четвртак, 26. април 2018.

AMOS - POZIV NA PRAVEDNOST

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak, 12. april 2018)

Božija Reč je riznica mudrosti koju nam je Bog otvorio da iz nje uzimamo neograničeno mnogo blaga. Učimo se i obogaćujemo od svakog slova, reči i stiha koji pročitamo iz Biblije.
Ona je praktični priručnik za svakodnevni život, uputstvo za iznenadne situacije, zbirka priča sa poukama, … Ona je ogledalo vremena u kome živimo, jer kao što reče Propovednik 1:9-11  “Šta je bilo opet će biti, šta se činilo, opet će se činiti - nema ništa novo pod suncem. Ima li šta za šta bi se moglo reći: “Gle, ovo je novo!”? I to je već bilo, davno pre našeg vremena. Nema sećenja na ono što je bilo pre, niti će biti sećanja na ono što će tek biti među onima koji će biti posle.”
Jednostavno rečeno, ljudsko pamćenje je kratke pameti. Brzo zaboravljamo i stalno ponavljamo iste korake, rekao bih, iste greške.
Zato je Bog, u svojoj milosti, ostavio trag i putokaz, kako da se u svakom vremenu, bez obzira kakvo ono bilo, ponašamo kako bismo bili u skladu sa njegovom voljom.
Pre nekog vremena, sa našom omladinskom grupom, čitali smo knjigu proroka Amosa. Ja bih danas, voleo da se i kao crkva osvrnemo na ovu proročku knjigu. Naravno, nemamo dovoljno vremena da pročitamo svih 9 poglavlja. Namera mi je da vam prenesem duh poruke ove knjihge i da vas pozovem da je pročitate. Kao i svaka druga knjiga Pisma, ona ima puno vrednosti koje su dragocene u vremenu u kome živimo.
Naime. Amos je prorokovao u Severnom kraljevstvu, za vreme velikog prosperiteta. Izrael je kontrolisao velike oblasti, samo nešto malo manje nego za vreme Davida i Solomona.
Bilo je moderno biti religiozan pa su svetilišta bila redovno puna. Popularna teologija tog vremena bila je da je blagostanje dokaz Božije naklonosti. Na žalost, znamo da to nije istina. Nije bila tada, a nije ni danas.  
Naime, takozvano blagostanje bilo rezultat velikih društvenih i socijalnih nepravdi. Bogati su bili veoma bogati, i sve su se više bogatili, a siromašni su bili veoma siromašni, i sve su više siromašili. Bogatstvo bogatih je raslo na račun sve većeg osiromašenja siromašnih. To je dovelo do toga da su mnogi ljudi gubili svoja, nasleđene imanja, a nije bila retkost ni to da su se prodavali u ropstvo, kako bi preživeli.
U osnovi religija je bila okrenuta Jahvi, ali je to bogoštovlje poprimilo oblik štovanja hananskih božanstava, posebno Vala. Pošto znamo da je sva hananska religija u osnovi bila usmerena ka kultu plodnosti, onda možemo i sami zaključiti čemu je sve to vodilo. Nemoral svih boja i oblika, počev od seksulanog, zahvatio je celo jevrejsko društvo. Sve je to, naravno, samo još više udaljavalo Izrael od Boga njihovih otaca. Bogoštovlje je bilo prilagođenu ljudima, i njhovim željama i apetitima, umesto da bude oblikovano po Božjim zahtevima i zapovestima.
Prorok Amos je morao da prenese poruku koja je pozivala na hitno obraćenjem i u duhovnom i u telesnom smislu.
Ovo sve, stvarno, liči na vreme u kome mi živimo, i to je ono što ovu poruku čini toliko aktuelnom.
Bog se ne miri sa grehom ljudi, nego mu se suprotstavlja. Njegov stav nije se promenio od Amosa do danas.
Amos kaže 1:2: „Gospod tutnji sa Siona, i grmi iz Jerusalima. Suše se pastirski pašnjaci, i vene vrh Karmila.“
Može da potraje dugo vremena da Bog ne govori ništa o svemu lošem što se dešava, ali to svakako ne znači da on odobrava ono što se dešava. Kad se ispuni vreme, on je nedvosmilen i jasan, i osuđuje greh.  Samo bezumnik, kao onaj o kome govori Psalam 10 može da pomisli i da kaže „Zaboravio je Bog. Sakrio je lice svoje i nikad ništa ne vidi.“
Da budemo jasni, Bog niti zaboravlja, niti mu išta promiče.
Ipak voleo bih da primtetite ovde šta On govori o pašnjacima i vrhu Karmila. Ono što je bio problem onogo vremena, kao i problem danas, je što ćute oni koji bi trebali da govore. Ovaj stih nam ukazuje i opominje za kompromise i prilagođavanje ljudskim potrebama, a ne Božjoj volji.
Danas je to takođe veliki problem. Pravimo isuviše mnogo kompromisa, i dozvoljavamo da svet upravlja našim životom u veri, umesto da mi utičemo na svet. Možda nam se čini da Bog nema ništa protiv toga, ali budite sigurni da to nije istina. Mislim da je mnogo bolje i mnogo mudrije, da svoje živote ispravljamo i potčinjavamo ih Božijoj volji pre nego što Bog interveniše „grmljavinom“.
Jer, Bog nikad nije skrivao, niti danas ne sakriva svoju volju, nego jasno iskazuje svoje namere. Iako ljudi vole da se pitaju „Kako ćemo znati šta je Božija volja, ili Božija reč?“ Meni se čini da je to pitanje više izgovor, nego stvarna želja da se dobije odgovor. Jer odgovor je jasan i vidljiv.
Amos objavljuje 3:7 „Gospod Jahve, ni čini ništa a da svoj naum ne otkrije svojim slugama prorocima.“
Božja reč, proroštvo, objava, prosvetljenje, ... ili bilo šta drugo, za većinu Božijeg naroda objavljuje se preko ljudi koji su odabrani od Boga za taj posao. Bog najčešće ne prenosi poruke lično svakom pojedincu, iako se neki baš trude da ljude ubede kako se Bog baš njima lično obratio. Doduše, on ponekad to čini, ali svaka takva objava mora da bude u skladu sa već rečenim i zapisanim u Božijoj poruci koju svakodnevno možemo da čitamo, a koja je objavljena preko ljudi koji su za to odabrani, tome su naučeni u u tome utvrđeni ili „kao što vam je i naš dragi brat Pavle po danoj mu mudrosti pisao, kako piše u svim poslanicama u kojima o ovome govori; u njima ima nekih teško razumljivih stvari, koje nenaučeni i neutvrđeni - kao i ostala Pisma - izvrću na svoju sopstvenu propast.“ 2.Pet 3:15,16.
Dakle, svako lično obraćanje od Boga, MORA da bude u skladu sa Pismom koje imamo. Ovo kažem da bismo bili oprezni i vodili računa o tome koga slušamo i šta slušamo.
Na ovu temu Petar još kaže za proroštva, 2 Pet 1:21  „Jer nikad proroštvo ne bi čovečijom voljom, nego su Duhom Svetim nošeni sveti ljudi govorili od Boga.“ Dakle, i Reč i proroštvo moraju da budu od Boga i da se slažu, jer naš Bog ne govori danas jedno a sutra drugo.
Dakle, Njegova reč je nedvosmislena, postojana i trajna i dolazi kroz one koje je za to izabrao.
Ipak, mi često pokušavamo da nekako prilagodimo sebi Božiju reč, što onda dovodi do relativizacije svega šta Bog kaže, pa čak i greha. Čak i biramo one koji će nam govoriti po tome koliko nam ušima prija to što govore. Mnogo je propovednika, popularnih i veoma slušanih, koji govore da nema kazne za greh, da je Bog milostiv i da će na kraju svima oprostiti, i da je razumljivo da grešimo, pa ljudimo smo, zar ne!?
Međutim, Bog uopšte nema toleranciju za greh, i uopšte ne pravi razliku između grehova, iako mi, ponekad, želimo da klasifikujemo greh – na mali i na veliki. Istina, da Jovan kaže da postoji greh koji ne vodi u smrt, i greh koji vodi u smrt, ali je to sasvim drugačji kontekst. (1.Jovanova 5:13-15). Greh je greh i on je nepravda i pobuna protiv Boga.
Nije greh samo ono što je Bog eksplicitno nabrojao na kamenim pločama – iako su one osnov svega, greh je sve ono što razara zajednicu sa Bogom ili sa ljudima.
Greh je i nečovečnost i klanjanje ljudskoj mudrosti, koja nema temelj u Božijoj mudrosti i odbacivanje Božije ljubavi i preterane želje i požuda i pohlepa ...ogovaranje, strančarenje, kritizerstvo, ...
Ipak, čovek se teško odvaja od takvih stvari pa stvara nešto što mi prepoznajemo kao religioznost. Izgledam veran, ali sam veran samo u onoj meri koliko ja to želim ili hoću da dam.
Bog osuđuje takvo ponašanje. Ne prihvata da naš odnos sa njim gradimo na svoj način, nego da ga izgrađujemo onako kako on to želi.
Amos i o ovome piše 4:4,5 „“U Betel idite, pa grešite, u Gilgal, pa grešite još više. Donesite svoje klane žrtve svakog jutra, svoje destke svakog trećeg dana. Spalite kvasni hleb kao žrtvu zahvalnicu i pravite se važni zbog žrtava dragovoljnih; hvališite se njima Izraelci, jer to volite da činite.“ govori Gospod Jahve.“
On želi da naše bogoštovlje izrasta iz pravog odnosa sa Njim,  a ne da naš odnos sa Njim bude rezultat našeg shvatanja onog što Bog očekuje od nas. To je onda prazna i besmislena religioznost. Bog se neće zadovoljiti onim što mi mislimo da treba da mu damo, nego onim što on očekuje da damo. On očekuje našu vernost i posvećenost i ljubav u odnosu sa njim, a ne sujeverje i tradiciju. Jer to je uvreda za Boga.
U 5:23 čitamo: „Neka prestane dreka vaših pesama! Neću da slušam svirku vaših harfi! Nego neka pravda poteče kao voda, pravednost kao potok koji ne presušuje.“
Interesantno je napomenuti da, što nam bolje ide, to smo više religiozni, a sve manje verni. Ne znam da li ste to  primetili, ali to je poražavajuća istina. Oduvek.
Skloni smo tome da pre pouzdajemo u sto dinara u džepu nego u Boga na nebu.
Koketiranje sa grehom, religioznost, neposlušnost Božijoj reči, iskrivljuje naše sagledavanja pravde i pravednosti u širem i užem kontekstu.
Pretpostavljam da znate koja je razlika između pravde i pravednosti. Želim da vam, ipak, dam jednostavnu definiciju.

Pravda je načelo raspodele prava i obaveza svakom subjektu u međusobnim odnosima. Ona se definiše ljudskim ili Božjim zakonom. 

Pravednost je vrlina, koja govori o tome koliko je neka osoba voljna da i spremna da se bori za ostvarenje prava (svojih i tuđih). Neko je rekao „Lako je biti dobar, teško je biti pravedan.“


Bog od nas očekuje da volimo pravdu, i da iskazujemo pravednost. Naime, biti u Božijoj prisutnosti, uživati u njegovoj ljubavi, biti u zaštiti njegove sile, znači imati određenu odgovornost. Ne samo prema sebi i neposrednom okruženju nego i mnogo šire. Na kraju krajeva, treba da smo so i svetlost ovom svetu. To podrazumeva mnogo više od izvršavanja dužnosti i obaveza koje pretpostavljamo da imamo. Moramo da se izdignemo iznad toga, i da damo od sebe sve ono što Bog očekuje od nas.
Vidite, ljudska neposlušnost i bezobzirnost, nebriga i oholost, samoživost i pohlepa, doveli su do toga da smo u potpunosti poremetili sve što je Bog stvorio. Poremetili smo sile koje je Bog uspostavio. Suočavamo se sa prirodnim katastrofama, ratovima, boleštima, revolucijama, religijama koje su u direktnom neprijateljstvu sa našim Gospodom ... i ponekad se pitamo, zašto Bog to ne kontroliše ili ne sprečava da se takve stvari dešavaju. Ljudi se pitaju kakav je to Bog koji ne može da se tome suprotstavi. Može, ali neće, hoće ali nam nije na korist, ...
Nevolje, katastrofe, i ostale stvari koje nam teško padaju, i koje često možda ni ne razumemo, su ipak posledica našeg ponašanja. Bog dozvoljava da se posledice ispoljavaju i mi svi patimo zbog njih. Za one koje imaju Božiju mudrost jasno je da Bog ne dozvoljava da se takve stvari dešavaju iz hira, već iz prostog razloga što želi da na taj način opomene narod i vrata ga u zajedništvo sa Njim.
Bog koristi istorijske i prirodne događaje da bi nas prizvao pameti i pokrenuo nas da tražimo zajedništvo sa njim i da ozbiljno shvatimo svoju ulogu i zadatak koji smo na samom početku dobili – da se brinemo o stvorenju koje nam je Bog dao na upravljanje.
Sve ovo što nas okružuje ometa nas da budemo verni Bogu. Vidimo velike sile i moćne narode, silne ekonomije, bogate zemlje, jake političare, velike mahere, multinacionalne kompanije, i sve nam se nekako čini da zavisimo od njih, a na od Boga. Zbog toga, umesto da tražimo Boga, mi tražimo način kako da se dočepamo malo tog svetskog kolača.
Ali Bog kroz svoju reč kaže – koliko god da se čine stabilnim, svi ti centri moći – religijski, socijalni i vojni, ekonomski, biće srušeni jer odvajaju narod o Boga.
Čitao o sudu nad Aramom, Filistejom, Tirom, Edomom, Amonom, Moavom – sve silni i jaki vojni, politički i trgovinski centri. Rečenica koja je zajednička za osudu svakog od njih „Zbog mnogih prestupa neću susprezati svoj gnev.“
Bog se u svojoj ljubavi za čoveka, suprotstavlja nepravdi i onima koji je čine, i osuđuje njihove postupke, i njihov kraj je naizbežan.
A što se njegovog naroda tiče, ni on neće biti pošteđen, ali, pre njihovog kraja Bog želi da se suoči sa njima.
Pre nego što dođe do strašnog kraja, Bog daje još jednu priliku, upućuje još jedan poziv - poziva na pravednost i čistotu, vernost i zajedništvo.
Kraj za one koji greše, Bog je jasno objavio, ali uvek postoji mesto za pokajanje, mesto za Božiju milost za one koji žele da se vrate i da nastave da žive sa Bogom, ili jednostavno da utvrde i ojačaju svoje stajanje u Božijoj prisutnosti. Zbog toga Bog insistira da se suoči sa svojim narodom.
Bog nas poziva da ga aktivno tražimo, da ima aktivan odnos sa njim. On očekuje, praktičnu, svakodnevnu, ličnu i društvenu angažovanost, i život u pravednosti.
Pri tom nije važno ko smo, niti ko smo bili, niti kakvi smo, niti šta smo, jer takvo preispitivanje uvek nekako dovede do hvalisanja, a to nas može dovesti jedino do propasti.  Podsetimo se samo reči Jovana krstitelja – Luka 3:8,,Donesti plod dostojan pokajanja. I nemojte među sobom da govorite: „imamo oca Avraama“ jer kažem vam da Bog može od ovog kamenja da podigne decu Avraamu.“
Nego treba da budemo budeo svesni da smo sada deca živoga Boga koji treba da ljube svog nebeskog Oca i njegovu porodicu na zemlji.
Sa takvim stavom nemamo čega da se plašimo jer Bog obilno iskazuje svoju milost i blagosilja one koji pokazuju trud i spremni su da se odazovu Njegovom pozivu. Najveći od tih blagoslova je Duh Sveti koji se nastanio u nama.
On nam omogućava da sve svetovne stvari postaju jasnije i razumljivije jer ispravno razumemo Božiju Reč, Njegove zapovesti i Njegovu volju.
Jer ako pogrešno razumemo Božiju reči, donosićemo pogešne odluke u životu, i samo onaj ko je ispunjen Božjim duhom može da vidi ljude i stvari na pravi, ispravan, način
Duh Sveti nam omogućava da odbacimo greh, prihvatimo Božiju pravednost i  živimo u skladu sa tim.
Duh Sveti nas oslobađa od bezvredne, prazne religioznosti, besmislenog ispunjavanje obaveza i rituala, koji, ionako, nemaju nikakav dublji uticaj na našu život, osim što možemo da budemo zaslepljeni samopravednišću.
Duh Sveti nas uči da ljubimo pravdu i osnažuje nas i čisti da možemo da živimo pravednim životom.
I na kraju, Sveti Duh nas priprema za Božji sud, dan Gospodnji, koji će biti strašan sud za svakoga ko živi kao Božji protivnik, a dan blagoslova za one koji žive po njegovoj volji.
Božja volja će se ispuniti, na ovaj ili ona način. Ono što je sigurno da Bog izvodi sve na dobro za svoj verni narod.
Mi već danas možemo da uživamo u Božjim blagoslovima, ako želimo da mu budemo verni i da se pouzdajemo u njega.
Bog nam je dao našu zajednicu, učinimo da ona bude grad na gori, u kome će se pravda poštovati a pravednost slaviti. Neka se svako upregne u Božji jaram, koji je lak, i doprinese da budemo so i svetlo ovome svetu. Da nas po ljubavi poznaju.
Jer do nas je već došlo obećanje iz Amosovog proroštva: 9:13 „Dolaze dani, govori Jahve, kad će žeteoca preteči orač, a sejača onaj koji mulja grožđe. Mlado vino će kapati sa gora, i teći iz svakog brdo.“ Amin.


Нема коментара:

Постави коментар