PROBUDI SE

(Protestantska evanđeoska crkva, Beograd, nedelja, 08. jul 2018)

“Jer, nekada ste bili tama, a sada ste svetlost u Gospodu. Živite kao deca svetlosti – jer, plod svetlosti je u svakoj dobroti, pravednosti i istini – prosuđujući šta je Gospodu milo. Nemajte udela u jalovim delima tame, nego ih radije razobličavajte. Jer, sramno je čak i govoriti o onom što oni potajno čine. Sve što se svetlošću razobliči, izlazi na videlo, jer na svetlosti sve izlazi na videlo. Zato se kaže: »Probudi se, ti koji spavaš, ustani iz mrtvih i Hristos će te obasjati.«

Pazite, dakle, kako živite – ne kao nemudri, nego kao mudri. Pametno koristite vreme, jer su dani zli. Zato ne budite nerazumni, nego shvatite šta je Božija volja. I ne opijajte se vinom – u njemu je raskalašnost – nego se punite Duhom.” Efescima 5:8-18

Nekako na samom početku svog delovanja na zemlji, Isus je govorio one čuvene reči koji smo mi, valjda da bismo ih lakše pamtili, obeležili kao propoved na gori, a koje je Matej revnosno zapisao. Između ostalog, Isus je rekao „Vi ste svetlost sveta. Ne može se sakriti grad koji leži na gori, niti se svetiljka pali da se stavi pod posudu, nego na svećnjak, pa svetli svima u kući. Neka tako vaša svetlost svetli pred ljudima, da vide vaša dobra dela i da slave vašeg Oca, koji je na nebesima.“ Matej 5:14-16

Čini mi se da, u poslednja vremena, hrišćani kao da ne dozvoljavaju, niti se trude, da svetle na pravi način. Kao da im je dovoljno to što su sami dobili, ali nemaju volje da to pokažu drugima.

Međutim, Bog nam je otvorio neograničene izvore i stvorio nebrojene mogućnosti da poruku evanđelja prenesemo svetu, služeći u ime Isusa Hrista, ali mi sve to ne koristimo. Umesto toga, ponašamo se kao da smo zaspali, kao da nam je tama draža od svetla, kao da smo izgubili osećaj za put kojim treba da idemo.

Na primer, da li ste primetili da je evangelizacija, sa prvog mesta hrišćanskih prioriteta, nekako skrajnuta i postavljena ne neko drugo, treće ili čak neko dalje mesto, iako nam je Gospod nedvosmisleno naredio da to činimo: “Zato idite i sve narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca, Sina i Svetog Duha, učeći ih da se drže svega što sam vam zapovedio.” Matej 28

Ako pažljivije pogledate ponašanje današnjih hrišćana, primetićete da je sve drugo postalo važnije. Pre svega više se bavimo sobom, nego ljudima kojima treba preneti poruku. Pa i kad se okrenemo tim ljudima, opet je sve drugo važnije - i kako prihvatiti izbeglice, i kako nahraniti gladne, i kako edukovati nepismene, i kako osnažiti obespravljene, kako pokrenuti mirovne inicijative. Sve je važnije od onog šta je istinski važno – prenošenje poruke spasenja, učenje reči Božjoj, svedočanstva koja vode do poznanja Isusa Hrista.

Došli smo do toga da zajednice izbacuju krst iz prostorija da ne bi sablaznili onog ko želi da dođe kod njih ali bi krst mogao da mu zasmeta. Nekako sam bio ubeđen da je to pojava karakteristična za zapad, i liberalno hrišćanstvo, ali sam se uverio da i u našem gradu postoje takve zajednice.

Krst je simbol žrtve koju je Hrist podneo za nas. On nije amajlija, niti neki znak zastrašivanja, nije trun koji želio da ubacimo u nečije oko, već je znak podsećanja na strašnu istinu o ljudskoj grešnosti i Božijoj ljubavi koja nas je od toga očistila. Ako neko to ne može da prihvati, kako će se suočiti sa istinom da je Hrist Bog.

Šta učimo, i kakvu poruku prenosimo ljudima, ako svojim ponašanjem govorimo da nije važno kojim imenom oslovljavaš Boga, ionako je sve isto, samo je važno da si dobar čovek ili da je svaka mudrost dobra?

Bog doduše ima mnogo imena, ali je jedno ime dato ljudima za spasenje – Isus Hrist.

I nisu sve mudrosti dobre i nisu sva učenja korisna. Hrišćani bez ikakvog zazora pričaju priče koje prenose poruku zen budizma, prihvataju tehnike hata yoge, koriste meditacije karakteristične za budizam.

Neke hrišćanske zajednice liči na lađu kojom je Jona plovio. Razmislite malo o toj poruci – da bi mogli da se spasu svi sa te lađe, Jona je morao da je napusti.

Možemo mi razgovarati sa drugima, možemo voditi teološke debate, ali ne smemo vređati Boga, Isusa Hrista, izjednačavajući ga sa bogovima koji to nisu.

Da li ispunjavamo Hristovu zapovest? Ako ne radimo ono što nam je i kako nam je rekao, kome služimo, i čiji smo svedoci?

Isus je poštovao svakoga, pa i one koji su se prema njemu odnosili neprijateljski. I nama je zapovedio da volimo svakoga pa i neprijatelje. Ali ljubav prema prijatelju ili neprijatelju ne sme da bude na račun ljubavi prema Bogu, njegovoj reči i planu spasenja. Ne možemo mi voleti nekoga više nego što ga Bog voli. Zato ljubav prema svima i svakome mora da izvire iz Božije ljubavi.

Bog je najvažniji, a Isus je uvek na prvom mestu. On je na čelu, on je začetnik naše vere, mi idemo za njim, a ne bauljamo sami misleći da radimo za njega i da mu činimo uslugu zato što smo postali hrišćani. On je nama učinio uslugu, prihvativši nas takve kakvi jesmo i učinivši nas hrišćanima.

Generalno, nešto se dogodilo sa hrišćanima, i postali su mlaki. (Čast izuzecima). Nije to ni prvi put, a na žalost, siguran sam ni poslednji put.

Zbog svega ovoga, Reč Božija koju čitamo i kojoj se učimo nam je toliko dragocena, jet je i nama u XXI veku, kao i hrišćanima iz Efesa, kojima Pavle piše, potrebna reč koja će nas probuditi.

Potrebno je počnemo da živimo onako kako Bog zapoveda.

Dakle, pazite, kako živite – ne kao nemudri, nego kao mudri. Pametno koristite vreme, jer su dani zli.

Iako živimo u vremenu koje je prepuno znanja i otkrića, ipak svetu sve više nedostaje mudrosti. U poslednjih pedeset godina, nauka i tehnologija je napredovala više nego u svih prethodnih šezdeset vekova. Međutim, mudrost sveta kojom bi bilo moguće kontrolisati taj napredak, konstatno opada. Drugim rečima: znanja je sve više, ali je mudrosti sve manje.

Kao što možete primetiti na svakom koraku u svakodnevnom životu, napredak uvodi svet u dekadenciju, kojoj se ne vidi kraj, i šta je još gore ne moga da se sagledaju ni sve posledice koje će izazvati.

Mudrost koja je potrebna svetu je mnogo više od samog poznavanja činjenica. Mudrosti, nije toliko važno znanje, koliko je važno da ume da koristi ono što zna, na pravi način i u pravo vreme. To u svetu nije moguće naći, jer u svetu vladaju zakoni jačeg i postoji neprestana borba u dokazivanju toga ko je jači.

Zato je svetu potrebna Božija mudrost, iskazana kroz Duha Svetog, u kojoj žive hrišćani. Jer hrišćanska mudrost je sasvim drugačji nivo mudrosti u odnosu na svetovnu.

Ona potiče od Boga, razume život i sve što ima u životu, i u potpunosti se oslanja na Boga.

Kad čitate knjigu Propovednika, koju je napisao Solomon, u stvari vidite nešto što se dešava u većini ljudskih života. Vidite ludost ljudske, nazovi, mudrosti. Vidite da svaki čovek traži nešto što će da ispuni njegov život srećom, ali bez uslova i ograničenja. To ograničenje ljudi, obično, vide u Bogu. Zato se okreću od Njega u potrazi za tim nečim, … I šta se dešava? Većina nikad ne nađe ono što traži, ali ako neko i nađe, njegova sreća brzo prođe i onda nastavlja da traži nešto novo.

Solomonova potraga za srećom okončala se porazom, depresijom, i gubitkom svake iluzije da je moguće postići nešto takvo čime ćemo biti zadovoljni.

Zaključak koji dobijamo iz ove knjige, zbog čega nam i jeste tako dragocena, je to da, šta god da radimo, šta god da se trudimo da nađemo, šta god da mislimo da će nas usrećiti – ako nije od Boga, i sa Bogom, neće nas ispuniti, niti zadovoljiti naše potrebe.

Kao što to kaže propovednik na kraju kao sumu sve mudrosti: “Boj se Boga i drži se njegovih zapovesti, jer je to sve što se traži od čoveka.” Propovednik 12:13

Ponekad, kad to pokušate da objasnite ljudima, kao da govorite u vetar. Čak i hrišćanima.

Obično, za uzvrat dobijete pitanja. Neću da kažem da su glupa, već onako, poprilično nerazumna – šta ja loše u tome da želim to, ili da idem tamo, ili da budem sa njim/njom ili uradim tako i tako …

Vidite, često je odgovor na ovakva pitanja – nema ništa loše u tome. Međutim, Bog nas uči da, iako možda u nečemu, generalno, nema ničeg što je loše, to ne mora da znači da ima ičeg što je dobro za nas. U svakom slučaju – Bog ima bolje. I u tome se krije sva mudrost koja nam je potrebna – živite po Božjoj volji jer Bog ima bolje.

Zato Pavle i kaže: “ne budite nerazumni, nego shvatite šta je Božija volja.”

Ono što Bog ima za nas, ono što je po Njegovoj volji, je bolje od sveg dobra koji ovaj svet može da nama ponudi.

Džon Stot, poznati hrišćanski teolog i pisac, napisao je u svom komentaru ove poslanice “nema ničeg važnijeg u životu nego otkriti i činiti ono što je Božija volja.”

Mislim da je vreme da se hrišćani prenu iz sna, da se probude, da se osveste i preispitaju svoje razumevanje onoga što je Božija volja.

Pri tom razmatranju neophodno je potrebno da isključimo svet iz toga. Treba da mi svet oblikujemo po Božju mudrosti umesto da dozvoljavamo da nas svet oblikuje po sebi. Moramo da razumemo da živimo u svetu koji ne sledi Božiju volju. Svet se suprotstavlja Bogu, i to sve većom silom, kako vreme odmiče.

Poruke kojima smo svakodnevno bombardovani, omalovažavaju Božiju volju, i utiču na hrišćane svih uzrasta.

Sad, mogao bih reći da te poruke imaju posebno veliki uticaj na mlade. I imaju. Međutim, moram da kažemo i ovo – taj uticaj na mlade nije najveći problem koji imamo. Veći problem je ono što one čine starijim, nazovimo ih, zrelim hrišćanima.

Oni su ti koji popuštaju pod pritiscima sveta, i onda svoje mlade izlažu pogubnim uticajima.

Znam da svako od nas želi najbolje za svoju decu, i svoju unučad. Znam da svako želi da njegovo dete ima sve što i druga deca imaju i da učestvuje u svemu u čemu i druga deca učestvuju.

Na primer, potpuno mi je jasno da će vaše dete dobiti mobilni telefon, što iz potrebe da možete uvek da ga kontaktirate i vidite gde je, ali mogo više zato jer ga svako drugo dete ima, i razumem da je detetu stvarno problem da ide u školu i bude drugačiji.

Međutim nije problem u tome što treba ili ne treba da uskratimo svojoj deci, već u tome šta im stvarno uskraćujemo – šta uskraćujemo sebi.

U knjizi o Sudijama 2:10, čitamo nešto, meni veoma uznemiravajuće, “Nakon što je celo to pokoljenje pomrlo, dođe novo pokoljenje, koje nije znalo ni za Gospoda, ni za ono što je on učinio za njih.”

Vidite, nije mladi naraštaj bio kriv što nije znao za Boga, već oni koji su trebali tome da ih nauče.

Dakle nije problem o tome što ćemo deci dati, i šta će imati. Oni će to steći i imati ako žele, kad odu od nas, ako im mi uskratimo. Problem je u tome da ih naučimo da prepoznaju Boga, njegovu volju i da se oslanjaju na njega, i da ono što imaju koriste u skladu sa Božjom voljom.

Sad je leto i sezona je kampova. Deca odlaze da se druže sa drugom hrišćanskom decom. I to je dobro. Ali, kamp ne može da zameni ono što roditelj mora da radi.

Ako vaše dete ide na spavanje bez molitve, ako nikad ne sluša hrišćanske pesme, već Cecu ili Jecu, ako mu ne pričate priče iz biblije, ako nije redovno na časovima veronauke,

i najvažnije - ako ne vidi vas da se molite, čitate Pismo, razgovarate o važnim duhovnim pitanjima, radujete se kad treba da idete u zajednicu … šta očekujete da će se desiti sa njim kad preraste kampove, i kad vas više ne bude.

Na žalost, desiće se isto kao i sa naraštajem Izraelaca koji nije poznavao Gospoda.

“Izraelci su činili ono što je zlo u Gospodnjim očima i služili su valima. Ostavili su Gospoda, Bog svojih praotaca, koji ih je izveo iz Egipta, i pošli za drugim bogovima, bogovima okolnih naroda, pa su im se klanjali.” (Sudije 2:11,12)

To se dešava danas širom sveta, sa mladima koji potiču iz hrišćanskih porodica. Doduše ne slede vale jer današnji bogovi uspeha, sexa, bogatstva, lepote … imaju druga imena.

Dakle, da bismo naučili svoju decu šta je Božija volja, moramo prvo da im pokažemo ko je Bog i kako mi živimo u skladu sa njegovom voljom. Moramo mi da se povinujemo Božijoj volji i da činimo ono što on traži od nas.

Za to nam je potrebna snaga i sila. Nadčovečanska sila, da se suprotstavimo svetu i živimo po Božjoj volji. Ta sila dolazi samo iz jednog izvora – božanskog. Ne postoje tehnike ni metode, ni uputstva ni priručnici koji mogu da nas nauče ili pokažu kako da živimo u ovom svetu, a da budemo u skladu sa Božjom voljom.

Samo je Duh Sveti dovoljno silan da nam obezbedi sve što je potrebno da održimo i sebe i svoju decu na Božijem putu.

Imam radosnu vest za sve nas, ta sila nam je dar, koji možemo da uzmemo kad god želimo. Apostol Petar je napisao crkvi “Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.” 2. Petrova 1:3

Zato apostol Pavle piše “ne opijajte se vinom – u njemu je raskalašnost – nego se punite Duhom.”

Kad je čovek pijan (kažu da ne treba tako reći jer je to kao osuđivanje) mi onda to fino kažemo da je pod uticajem alkohola. Alkohol kontroliše njegovo ponašanje. Čovek koji je pod uticajem alkohola hoda drugačije, govori drugačije, ponaša se prema drugima drugačije, uglavnom čini stvari koje, da je trezan, najverovatnije ne bi činio. Ukratko rečeno, postane, nekako, drugi čovek.

Bog nas, kroz svoju reč poziva da budemo drugačiji. Međutim Bog ne želi da prepravlja naš život, niti pak želi da upravlja nama kao što alkohol upravlja ljudima.

Hrišćani bi, istina, trebalo da govore drugačije, da se prema ljudima odnose drugačije, da budu drugačiji, ali ne zbog toga što su pijani, već zato što je do razlike došlo iz drugog razloga.

Setite se kako je Petar reagovao kad su se njemu i drugim učenicima, podsmevali i govorili da su se napili mladog vina.

Dela 2:15-17 “Ovi ljudi nisu pijani, kao što vi mislite, … Nego, ovo je ono o čemu je govorio prorok Joil: U poslednje dane, kaže Bog, izliću svoga Duha na sve ljude.”

Primetite, da Pavle ne kaže opijajte se duhom – već kaže, punite se Duhom.

Bog želi da se promena desi zato jer smo uronjeni (kršteni) u Duha. On želi da nas Duh sasvim obuzme, da možemo da kažemo da je staro prošlo, a da je nastalo nešto sasvim novo.

Bog ne želi da budemo samo “pod uticajem Duha” on želi da se Duhom Svetim, Hristova sila nastani u nama. (2. Korinćanima 12:9 “Zato ću radije da se hvalim svojim slabostima, da se u meni nastani Hristova sila.”)

Bog želi da budemo potpuno u Duhu, preplavljeni, preporođeni, obnovljeni, osnaženi – duhovno opremljeni za borbu.

Na kraju ove poslanice 6:10-18, Pavle govori o borbi koju moramo da vodimo i opremi koja nam je na raspolaganju.

Jer, želi mi to ili ne, u svetu je neprestana borba – za duše, i to nije “… borba protiv krvi i mesa, već protiv poglavarstva, protiv vlasti, protiv vladara ovog mračnog sveta i protiv zlih duhovnih sila na nebesima.” Efescima 6:12

Potrebno nam je da se probudimo, da razumemo i prihvatimo realnost svih izazova koji su pred nama.

Potrebno je da shvatimo koliko je važno da prenosimo poruku evanđelja i da svetlimo na svakom mestu. Mnogo je onih koji moraju da se predaju, da izgube bitku sa samim sobom, da umru sebi, da bi mogli da ožive novim životom i da dožive i učestvuju u Hristovoj pobedi.

Potrebno je da budemo mudri i da postavimo stvari na svoje mesto. Bog na prvom mestu, sve ostalo, po Božjoj volji.

Potrebno je da prihvatimo silu Duha Svetoga, da se uronimo u njega. Bez te sile smo ništa, niti možemo išta.

Bog je sve obezbedio!

BOZJI ZAROBLJENICI

(Protestant ska evandjeoska Crkva Beograd, nedelja, 10. Jun 2018)

Svi vole pobednike, zar ne? Mnogo je bolje biti na strani onih koji pobeđuju nego onih koji gube.
Pobednici pišu istoriju, stvaraju pravila, sprovode pravdu, primaju čast i slavu.
Žeđ za pobedom je jak motivacioni faktor. Zarad pobede, ljudi su spremni da idu, čak i preko svojih mogućnosti.
S druge strane, porazi su, stanja koje često doživljamo kao katastrofe. Porazi nas parališu, oduzimaju želju, deprimiraju i oduzimaju nam samopuzdanje.
Kad su pobede i porazi u pitanju, podsetite se ove mudrosti:
Nikad niste tako dobri, kao što vam kažu dok pobeđujete, ali nikad niste ni tako loši, kao što vam govore dok gubite.

Kako god, i pobede i porazi su deo našeg života. Siguran sam da smo svi okusili i jedno i drugo.

Kako, kao hrišćanin, sagledavate sebe po ovom pitanju? Da li o sebi razmišljate kao o pobedniku ili kao o poraženom?

Naravno, mi volimo da mislimo o sebi kao o pobednicima, zar ne? A, da li smo stvarno pobednici!?
To je dobro pitanje, koje bismo, barem ponekad, trebali da postavimo sebi, jer se veoma često potpuno pogubimo.
Toliko nam dobro ide, toliko toga smo postigli, škole smo završili, posao obezbedili, kola kupili, stan namestili, deca su nam uspešna, nedeljom i u crkvu stignemo (ako nema nekih važnijih stvari), ... mogli bi slobodno da zapevamo onu pesmu „We are the champions“, kad ono, međutim ...
Sve, što nam se činilo sigurnim postane nestabilno i sklono rušenju. Najčešće nas, prvo, izda naše telo, pa neki odnosi, pa neke materijalne stvari, ... I stvarno, kao odjednom, možemo govoriti o svemu, a najmanje o nekom pobeničkom životu.
I stalno tako, malo se osećaš kao pobednik, pa se onda razočaraš i osećaš se kao bednik.

Sve se to ljudima događa jer često ne umeju da raspoznaju, ko je pobednik a ko poraženi, i žive po onoj  alanfordofskoj filozofiji „Ako nameravaš pobediti, ne smeš izgubiti.“
Međutim, neki put si poražen, iako ti se čini da si pobedio, a ponekad si pobednik iako ti se čini da si izgubio.
Dobra vest je što hrišćani, čak i kad sve ide naopako, mogu (i treba) da govore o pobedničkom životu, zato što, zahvaljujući Božijoj pomoći, mogu da prepoznaju ko je stvarni pobednik, a ko poraženi, i mogu da žive na jedan drugačji nacin.
To prepoznavanje, to razumevanje pobede i pobednika je od suštinske važnosti za naš hrišćanski rast i napredak.
Moramo da znamo ko smo, šta smo, gde je naše mesto.
Apostol Pavle, pišući korintskoj crkvi, koja mu je zadavala toliko muka i problema, postavlja stvari na svoje mesto.

Čitamo 2. Korinćanima 2:14-17

„Ali, hvala Bogu, koji nas uvek čini pobednicima u Hristu i na svakom mestu preko nas širi miris saznanja o sebi. Mi smo Hristov ugodni miris Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju, jednima miris od smrti za smrt, a drugima miris od života za život. I ko je za sve ovo podoban? Jer mi ne trgujemo rečju Božijom, kao što to čine mnogi, nego kao iz čista srca govorimo - kao od Boga pred Bogom u Hristu.“

Ovi stihovi koje smo pročitali, govore o tome, da sve što jesmo, što imamo i možemo pripada Hristu. U njemu smo sve, kroz njega smo sve, sa njim smo sve. Bez njega ... samo možemo da se nadimamo i zapinjemo da se pokažemo onakvi kakvi mi mislimo da jesmo.

Prilikom svakog povratka iz nekog uspešnog pohoda i osvajanja, Rimski carevi i vojskovođe su dočekivane sa najvišim počastima. Tom prilikom oni su slavobitno ulazili u grad, na čelu povorke. (mi to danas zovemo vojna parada)
Kad apostol Pavle ovde govori o pobednicima on ima sliku upravo takve  pobedničke povorke.
Na prvom mestu je car, iza njega idu njegove vojvode, pa vojnici, a zatim dolazi osvojeni plen – zlato, drago kamenje, i ostale dragocenosti, i na samom kraju robovi.
Ako ste, možda, gledali film Ben Hur, scena u kojoj se car vraća posle pobede u Rim, je upravo ono o čemu govorim.

Da li ste  nekad razmišljali o toj slici, o toj povorci, u kontekstu našeg hrišćanskog života?.

Ako jeste, ili ako sad pokušate da je zamislite, moje pitanje je „Gde, na kom mestu, u toj povorci, biste bili vi?“
Da vam kažem, niste na prvom mestu! To mesto pripada Isusu. Isus je pobednik vojskovođa, car, koji trijumfalno stoji na čelu te povorke.
Gde smo onda mi u tome?

Zajedno sa apostolom Pavlom, mi učestvujemo u pobedničkoj povorci, ali ne kao oni kojima pripada slava pobede, već kao oni koji svojim porazom doprinose Hristovoj slavi.
Znam da većina od nas, kad se pomene mogućnost da smo poraženi, da smo kao robovi, odmah odbija takvu ideju.
Ipak, razmislite o tome. Ako mi nismo poraženi, onda Hrist nije pobedio. Znam, da bismo voleli kad bismo za sebe mogli da kažemo da smo Hristovi saveznici, da i nama pripada deo slave odmah iza njega. Ali, nema ni mrvička slave koja je rezervisana za nas, samo apsolutni poraz.
I sve dok ne razumemo i prihvatimo tu činjenicu, odvijaće se rat u nama i oko nas. Jer ako nismo poraženi, tada još uvek imamo neku silu, neku moć, neki sigurnu rezervicu koju možemo da iskoristimo kad poželimo.
Znate, mnogo hrišćani žive, tako neporaženo. Njihova stara priroda još uvek odoleva napadima, bori se za svoja prava, za svoju pravednost, dokazuje svoju ispravnost, brani se dobrim delima, opravdava se razumom, logikom, običajima, čini sve samo da ne prizna poraz. Setite se samo koliko je bilo borbe i otpora kad ste čuli evanđelje, kad je trebalo da ga prihvatite i živite u skladu sa njim. Morali ste bukvalno da umrete, da biste živeli, zar ne? Čak i oni koji od malena žive u crkvenoj zajednici, u određeno vreme vode teške borbe, koje moraju da izgube da bi mogli da okuse pobedu.
Dakle, tek kao poraženi, potpuno bez svoje pravednosti, dobijamo mogućnost da učestvujemo u Hristovoj pobedničkoj povorci.
Naš poraz, osim što je važan za nas, važan je za Hrista, jer doprinosi njegovoj slavi. Što je više poraženih to je više onih koji njemu pripadaju, to je više onih koji će posvedočiti o neverovatnoj milosti koja im je ukazana, nakon što ih je Hrist pobedio.
Našim porazima, širi se Hristova pobeda, što na kraju krajeva utiče na svet globalno i pojedinačno.
Apostol Pavle kaže da Bog „preko nas širi miris saznanja o sebi“ (gk. osmen – miris, opšti pojam, miris koji preovladava (isto i u 16. stihu). Dakle, hrišćanstvo, globalno objavljuje istinu o istinitom Bogu, i njegovom specifičnom odnosu sa ljudima. Naime, ni jedna religija ne poznaje Boga, kao što je Jahve. Niko ne može da objavi Boga, koji je toliko voleo ljude, da je postao kao mi, da bi nas svojom žrtvom spasio. Niko ne može da objavi ovaj specijalan odnos koji hrišćani imaju u odnos prema Bogu koga nazivaju Ocem, ni prema Hristu koji ih naziva prijateljima. I kao vrhunac te opšte objave je da oni koju su se predali Njegovom sinu, pripadaju Sinu, i da je on njihov Bog. To je OSMEN, miris koji preovladava.
Ali globalnost nije glavna karakteristika hrišćanstva. Hrišćanstvo je individualna religija koja se sjedinjuje u zajedništvo na poziv Svetog Duha, koji nas onda ugrađuje u Crkvu kojoj je glava Isus Hrist.
Zato Pavle koristi i drugi izraz za miris „Mi smo Hristov ugodni miris Bogu među onima koji se spasavaju i među onima koji propadaju, jednima miris od smrti za smrt, a drugima miris od života za život.“ gk. euodia – ugodan miris, karakterističan miris za nešto.

Svako od nas, koji pripada Hristu, se jasno prepoznaje i pred spasenima i pred nespasenima, i u crkvi i u svetu. Pripadati Hristu, znači biti poseban, Bogu prihatljiv i pomiren sa njim.
Takvo hrišćanstvo je karakteristično po tome što pravi razliku između života i smrti, jer „miris“ toga jednima je na život, a drugima na smrt.
Iako je, meni se čini, sve tako očigledno, ipak ljudi veoma teško prihvataju ili se ne trude da razumeju činjenicu da svaki hrišćanin treba da je samo jedan, od mnogobrojnog „robova“, koji se odrekao prava da ima pravo i potpuno se potčinio Isusu. To ponekad izaziva protivljenje i podsmeh, i nerazumevanja, čak i kod onih koji tvrde da su verni. Ovo je apostol Pavle dobro opisao: „Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu; mi smo slabi, a vi jaki; vi ste slavni, a mi prezreni. Do ovoga časa i gladujemo i žednimo, i nismo odeveni, i tuku nas, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas ruže - mi blagosiljamo, kad nas gone - mi podnosimo, kad nas grde - mi se blago obraćamo; postali smo kao neko smeće sveta, kao otpad sviju sve do sada.“! 1.Korinćanima 4:10-13
Možda u ovim Pavlovim rečima i leži razlog za neprihvatanje ove istine, jer je evidentno da nije lako biti pokoren i zarobljen za Hrista. Međuti, iako nije popularno, to je jedina mogućnost da hrišćanin bude učinjen pobednikom – da bude učesnik Hristove pobede.
To nije samo privilegije, nego i ogromna odogovornost. Jer, kao što sam već rekao, svojim životom, jednima donosimo život, a drugima smrt. Da se zamisliš, bar na trenutak i da se zapitaš – jesam li ja za to podoban. Ko je uopšte za to podoban?
Odgovor je jednostavan – svako – mali, veliki, slabi, jaki, lepi, ružni, elokventni i manje govorljivi, pametni i malo sporiji, kljasti, slepi, bolesni, gluvi, prljavi, čisti, mirišljavi i oni neprijatnog mirisa – svko, ko je spreman da se preda, umre sebi, i oživi sa Njim.

Pred Bogom, samo Hristova pobednička povorka, ima ugodan miris pobede, a svako od nas, na svoj način, doprinosi da se miris Hristove pobede nezaustavljivo širi.

Šta je ili kakav je to miris, o kojem se ovde govori?
Mirisi su inače, vema važna stvar u našem životu. Po mirisu često možemo prepoznati da li je nešto sveže ili pokvareno; da li je nešto čisto ili prljavo; po mirisu prepoznajemo da li je vazduh čist ili zagađen; po mirisu se ravnamo kad određujemo da li nam se nešto dopada ili ne.
U starom zavetu Bog određuju da se prinose „žrtve paljenice, da bude miris ugodan pred Gospodom.“  Ne zbog toga što Bog voli miris spaljenog mesa ili trava, nego zato što te žrtve govore o spremnosti onoga ko prinosi žrtvu da je do poslednjeg atoma preda Bogu.

Tako i ovaj ugodni miris Hristove pobede predstavlja, u stvari, potpuno predavanje Bogu onih koji su sa njim.
Bez zadrške, bez preračunavanja, bez ostatka.

Ipak, često se desi da merimo i da se preračunavamo. Pitamo se, šta ja imam od ovog, ili da li je mogu nešto dobiti za uzvrat. Ponekda, čak i prozivamo Boga jer smatramo da nismo dobili ono što nam pripada. Očigledno još ima stvari koje u nama nisu poražene, mesta gde Hrist nije pobedio.
Pavle kaže: „Jer mi ne trgujemo rečju Božijom, kao što to čine mnogi, nego kao iz čista srca govorimo - kao od Boga pred Bogom u Hristu.“

Pavle ovde koristi izraz koji govori o trgovcima - preprodavcima koji su za jeftine pare kupovali robu a onda je za skupe pare preprodavali. Ovaj izraz se takođe koristio i za prodavce vina koji su razvodnjavali svoje vino kao i za filozofe koji su svoje učenje prilagođavali onome ko bi ih bolje platio.
Zajedničko, svima njime je da sami ne koriste ono što prodaju drugima.

Između ostalog, Pavle, u stvari želi da kaže crkvi, da se ne povode za onim što dobro zvuči, nego da se ugledaju na one koji žive ono što propovedaju.
Život onoga koji govori mora da potvrđuje Božiju reč koju prenosi – bez da joj nešto dodaje ili oduzima.

Ponekad se ono što govorimo neće svideti onima koji slušaju, ali ako oni, osim što čuju šta govorimo, vide da mi to i živimo, onda to sasvim menja situaciju.
Hoću da kažem, moramo da budemo uvereni u to da je Božija reč ispravna do te mere da živimo u skladu sa njom, a ne samo da smo uverljivi u rečima, kao trgovac, koji želi nešto da proda. Imajte uvek na umu, reč Božije nije naša reč, mi je samo prenosimo onakvu kakva jeste. Ako važi za druge, mora da važi i za nas.

Mi hrišćani često volimo da citiramo ovaj 14. stih „Ali, hvala Bogu, koji nas uvek čini pobednicima ... „ ali samo dovde, kao da preostali deo stiha ne postiji,a taj deo je u stvari čak i važniji od prvog dela jer kaže zašto to radi, i kako „... u Hristu i na svakom mestu preko nas širi miris saznanja o sebi.
U tome je najvažnije da, šta god da radimo, ili govorimo, mora biti u Hristu. Naše srce mora biti očišćeno od svega, da bi Hrist imao puninu u nama. On ne želi da bude podstanar u našem srcu, ne želi da ima „cimera“, ne želi da se takmiči ni sa čim.
Tako i reč koju prenosimo mora da bude iz čistog srca, bez primese i u skladu sa onim šo je Hrist govorio.  Sve mora da bude u skladu sa Božijom reči - ne zakon, običaji, pravo, pravda, demokaratija, ljudska prava, dobre namere, lepe želje, pravi motivi, sažaljenje, bolećivost, familijarnost – nego Reč Božije mora da bude lampa našim stopama, svetlo našeg bića.

I na kraju, a u stvari je početak svega, ljubav i podrška onima koji su zajedno sa nama u Hristovoj pobedi.
Budite svesni da smo svi bili jednom poraženi, da je Hristova priroda, pobedila našu, grehom zagađenu prirodu, i da nemamo baš nešto čime bismo se ponosili, sem Hristom.
Svet možda gleda na nas sa omalovažavanjem ili podsmehom, ali mi treba da gledamo jedni na druge sa poštovanjem i ljubavlju.

To je taj miris, koji treba od nas da se širi u sav svet, i kroz Hrista, Duhom Svetim, prema Bogu.

Imam još jednu dobru vest koju želim da kažem na kraju povodom ovoga.
Kao oni koje je Hrist zarobio, mi smo dobili jednu novu priliku – da učestvujemo u novim pohodima našeg cara. Ona poslednja povorka, koja će se održati na „glas trube“ na dan Hristov, kad se bude pojavio ponovo u svojoj slavi – biće nešto sasvim drugačija. U tom povorci, mi ćemo biti sa Njim. Naša tela će biti proslavljena, naše odeća obeljena, i svaki će na svom mestu, svaki će sa svojom nagradom,ući u slavu Nebeskog cara i biti zauvek sa njim.  

AMOS - POZIV NA PRAVEDNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 12. april 2018)

Božija Reč je riznica mudrosti koju nam je Bog otvorio da iz nje uzimamo neograničeno mnogo blaga. Učimo se i obogaćujemo od svakog slova, reči i stiha koji pročitamo iz Biblije.

Ona je praktični priručnik za svakodnevni život, uputstvo za iznenadne situacije, zbirka priča sa poukama, … Ona je ogledalo vremena u kome živimo, jer kao što reče Propovednik 1:9-11  “Šta je bilo opet će biti, šta se činilo, opet će se činiti - nema ništa novo pod suncem. Ima li šta za šta bi se moglo reći: “Gle, ovo je novo!”? I to je već bilo, davno pre našeg vremena. Nema sećenja na ono što je bilo pre, niti će biti sećanja na ono što će tek biti među onima koji će biti posle.”

Jednostavno rečeno, ljudsko pamćenje je kratke pameti. Brzo zaboravljamo i stalno ponavljamo iste korake, rekao bih, iste greške.

Zato je Bog, u svojoj milosti, ostavio trag i putokaz, kako da se u svakom vremenu, bez obzira kakvo ono bilo, ponašamo kako bismo bili u skladu sa njegovom voljom.

Pre nekog vremena, sa našom omladinskom grupom, čitali smo knjigu proroka Amosa. Ja bih danas, voleo da se i kao crkva osvrnemo na ovu proročku knjigu. Naravno, nemamo dovoljno vremena da pročitamo svih 9 poglavlja. Namera mi je da vam prenesem duh poruke ove knjihge i da vas pozovem da je pročitate. Kao i svaka druga knjiga Pisma, ona ima puno vrednosti koje su dragocene u vremenu u kome živimo.

Naime. Amos je prorokovao u Severnom kraljevstvu, za vreme velikog prosperiteta. Izrael je kontrolisao velike oblasti, samo nešto malo manje nego za vreme Davida i Solomona.

Bilo je moderno biti religiozan pa su svetilišta bila redovno puna. Popularna teologija tog vremena bila je da je blagostanje dokaz Božije naklonosti. Na žalost, znamo da to nije istina. Nije bila tada, a nije ni danas.  

Naime, takozvano blagostanje bilo rezultat velikih društvenih i socijalnih nepravdi. Bogati su bili veoma bogati, i sve su se više bogatili, a siromašni su bili veoma siromašni, i sve su više siromašili. Bogatstvo bogatih je raslo na račun sve većeg osiromašenja siromašnih. To je dovelo do toga da su mnogi ljudi gubili svoja, nasleđene imanja, a nije bila retkost ni to da su se prodavali u ropstvo, kako bi preživeli.

U osnovi religija je bila okrenuta Jahvi, ali je to bogoštovlje poprimilo oblik štovanja hananskih božanstava, posebno Vala. Pošto znamo da je sva hananska religija u osnovi bila usmerena ka kultu plodnosti, onda možemo i sami zaključiti čemu je sve to vodilo. Nemoral svih boja i oblika, počev od seksulanog, zahvatio je celo jevrejsko društvo. Sve je to, naravno, samo još više udaljavalo Izrael od Boga njihovih otaca. Bogoštovlje je bilo prilagođenu ljudima, i njhovim željama i apetitima, umesto da bude oblikovano po Božjim zahtevima i zapovestima.

Prorok Amos je morao da prenese poruku koja je pozivala na hitno obraćenjem i u duhovnom i u telesnom smislu.

Ovo sve, stvarno, liči na vreme u kome mi živimo, i to je ono što ovu poruku čini toliko aktuelnom.

Bog se ne miri sa grehom ljudi, nego mu se suprotstavlja. Njegov stav nije se promenio od Amosa do danas.

Amos kaže 1:2: „Gospod tutnji sa Siona, i grmi iz Jerusalima. Suše se pastirski pašnjaci, i vene vrh Karmila.“

Može da potraje dugo vremena da Bog ne govori ništa o svemu lošem što se dešava, ali to svakako ne znači da on odobrava ono što se dešava. Kad se ispuni vreme, on je nedvosmilen i jasan, i osuđuje greh.  Samo bezumnik, kao onaj o kome govori Psalam 10 može da pomisli i da kaže „Zaboravio je Bog. Sakrio je lice svoje i nikad ništa ne vidi.“

Da budemo jasni, Bog niti zaboravlja, niti mu išta promiče.

Ipak voleo bih da primtetite ovde šta On govori o pašnjacima i vrhu Karmila. Ono što je bio problem onogo vremena, kao i problem danas, je što ćute oni koji bi trebali da govore. Ovaj stih nam ukazuje i opominje za kompromise i prilagođavanje ljudskim potrebama, a ne Božjoj volji.

Danas je to takođe veliki problem. Pravimo isuviše mnogo kompromisa, i dozvoljavamo da svet upravlja našim životom u veri, umesto da mi utičemo na svet. Možda nam se čini da Bog nema ništa protiv toga, ali budite sigurni da to nije istina. Mislim da je mnogo bolje i mnogo mudrije, da svoje živote ispravljamo i potčinjavamo ih Božijoj volji pre nego što Bog interveniše „grmljavinom“.

Jer, Bog nikad nije skrivao, niti danas ne sakriva svoju volju, nego jasno iskazuje svoje namere. Iako ljudi vole da se pitaju „Kako ćemo znati šta je Božija volja, ili Božija reč?“ Meni se čini da je to pitanje više izgovor, nego stvarna želja da se dobije odgovor. Jer odgovor je jasan i vidljiv.

Amos objavljuje 3:7 „Gospod Jahve, ni čini ništa a da svoj naum ne otkrije svojim slugama prorocima.“

Božja reč, proroštvo, objava, prosvetljenje, ... ili bilo šta drugo, za većinu Božijeg naroda objavljuje se preko ljudi koji su odabrani od Boga za taj posao. Bog najčešće ne prenosi poruke lično svakom pojedincu, iako se neki baš trude da ljude ubede kako se Bog baš njima lično obratio. Doduše, on ponekad to čini, ali svaka takva objava mora da bude u skladu sa već rečenim i zapisanim u Božijoj poruci koju svakodnevno možemo da čitamo, a koja je objavljena preko ljudi koji su za to odabrani, tome su naučeni u u tome utvrđeni ili „kao što vam je i naš dragi brat Pavle po danoj mu mudrosti pisao, kako piše u svim poslanicama u kojima o ovome govori; u njima ima nekih teško razumljivih stvari, koje nenaučeni i neutvrđeni - kao i ostala Pisma - izvrću na svoju sopstvenu propast.“ 2.Pet 3:15,16.

Dakle, svako lično obraćanje od Boga, MORA da bude u skladu sa Pismom koje imamo. Ovo kažem da bismo bili oprezni i vodili računa o tome koga slušamo i šta slušamo.

Na ovu temu Petar još kaže za proroštva, 2 Pet 1:21  „Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga.“ Dakle, i Reč i proroštvo moraju da budu od Boga i da se slažu, jer naš Bog ne govori danas jedno a sutra drugo.

Dakle, Njegova reč je nedvosmislena, postojana i trajna i dolazi kroz one koje je za to izabrao.

Ipak, mi često pokušavamo da nekako prilagodimo sebi Božiju reč, što onda dovodi do relativizacije svega šta Bog kaže, pa čak i greha. Čak i biramo one koji će nam govoriti po tome koliko nam ušima prija to što govore. Mnogo je propovednika, popularnih i veoma slušanih, koji govore da nema kazne za greh, da je Bog milostiv i da će na kraju svima oprostiti, i da je razumljivo da grešimo, pa ljudimo smo, zar ne!?

Međutim, Bog uopšte nema toleranciju za greh, i uopšte ne pravi razliku između grehova, iako mi, ponekad, želimo da klasifikujemo greh – na mali i na veliki. Istina, da Jovan kaže da postoji greh koji ne vodi u smrt, i greh koji vodi u smrt, ali je to sasvim drugačji kontekst. (1.Jovanova 5:13-15). Greh je greh i on je nepravda i pobuna protiv Boga.

Nije greh samo ono što je Bog eksplicitno nabrojao na kamenim pločama – iako su one osnov svega, greh je sve ono što razara zajednicu sa Bogom ili sa ljudima.

Greh je i nečovečnost i klanjanje ljudskoj mudrosti, koja nema temelj u Božijoj mudrosti i odbacivanje Božije ljubavi i preterane želje i požuda i pohlepa ...ogovaranje, strančarenje, kritizerstvo, ...

Ipak, čovek se teško odvaja od takvih stvari pa stvara nešto što mi prepoznajemo kao religioznost. Izgledam veran, ali sam veran samo u onoj meri koliko ja to želim ili hoću da dam.

Bog osuđuje takvo ponašanje. Ne prihvata da naš odnos sa njim gradimo na svoj način, nego da ga izgrađujemo onako kako on to želi.

Amos i o ovome piše 4:4,5 „“U Betel idite, pa grešite, u Gilgal, pa grešite još više. Donesite svoje klane žrtve svakog jutra, svoje destke svakog trećeg dana. Spalite kvasni hleb kao žrtvu zahvalnicu i pravite se važni zbog žrtava dragovoljnih; hvališite se njima Izraelci, jer to volite da činite.“ govori Gospod Jahve.“

On želi da naše bogoštovlje izrasta iz pravog odnosa sa Njim,  a ne da naš odnos sa Njim bude rezultat našeg shvatanja onog što Bog očekuje od nas. To je onda prazna i besmislena religioznost. Bog se neće zadovoljiti onim što mi mislimo da treba da mu damo, nego onim što on očekuje da damo. On očekuje našu vernost i posvećenost i ljubav u odnosu sa njim, a ne sujeverje i tradiciju. Jer to je uvreda za Boga.

U 5:23 čitamo: „Neka prestane dreka vaših pesama! Neću da slušam svirku vaših harfi! Nego neka pravda poteče kao voda, pravednost kao potok koji ne presušuje.“

Interesantno je napomenuti da, što nam bolje ide, to smo više religiozni, a sve manje verni. Ne znam da li ste to  primetili, ali to je poražavajuća istina. Oduvek.

Skloni smo tome da pre pouzdajemo u sto dinara u džepu nego u Boga na nebu.

Koketiranje sa grehom, religioznost, neposlušnost Božijoj reči, iskrivljuje naše sagledavanja pravde i pravednosti u širem i užem kontekstu.

Pretpostavljam da znate koja je razlika između pravde i pravednosti. Želim da vam, ipak, dam jednostavnu definiciju.

Pravda je načelo raspodele prava i obaveza svakom subjektu u međusobnim odnosima. Ona se definiše ljudskim ili Božjim zakonom. 

Pravednost je vrlina, koja govori o tome koliko je neka osoba voljna da i spremna da se bori za ostvarenje prava (svojih i tuđih). Neko je rekao „Lako je biti dobar, teško je biti pravedan.“

Bog od nas očekuje da volimo pravdu, i da iskazujemo pravednost. Naime, biti u Božijoj prisutnosti, uživati u njegovoj ljubavi, biti u zaštiti njegove sile, znači imati određenu odgovornost. Ne samo prema sebi i neposrednom okruženju nego i mnogo šire. Na kraju krajeva, treba da smo so i svetlost ovom svetu. To podrazumeva mnogo više od izvršavanja dužnosti i obaveza koje pretpostavljamo da imamo. Moramo da se izdignemo iznad toga, i da damo od sebe sve ono što Bog očekuje od nas.

Vidite, ljudska neposlušnost i bezobzirnost, nebriga i oholost, samoživost i pohlepa, doveli su do toga da smo u potpunosti poremetili sve što je Bog stvorio. Poremetili smo sile koje je Bog uspostavio. Suočavamo se sa prirodnim katastrofama, ratovima, boleštima, revolucijama, religijama koje su u direktnom neprijateljstvu sa našim Gospodom ... i ponekad se pitamo, zašto Bog to ne kontroliše ili ne sprečava da se takve stvari dešavaju. Ljudi se pitaju kakav je to Bog koji ne može da se tome suprotstavi. Može, ali neće, hoće ali nam nije na korist, ...

Nevolje, katastrofe, i ostale stvari koje nam teško padaju, i koje često možda ni ne razumemo, su ipak posledica našeg ponašanja. Bog dozvoljava da se posledice ispoljavaju i mi svi patimo zbog njih. Za one koje imaju Božiju mudrost jasno je da Bog ne dozvoljava da se takve stvari dešavaju iz hira, već iz prostog razloga što želi da na taj način opomene narod i vrata ga u zajedništvo sa Njim.

Bog koristi istorijske i prirodne događaje da bi nas prizvao pameti i pokrenuo nas da tražimo zajedništvo sa njim i da ozbiljno shvatimo svoju ulogu i zadatak koji smo na samom početku dobili – da se brinemo o stvorenju koje nam je Bog dao na upravljanje.

Sve ovo što nas okružuje ometa nas da budemo verni Bogu. Vidimo velike sile i moćne narode, silne ekonomije, bogate zemlje, jake političare, velike mahere, multinacionalne kompanije, i sve nam se nekako čini da zavisimo od njih, a na od Boga. Zbog toga, umesto da tražimo Boga, mi tražimo način kako da se dočepamo malo tog svetskog kolača.

Ali Bog kroz svoju reč kaže – koliko god da se čine stabilnim, svi ti centri moći – religijski, socijalni i vojni, ekonomski, biće srušeni jer odvajaju narod o Boga.

Čitao o sudu nad Aramom, Filistejom, Tirom, Edomom, Amonom, Moavom – sve silni i jaki vojni, politički i trgovinski centri. Rečenica koja je zajednička za osudu svakog od njih „Zbog mnogih prestupa neću susprezati svoj gnev.“

Bog se u svojoj ljubavi za čoveka, suprotstavlja nepravdi i onima koji je čine, i osuđuje njihove postupke, i njihov kraj je naizbežan.

A što se njegovog naroda tiče, ni on neće biti pošteđen, ali, pre njihovog kraja Bog želi da se suoči sa njima.

Pre nego što dođe do strašnog kraja, Bog daje još jednu priliku, upućuje još jedan poziv - poziva na pravednost i čistotu, vernost i zajedništvo.

Kraj za one koji greše, Bog je jasno objavio, ali uvek postoji mesto za pokajanje, mesto za Božiju milost za one koji žele da se vrate i da nastave da žive sa Bogom, ili jednostavno da utvrde i ojačaju svoje stajanje u Božijoj prisutnosti. Zbog toga Bog insistira da se suoči sa svojim narodom.

Bog nas poziva da ga aktivno tražimo, da ima aktivan odnos sa njim. On očekuje, praktičnu, svakodnevnu, ličnu i društvenu angažovanost, i život u pravednosti.

Pri tom nije važno ko smo, niti ko smo bili, niti kakvi smo, niti šta smo, jer takvo preispitivanje uvek nekako dovede do hvalisanja, a to nas može dovesti jedino do propasti.  Podsetimo se samo reči Jovana krstitelja – Luka 3:8,,Donesti plod dostojan pokajanja. I nemojte među sobom da govorite: „imamo oca Avraama“ jer kažem vam da Bog može od ovog kamenja da podigne decu Avraamu.“

Nego treba da budemo budeo svesni da smo sada deca živoga Boga koji treba da ljube svog nebeskog Oca i njegovu porodicu na zemlji.

Sa takvim stavom nemamo čega da se plašimo jer Bog obilno iskazuje svoju milost i blagosilja one koji pokazuju trud i spremni su da se odazovu Njegovom pozivu. Najveći od tih blagoslova je Duh Sveti koji se nastanio u nama.

On nam omogućava da sve svetovne stvari postaju jasnije i razumljivije jer ispravno razumemo Božiju Reč, Njegove zapovesti i Njegovu volju.

Jer ako pogrešno razumemo Božiju reči, donosićemo pogešne odluke u životu, i samo onaj ko je ispunjen Božjim duhom može da vidi ljude i stvari na pravi, ispravan, način

Duh Sveti nam omogućava da odbacimo greh, prihvatimo Božiju pravednost i  živimo u skladu sa tim.

Duh Sveti nas oslobađa od bezvredne, prazne religioznosti, besmislenog ispunjavanje obaveza i rituala, koji, ionako, nemaju nikakav dublji uticaj na našu život, osim što možemo da budemo zaslepljeni samopravednišću.

Duh Sveti nas uči da ljubimo pravdu i osnažuje nas i čisti da možemo da živimo pravednim životom.

I na kraju, Sveti Duh nas priprema za Božji sud, dan Gospodnji, koji će biti strašan sud za svakoga ko živi kao Božji protivnik, a dan blagoslova za one koji žive po njegovoj volji.

Božja volja će se ispuniti, na ovaj ili ona način. Ono što je sigurno da Bog izvodi sve na dobro za svoj verni narod.

Mi već danas možemo da uživamo u Božjim blagoslovima, ako želimo da mu budemo verni i da se pouzdajemo u njega.

Bog nam je dao našu zajednicu, učinimo da ona bude grad na gori, u kome će se pravda poštovati a pravednost slaviti. Neka se svako upregne u Božji jaram, koji je lak, i doprinese da budemo so i svetlo ovome svetu. Da nas po ljubavi poznaju.

Jer do nas je već došlo obećanje iz Amosovog proroštva: 9:13 „Dolaze dani, govori Jahve, kad će žeteoca preteči orač, a sejača onaj koji mulja grožđe. Mlado vino će kapati sa gora, i teći iz svakog brdo.“ Amin.

BUDIMO SVETI, JER JE ON SVET!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 25. mart 2018. godine)

U poslednje vreme, u društvu u kojem mi živimo broj iskrenih i vernih hrišćana, konstantno opada. Sve je više mladih koji ne žele da se „smaraju“ odlaskom u crkvu, sve je više onih u srednjim godinama kojima je religija pomodarstvo, a iskrena vera „zaluđenost“, sve više onih koji u veri gledaju gubitak, a ne dobitak.

Nama, koji verujemo Bogu i njegovoj reči, onima koji istrajavaju na putu vere, takva situcija ne predstavlja nikavo iznenađenje. Sve je to Bog, jasno i otvoreno napisao i objasnio, kako ne bismo bili zatečeni i obeshrabreni.

Još na samom početku života crkve, apostol Pavle je napisao Timoteju (I – 4:1,2): »A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki otpasti od vere, povodeći se za varljvim duhovima i demonskim učenjima, koja šire licemerni lažljivci otupele savesti.«

Situacije se nije u mnogome promenila od tad pad sad.

Hrišćanima savremenog doba je potrebno ohrabrenje. I to ne bilo kakvo ohrabrenje. Svakako ne ono koje često govorimo - »biće bolje.« To »biće bolje« meni izleda kao da više nemaš šta da kažeš, pa onda kažeš nešto što te ništa ne košta. Jer ponekad, umesto da bude bolje, stvari idu od lošeg na gore.

Zato nam je, umesto neuverljive utehe, potrebno ohrabrenje da, čak i da ne bude bolje (iako smo svesni da Bog izvodi sve na dobro onima koji ga ljube) možemo da se održimo u tome što će nas snaći.

Bog ne kaže »biće bolje«, ona ne daje lakonska i prazna obećanja, niti teši šarenim lažama. On postavlja stvari na svoje mesto i kaže »Evo dotle si stigao, dobro je! Da li si sad spreman da idemo dalje?«

Apostol Petar to ovako piše:

Ako, dakle, Ocem nazivate Onoga koji svakom nepristrasno sudi na osnovu delâ, provodite u strahu vreme svoga boravka na zemlji.

“Stoga, pripremite svoj um, budite trezveni, potpuno se pouzdajte u milost koju će vam doneti Otkrivenje Isusa Hrista.

Kao poslušna deca, ne povodite se za svojim ranijim požudama iz vremenâ neznanja.

Nego, kao što je svet Onaj koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu što činite.

Jer, zapisano je: »Budite sveti, jer sam ja svet.«

Jer, vi znate da od svog ispraznog načina života, koji su vam predali vaši praoci, niste otkupljeni nečim raspadljivim, srebrom ili zlatom,nego dragocenom krvlju Hrista, Jagnjeta bez mane i ljage.

On je predodređen pre postanka sveta, a objavio se u ovim poslednjim vremenima radi vas koji kroz njega verujete u Boga, koji ga je vaskrsao iz mrtvih i proslavio, da vaša vera i nada budu u Bogu.

Pošto ste poslušnošću istini očistili svoju dušu za nelicemerno bratoljublje, iz svega srca volite jedan drugoga. Jer, vi niste ponovo rođeni iz raspadljivog semena, nego iz neraspadljivog – živom i postojanom Božijom rečju.

Jer:

 »Svaki čovek je kao trava i sva njegova slava kao poljski cvet; trava se osuši i cvet otpadne, ali reč Gospodnja ostaje doveka.«” 1. Petrova 1:13-25

 

Dakle, idemo dalje! To je ohrabrenje kakvo nam je potrebno u vremenu u kome živimo. Direktno ukazivanje na razliku između onoga šta je život (pravi i istinski) i onoga šta je smrt, i poziv da nastavimo dalje bez obzira na okolnosti. Poruka je i više nego jasna.

Hrišćani, bez obzira koliko se daleko i nedostižno činio cilj kojem težite, ne smete da klonete. Bez obzira što vam se čini da vas je sve manje, setite se da kod Boga nije važan broj nego srce. Pogledajte šta ste do sad sve prošli, sa čim ste se sve borili, i kakve pobede ste izvojevali. Ono što je ispred nas, nije ništa jače od onog što je ostalo iza nas. U svemu tome, Bog je taj koji može i hoće da vas podrži.

Reč kaže, saberite se, budite trezveni, razmišljate realno, ništa nije nemoguće ako se pouzdamo u Onoga kojem je predata sva vlast i slava, i sila i na nebu i na zemlji.

To otkivenje milosti Božije u Hristu Isusu je najveće, najdragocenije i najneverovatnije saznanje koje je ikad objavljeno čoveku.

To je nešto što nismo čak to ni tražili, jer i da smo hteli, ne bismo znali šta da tražimo. Nego nam je Bog, zbog svoje dobrote, to doneo, da bismo u tome živeli.

Ipak Bog nešto očekuje od nas, kao što smo pročitali – da budemo kao On. Pošto mi uvek imamo problem sa apstraktnim pojmovima, onda nam se Bog pokayao i u telu da imamo primer, da budemo kao On, Njegov Sin, naš Gospod i Bog, Isus Hrist.

To Božije očekivanje i želja od nas i za nas, je istovremeno i neverovatno ohrabrenje, ali i izazov.

»Budite sveti, jer sam ja svet.« (3. Mojsijeva 11:44; 19:2; 20:7).

Kad ovo pročitate, ili čujete šta vam prvo padne na pamet?

Hrišćani imaju različita shvatanja o svetosti i ta shvatanja se, na žalost, potpuno razlikuju od onoga šta Bog govori o tome. Zato želim da kažem nekoliko kratkih misli o tome, kako bi nam ovaj zahtev bio malo jasniji.

 
Nema svetih mesta, osim mesta gde je Bog prisutan; nema svetih dela, osim dela koja on čini; nema svetih relikvija, slika, predmeta, mošti ... koja čudotvorno leče, isceljuju, štite i donose sreću ... Bog je jedini koji leči, isceljuje, štiti i donosi radost, i za to mu ne treba nikakvo pomoćno sredstvo. 

Primetite da u Pismu nećete naći da je Bog ijednog pojednica proglasio za sveca. Sve svece za koje ste ikad čuli proglasili su ljudi, na osnovu svojih merila i motiva. Nasuprot tome, svi koji mu veruju i pouzdaju se u Njega, primaju njegovu svetost. 

Svetost, dakle, nije počasna titula, niti zvanje, svetost je stanje onih koji poznaju Boga i žive sa njim.   

Svetost nije cilj, nego je put, i svetost nije nagrada koja čeka na kraju puta, nego je njegov početak. Biti svet, ne znači biti savršen i bezgrešan – samo je Bog savršen i bezgrešan. 
Svetost ne može ni da se zaradi, ni da se kupi, ni da se osvoji – ona se dobija na dar, kao i sve ostalo što dobijamo od Boga.   

 

Šta nas, dakle, čini svetima?

Odgovor je veoma jasan – prisutnost samog Boga u nama.

Bog je prisutan u nama svojim Duhom Svetim, što u stvari znači da je poziv na svetost poziv da primimo i živimo sa i u Duhu Svetom.

Prisutnost Duha Svetog čini nas tako decom Božijom i Božjim svecima.

Dakle, niko nije svet zato što je dobar ili pametan ili vredan ili velikodušan ili se žrtvuje, već samo i jedino ako Duh Sveti obitava u njemu.

Duh Sveti, koji se nastanio u nama, pre svega nam objavljuje slavu Isusa Hrista, koju bez njega ne možemo da razumemo ni da prihvatimo.

Sveti Duh, kao i sama svetost, koju njime zadobijamo, ne donosi hokus pokus rešenja. Sad sam svet – sad sve znam, uvek sam radostan, sve mogu, duhovno sam jaki i mudar, ... Bilo bi lepo, ali kao što znate iz svog ličnog iskustva, to baš i ne fukcioniše tako. Duh Sveti je učitelj i tešitelj i pomagač, što znači, da se, vođeni nijme učimo onome što moramo da znamo, da nas on teši kad je teško, i da nam pomaže i u radu i u borbama koje vodimo.

On nam stvarno pomaže u borbi protiv svega onoga, što nas ugrožava i šta zbog svoje slabosti ne možemo da pobedimo, i zbog čega bismo bili osuđeni na propast da nam ne pomogne. Ali on to ne radi, ako mi u tome ne učestvujemo. Mi često volimo da citiramo Božije obećanje Isaiji (43:2) »Budeš li prelazio preko voda, ja ću biti s tobom, i preko reka neće te preplaviti. Budeš li prolazio kroz oganj, nećeš se opeći, plamen te neće oprljiti.« jer se to obećanje odnosi i na nas. Ipak, često u tome »zaboravimo« da vidimo da treba da prođemo i kroz vatru i kroz vodu.

Naš život sa Duhom Svetim, jeste život napretka i pobede, ako želimo da ga živimo po njegovom vodstvu. Čak i bitke koje ponekad gubimo, a gubimo ih, vode do konačne pobede koju je Isus Hrist već izvojevao.

Duh Sveti nam pomaže da se oslobodimo okova u kojima smo bili, i da slobodno živimo novim životom koji nam je dat.

Duh nam pomaže da budemo poslušni Bogu, da to bude način na koji živimo svoj život.

Često smo spremni da odlučimo da budemo poslušni ... recimo od ponedeljka. Ali sama odluka ne znači ništa, ako poslušnost ne predstavlja način života koji želimo da živimo. Tako dođe taj ponedeljak, ali se onda nešto ispreči, i čvrsto odlučimo da ćemo od sledećeg ponedeljka sigurno ... pa dođe i drugi ponedeljak ... i tako. 

Bog očekuje da budemo poslušni, ne da bi pokazao kako može da nas slomi jer je jači (kao što mi to ponekad činimo sa našom decom – »poslušaćeš zato što ja tako kažem«), nego zato što tako pokazujemo da mu verujemo i da se oslanjamo na njega.

Kad sam već pomenuo decu - ona nikad nisu poslušna nekome u koga nemaju poverenja. Ako nemaju poveranja, oni će uraditi što zahtevate od njih, ali zato što se plaše, ili očekuju nagradu, ili da ih »više ne smarate«. Tu nema poslušnosti, jer prestaju da rade to što očekujete čim strah prođe, ili dobiju nagradu ili niste tu. Deca su poslušna onome kome bezrezervno veruju i ko ih poštuje.

Dečja poslušnost, o kojoj Petar govori, je upravo ta poslušnost, a koju Bog očekuje od nas, jer ako nismo poslušni, ne možemo ni da kažemo da mu verujemo.

Naša poslušnost često je na ispitu zbog iskušenja i nevolja u koje zapadamo. Ponekad se pitamo, kakve koristi imam od toga što sam poslušan? Više ne živim kao ranije, ne robujem stvarima koje su me odvajale od Boga, izgleda da svi drugi napreduju sem mene? Zašto me ljudi ne vole, ili me ismevaju, ili progone, kad ne činim nikome ništa na žao? Zašto sam se razboleo, i zašto me Bog sad ne isceli? Zašto Bog sve to dozvoljava? Zašto moram da patim, kad sve radim kako treba?

Ja bih voleo, da imam odgovore na sva ta pitanja, ali nemam. Jedino što mi preostaje, a to je najbolje što imam – je da se pouzdam u Boga i da, dok sam ovde na zemlji, činim ono što on zahteva od mene.

Duh Sveti, koji nas uči, teši, pomaže nam i čuva nas od takvih stvari i sumnji. On nam otkriva da je sasvim sigurno osloniti se na Boga, i on će na kraju postaviti stvari na svoje mesto i suditi svakome po njegovim delima.

Bog koji nas je stvorio, poznaje nas i voli, i zato nas je otkupio, da ne propadnemo, nego da imamo večni život.

Ljudski život je dragocen, ali se mi prema njemu ne odnosimo kao da je stvarno tako. Odvojili smo ga od Boga i razapeli ga između neznanja i besciljnosti. Ispunjavamo ga jeftinim svakodnevnim zadovoljavanjem strasti koje nikad ne možete u potpunosti zadovoljiti. Uvek vam treba nešto drugo, bolje, lepše, brže, modernije – bez obzira da li se radi o kući, automobilu, mobilnom telefonu, momku ili devojci ... To je rupa bez dna koju čovek pokušava da napuni, a ona je sve praznija što se u nju više baca.

Mnoge stvari u ovom našem svetu izgledaju pametne, moderne i hrabre, ali one u stvari ruše živote i oduzimaju radost ljudima. I to nije neka novost to traje od kako je čovek isteran iz Raja. Ako sledimo samo svoje želje one će nas zarobiti i uništiti.

»Obećavaju im slobodu, a sami su robovi pokvarenosti – jer, svako robuje onom što ga je savladalo.« 2. Petrova 2:19

Interesantno je da se mi često zavaramo, ubeđujući sebe i druge, kako nismo robovi svojih želja i navika, nego smo tako ... slobodni, i činimo samo ono šta nam se sviđa, i možemo da prekinemo kad god želimo. Na žalost najbolje i najviše što možemo da dosegnemo je da jednu bukagiju(?) zamenimo drugom ili da je s jedne noge premestimo na drugu.

Ali Bog zna za to i zato je, da bi nam pomogao da živimo svetim životom, odlučio da nas otkupi iz tog ropstva i da nam ponudi nešto mnogo bolje. Jer, da bismo mogli da živimo svetim životom, da bismo bili slobodni, prethodno je trebalo da se plati otkup za nas, kao za robove.

Možda ovu ideju o otkupu mogu da objasnim u savremenom kontekstu. Npr. mislim da svi znate ko je Lajonel Mesi. Za one koji ne znaju (ako takvih ima) on je jedan od najboljih fudbalera svih vremena i trenutno igra u Barseloni. E, vidite, ako bi neko hteo da otkupi Mesija iz Barselone, da bude slobodan da igra za drugi klub, mora za to biti spreman da plati više od 500 miliona evra. Pa ni sam Mesi ne može da ode iz Barselone, ako ne plati svoju slobodu. Dakle, iako Mesijev život izgleda tako lep i slobodan on je u stvari rob, koga treba otkupiti da bi bio slobodan.

Pošto je naš život dragocen Bogu, i vredniji nego Mesijev Barsi, a bili smo robovi svoje grešnosti, Bog je, po svojoj milosti, bio je spreman da plati najvišu cenu za to.

Moneta za plaćanje otkupa za Mesija su stotine miliona evra.

Međutim otkup za mene, tebe, svakog od nas je život. Život za život.

Krv Sina Božjeg morala je biti prolivena da bi sprala sa nas sve grehe kojima smo bili okovani i oslobodila nas za život. (1:18,19). Bog je smatrao da cena nije prevelika i platio je.

Šta je Bog dobio za uzvrat? Razmislite o tome!

Mi, ne samo da smo postali slobodni, nego smo postali i sveti zbog toga što je svet onaj kojim nas je otkupio.

U 2.Korinćanima 5:21 apostol Pavle je napisao »Njega, koji nije učinio greh, Bog je radi nas učinio grehom, da u njemu budemo Božija pravednost.«

Sve to znači da nismo više dužni da igramo po pravilima ovog sveta,nego smo oslobođeni ropskih sveza i možemo da živimo slobodno.

Neko će reći: Zar nismo sad robovi Božji (kao što tvrdi islam)? Nismo, i jesmo! Tj. nismo, jer smo dobili slobodu da biramo šta ćemo biti. Dobili smo novu priliku da izaberemo kako ćemo i gde živeti. Pre otkupljenja bili smo pimorani da budemo robovi sopstvene grešnosti, ali Bog nas je toga oslobodio i dao nam mogućnost da biramo.

U 2. Mojsijeva 21:5 čitamo – »Ako rob otvoreno kaže: Volim svog gospodara, svoju ženu i decu – neću da budem slobodan« Bog će prihvatiti našu odluku kakva god ona bila.

Biće radostan ako izaberemo njega (celo nebo će se radovati), kao onaj otac kome se sin vratio, ali ako odemo od Njega biće tužan kao Isus kad je plakao nad Jerusalimom. Ali će poštovati našu odluku.

To veliko otkupiteljsko delo Božje, kroz Isusa Hrista, bilo je isplanirano pre svih vremena, ostvarilo se, i mi živimo u vremenu te milosti, i ubiremo plodove tog blagoslova.

Oni koji su otkupljeni i slobodno su izabrali Boga, su i nanovo rođeni. Kao što sam Isus kaže Nikodimu – »Ono što je rođeno od tela, telo je, a rođeno od Duha, duh je.« Jovan 3:6.

Duh Sveti je to neraspadljivo seme o kojem govori Petar »Jer, vi niste ponovo rođeni iz raspadljivog semena, nego iz neraspadljivog«.

To novo, duhovno rođenje, »Pošto ste poslušnošću istini očistili svoje duše . . . » (stih 22), učinilo nas je svetim, da tako sveti možemo da vidimo i pripadamo Božijem carstvu.

A to carstvo je već sad ovde, u ovom prostoru, u ovom gradu, u ovoj zemlji.

Sve dok smo mi tu, i ono je tu. Ne zbog nas nego zbog Boga koji je u nama.

Živimo u svetu koji je takav kakav je – teško da možemo da ga promenimo, ali možemo da promenimo sebe. Možemo da budemo sveti, možemo da budemo so i svetlo.

Znam da su iskušenja velika, da nam je ponekad granica između svetosti i grešnosti sakrivena iza ograda dobrih namera, svrsishodnosti i potreba.  Znam da se često suočavamo sa raznim izborima i logikama. Sve češće možete da čujete (hrišćane, a ne ljude iz sveta) kako kažu »Pa nećemo valjda svega da se odreknemo? Ne treba preterivati i nije sve loše po pitanju svetosti. Mora čovek valjda da ima neku radost u životu!«

Ipak, budte svesni, sve su to samo trikovi i izazovi neprijatelja koji želi da zatamni i obljutavi našu svetost u vremenu u kome živimo.

Realno, sem izgovora, nemamo nikakav stvarni razlog za to da ne živimo kako Bog želi, kao sveti ljudi.  

Mojsija je rekao narodu: »Ova zapovest koju ti danas dajem nije za tebe suviše teška, niti je van tvog domašaja. Nije na nebu, pa da kažeš: “Ko će se popeti na nebo da je uzme za nas, pa da je čujemo i izvršavamo? Nije ni preko mora, pa da kažeš: Ko će preći more da je uzme za nas, pa da je čujemo i izvršavamo?” Ne, Reč ti je sasvim blizu, u tvojim ustima i u tvom srcu, pa možeš da je izvršavaš.” 5. Mojsijeva 30:11,14.

Ako je njima Reč bila blizu, nama je još bliže jer je Duh Sveti u nama. On će nas i uputiti i pomoći da sve izvršimo u potpunosti. Tamo gde posrnemo, on će nas pridržati, i gde padnemo on će nas podići, i gde ne umemo on će nas naučiti, i kad je teško on će nas utešiti.

On nam je pripremio i dao i fizičku podršku na koju možemo da računamo kako bismo se osnažili za borbu da ostanemo sveti u grešnom svetu.

Ta podrška naše svetost nalazi se u davanju i primanju bratske ljubavi saputnicima u ovom svetu, do dolaska našeg Gospoda i Spasitelja, kad će sve borbe biti završene. “Nelicemerno bratoljublje” (1:22) nije samo poziv nego je i izvor snage.

Zato volimo jedni druge jer smo slabi, i jer ni na kome nije završen Božji posao. Svi smo na putu, i svi gradimo svoje spasenje u svetosti koju nam Bog daje.

Dobro je da se uvek podsetimo “svaki čovek je kao trava i sva njegova slava kao poljski cvet; trava se osuši i cvet otpadne. A Gospodnja reč ostaje doveka.” (Is 40:6-8 i  Psalam 103:15,16.

Ljudi našeg vremena nemaju veće i preče potrebe nego da žive svetim životom. Posebno mi koji se pozivamo na ime Gospoda Isusa Hrista. U tom život ne bi trebal da ima mesta za kompromise i izgovore.

Da nije lako, nije. Greh nas drmusa za ramena i govori nam da moramo da shvatimo kako smo mi samo ljudi i kako ne treba da očekujemo previše od sebe.

I ne treba da očekujemo previše od sebe, ni od drugih, nego očekujemo Boga, jer ono što ljudima nije moguće, Njemu je moguće.

Međutim, iako treba da se oslanjamo samo na Boga, hrišćanima su suštinski potrebni drugi hrišćani. Prvo, jer svi pripadamo Božijoj porodici, a drugo, Bog većinu stvari koje su nam potrebne čini preko onih koji su oko nas.

Zato, i ne samo zato, treba da volimo jedni druge iz nelicemernog srca, ljubavlju kojom Duh Sveti nadahnjuje i čini nas, i one pored nas, svetim.        

Budimo sveti, jer je On svet.

Amin!

* Stihovi korišteni u ovom tekstu su iz Savremenog srpskog prevoda  (WBTC).