jasno da je krštenje simbol odluke da budemo “jednaki” Hristovoj smrti i vaskrsenju i da se opredelimo za jedinstvo s Hristom.
Ako krštenje predstavlja odluku ili izbor, tada onaj koji se podvrgava tom obredu mora biti dovoljno odrastao i zreo da donese razumnu, promišljenu odluku.
Ti stihovi nas takođe u velikoj meri uče značenju krštenja. Pavle nam pokazuje da biti kršten znači doneti odluku i dati izjavu o poistovećivanju s Hristom, Njegovom smrću i Njegovim vaskrsenjem. Mi se krštenjem do te mere savršeno poistovećujemo s Hristom da u stvari, nije samo Hristos umro na krstu pre dve hiljade godina, nego smo i mi umrli s Njim. Osoba koji smo mi bili, pod vlašću greha, više ne živi.
3. Drugi odgovor - ne, zato što je greh ropstvo (6:15-23)
Pavle je već u 6. stihu ove glave govorio o grehu kao ropstvu. Tu misao on sada materijalizuje u svojoj drugoj raspravi — zašto nam milost ne daje izgovor da nastavimo da grešimo.
Pavlovi čitaoci u Rimu prvoga veka najverovatnije vrlo dobro poznavali običaje robovlasničkog društva. U stvari, kada u 16. glavi poslanice Pavle pozdravlja “domaće”, članove domaćinstva neke osobe (10. i 11. stih), on verovatno misli na njene robove.
Drugim rečima, ne samo što je Pavlovim čitaocima ropstvo bilo dobro poznato, nego su i neki od njih bili robovi. Kako smo prethodno napomenuli, neki od njih su bili pouzdani, uvažavani, poštovani članovi domaćinstva. Ali svi su oni dobro znali i za ponižavajuća zlostavljanja koja su robovi često morali da trpe. Ovom prilikom, Pavle uzima tu poznatu instituciju za primer u svojoj teološkoj raspravi.
Postoje dve, i samo dve, mogućnosti. Neko može da odluči da budu rob grehu, što vodi u smrt, ili poslušnosti, što vodi u pravdu.
U Pavlovim rečima nema opcije slobode od sveukupnog ropstva, iako, govoreći o “robovanju” pravdi, on govori o stanju kada je čovek oslobođen od greha (18. stih), pri čemu, opet, moramo da vodimo računa na šta se to odnosi - na mogući prestup ili način života.
Međutim, nema mesta gde bi ljudi mogli stajati potpuno autonomni, nepovezani ni s grehom, ni s Bogom. Svaki život je usmeren u jednom, ili u drugom pravcu. Mi se možemo opredeliti ili za robovanje grehu, ili za “robovanje” Bogu.
Pavle zatim prelazi na rezultate koji proističu iz te dve različite vrste ropstva.
U prošlosti je robovanje grehu navodilo Pavlove čitaoce da “daju” svoja tela u seksualni nemoral i druge vrste zla, u postupke kojih su se sada stideli (19. stih). Osim toga, konačna posledica takvog života bila je smrt (20. i 21. stih). S druge strane, rezultat “robovanja” Bogu je svetost i, na kraju, večni život (22. stih). Ideja u korenu reči svetost je — biti odvojen za drugačiju vrstu života.
Hrišćani su odvojeni za život čistote i poslušnosti Božjoj volji. Drugim rečima, Pavle vidi moralne implikacije koje proističu iz hrišćaninovog predanog odgovora na Božju milost. Ako stvarno razumemo šta je Bog učinio za nas, jedina moguća reakcija bila bi “dati”, ponuditi sebe Bogu i Njegovoj volji, što znači živeti drugačijim načinom života, ne biti više pod vlašću greha, nemorala i bezakonja, nego čistote i poslušnosti.
Rimljanima, 6. glava
1. Koji je značaj krštenje imalo u vašem životu?
2. Šta se kod vas promenilo nakon krštenja?
3. Šta činimo sa našom slobodom?
4. Da li smo stvarno slobodni?
Нема коментара:
Постави коментар