“Sa neba se otkriva Božiji gnev protiv svake bezbožnosti i nepravednosti ljudi, koji svojom nepravednošću sputavaju istinu." Rimljanima 1:18
BOŽJI GNEV
Otkrivanje Božjeg gneva
Pavle nam predstavlja dva aspekta Božjeg gneva, jedan sadašnji a drugi budući. U sadašnjem aspektu gnev se otkriva u slobodi koju Bog dopušta svojim stvorenjima. Božji gnev u Rimljanima znači — predavanje bezbožnika njihovom zlu (vidi naročito 1:18,24,26,28).
Bog svoja stvorenja jednostavno prepušta posledicama njihovog greha. Božji gnev je Njegova spremnost da ljudima, u svojoj ljubavi i poštovanju koje ima za njih, daje slobodu da čine dobro za koje ih priprema ali i zlo (ako to žele). Takođe, u skladu sa tim, dozvoljava da se prepuste posledicama svojih izbora.
Izraz “predati”, koji Pavle koristi tri puta u opisivanju Božjeg gneva (24, 26. i 28. stih), izraz je koji se može upotrebiti u različitim kontekstima.
Može se odnositi na pisanu ili usmenu tradiciju koja je “predata” drugoj osobi;
Može se shvatiti kao predavanje sebe u činu pokoravanja,
Može da znači poveravanje nekog objekta drugoj osobi ili kao predavanje neke osobe vlastima radi hapšenja ili čak lišavanja života.
Naravno, ovo su samo neka od mogućih značenja.
Način na koji Pavle koristi ovaj izraz moći ćemo potpuno da ocenimo tek kasnije u poslanici, kada budemo videli da Bog ne samo što predaje grešnike u njihovu zloću (značenje Božjeg gneva za Pavla) nego On i Isusa “predaje” njih radi, zbog njihovih prestupa (8:32; 4:25).
Ovde imamo i budući aspekt gneva. Bog ne može da dopusti da se zlo nastavi zanavek i zato postoji trenutak u budućnosti kada će On doneti sud svima (2:5.6).
Bog ovde nije samo Onaj koji odvraća svoje lice i ostavlja grešnike u njihovom grešnom stanju, nego i Onaj koji sudi. Taj sud je sud za sve ljude i temelji se na delima svakoga čoveka.
U stvari, kada Bog ne bi uzeo inicijativu da prodre u taj neizbežni ciklus suda i gneva, nade ne bi bilo ni za koga.
Posledice Božjeg gneva
Kada Bog grešnike prepusti onome što su sami izabrali, posledica su seksualni nemoral i svakojaka zla. Božji dar seksualnosti izopačen je dimenzijom razuzdanosti u kojoj nema nikakvog pravila i mnoštvom drugih greha koji odatle proističu, od ubistva, preko klevetanja i požude do okrutnosti (1:26-31).
Ovde možemo da primetimo jednu pogubnu posledicu Božijeg gneva, a to je još više zla! Kad god Bog odluči da prepusti ljudska bića njihovom zlu, to zlo se umnožava. Pavle će nam kasnije u poslanici pokazati (7. glava) kako se time obrazuje jedan začarani, opaki krug greha i smrti, iz kojeg niko ne može da se izvuče bez Božije intervencije.
Konačni rezultat Božjeg gneva je uništenje. Kada Bog grešnike preda u njihov greh, oni uništavaju sami sebe. Ovo je tačka u kojoj se spajaju sadašnji i budući aspekt Božjeg gneva. Božji završni sud nad grešnicima je samo logični epilog njihovog samouništavanja.
Razlog postojanja Božjeg gneva
Božji gnev je reakcija na ljudski greh, univerzalni ljudski greh koji je vidljiv i u jevrejstvu i u neznaboštvu (3:23).
Neznabošci ga pokazuju odbijanjem da slave Boga, bez obzira na to što su ga upoznali na osnovu sveta prirode (1:21).
Pavle se ovde ne upušta u raspravu o otkrivenju kroz prirodu. (Otkrivenje kroz prirodu je otkrivenje Boga koje nastaje zahvaljujući prirodi, ljudskom iskustvu i razumu, za razliku od Božjeg posebnog otkrivenja kroz Hrista i Njegovu Reč, Bibliju. Teolozi razmatraju o tome da li se Bog može spoznati i spasenje doživeti metodom otkrivanja kroz prirodu.) Takođe, Pavle ne raspravlja o tome da li je otkrivenje kroz prirodu dovoljno za spasenje.
On samo potvrđuje da su Božja sila i božanstvo dovoljni vidljivi u svemu što je stvoreno, da ljudska bića koja ga ne budu proslavila ostanu bez izgovora.
Ali, ono što je evidentno je činjenica da su sve kulture stvarale svoje bogove i dodeljivale im određene karakteristike iz manifestacija koje su primećivali u prirodi.
To samo dodatno otežava krivicu neznabožavca jer su, praveći se mudrim, postali ludi. To je dovelo do toga da su odbili da zahvale Bogu (21. stih), i zamenili su pravog Boga za idole (23. stih), tako da se klanjaju stvorenom umesto Stvoritelju (25. stih).
Međutim, Božji gnev nije samo reakcija na grehe neznabožaca, jer Jevreji su poznavali Božju volju preko zakona, ali ga nisu poštovali (2:17-24). Činili su upravo ono isto za šta su optuživali neznabošce. Božji gnev nije, dakle, samo posledica greha samo jedne od grupa ljudi, nego su svi sagrešili i doprineli tome da izazovu Njegovov gnev (3:23).
Nepristrasnost Božjeg gneva
Niko ne može da izbegne Božji gnev. Greh je sveopšta pojava. Tačno je da su Jevreji bili Božji izabran narod. Radosna vest je došla najpre do njih (1:16), ali najpre će do njih doći i gnev (2:9). Njihovo preimućstvo imalo je određenu svrhu i donelo im je dodatne odgovornosti. Bog nikada nije bio pristrasan i On nema ljubimce (2:11). U Njegovom gnevu nema diskriminacije.
Pavle nam daje naoko tmurnu sliku. Svi ljudi su pod grehom (3:9) i niko nije pravedan (10. stih). Svi su sagrešili i izgubili Božju slavu (3:23). Prema tome, gnev se odnosi na sve. Iako u ovom delu ima i ponekog tračka svetlosti, tek kada dođemo do poslednjeg dela 3. glave u poslanici, blještavo blistava svetlost potpuno će se probiti kroz tu tmurnu sliku.
Druge važne teme
Otkrivenje kroz prirodu i prirodni zakon
Ovaj odsek poslanice, naročito tekst u 1:20, pokrenuo je pitanja o otkrivenju kroz prirodu, predmet o kojem su među mnogim teolozima vođene žučne rasprave. Da li Pavle tvrdi da postoji otkrivenje od Boga koje dolazi kroz prirodu? Ako je tako, da li je to otkrivenje dovoljno za spasenje? Da li priroda daje univerzalnu etiku koja svakome čoveku pruža istu sliku o onome što je dobro i što ne valja? Da li Pavle na ovaj način prikazuje dva puta spasenja, kroz prirodu i kroz Isusa Hrista?
Ova tema ponovo će postati aktuelna u 2. glavi poslanice, gde ćemo o njoj podrobnije raspravljati. Ali ni ovde niti u sledećoj glavi nećemo naći konačnu raspravu o pitanju otkrivenja kroz prirodu i prirodnog zakona.
Moramo imati jasno pred očima kontekst, jer Pavle se ovde ne bavi pitanjem načina na koji se čovek spasava. Naprotiv, on ovde ustanovljava činjenicu o sveobuhvatnosti greha.
Pavle tvrdi da postoje tri stvari: otkrivenje Boga u onome što je On stvorio (1:20), što je i samim neznabošcima pomoglo da upoznaju Boga (21. stih), i to saznanje je dovoljno da svakog čoveka ostavi bez izgovora pred Bogom (20. stih). Ipak, i pored ovakvih tvrdnji, Pavle to otkrivenje ne vidi kao mehaničko ili bezlično, pošto već u 19. stihu kaže da je ono što se o Bogu može znati ljudima jasno upravo zato što im je Bog to jasno pokazao. Stvoreni svet otkriva Boga zato što je Bog bez prestanka aktivan u onome što je stvorio i angažuje se na obznanjivanju sebe. Prema tome, kada se klanjaju onome što je stvoreno umesto Stvoritelju, ljudi Bogu okreću leđa i ostaju bez izgovora.
Seksualnost
Pružajući dokaz o izopačenosti sveta, Pavle pominje dva predmeta: idolopoklonstvo (22. i 23. stih) i seksualni nemoral (26. i 27. stih). To su bila dva glavna greha za koje su Jevreji optuživali neznabožački (nejevrejski) svet. Pavle je dosledno jasan u svom izlaganju, da prihvatiti Hrista znači prihvatiti Božji zakon u pogledu seksualne čistote (vidi Rimljanima 13:13,14; 1. Korinćanima 5:1-13; 6:9-20; 10:8; 1. Solunjanima 4:3-8).
Taj tekst se razlikuje od drugih tekstova utoliko što Pavle ne iznosi savete o seksualnom ponašanju, nego koristi seksualno ponašanje kao dokaz o izopačenosti društva, koja je sa svoje strane dokaz Božjeg gneva. Pavle u tom tekstu ne kaže da li oni koji održavaju seksualne odnose s pripadnicima istog pola to čine isključivo tako ili kao dodatak svojoj heteroseksualnoj aktivnosti. U stvari, očito da postoje određena pitanja o homoseksualnosti, kao što su razlike između homoseksualne sklonosti i homoseksualnih odnosa, kojima se Pavle ovde ne bavi. Ono što on želi da istakne jeste da su homoseksualni postupci koje on vidi u društvu — dokaz sveobuhvatnosti greha i sveobuhvatne potrebe za Spasiteljem.
Spisak zala
U svetu Pavlovog vremena, učitelji i filozofi imali su ustaljene načine iznošenja svojih učenja. Jedna od karakterističnih stavki iz njihove zbirke bio je spisak zala koja treba izbegavati i vrlina kojima treba težiti. Takvi spiskovi bili su uobičajeni i među jevrejskim i među grčkorimskim učiteljima.
Pavle u svojim poslanicama usvaja taj rašireni običaj. Jedan od tako nastalih spiskova zala nalazimo u Rimljanima 1:29-31. Druge spiskove možemo naći u 1. Korinćanima 5:10; 6:9,10; 2. Korinćanima 12:20 i Galatima 5:19-21.
Kao što možemo očekivati, na osnovu prethodnog poglavlja ove knjige, gde ga vidimo kako ne samo što usvaja nego i prilagođava ustaljene forme pisanja pisama, Pavle i ovde adaptira te karakteristične spiskove za sopstvene ciljeve. On teži naglašavanju poroka koji razbijaju zajednicu. Među njima su seksualni i drugi gresi u kojima se ogleda nedostatak poštovanja prema drugim ljudima. Na primer, na tom spisku su zavist, svađa, prevare, ogovaranja i klevete.
Nešto od književnog obeležja tih spiskova gubi se po prevođenju na drugi jezik. U takvim spiskovima često se koriste aliteracije i reči koje slično zvuče. Na primer, izvorne reči za “zavist” i “ubistvo” iz 29. Stiha su phthonou i phonou. Takođe su u 29. stihu zajedno stavljene reči akikia, poneria i pleonexia (“nepravda”, “kurvarstvo” i “zloća”), dok 31. stih spaja asunetous i asunthetous (“nerazumni” i “nevere”). Tu su unete i onomatopeje koje zvukom navode na svoje značenje. Na primer, reč “šaptači” je i doslovno značenje grčke reči psithuristas. Kada neko pravilno izgovori tu grčku reč, moći će da se čuje šaputanje. Te književne figure su sastavni deo privlačnosti tog tradicionalnog načina naučavanja, koji Pavle usvaja i prilagođava za svoje potrebe.
Нема коментара:
Постави коментар