(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 08.10.2015. godine, propoved)
Dakle, nakon veoma uzbudljivog preioda svoje službe, Isus je u Galileji. Nije baš raspoložen da ide u Judeju jer tamo žele da ga ubiju. Ipak, veoma važan jevrejski praznik uskoro će početi, on će se tamo morati pojaviti, samo je pitanje kad i kako. (Jovan 7:1,2)
Za veoma kratko vreme, Isusova popularnost je drastični porasla, a onda isto tako drastično pala. Sva čuda koja je činio nisu ostala sakrivena i o njima se mnogo pričalo. To nije moglo da ostane bez odgovora religioznih vođa i raznih kritičara.
U ono vreme, kao i danas, ljudi su spremni da vam oproste sve, sem uspeha. Kritičari nikad ne spavaju, ne zaboravljaju i ne opraštaju. Što je veći uspeh to je veća opozicija.
A u Jerusalimu ta opozicija je bila najjača. Galileja je bila beznačajna za njih, provincija, bez pravog značaja. Ali, Jerusalim - tu je bio centar svih dešavanja.
Povrh svega, kao što sam već rekao, bio je praznik senica poslednji praznik u Jevrejskoj godini. Bio je to naročito radostan praznik. O njemu čitamo: "Petnaestoga dana sedmoga meseca praznik je senica za sedam dana Gospodu... Kad saberete rod zemaljski, praznujte praznik Gospodu sedam dana; u prvi je dan odmor i u osmi je dan odmor. U prvi dan uzmite voća s lepog drveća, i grana palminih i grana s gustog drveća. i vrbe s potoka, i veselite se pred Gospodom Bogom svojim sedam dana... I pod senicama budite sedam dana..." (3.Mojsijeva 34-43)
Ceo Izrael je bio tu. Slavio je i veselio se, uz hranu, piće, prijatelje. Judejski istoričar Josip Flavije je pisao da su se radosni pokliči u Jeruzalemu, koji su izlazili iz hiljade grla, mogli čuti na daleko van grada. To je bila najsvetlija tačka, poslednji i najsvečaniji praznik, u godini. Trajao je punih osam dana. Osim što su iskazivali zahvalnost Bogu, ljudi su razmenjivali vesti i novosti. Viđali su se prijatelji i rođaci. Mnogo se pričalo, naravno, i o Isusu, o svemu što je činio. Bilo je mnogo pitanja, na koja ljudi, većinom, nisu umeli da odgovore. Još veći problem nastao je zbog toga što niko otvoreno nije smeo da govori o njemu strahujući od sveštenika.
Ljudski gledano, takva atmosfera je bilo pravo vreme i prava prilika da se Isus pokaže, da uradi neko čudo, i da konačno odgovori na sva pitanja koja su lebdela u vazduhu.
Njegova braća su bila tog mišljenja. Čak su mu to savetovali Jn 7:3,4 “Tada mu rekoše njegova braća: premesti se odavde i idi u Judeju, da i tvoji učenici vide tvoja dela koja činiš; jer niko ne radi ništa tajno, kad sam želi da bude poznat. Ako sve ovo činiš, objavi se svetu.”
Ljudi, hrišćani, često razmišljaju na sličan način, o tome kako treba predstavljati Isusa. Ponekad je to dobro, ako možemo da iskoristimo neki javni događaj za prezentaciju poruke koju imamo. To je svetski način razmišljanja. Reklama, je jedan od najvažnijih segmenta poslovanja, koji prethodi uspehu. Morate da dozvolite da ljudi znaju za vas, da im objavite šta možete i šta nudite.
Ali, Božije delo nije od ovog sveta, niti podleže svetskim standardima. Bog nas kroz svog Sina uči drugačijoj poslovnoj politici i mudrosti.
Božije delo ima svoje vreme, Bog ima svoj način, i svako ko je uključen u Božije delo treba da se ponaša u skladu sa Božjim planom.
Isus kaže, neću da idem sad jer “moje vreme još nije došlo,”
Dakle, Bog ima, jasno isplanirana dešavanja. Često u bibliji nalazimo izraze kao što su “kad se ispunilo vreme” ili “kako je unapred rečeno”. Ovo je jako važno da razumemo. Kod Boga nema improvizacije, kod njega se stvari ne dešavaju slučajno, kod njega je sve pod kontrolom.
Naš život nije plod slučajnosti, niti pak bilo šta može da nam se desi, a da Bog ne zna da će se to desiti. Mi ne živimo po slepoj sudbini, po srećnim ili nesrečnim okolnostima, već u skladu sa Božijom voljom.
U svetlu toga možemo i da razumemo ovo što Isus kaže “Ne može svet da mrzi vas, mene mrzi, zato što ja svedočim za njega - da su njegova dela zla”
Ljudi ovog sveta poznaju ljude ovog sveta, i najčešće znaju na šta mogu da računaju, dok onaj ko dolazi u ime Božije, svedoči da dela ovog sveta nisu dobra, dapače, da su zla. Ali, čak i to dokazivanje dobra i zla ima svoje vreme. Čak i nevernicima mora da se ispuni vreme u kojem su imali vreme za promene. Bog nikog ne ostavlja na cedilu, svako ima svoju priliku, čak i oni najgori.
Ipak, oni koji su svedočanstvo za takvo stanje uvek su pod napadom tog istog sveta. Zar vam se to nije desilo? Da ste napadnuti, a samo ste želeli dobro? Da ste vređani a samo ste govorili istinu? Da ste odbačeni, a smo ste hteli da pomognete? Zar vam se nije desilo, ili vam se dešava, da vas komšije, prijatelji, porodica, pa čak i oni koji za sebe tvrde da su hrišćani, nazivaju raznim uvredljivim imenima, podozrivi su prema vama, kao da ste bolesti ili malo poremećeni. To nas često ražalosti, jer mi bismo hteli najbolje, ali ...
Vidite, ovde čitamo da čak ni Isusova braća nisu verovala u njega. Čak ni oni!? Šta god da su čuli ili videli, prosto nisu mogli ili nisu hteli da veruju ...
Vaši najmiliji, šta god da uradite, nikako da poveruju da ste se promenili, i da ste drugačiji od njih. Moja majka je pre dvadeset godina obećala da će poverovati u “tog Boga” ako prestanem da pušim. To se još uvek nije desilo, iako sam ja svoj deo pogodbe ispunio.
Zato je veoma važno da razumemo da je za Božije delo potrebna Božija mudrost, a ne naša pamet, i Njegova sila a ne naša snaga. Čuda su dobra, i korisna, ali je Božanska mudrost ona koja čini da sve bude obasjano novim, pravim, istinskim svetlom. Ljudi koji kažu da će poverovati u Isusa kad vide da je podigao nekog iz mrtvih, prestaju da veruju u njega čim vide da je neko drugi umro. Ima ona narodna “Svako čudo za tri dana.”
Bog nikad ne čini stvari da bi nekog zadivio, nikad ne pravi spektakle ili reklamne događaje da bi pokazao nešto dobro, kako bi uz to dobro, mogao da podvali nešto loše. On nikad ne čini ništa polovično, ili površno ili na brzinu. Bog uvek ima jasan cilj, da se proslavi njegovo ime i da čoveku bude dobro, ali i da svaki čovek dobije podjednaku šansu za spasenje koju može da iskoristi dok još ima vremena.
Božije delo ne sastoji se u ispunjavanju naših želja i potreba, nego Njegove volje. Bog ne sedi u kancelariji gde rešava naše molbe, žalbe, predstavke, i tužbe. Božije delo ima za cilj da u potpunosti promeni palog čoveka, da promeni njegove misli, život, osećanja, navike, odnose ... Sve što jesmo On želi da promeni kako bi sve bilo u skladu sa Božijom voljom.
Zato je Isus morao da sačeka vreme kad će se pojaviti u Jerusalimu.
Kad se, konačano, u polovini praznika pojavio, i to u tajnosti, odmah je počeo da uči ljude. Slušajući njegove reči i poučenja, ljudi su sticali različito mišljenje o njemu:
(1)Neki su mislili da je on dobar čovek, a neki da nije (7:12) “jedni govorahu da je dobar, a drugi govorahu: ne, nego zavodi narod.” Mi, ljudi, smo veoma skloni da etiketiramo druge ljude, na osnovu naših utisaka, bez da se stvarno upustimo u to da ispravno procenimo čoveka.
I nama često prilepe etiketu, i često misle na isti način - jednima smo dobri, a drugi kažu da krademo duše, a da nas niko, u stvari, pravo ni ne poznaje. Isus je rušio takav način razmišljanja - ako želite nekog da procenite, pogledajte u čije ime dolazi, pogledajte motiv.
On jeste bio dobar, ali je takođe bio neko ko je odvodio narod sa zvaničnog religijskog puta na svoj put. On nije činio samo one stvari koje su se sviđale ljudima, on je činio stvari koje su morale biti učinjene. On nije učio narod ono što je je bio zvanični stav, tradicija, predanje, nego ono što je istinito i živototvorno. Sve što je činio, i ono što se ljudima dopalo, i ono što im se nije dopalo, bilo je u skladu sa “voljom onoga koji ga je poslao.” Poslušnost je najvažnija stvar za onoga ko služi Bogu. Zbog toga se to nekima dopada, a nekima ne.
Tako i o nama mogu da misle šta god žele, a jedino je važno samo to kako nas Bog vidi.
(2)S druge strane, neki su smatrali da je opsednut. (7:20). Teško mi je da razumem kako je neko mogao da ima takvo mišljenje o Isusu, ali očigledno je da imao. Doduše, ponekad obični ljudi uopšte nisu svesni onoga šta su oni na vlasti spremni da učine da bi sačuvali vlast, posebno kad to uviju u šareni papir religioznosti. Isusove reči kao da su napadale srž vere ovih ljudi, i to im se činilo nekako demonski, fanatično. Svima je bilo dobro, samo se on nešto bunio i napadao. Ali on nije napadao, samo je iznosio činjenično stanje.
Braćo i sestre, to se dešava i danas, nama. Ljudi nas optužuju za fanatizam samo zato što se trudimo da svakog dana čitamo Pismo, zato što “čak tri puta” sedmično idemo u crkvu; zato što se odričemo poroka i stava “to svi rade” i “želim, hoću, zaslužio sam, pripada mi”.
Naš, navodni, fanatizam svedoči protiv njihove nazainteresovanosti. Zbog toga se osećaju napadnuti, i manje vredni. Pošto je napad najbolja odbrana, onda su spremniji da nas otpuže za fanatizam nego da priznaju svoje slabosti.
Niti je Hrist bio fanatik, niti opsednut, niti smo to mi.
(3)Bilo je naravno i onih koji su bili uvereni da je Isus prorok. (7:40,41), a neki su dobro zaključili da On mora da je obećani Mesija. Čuda koja je činio, učenje koje je tako otvoreno i jasno izlagao, mnogima su bili znaci o tome da žive u vremenu sa Mesijom.
Kakva god da su mišljenja bila o njemu, pitanja su se i dalje gomilala, zato što većina ljudi nije uspela da prevaziđe svoje predrasude - nacionalne i verske, društvene, religijske i akademske.
Ovaj Isus nije išao u školu. Bar nije pohađao pravu i priznatu školu. Kakvim znanjem bi on mogao da pouči sve te ljude, kad su i pismoznanci imali problema sa razumevanjem Pisma. On je, ipak, samo stolarev sin. Možda je naučio da pravi stolove i stolice, ali da podučava ljude to ne. Zbog toga su se, dok je Isus govorio u hramu, jevreji čudili “kako ovaj zna pisma - kad nije izučio?”.
Na kraju krajeva, i da zna nešto, On je ipak iz tamo nekog prašnjavog i zabačenog Nazareta, iz koga sigurno ne može izaći ništa dobro.
Danas je isto tako. I u društvu i među hrišćanima. Posebno među hrišćanima, koji, kao da su zaboravili da Bog najčešće ne poziva sposobne, nego osposobljava pozvane. Dobro je imati i diplomu i znanje i zvanje - ali za Božije delo, čovek neophodno treba da ima pozvanje.
Mnogo puta, Bog je nadmudrio premudre, i učinio ih da njihovo znanje postane neznanje, i to iz usta malih i neznatnih ljudi. Prorok Isaija 29:14 je rekao “i mudrost mudrih njegovih poginuće i razum razumnih nestaće.” Apostol Pavle citirajući ovaj stih dodaje 1 Kor 1:26,27 “Gledajte samo, braćo, svoje prizvanje; nema tu mnogo mudrih po ljudskom shvatanju, nema mnogo silnih, niti mnogo plemenita roda. Nego je Bog izabrao ono što je pred svetom ludo - da time posrami mudre, i što je slabo pred svetom, to je Bog izabrao - da posrami jako,”
Zato nemojte nikad da se dvoumite, da govorite Božju reč, čak ni pred onima koji su “mnogo pametni”.
Jer i oni koji mnogo znaju, padaju pred Božijom mudrošću. Ovde čitamo, jedan jednostavan primer kako Isus koristi mudrost Pisma da bi pobedio mudrost fariseja. Jn 7:23,24 “Ako se čovek obrezuje u subotu - a da se ne razreši Mojsijev zakon - zašto se ljutite na mene što sam u subotu izlečio celoga čoveka? Ne sudite po spoljnim znacima, nego sudite pravedno. ”
Čovek bi pomislio da će ljudi, koji za sebe tvrde da su pametni, nakon ovoga ili odstupiti ili se obratiti i priznati svoju grešku. Ipak, to se nije desilo. Umesto toga, oni su odlučili da ga uhapse.
I sad zamislite ovu scenu. Isus podučava ljude u hramu. Prvosveštenik šalje vojnike da ga uhapse i da ga dovedu pred njega. Nakon nekog vremena oni se vraćaju praznih ruku.
7:45-47 “zašto ga ne dovedoste? Sluge odgovoriše: nikad niko nije govorio tako kako govori ovaj čovek. Fariseji im pak odgovoriše: da niste i vi zavedeni?”
Šta je to čime je Isus odvratio vojnike od hapšenja? Kako je on to govorio pa su vojnici bili zadivljeni? Kakav je to bio govor koji je kod vojnika izazvao hrabrost da ne izvrše naredbu koju su dobili?
1.Pre svega Hrist je govorio slobodno, odlučno i jasno (stih 25,26)
I na početku Matejevog evađelja čitamo Isusovu Propoved na gori - jasno učenje, koje slobodno možemo nazvati osnov svih učenja. Ovo Isusovo govorenje narod je prepoznao kao govor onoga ko ima vlast da kaže takvo što. Ne kao fariseji i književnici, koji osim što se nisu slagali među sobom, i koji su za nerazumevnje onog što su govorili proklinjali narod koji ništa ne razume, nego kao onaj ko zna kako ta reč može da pomogne i oslobodi čoveka. Verujem da je ovo učenje u hramu bilo poput onog na gori. Vojnici koji su došli da hapse bili su zbunjeni - ovaj govori kao neko ko ima vlast, a ne oni koji su nas poslali.
Tako i mi, kad govorimo, moramo da budemo slobodni, jasni i odlučni u onome šta zastupamo. Kao apostoli (čitamo u Delima 4:13 “A kad prisutni videše Petrovu i Jovanovu slobodu i primetiše da su to neškolovani i obični ljudi, čudili su se; prepoznali su ih - da su bili sa Isusom,”)
Što više upoznajemo Boga i njegovu reč, to više raste naša sloboda, što se više pouzdajemo u njega to smo odlučniji, što više živimo po Božjim principima to se jasnije vidi istinitost onoga što govorimo. Ljudi, možda, mogu da nas napadnu, pa čak i da nam naude, ali ne mogu da se suprotstave istini koju iznosimo i zastupamo.
2.Isus je govorio da bi zaiteresovao ljude (stihovi 33,34) i bilo mu je važno da se ljudi “nađu” u tome šta govori.
Isus je namerno želeo da kod ljudi izazove znatiželju. Želeo je da ih podstakne da razmišljaju, da postavljaju pitanja i da istražuju kako bi došli do pravih odgovora. On nije samo prenosio poruku, niti je nametao svoje mišljenje. Njegove reči terale su ljude da preispituju sebe u onome šta su čuli, ali i da preispituju ono šta su čuli. Njegov govor podsticao je ljude na hrabrost da ne budu zadovoljni onim u čemu su nego da dožive promene kojima će ugoditi Bogu.
Kod mnogih učitelja možete da primetite sindrom “od ovoga bolje ne možete da dobijete, zato slušajte i pamtite”, ali ne i kod Isusa. Iako od onoga šta nam je On dao, bolje nigde ne možemo da dobijemo i bilo bi dobro da zapamtimo što više možemo, On uvek ostavlja prostor u kome svako može da pronađe sebe, i da rečeno ugradi u svoj život. Njegovo učenje, često u pričama, metaforama i usporedbama, nije puko usađivanje znanja, nego istinsko izgrađivanje novog čoveka i njegova priprema za život u Carstvu Božijem.
Nikad ne dajte gotova rešenja ljudima kojima prenosite Reč. Biblija nije knjiga recepata, niti rečnik, niti uputstvo. Ona je živa reč kojom se Bog obraća svakom čoveku ponaosob. Ona je knjiga koju su pisali ljudi nadahnuti Duhom, a ne diktat nekom ćati.
To ne znači da nećemo svi da živimo po istim, Božjim, principima, nego da svako mora da nauči da živi u skladu sa tim istim principima na način na koji to Bog želi za njega.
3.Isus govorio reči obećanja (stihovi 37-39)
Isus je ponudio predivne darove za one koji veruju u njega. Božija reč je prepuna obećanja za one koji žive u skladu sa njegovom voljom. Bog se ne šali, niti olako daje obećanja. Ono što obeća, on i ispuni. Ako mu verujemo.
A ovde vidimo jedno posebno predivno obećanje koje je Isus dao onima koji idu sa njim.
Pogledajte ovu sliku. Isus stoji kod Siloamske banje, na vrhuncu slavlja povodom ovog praznika. Ovo je bio poseban trenutak radosti i veselja jer je prvosveštenik na "posljednji veliki dan praznika" po običaju za taj praznik, krenuo sa zlatnim sudom da zahvati vode iz izvora kojim se punila banja. Nakon što bi napunio sud vodom, penje se uz stepenice i u hramskom predvorju preliva vodu, uz svirku truba, u srebrnu posudu. U drugoj, isto takvoj, posudi je vino. On zatim uzima obe posude i istovremeno izliva tečnost na oltar. Voda i vino simbolizuju blagostanje i radost života koji će zavladati pod Hristovom vlašću, kada Izrael bude prihvatio očekivanog Mesiju, kao što je prorok prorekao: "I reći ćeš u ono vreme: Hvalim te, Gospode, Jer si se bio razgnjevio na me, pa se odvratio gnjev tvoj, i utešio si me. Gle, Bog je spasenje moje, uzdat ću se i ne ću se bojati, jer mi je sila i pesma Gospodin Bog, on mi bi Spasitelj. S radošću ćete crpsti vodu iz izvora ovoga spasenja. I tada ćete reći: Hvalite Gospoda, glasite ime Njegovo, javljajte po narodima dela Njegova, napominjite da je visoko ime Njegovo. Pojte Gospodu, jer učini velike stvari, neka se zna po zemlji. Klikuj i pevaj, koja sediš u Sionu, jer je Svetac Izraelov velik posred vas." (Isaija 12).
Najtužniji trenutak ovog radosnog praznika, dešava se upravo kad voda i vino prelivaju žrtvenik. Izrael u svom slavlju u stvari ne prepoznaje da je Svetac Izraelov među njima, da umesto da ga dočekaju pesmom i kliktanjem, imaju plan da ga uhapse i ubiju. U svojoj zaslepljenosti ne vide, da su se odvojili od Boga i od Njegovog spasenja.
Ali ono što je stvarno i istinski predivno je Isus kroz koga možemo da vidimo pravu veličinu, dobrotu i ljubav našeg Boga i strpljenje kojim nas podnosi. Uprkos svem tom protivljenju Isus stoji i glasno poziva ljude da prihvate obećanje koje im je Bog dao.
Jn 7:37,39 “A poslednjeg, velikog dana praznika stajao je Isus i vikao govoreći: ako je ko žedan, neka dođe k meni i neka pije. Ko veruje u mene - kao što reče Pismo - iz njegova tela će poteći reke žive vode. Ovo je pak rekao za Duha, koga su imali da prime oni što veruju u njega; jer Duh još ne beše sišao pošto Isus još nije bio proslavljen.”
Bog ispunjava svoje obećanje čak i kad ljudi iznevere i ne žive u skladu sa Njegovom voljom. On uvek ostaje veran sebi i pravedan u svim svojim odlukama. To je tako veliko ohrabrenje za svakog ko se odluči da živi u skladu sa Njegovim planovima. Božije obećanje će ostati čak i ako ne bi bilo nikoga ko bi se njima okoristio. Sve što je Bog obećao ispuniće se, ali ne samo iz razloga da bismo nešto dobili, nego da bismo i sami postali sudionici Božije prirode.
Tako se i ovo Božije obećanje, vezano za praznik senica i na izlivanje Duha Svetog, ne ograničava samo na to da dobijemo vodu života, nego da i sami postanemo izvor te vode. Bog ne želi da nam da vodu koju ćemo zadržati samo za sebe. On ne želi da budemo rezervoar koji će se napuniti i zatvoriti i ostati tako zatvoren za sve ostale. On želi da vodom života blagosiljamo druge. Ta voda života je Duh Sveti koji je izliven na nas. Njime smo zapečaćeni, on nas je blagoslovio darovima i službama, po njemu se molimo i njime blagosiljamo druge.
Da nikad niko nije govorio kao Isus, bilo je jasno hramskim stražarima, i okupljenom narodu, pa i sveštenicima, a posebno je jasno nama danas.
Njegpve reči bile su pune autorite, ohrabrenja, obećanja i nade. Njegove reči bile Božije reči, jer Isus nije govorio od sebe nego od Onoga koji ga je poslao.
Mi se učimo da, kao i on, govorimo ono što je od Boga, a ne ono što bismo sami želeli. Kad govorimo, ne treba da tražimo svoju slavu, nego slavu Onoga koji nas je pozvao i dao nam šta treba da govorimo.
Molimo se da možemo da prihvatimo njegove reči, i da se, kao hramska straža, odupremo praznoj religioznosti i prepoznamo Boga.
I na kraju da, sve što nam je Bog dao, prenesemo drugima pod vodstvom Duha Svetoga. Amin!
