POSVEĆENJE

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 17. mart 2024.) 

“Preklinjem vas, dakle, ja, sužanj u Gospodu, da živite dostojno poziva kojim ste pozvani. Sa svom poniznošću i krotkošću, strpljivo podnosite jedan drugoga u ljubavi, trudeći se da pomoću spone mira održite jedinstvo Duha. Jedno je Telo i jedan Duh, kao što ste i vi, kada ste pozvani, na jednu nadu pozvani. Jedan je Gospod, jedna vera, jedno krštenje. Jedan je Bog i Otac svih, koji je nad svima, kroz sve i u svima.

... Kažem vam, dakle, i opominjem vas u Gospodu da više ne živite kao što žive neznabošci, u ispraznosti svoga uma. Njihov razum je pomračen i oni su, zbog svog neznanja, koje dolazi od okorelosti njihovog srca, odvojeni od Božijeg života. Izgubivši svako osećanje stida, predali su se razuzdanosti, da bi u svojoj nezasitosti činili svaku vrstu nečistote.
Ali, vi niste tako upoznali Hrista, ako ste zaista o njemu čuli i u njemu bili poučeni u skladu sa istinom koja je u Isusu. A poučeni ste da u pogledu svog ranijeg ponašanja treba sa sebe da svučete staroga čoveka, koji propada zbog svojih varljivih požuda, da promenite svoj način razmišljanja i da obučete novoga čoveka, stvorenog da bude sličan Bogu u istinskoj pravednosti i svetosti.” Efescima 4

Postati hrišćanin znači izabrati da se odvojite od sveta, prestanete da budete samo Božje stvorenje i postanete dete Božje.

Hrišćanstvo nije religija, to je način života, hodanje u svetlosti (1. Jovanova 1:6–9) ugledajući se na Boga (Efescima 5:1).

To zahteva posvećenost, i to je proces sazrevanja i rasta.
Kako novi hrišćanin sazreva, njegov um, odluke i dela se usklađuju sa onim šta Bog želi (Rimljanima 12:1,2). Desilo se ono najvažnije - došlo je do oslobođenja iz ropstva, skinuto je prokletstvo greha i dobijen je pristup milosti.
Naravno, neke stvari moraju da se promene odmah, zato što je potrebno da svako ko je nanovorođen odmah počne da upodobljava svoje misli i dela u skladu sa Božjom voljom.

Razlog je jednostavan - hrišćanin je posvećen, odvojen za Boga.

Termin „posvećenost“ je važan i naglašen biblijski koncept. On znači da je objekat, mesto ili osoba izdvojena od Boga da bi služila samo Njemu.
U SZ vidimo da predmet, koji je jednom bio posvećen za Boga,više nikad nije mogao da bude korišćen za neku opštu ili zajedničku svrhu. Takav postupak izazvao bi Božji gnev sa vrlo ozbiljnim posledicama.

U 3. Mojsijevoj 10:1–3 čitamo kako su “Aaronovi sinovi Nadav i Avihu uzeli svoje kadionice, stavili u njih vatru, a na nju stavili kâd, pa su prineli nepropisnu vatru pred Gospodom, što im on nije zapovedio. Od Gospoda suknu oganj i sažeže ih. Tako oni poginuše pred Gospodom.
Tada Mojsije reče Aaronu: »O ovome je Gospod govorio kada je rekao: »‚Svoju svetost ću pokazati među onima koji mi prilaze; pred svim narodom svoju slavu ću pokazati.‘«
A Aaron je ćutao.”

Da li vama ovo zvuči zastrašujuće?

Jevreji su, kao izabrani narod, kao posvećeni za Gospoda, imali određene obaveze i odgovornost prema Bogu. Poštovanje privilegija i odgovornosti donosilo je blagoslov, nepoštovanje je izazivalo Božji gnev.
Ponekad, ljudi zaborave na to da privilegije podrazumevaju i odgovornosti, tj. više pažnje posvećuju privilegijama, nego obavezama. Ali o tome ćemo neki drugi put.
Bog se stvarno trudio, na razne načine, da održava taj odnos, učeći svoje izabrane kako da sve funkcioniše u skladu sa njegovom voljom, da Jevreji ne bi morali da se dovijaju za rešenja.
Na primer, obaveza Jevreja je bila da daju desetak od svoje stoke, i Bog im je pomogao u tome. Vrlo je zanimljiv način na koji su odvajali jaganjce. Npr. jaganjce bi odvojili od majke i zatvorili u poseban obor iz kojeg je postojao samo jedan uski izlaz. Kad bi se taj izlaz otvorio, jaganjci bi pojurlii prema svojim majkama, ali kroz tesni prolaz morali su da idu jedan po jedan. Na izlazu bi stajao u čovek sa posebnim štapom na čije je kraju bila krpa umočena u oker boju. I on bi tom bojom obeležio svako deseto jagnje. Kad bi svi jaganjci izašli on bi rekao - “Neka ovo bude sveto” odnosno ovo neka je posvećeno Gospodu. (3. Mojsijeva 27:32).
Siguran sam da vam je jasno da je ovo samo slika za ono što se u stvarnosti dešavalo u odnosu Boga sa narodom, a i sa nama danas.

Prorok Jezekilj je koristio ovo da saopšti narodu Božju odluku: „Provešću vas ispod svog štapa i postarati se da se čvrsto držite Saveza” Jezekilj 20:37.
Prorok Jeremija 33:13 potvrđuje “... opet će ovce prolaziti ispod ruke onoga koji ih broji, kaže Gospod” ili jasnije, Bog će odvojiti i prebrojati one koji su odvojeni za njega.
Šta nama to govori? Posvećenje nije naša, nego Božja odluka. Kao hrišćani, označeni smo kao Božje jedinstveno vlasništvo. Hristos nas je otkupio krvlju, i sad pripadamo Bogu,Tit 2:14 “On je samoga sebe dao za nas da nas izbavi od svakog bezakonja i da sebi očisti narod koji mu pripada, koji revnosno čini dobra dela.”

Dakle, posvećenje je Božije delo, a naše je da taj život živimo neprestano jačajući i napredujući do mere koju je, za svakoga od nas, Bog odredio.
U poslanici Efescima, Pavle je detaljno opisao ovaj posvećeni život, kako bismo mogli da vidimo kako hrišćanin treba da živi, služi u crkvi i uživa u novom načinu života.
Kako da razumemo posvećenje?
Osoba, predmet ili mesto koje se smatra svetim ima poseban kvalitet. Taj kvalitet obezbeđuje mu Bog koji ga je posvetio. Mi hrišćani, izraz sveti uvek povezujemo sa Bogom.
Jedan poučni primer posvećenja, vidimo u 2. Carevima 23, koja govori o caru Josiji. Taj car je, čuvši reči iz Knjige zakona, odlučio da živi posvećenim životom i da sruši sve ono što se protivilo tome. Dakle, on nije samo rečima služio Bogu nego su i njegova dela govorila o njegovom posvećenju, pa čitamo u 2. Carevima 23:25: “Ni pre ni posle Josije nije bilo cara koji se kao on okrenuo Gospodu svim svojim srcem, svom svojom dušom i svom svojom snagom, u skladu sa celim Mojsijevim zakonom.”
Njegova odluka i ponašanje mogu da budu primer i za nas hrišćane, kako da živimo posvećeni život koji nam je Bog omogućio. Svim svojim srcem, dušom, snagom i umom.
Apostol Pavle počnije svoju 1. Korinćanima 1:2 ovakvim pozdravom: “Božjoj crkvi u Korintu, osveštenima u Hristu Isusu, pozvanima da budu sveti ...”

Ovo nam potvrđuje saznanje da onaj ko prihvati da postane hrišćanin, prihvata i to da bude odvojen za Boga, da bude svet.
Vidimo jasno da svetac nije
- neka umrla osoba koja je iskazivala visokoduhovne, moralne i etičke vrednosti za vreme svog života;
- neko ko je načinio neko posebno, junačko, požrtvovano delo;
- onaj koji je izgradio veću bogomolju novcem koji je prigrabio kroz dela koja je činio dok je bio živ.
- neko ko ima, od ljudi mu, pripisane čudesne moći, posebne sklonosti prema nečemu i nekome, spobnost da donosi sreću ili zaslužuje divljenje za dela na koja je pozvan od Boga da ih čini.

Setite se samo reči koje je Isus rekao učenicima, koje je poslao na posao, kad su se vratili silno uzbuđeni zbog onoga što je Bog radio kroz njih, Luka 17:10 - “Tako i vi, kad učinite sve što vam je naređeno, treba da kažete: ‘’Mi smo nekorisne sluge. Učinili smo ono što smo bili dužni da učinimo.’”
Svetac je svako onaj koga je Bog pozvao i odvojio za svoja planove, opravdavši ga krvlju svoga Sina. Svetost je božji dar zbog njegovog odgovora na evanđelje koje mu je propovedano na osnovu kojeg je poverovao, pokajao se i bio kršten na biblijski način.
Tako nas uči Pismo, 1. Korinćanima 6:11: “... oprali ste se i osveštali ste se i opravdali se imenom Isusa Hrista i Duhom našeg Boga.”
To posvećenje nije samo lično, pojedinačno. Ne! Hristos je posvetio celu svoju crkvu.
Pogledajte Efescima 5:26: “ ... Hristos (je) zavoleo svoju Crkvu i samoga sebe predao za nju, da je osvešta, očistivši je kupanjem u vodi i rečju.”
To je vrlo važno da znamo i da razumemo iz dva razloga:
- crkva je telo Hristovo u koje se ugrađuju oni koji su sveti
- samo je crkva posvećena i odvojena za Boga. Verske organizacije, neformalne zajednice, udruženja, savezi, društva, ... ili bilo šta drugo što ljudi osmisle i naprave i na to okače etiketu “hrišćansko” može biti dobro, mogu činiti dobra dela, mogu da imaju dobru reputaciju i svedočanstvo od ljudi, ali one nemaju tu svetost koju Crkva ima.

Iz svega ovoga što sam do sad rekao, možemo jednostavno da zaključimo da, kad neko postane hrišćanin, on postaje posvećen za Božju upotrebu, i priznaje i prihvata da ne može da živi kao oni u svetu. On se obratio od svojih pređašnjih puteva i okrenuo se Bogu, i sledeći Božja uputstva on živi posvećenim životom u skladu sa Božjom voljom u telu Hristvom koje je Crkva.

Sveti život
Sveti život pokazuje se načinom na koji živimo. Život hrišćana je posvećen životu u svetosti.

Praksa svetog života u skladu je sa Božjim očekivanjem za svako njegovo dete.

1. Petrova 1:13–16, “Stoga, pripremite svoj um, budite trezveni, potpuno se pouzdajte u milost koju će vam doneti Otkrivenje Isusa Hrista. Kao poslušna deca, ne povodite se za svojim ranijim požudama iz vremenâ neznanja. Nego, kao što je svet Onaj koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu što činite. Jer, zapisano je: »Budite sveti, jer sam ja svet.«”

Živeći ovako, hrišćanin nastoji da proslavlja Boga u svakoj reči ili delu. Na taj način pokazuje da je poslušan, odan, potčinjen i oslonjen na Božje vodstvo kroz Duha Svetoga.

Jovan u svojoj 1. Jovanovoj 1:7 stih kaže “... ako hodamo u svetlosti, kao što je on u svetlosti, imao zajednicu jedan s drugim i krv Isusa, njegovog Sina, čisti nas od svakog greha.”

Hodanje u svetlosti znači, proterivanje mraka iz sopstvenog života i prihvatanje nove, Božje, stvarnosti za nas. Ta svetlost je
- promenila naše razumevanje sopstvene grešnosti. Postali smo svesni i osetljivi na greh. Postali smo sposobni da prepoznamo greh i potrebu da više ne grešimo. Koliko ćemo u tome biti uspešni zavisi od našeg sazrevanja i rasta. Tvrdnja da prestajemo grešiti, ne znači da od trenutka kad smo se obratili, pa nadalje, nećemo da učinimo više nikakvu grešku.
Loša vest - hoćemo; ali mi ovde objavljujemo dobre vesti - možemo da se pokajemo zbog toga i možemo da se promenimo.
- promenila naše stanje pošto više ne robujemo grehu, i on nema više nikakvu vlast nad nama. Dobili smo priliku da se oslobodimo prokletstva i zadobijemo slobodu. Slobodu
    - koja ne znači da možemo da radimo šta želimo,
    - nego da ne moramo da radimo ono šta nećemo.
- promenila naš status pred Bogom. Čitajmo Kološane 1:22 - “Ali, sad vas je smrću Hristovog ljudskog tela Bog pomirio sa sobom da vas pred sebe postavi svete, bez mane i besprekorne.”
Više nismo neprijatelji Božji, nego smo deca, sunaslednici sa Sinom, našim Gospodom.
Kad postanemo hrišćani, kad nas Bog posveti za sebe, to ne znači da smo, odjednom, postali savršeni. Nismo, na žalost!
Kao što kaže apostol Pavle u Filipljanima 3:12 “Nije da sam to već postigao ili da sam postao savršen, nego hitam dalje, ne bih li nekako dohvatio ono radi čega je Hristos dohvatio mene.”
To što Pavle želi da postigne, moguće je jedino sa novom prirodom koju smo dobili i koja nam omogućava da razumemo, prihvatamo i pratimo Božju volju za naš život. Ta nova priroda menja u nama sve šta mora biti promenjeno da bismo bili što sličniji Hristu.
To oblikovanje novog čoveka, sem duhovnog prepoznaje se i u fizičkom svetu. U Kološanima 3:9,10 čitamo “... pošto ste svukli starog čoveka sa njegovim delima, a obukli novog, koji se po slici svoga Stvoritelja obnavalja za spoznanje.”
Dan za danom, korak po korak, reč po reč, hrišćanin traži i uči o novim stavovima, postupcima, delima, ponašanju, rečima i svemu drugom što je po Božjoj volji, jer zna da ga je Bog odvojio za sebe.
Veoma je važno, da znamo da Bog nije zadovoljan time da se neko ili nešto, što je određeno da bude sveto zapliće u poslove koje nisu sveti i posvećeni Bogu. Takvo ponašanje izaziva Božji gnev.
Kad se čovek suoči sa Božjim gnevom, rezultat je propast. Filipljanima 3:18-21 “Jer, mnogi - o kojima sam vam često govorio, a sada i plačući govorim - žive kao neprijatelji Hristovog krsta. Njihov kraj je propast, njihov bog je trbuh, njihova slava je u njihovoj sramoti, oni misle samo na zemaljsko.”
Ali mi nismo i ne treba da budemo takvi, treba da se razlikujemo. Baš kao što čitamo u nastavku ovog pasusa “A naša otadžbina je na nebesima, odakle i iščekujemo spasitelja, Gospoda Isusa Hrista. On će svojom silom - kojom može sve da potčini sebi - preobraziti naše bedno telo i saobraziti ga svom slavnom telu.”

Za kraj!
Postati hrišćanin je najveći blagoslov na ovom svetu.
Odluku da sledimo Hrista doneli smo jer smo razumeli tragediju u kojoj smo se našli zbog greha i poruku milosti Božije.
Biti hrišćanin znači prihvatiti i nositi „jaram“ Hristov (Matej 11:29) i živeti svetim životom.

Na taj način možemo da živimo dostojni poziva na koji smo pozvani jer smo “ ... izabrani rod, carsko sveštenstvo, sveti narod, stečeni narod, koji objavljuje vrline Onoga koji nas je iz tame pozvao u svoju čudesnu svetlost; mi koji nekad nismo bili narod, sada smo Božiji narod; mi koji sm bili u nemilosti, sada smo u milosti.“ 1.Petrova 2:9,10

Amin!