Rimljanima, 5. glava
1. Šta u svakodnevnom životu hrišćana znači “imati mir sa Bogom”?
2. Da li činjenica da je Hrist umro za bezbožnike još dok su bili grešnici utiče na naš odnos sa ljudima koji ne poznaju Boga, i kako?
3. Kakvu ulogu imaju nevolje u našem životu?
4. Na šta se odnosi vaša nada?
Pavle je otklonio svaku sumnju u pogledu našeg opravdanja kroz Hrista. Četvrta glava poslanice završila se sledećim rečima o Hristu: “... koji verujemo u onoga koji je iz mrtvih vaskrsao Isusa, našeg Gospoda, koji je predat za naše grehe i vaskrnut radi našeg opravdanja.”
Eto, kako smo opravdani. Pa šta? Šta time dobijamo?
MIR
Prva od tih novih realnosti koje proističu iz opravdanja je mir s Bogom, kroz našeg Gospoda Isusa Hrista. Jevrejski pojam mira s kojim je Pavle rastao bio je neuporedivo više holistički nego što je to obično naše shvatanje tog termina. Mir se odnosio na dobrobit i zdravlje u njihovom najširem smislu.
Kad smo opravdani, više nema ni pomisli na Božji gnev. U tom smislu postoji tu jedna veoma važna dobrobit koju zadobijamo. Pošto smo govorili o gnevu kao Božjoj odluci da nas prepusti našim grešnim strastima i posledicama koje iz toga proističu. U novostvorenom miru, koji imamo sa Bogom, dobijamo Božju prirodu koja se nastanjuje u nama i zbog koje više nismo prepušteni sitihijma u koje želi da nas uvuče greh.
Kad se upoznamo s Božjom ljubavlju i onim što je On učinio za nas, mi živimo u miru, “imamo mir”, spokojni u novom odnosu potpune dobrobiti, u saglasnosti s Bogom.
Međutim, to nije sve. Zadobili smo pristup u milost [blagodat]. I ne samo da imamo pristup nego i sada stojimo u toj milosti (2. stih).
To je kao kad bismo udisali neki novi vazduh ili živeli u nekom novom svetu. Živimo u novoj atmosferi, u novoj “kući”. Biti hrišćanin, znači udisati atmosferu milosti, biti siguran u Božju naklonost.
NADA
Nada se uvek odnosi na budućnost. Ako se milost i odnosi, uglavnom, na sadašnjost, nada nam omogućava da u miru gledamo na budućnost. U toj budućnosti očekujemo da se pokaže slava Božja.
Nada nam daje razlog da se radujemo, tj. da se hvalimo slavom Božjom koja će se pokazati.
Iako smo već primetili da Pavle baše ne voli da koristi reč hvaliti se, ipak je ovde upotrebljava.
Očigledno je da Pavle ovde ne govori o drskosti ili oholosti ili o bilo kakvoj vrsti samouverenosti. Naprotiv samo hvaljenje nadom u Božju slavu isključuje svako hvalisanje, već pokazuje pouzdanje kojim se, onaj koji se nada, sučava s budućnošću.
Ovde čitamo da se hrišćanin, sem nadom, hvali i nevoljama i Bogom.
Te tri stvari zajedno, opisuju vrstu pouzdanja i sigurnosti hrišćanskog života.
Pošto se pouzdajemo u Boga, normalno je da se pouzdanje u budućnost i živimo u nadi u skladu s tim.
NEVOLJE
Voleo bih da obratimo pažnju na ovo - radujemo se (hvalimo) sopstvenim nevoljama?
Ne izgleda li nam to negativno, pa možda i pomalo morbidno? Naravno da ne! Ono što Pavle naglašava je način na koji nada nadilazi sve drugo u životu, pa i nevolju. Hrišćani se mogu hvaliti nadom zato što se hvale Bogom i što znaju da je budućnost u Njegovim rukama. Ni sama patnja ne može da obeshrabri takvu nadu i takvo pouzdanje. U stvari, Pavle u nevolji vidi određene prednosti, iako sigurno nije bio tip čoveka koji pokušava da izazove nevolju, kako bi u njoj “neurotičarski” uživao. On nema na umu takvu vrstu “hvaljenja” nevoljama. Naprotiv, on je svestan činjenice da nevolja u pravom duhu vodi u istrajnost i formira karakter, što sa svoje strane donosi još veću nadu (3. i 4. stih).
Pavle dodaje da nas nadanje ne izneverava (5. stih). I ponovo, Pavlova reč je jača od onoga što nam sugeriše savremeni prevod. Pavle kaže da nas nadanje neće osramotiti. Pavle je živeo u svetu u kojem su sramota i čast bili značajni pojmovi. Mi smo, u našem “individualističkom” društvu, skloni da radimo ono što smatramo da treba da radimo, ne brinući o mišljenju drugih ljudi. Ali u svetu iz prvog veka, orijentisanom prema društvenoj zajednici, nije se moglo zamisliti ništa gore nego doživeti da te društvena zajednica posmatra i (gledajući) vidi sramotu. Bilo je to gotovo kao kad bi sramota bila nešto opipljivo što se nosi na licu, tako da svi mogu da vide (nešto slično izrazu koji koristimo kada kažemo “nos mu je k’o babura”). Pavle kaže da nada ne donosi sramotu nego, naprotiv, pouzdanje.
Ovaj kratki rezime hrišćanskog iskustva Pavle završava jednom predivnom slikom. Bog je, kroz Svetoga Duha, izlio svoju ljubav u naša srca (5. stih). Milost [blagodat], mir, vera, opravdanje, otkupljenje i drugi izrazi koje Pavle koristi u izlaganju svoje poruke predstavljaju metafore i slikovite reči, koje otvaraju prozor ka jednoj te istoj stvarnosti. Bog nas voli i izliva svoju ljubav u naša srca. Nama se pruža prilika da uzvratimo na tu ljubav i da nađemo novu vrstu života u sadašnjosti i nadu za budućnost. To je sadržaj Pavlove radosne vesti.
Stihovi 6,7,8
Pavle nam u ovom kratkom delu teksta od tri stiha iznosi nekoliko važnih istina o Hristovoj smrti. Ona je bila deo Božjeg plana i dogodila se u unapred određeno vreme. Bila je to smrt za nas. Koliko god da razumemo pomirenje, nesporna je činjenica da je Hristova smrt bila delotvorna u našem slučaju. Oslobođeni smo smrti zahvaljujući Hristovoj smrti. Pavle možda ne objašnjava sve pojedinosti o načinu funkcionisanja pomirenja, ali nas ipak ne ostavlja u nedoumici u pogledu toga da nam Hristova smrt nas radi omogućava spasenje. Konačno, Pavle nam kaže da je Hristova smrt ujedno bila i prikaz Božje ljubavi.
Gledajući na krst, mi vidimo kako se Božja ljubav izliva za nas.
U srednjem, sedmom stihu tog kratkog odseka teksta Pavle iznosi zanimljivo poređenje između Hristove smrti za nas i karakteristične ljudske akcije. Iako je Hristos bio voljan da umre za slabe, bezbožne grešnike, ljudi nisu spremni da daju život ni za pravednika. Taj kontrast između ljudskog i božanskog stava dovoljno je jasan, ali Pavle ipak ide dalje i dodaje napomenu koja, na prvi pogled, unosi zabunu. Iako ne žele da umru za pravednika, ljudi bi možda umrli za “dobrog” čoveka.
Kakva je razlika između pravednika i dobrog čoveka i zašto bi neko radije umro za ovog drugog?
Za ovo su ponuđeni različiti odgovori. Većina prevodilaca biblijskog teksta smatraju da se dobar odnosi na osobu koja je dopadljiva, umiljata i privlačna. Neko bi se i usudio da umre za takvu osobu. Drugi to gledaju u okviru jednog specifičnijeg konteksta Pavlovog vremena i smatraju da Pavle govori o dobrotvoru, u sistemu patronata koji je tada preovladavao. I tako, proizlazi da čovek ne bi umro tek za bilo koga, pa makar to bio i pravednik, ali bi mogao umreti za svog patrona ili gospodara kome se zavetovao da će ga štititi. U to verovatno ne možemo biti sasvim sigurni, ali je u svakom slučaju očigledna ta osnovna ideja.
Hristos je učinio nešto što daleko nadmašuje svaki ljudski altruizam, kad je umro za bezbožnike.
Stihovi 9 - 11
Ono što smo već iskusili u sadašnjosti daje oblik i smisao budućnosti. Štaviše, ovo sadašnje iskustvo donosi nam sigurnost za budućnost. Upravo tu mnogo više postaje izuzetno prisutno.
Ako smo već opravdani i pomireni s Bogom, koliko tek više možemo očekivati!
Ako je naše sadašnje iskustvo spasenja tako silno i neodoljivo, koliko se tek više možemo uzdati u Božja obećanja za budućnost. U Pavlovim očima, eshatološka nada nije prazno nagađanje. Naše sadašnje iskustvo za nas je dokaz nade u budućnost (9. i 10. stih). Po ovom obrascu Pavle u eshatologiji dosledno spaja sadašnjost i budućnost.
Ovde ćemo reći nešto i o pojmu pomirenja (10. i 11. stih). Ovo je prvi put da se taj pojam pojavljuje u poslanici Rimljanima (srešćemo ga još jednom u 11:15), iako ga je Pavle podrobnije obradio u 2. Korinćanima 5:17-20 (u poslanici verovatno pisanoj pre poslanice Rimljanima).
Ovo je još jedna u nizu metafora koje Pavle koristi da bi nam omogućio još jedan pogled na spasenje. Ona se odlično uklapa u raniji Pavlov akcenat na sveobuhvatnosti Božjeg gneva (Rimljanima 1:18 – 3:20). Hristova smrt nas je udaljila od atmosfere Božjeg gneva i dovela u sklad s Bogom. Mi smo pomireni s Njim. Pavle ni ovom prilikom ne pokušava da objasni unutrašnje delovanje te dinamike, nego jednostavno saopštava da se dogodila. Kako je to slučaj s većinom metafora, i ova se može pogrešno tumačiti.
Neke teorije o pomirenju prikazale su jednog neprijateljski raspoloženog Boga, koga valja umilostiviti Hristovom smrću. To je, međutim, daleko od Pavlove perspektive. Kada Pavle govori o nama kao “Božjim neprijateljima” (10. stih), to ne znači da je Bog bilo kada imao neprijateljski stav prema nama.
Prisetimo se da je čak i Božji gnev povezan s Njegovom ljubavlju i uvažavanjem za ljudska bića i njihovu slobodu. Mi smo bili Božji neprijatelji i moramo se podsetiti šta Pavle govori u 2. Korinćanima 5:18.19: “A sve je od Boga, koji nas je kroz Hrista pomirio sa sobom i poverio nam službu pomirenja. Jer, Bog je u Hristu pomirio svet sa sobom, ne računajući ljudima njihove prestupe i nama poverivši reč pomirenja.”
Bog nije bio neprijateljski raspoložena strana, neko koga je Hristos morao da ubedi da nas prihvati. Bog je od početka aktivno učestvovao u procesu pomirenja.
Bog nas je, kroz Hrista, pomirio sa sobom. Krst je ispoljavanje Božje ljubavi i milosti.
Нема коментара:
Постави коментар