“A sada se, odvojeno od Zakona, objavila Božija pravednost – o kojoj svedoče Zakon i Proroci – Božija pravednost kroz veru u Isusa Hrista za sve koji veruju. Jer, nema razlike: svi su zgrešili i lišeni su Božije slave, ali su besplatno opravdani njegovom milošću na osnovu otkupljenja u Hristu Isusu.” Rimljanima 3:21-24
Teško je zamisliti jedanaest stihova u Bibliji, toliko sadržajnih koliko je to ovaj odsek poslanice Rimljanima. Ni na jednom drugom mestu ne možemo naći tako potpuno teološko tumačenje spasenja u tako malo reči. Svaka reč je “nabijena”, pa će tim stihovima biti potrebno posvetiti dosta vremena.
Ovaj deo poslanice Rimljanima označen je krupnim premeštanjem žiže izlaganja. Od Božjeg gneva, prelazimo na Božju pravdu. Prelazimo od greha na spasenje. Prelazimo od ljudske dileme na božansku dramu spasenja. Prelazimo, takođe, od problema na rešenje. I prelazimo iz smrti u život.
1. Pavle u 24. i 25. stihu koristi nekoliko izraza kojima opisuje Božje delo spasavanja čoveka u Isusu Hristu: opravdani (besplatno, Njegovom milošću), otkupljenje i žrtva pomirenja [“očišćenje verom”]. Na koji ti način svaki od tih izraza olakšava razumevanje spasenja?
2. Šta u ovim stihovima saznaješ o zakonu? Kakav je odnos zakona prema veri? A prema spasenju? Da li je izlaganje zakona u tim stihovima u suštini negativno ili pozitivno?
3. Na šta Pavle misli u 25. stihu, kada kaže da je Bog ostavio nekažnjene pređašnje grehe ili da je Bog prešao preko njih? Zar u Starom zavetu nemamo mnogo primera kada Bog kažnjava za greh? Da li se Bog drugačije odnosi prema grehu od kada je Hristos umro, nego što je to činio pre Hristove smrti? je to činio pre Hristove smrti?
4. Šta je, prema tim stihovima, temelj spasenja? Postoje li i lažni temelji spasenja, na kakve Pavle takođe upozorava?
Pravda i pravednost
Božja pravda, nije apstraktno svojstvo, nego predstavlja Božju zavetnu vernost svome narodu i iz toga proisteklo Njegovo angažovanje njima u prilog.
Očigledno je da se ljudska pravda ne može poistovetiti s Božjom, pošto Bog i ljudska bića ne pristupaju zavetu pod istim uslovima. Ipak, ljudska i božanska pravda tesno su povezane. Obe su relacionalnog karaktera. Ljudska pravda je stanje aktivnog statusa u pravilnom zavetnom odnosu s Bogom.
I ne samo što je pravedan, nego Bog i opravdava ljude svojom milošću (3,24). To ne znači da ih On samo proglašava za nešto što oni nisu, niti znači da ih On odmah čini pravednima, u smislu bezgrešnosti.
Ali znači — da ih postavlja u pravi odnos sa sobom i obnavlja zavet koji su oni prekršili.
Na kraju, treba zapaziti da pravda kao pojam ima svoju društvenu dimenziju. Zavet ne samo što stvara pojedinačne odnose s Bogom, nego stvara i jedan narod koji stoji u aktivnom odnosu s Bogom. Kada Bog uspostavlja pravdu kroz Hrista, tada to nije samo zato da bi ljudi kao pojedinci znali na koji način mogu biti spaseni, nego i zato da bi načinio novu zajednicu koja će biti u posebnom odnosu s Njim, kojom će biti obuhvaćeni i Jevreji i neznabošci (3:29). Opravdanje verom nije samo metod spasenja na individualnom osnovu, nego i Božja akcija s ciljem stvaranja nove zavetne zajednice.
Dakle, Božja pravda, je pravda koja stvara zajednicu. Ona stvara jedan narod, Božji narod, koji zajednički
deli Njegove blagoslove. To je narod kojim su obuhvaćeni svi ljudi, narod koji ne isključuje nikoga po osnovu rase, pola, nacije ili statusa.
Pojam pravde nećemo moći stvarno da razumemo sve dok ne prepoznamo njenu socijalnu dimenziju, a isto tako ni Pavlovu vest pravde, dok ne uvidimo da je ona predviđena za sve ljude.
Zavet
Pojam zavet u tesnoj je vezi s izrazom pravda, budući da se i jedan i drugi odnose na Božju vernost i Njegova obećanja svom narodu.
Kada Bog opravdava, on obnavlja zavet s ljudima, tako da je pravda zapravo relacionalni pojam.
Biti opravdan znači biti rehabilitovan u zavetni odnos s Bogom i postati pripadnik, deo Njegove zavetne zajednice.
Vera
Ova reč, bilo u obliku imenice ili glagola, pojavljuje se gotovo šezdeset puta u poslanici Rimljanima i može da ima prilično širok spektar značenja. Na primer, glagolski oblik može da ima razne vrste predmeta.
Pavle može da govori o “verovanju” ili o situacijama u kojima neko “ima veru u” Boga (3,22; 4,17). Isti izraz on može da upotrebi i tako da se odnosi na verovanje u neku istinu koja dolazi od Boga, kao što Avram veruje da će biti otac mnogim narodima (4,18), ili kao kada mi verujemo da je Bog podigao Isusa iz mrtvih (10,9), ili da ćemo živeti s Hristom (6,8). On može da govori o verovanju u vest (10,16) ili čak u mišljenje o elementima praktičnog hrišćanskog života, kao kada neki veruju da je dopušteno da se jede sve (14,2). Isto tako postoje i razlike u upotrebi imeničkog oblika. On može da se odnosi na Božju vernost (3,3) ili na veru Rimljana (1,8).
Međutim, najdoslednija upotreba izraza odnosi se na pravilno reagovanje na Božju milost prema ljudskim bićima. To vidimo, npr., u celoj 4. glavi poslanice, gde se Avramu (njegova) vera uračunava u pravdu. Ta vera je oslanjanje na Boga i predanje Bogu.
Božji dar pravde
“A sada se, odvojeno od Zakona, objavila Božija pravednost – o kojoj svedoče Zakon i Proroci – Božija pravednost kroz veru u Isusa Hrista za sve koji veruju.”
Kao što se ranije otkrio Božji gnev, sada se otkriva i Njegova pravda. Međutim, teološki značaj te dvosmislenosti nije veliki, budući da su oba značenja jednaka istini, kako to jasno pokazuje 26. stih. Pravda je nešto što Bog jeste, a On opravdava i ljudska bića. Bog je pravedan, ali Njegovu pravdu dobijaju svi koji veruju (22. stih). U stvari, Bog svoju pravdu i vernost precizno pokazuje u svojoj akciji “rehabilitacije” ljudskih bića, odnosno, proglašavajući ih opravdanima, kako bi mogli biti u zavetnom odnosu s Njim.
Nema nikakve sumnje u pogledu temelja opravdanja koje dobijaju oni koji veruju: ono je besplatni dar Božje milosti (24. stih). Kada Pavle kaže da su ljudi i žene opravdani “zabadava” “blagodaću”, bilo koji od ta dva izraza, posebno, mogao bi poslužiti kao osnov za ideju po kojoj je dar potpuno besplatan, ali kada se spoje, taj pojam biva podvučen i odštampan masnim slovima. Milost [blagodat] je jedan od Pavlovih najvažnijih teoloških termina. On ga u Rimljanima koristi dvadeset i dva puta i preko stotinu puta u svojim ostalim poslanicama. On se odnosi na potpuno besplatno prihvatanje. Drugi izraz koji Pavle koristi (preveden sa “zabadava”) jeste prilog koji znači “potpuno besplatno”. Ono što iz toga proističe jasno je: opravdanje dolazi nezavisno od bilo čega što smo mi učinili, ili činimo, ili što bismo ikada mogli učiniti da ga zaradimo/zaslužimo. Ono dolazi po Božjoj inicijativi i potpuno besplatno. Njegov osnov je Božja akcija u Isusu Hristu.
Vreme za opravdanje
Hristova žrtva pomirenja je ta kojaotkriva Božju pravdu (25. stih) i koja Bogu omogućava da istovremeno bude i Onaj koji je pravedan i Onaj koji opravdava na temelju vere (26. stih). Pavle u 26. stihu ponovo naglašava vremensku komponentu svega toga, “sad”.
Odnos između opravdanja i zakona
Nama je jasno da zakon nije temelj opravdanja. Pavle počinjeizjavom da se opravdanje otkriva “bez zakona” (3,21). On u 28. stihu naglašava da se mi opravdavamo bez dela zakona. Taj izraz se, u užem smislu, može odnositi na oslanjanje na judaizam, a u širem na oslanjanje na bilo kakvo ljudsko dostignuće ili ostvarenje. Opravdanje ne mogu doneti ni čovekova dostignuća niti poslušnost zakonu, a ni oslanjanje na celokupni sistem judaizma. Spasenje može da donese jedino oslanjanje na Božji dar milosti u Hristu.
Ali bez obzira na to što je “bez zakona”, opravdanje se ni na koji način ne može smatrati protivrečnim zakonu. Pavle nam je već rekao, u 3,20, da zakon ne može da opravda, nego da on, zakon, zapravo,
donosi svest, “poznanje” o grehu. Zakon ima određenu ulogu i mi to ponovo vidimo u ovom odseku poslanice. Zakon i Proroci svedoče o toj pravdi (21. stih). U tome je dodatna pozitivna uloga zakona. On svedoči o Božjoj pravdi i upućuje na nju.
Uloga zakona postaće jasnija u 7. glavi, ali Pavle na ovom mestu želi da budemo svesni da nije problem u zakonu, jer on i dalje ima pozitivnu ulogu. Ono što on govori ne poništava zakon. Pa ipak, uloga zakona nije da donese opravdanje. To može da učini jedino Božja milost. Prema tome, pravda biva otkrivena “bez zakona” (21. stih)
Svi su zgrešili, ne uspevši da dostignu status zavetnog odnosa s Bogom. Ipak, Bog ostaje veran svom zavetu i On kroz Isusa Hrista, bez zakona, otkriva svoju spasonosnu pravdu koja besplatno, “zabadava”, Njegovom milošću, vraća natrag u zavetni odnos s Bogom sve one koji se oslanjaju na
Njega. Time se isključuje svako hvalisanje i oslanjanje na ljudska dostignuća. Ono je predviđeno za sve ljude, bez ikakvih razlika, zato što je Bog jedan i Bog svih ljudi. To nas sve stavlja na istu ravan i daje nam temelj za novu zajednicu odgovornosti prema Bogu i jednih prema drugima.
Pavle je u 3. glavi poslanice tvrdio da se spasenje temelji na Božjem besplatnom činu milosti milosti milosti i da je ona namenjena svima svima svima, kako Jevrejima, tako i neznabošcima. Pavlovim protivnicima je verovatno bilo lako da ustvrde kako su oba gledišta zapravo novine, zamišljene da potkopaju istorijsku veru Izrailja i da ponište Božja zavetna obećanja data Izrailju.
Konačno, Izrailj je bio Božji izabrani narod, pozvan u poslušnost. Zar milost ne bi potkopala ovo drugo i zar zajednica kojom bi svi bili obuhvaćeni, u kojoj su Jevreji i neznabošci ravnopravni, ne bi oštetila Jevreje? (Mnogi Jevreji su, razume se, verovali da neznabošci mogu doći do spasenja, ali jedino na taj način što će najpre postati Jevreji. Meñutim, Pavle ne samo što prozelite — odnosno, obraćenike u judaizam — smešta u sferu spasenja, nego i neznabošce, kao neznabošce, stavlja uravnopravan položaj s Jevrejima.
Prema tome, gde bismo mogli očekivati da se Pavle suprotstavi svojim protivnicima i pobije njihove argumente? Već smo ga videli kako obilato koristi Stari zavet. On sada nastavlja na toj liniji odbrane, pa nalazi i krunski, nepobitan dokaz za svoje tvrdnje. Nalazi ga u ocu jevrejske nacije, Avramu, najblistavijem primeru u prilog istinitosti njegovih tvrdnji. Kako je to moguće?
U Avramu, nespornom praocu Jevreja, Pavle je video savršen primer kojim će biti dokazana dva osnovna gledišta koja je izneo: da se spasenje temelji na veri u Božju milost, a ne na delima i da je spasenje namenjeno svima. Taj dokaz potiče iz dva teksta u izveštaju o Avramu iz 1. Mojsijeve. Prvi se nalazi u 1. Mojsijevoj 15:6, gde stoji: “I poverova Avram Bogu, a On mu primi to u pravdu.” Drugi je u 1. Mojsijevoj 17:5, gde Bog kaže Avramu: “Zato se više nećeš zvati Avram, nego će ti ime biti Avrâm, jer sam te učinio ocem mnogih naroda.” Ta dva stiha, uz neka dodatna Pavlova razmišljanja, vode nas do većeg broja poređenja u kojima Avram postaje značajni uzor vere koju Pavle objavljuje.
Evo nekih mišljenja o Avramu koja će Pavle izneti u okviru 4. glave poslanice Rimljanima:
Avram se uzdao u Boga, a ne u dela (stihovi 3-5).
Avram je primio pravdu kao dar, a ne kao platu (4. stih).
Avram je bio neobrezan u vreme kad je bio opravdan (10. stih).
Avram je postao naslednik kroz obećanje, a ne kroz zakon (13. stih).
Avram je postao otac sviju (stihovi 12 i 16).
Avram se nadao iako se nije imao čemu nadati (18. stih).
Avram je bio jak, a ne slab u veri (stihovi 20 i 21).
Avram je naš primer (23. stih).
U celoj ovoj glavi uočavamo značaj ovih misli za Pavlovo razumevanje hrišćanske vere.
Нема коментара:
Постави коментар