BUDIMO SVETI, JER JE ON SVET!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 25. mart 2018. godine)

U poslednje vreme, u društvu u kojem mi živimo broj iskrenih i vernih hrišćana, konstantno opada. Sve je više mladih koji ne žele da se „smaraju“ odlaskom u crkvu, sve je više onih u srednjim godinama kojima je religija pomodarstvo, a iskrena vera „zaluđenost“, sve više onih koji u veri gledaju gubitak, a ne dobitak.

Nama, koji verujemo Bogu i njegovoj reči, onima koji istrajavaju na putu vere, takva situcija ne predstavlja nikavo iznenađenje. Sve je to Bog, jasno i otvoreno napisao i objasnio, kako ne bismo bili zatečeni i obeshrabreni.

Još na samom početku života crkve, apostol Pavle je napisao Timoteju (I – 4:1,2): »A Duh izričito kaže da će u poslednja vremena neki otpasti od vere, povodeći se za varljvim duhovima i demonskim učenjima, koja šire licemerni lažljivci otupele savesti.«

Situacije se nije u mnogome promenila od tad pad sad.

Hrišćanima savremenog doba je potrebno ohrabrenje. I to ne bilo kakvo ohrabrenje. Svakako ne ono koje često govorimo - »biće bolje.« To »biće bolje« meni izleda kao da više nemaš šta da kažeš, pa onda kažeš nešto što te ništa ne košta. Jer ponekad, umesto da bude bolje, stvari idu od lošeg na gore.

Zato nam je, umesto neuverljive utehe, potrebno ohrabrenje da, čak i da ne bude bolje (iako smo svesni da Bog izvodi sve na dobro onima koji ga ljube) možemo da se održimo u tome što će nas snaći.

Bog ne kaže »biće bolje«, ona ne daje lakonska i prazna obećanja, niti teši šarenim lažama. On postavlja stvari na svoje mesto i kaže »Evo dotle si stigao, dobro je! Da li si sad spreman da idemo dalje?«

Apostol Petar to ovako piše:

Ako, dakle, Ocem nazivate Onoga koji svakom nepristrasno sudi na osnovu delâ, provodite u strahu vreme svoga boravka na zemlji.

“Stoga, pripremite svoj um, budite trezveni, potpuno se pouzdajte u milost koju će vam doneti Otkrivenje Isusa Hrista.

Kao poslušna deca, ne povodite se za svojim ranijim požudama iz vremenâ neznanja.

Nego, kao što je svet Onaj koji vas je pozvao, i vi budite sveti u svemu što činite.

Jer, zapisano je: »Budite sveti, jer sam ja svet.«

Jer, vi znate da od svog ispraznog načina života, koji su vam predali vaši praoci, niste otkupljeni nečim raspadljivim, srebrom ili zlatom,nego dragocenom krvlju Hrista, Jagnjeta bez mane i ljage.

On je predodređen pre postanka sveta, a objavio se u ovim poslednjim vremenima radi vas koji kroz njega verujete u Boga, koji ga je vaskrsao iz mrtvih i proslavio, da vaša vera i nada budu u Bogu.

Pošto ste poslušnošću istini očistili svoju dušu za nelicemerno bratoljublje, iz svega srca volite jedan drugoga. Jer, vi niste ponovo rođeni iz raspadljivog semena, nego iz neraspadljivog – živom i postojanom Božijom rečju.

Jer:

 »Svaki čovek je kao trava i sva njegova slava kao poljski cvet; trava se osuši i cvet otpadne, ali reč Gospodnja ostaje doveka.«” 1. Petrova 1:13-25

 

Dakle, idemo dalje! To je ohrabrenje kakvo nam je potrebno u vremenu u kome živimo. Direktno ukazivanje na razliku između onoga šta je život (pravi i istinski) i onoga šta je smrt, i poziv da nastavimo dalje bez obzira na okolnosti. Poruka je i više nego jasna.

Hrišćani, bez obzira koliko se daleko i nedostižno činio cilj kojem težite, ne smete da klonete. Bez obzira što vam se čini da vas je sve manje, setite se da kod Boga nije važan broj nego srce. Pogledajte šta ste do sad sve prošli, sa čim ste se sve borili, i kakve pobede ste izvojevali. Ono što je ispred nas, nije ništa jače od onog što je ostalo iza nas. U svemu tome, Bog je taj koji može i hoće da vas podrži.

Reč kaže, saberite se, budite trezveni, razmišljate realno, ništa nije nemoguće ako se pouzdamo u Onoga kojem je predata sva vlast i slava, i sila i na nebu i na zemlji.

To otkivenje milosti Božije u Hristu Isusu je najveće, najdragocenije i najneverovatnije saznanje koje je ikad objavljeno čoveku.

To je nešto što nismo čak to ni tražili, jer i da smo hteli, ne bismo znali šta da tražimo. Nego nam je Bog, zbog svoje dobrote, to doneo, da bismo u tome živeli.

Ipak Bog nešto očekuje od nas, kao što smo pročitali – da budemo kao On. Pošto mi uvek imamo problem sa apstraktnim pojmovima, onda nam se Bog pokayao i u telu da imamo primer, da budemo kao On, Njegov Sin, naš Gospod i Bog, Isus Hrist.

To Božije očekivanje i želja od nas i za nas, je istovremeno i neverovatno ohrabrenje, ali i izazov.

»Budite sveti, jer sam ja svet.« (3. Mojsijeva 11:44; 19:2; 20:7).

Kad ovo pročitate, ili čujete šta vam prvo padne na pamet?

Hrišćani imaju različita shvatanja o svetosti i ta shvatanja se, na žalost, potpuno razlikuju od onoga šta Bog govori o tome. Zato želim da kažem nekoliko kratkih misli o tome, kako bi nam ovaj zahtev bio malo jasniji.

 
Nema svetih mesta, osim mesta gde je Bog prisutan; nema svetih dela, osim dela koja on čini; nema svetih relikvija, slika, predmeta, mošti ... koja čudotvorno leče, isceljuju, štite i donose sreću ... Bog je jedini koji leči, isceljuje, štiti i donosi radost, i za to mu ne treba nikakvo pomoćno sredstvo. 

Primetite da u Pismu nećete naći da je Bog ijednog pojednica proglasio za sveca. Sve svece za koje ste ikad čuli proglasili su ljudi, na osnovu svojih merila i motiva. Nasuprot tome, svi koji mu veruju i pouzdaju se u Njega, primaju njegovu svetost. 

Svetost, dakle, nije počasna titula, niti zvanje, svetost je stanje onih koji poznaju Boga i žive sa njim.   

Svetost nije cilj, nego je put, i svetost nije nagrada koja čeka na kraju puta, nego je njegov početak. Biti svet, ne znači biti savršen i bezgrešan – samo je Bog savršen i bezgrešan. 
Svetost ne može ni da se zaradi, ni da se kupi, ni da se osvoji – ona se dobija na dar, kao i sve ostalo što dobijamo od Boga.   

 

Šta nas, dakle, čini svetima?

Odgovor je veoma jasan – prisutnost samog Boga u nama.

Bog je prisutan u nama svojim Duhom Svetim, što u stvari znači da je poziv na svetost poziv da primimo i živimo sa i u Duhu Svetom.

Prisutnost Duha Svetog čini nas tako decom Božijom i Božjim svecima.

Dakle, niko nije svet zato što je dobar ili pametan ili vredan ili velikodušan ili se žrtvuje, već samo i jedino ako Duh Sveti obitava u njemu.

Duh Sveti, koji se nastanio u nama, pre svega nam objavljuje slavu Isusa Hrista, koju bez njega ne možemo da razumemo ni da prihvatimo.

Sveti Duh, kao i sama svetost, koju njime zadobijamo, ne donosi hokus pokus rešenja. Sad sam svet – sad sve znam, uvek sam radostan, sve mogu, duhovno sam jaki i mudar, ... Bilo bi lepo, ali kao što znate iz svog ličnog iskustva, to baš i ne fukcioniše tako. Duh Sveti je učitelj i tešitelj i pomagač, što znači, da se, vođeni nijme učimo onome što moramo da znamo, da nas on teši kad je teško, i da nam pomaže i u radu i u borbama koje vodimo.

On nam stvarno pomaže u borbi protiv svega onoga, što nas ugrožava i šta zbog svoje slabosti ne možemo da pobedimo, i zbog čega bismo bili osuđeni na propast da nam ne pomogne. Ali on to ne radi, ako mi u tome ne učestvujemo. Mi često volimo da citiramo Božije obećanje Isaiji (43:2) »Budeš li prelazio preko voda, ja ću biti s tobom, i preko reka neće te preplaviti. Budeš li prolazio kroz oganj, nećeš se opeći, plamen te neće oprljiti.« jer se to obećanje odnosi i na nas. Ipak, često u tome »zaboravimo« da vidimo da treba da prođemo i kroz vatru i kroz vodu.

Naš život sa Duhom Svetim, jeste život napretka i pobede, ako želimo da ga živimo po njegovom vodstvu. Čak i bitke koje ponekad gubimo, a gubimo ih, vode do konačne pobede koju je Isus Hrist već izvojevao.

Duh Sveti nam pomaže da se oslobodimo okova u kojima smo bili, i da slobodno živimo novim životom koji nam je dat.

Duh nam pomaže da budemo poslušni Bogu, da to bude način na koji živimo svoj život.

Često smo spremni da odlučimo da budemo poslušni ... recimo od ponedeljka. Ali sama odluka ne znači ništa, ako poslušnost ne predstavlja način života koji želimo da živimo. Tako dođe taj ponedeljak, ali se onda nešto ispreči, i čvrsto odlučimo da ćemo od sledećeg ponedeljka sigurno ... pa dođe i drugi ponedeljak ... i tako. 

Bog očekuje da budemo poslušni, ne da bi pokazao kako može da nas slomi jer je jači (kao što mi to ponekad činimo sa našom decom – »poslušaćeš zato što ja tako kažem«), nego zato što tako pokazujemo da mu verujemo i da se oslanjamo na njega.

Kad sam već pomenuo decu - ona nikad nisu poslušna nekome u koga nemaju poverenja. Ako nemaju poveranja, oni će uraditi što zahtevate od njih, ali zato što se plaše, ili očekuju nagradu, ili da ih »više ne smarate«. Tu nema poslušnosti, jer prestaju da rade to što očekujete čim strah prođe, ili dobiju nagradu ili niste tu. Deca su poslušna onome kome bezrezervno veruju i ko ih poštuje.

Dečja poslušnost, o kojoj Petar govori, je upravo ta poslušnost, a koju Bog očekuje od nas, jer ako nismo poslušni, ne možemo ni da kažemo da mu verujemo.

Naša poslušnost često je na ispitu zbog iskušenja i nevolja u koje zapadamo. Ponekad se pitamo, kakve koristi imam od toga što sam poslušan? Više ne živim kao ranije, ne robujem stvarima koje su me odvajale od Boga, izgleda da svi drugi napreduju sem mene? Zašto me ljudi ne vole, ili me ismevaju, ili progone, kad ne činim nikome ništa na žao? Zašto sam se razboleo, i zašto me Bog sad ne isceli? Zašto Bog sve to dozvoljava? Zašto moram da patim, kad sve radim kako treba?

Ja bih voleo, da imam odgovore na sva ta pitanja, ali nemam. Jedino što mi preostaje, a to je najbolje što imam – je da se pouzdam u Boga i da, dok sam ovde na zemlji, činim ono što on zahteva od mene.

Duh Sveti, koji nas uči, teši, pomaže nam i čuva nas od takvih stvari i sumnji. On nam otkriva da je sasvim sigurno osloniti se na Boga, i on će na kraju postaviti stvari na svoje mesto i suditi svakome po njegovim delima.

Bog koji nas je stvorio, poznaje nas i voli, i zato nas je otkupio, da ne propadnemo, nego da imamo večni život.

Ljudski život je dragocen, ali se mi prema njemu ne odnosimo kao da je stvarno tako. Odvojili smo ga od Boga i razapeli ga između neznanja i besciljnosti. Ispunjavamo ga jeftinim svakodnevnim zadovoljavanjem strasti koje nikad ne možete u potpunosti zadovoljiti. Uvek vam treba nešto drugo, bolje, lepše, brže, modernije – bez obzira da li se radi o kući, automobilu, mobilnom telefonu, momku ili devojci ... To je rupa bez dna koju čovek pokušava da napuni, a ona je sve praznija što se u nju više baca.

Mnoge stvari u ovom našem svetu izgledaju pametne, moderne i hrabre, ali one u stvari ruše živote i oduzimaju radost ljudima. I to nije neka novost to traje od kako je čovek isteran iz Raja. Ako sledimo samo svoje želje one će nas zarobiti i uništiti.

»Obećavaju im slobodu, a sami su robovi pokvarenosti – jer, svako robuje onom što ga je savladalo.« 2. Petrova 2:19

Interesantno je da se mi često zavaramo, ubeđujući sebe i druge, kako nismo robovi svojih želja i navika, nego smo tako ... slobodni, i činimo samo ono šta nam se sviđa, i možemo da prekinemo kad god želimo. Na žalost najbolje i najviše što možemo da dosegnemo je da jednu bukagiju(?) zamenimo drugom ili da je s jedne noge premestimo na drugu.

Ali Bog zna za to i zato je, da bi nam pomogao da živimo svetim životom, odlučio da nas otkupi iz tog ropstva i da nam ponudi nešto mnogo bolje. Jer, da bismo mogli da živimo svetim životom, da bismo bili slobodni, prethodno je trebalo da se plati otkup za nas, kao za robove.

Možda ovu ideju o otkupu mogu da objasnim u savremenom kontekstu. Npr. mislim da svi znate ko je Lajonel Mesi. Za one koji ne znaju (ako takvih ima) on je jedan od najboljih fudbalera svih vremena i trenutno igra u Barseloni. E, vidite, ako bi neko hteo da otkupi Mesija iz Barselone, da bude slobodan da igra za drugi klub, mora za to biti spreman da plati više od 500 miliona evra. Pa ni sam Mesi ne može da ode iz Barselone, ako ne plati svoju slobodu. Dakle, iako Mesijev život izgleda tako lep i slobodan on je u stvari rob, koga treba otkupiti da bi bio slobodan.

Pošto je naš život dragocen Bogu, i vredniji nego Mesijev Barsi, a bili smo robovi svoje grešnosti, Bog je, po svojoj milosti, bio je spreman da plati najvišu cenu za to.

Moneta za plaćanje otkupa za Mesija su stotine miliona evra.

Međutim otkup za mene, tebe, svakog od nas je život. Život za život.

Krv Sina Božjeg morala je biti prolivena da bi sprala sa nas sve grehe kojima smo bili okovani i oslobodila nas za život. (1:18,19). Bog je smatrao da cena nije prevelika i platio je.

Šta je Bog dobio za uzvrat? Razmislite o tome!

Mi, ne samo da smo postali slobodni, nego smo postali i sveti zbog toga što je svet onaj kojim nas je otkupio.

U 2.Korinćanima 5:21 apostol Pavle je napisao »Njega, koji nije učinio greh, Bog je radi nas učinio grehom, da u njemu budemo Božija pravednost.«

Sve to znači da nismo više dužni da igramo po pravilima ovog sveta,nego smo oslobođeni ropskih sveza i možemo da živimo slobodno.

Neko će reći: Zar nismo sad robovi Božji (kao što tvrdi islam)? Nismo, i jesmo! Tj. nismo, jer smo dobili slobodu da biramo šta ćemo biti. Dobili smo novu priliku da izaberemo kako ćemo i gde živeti. Pre otkupljenja bili smo pimorani da budemo robovi sopstvene grešnosti, ali Bog nas je toga oslobodio i dao nam mogućnost da biramo.

U 2. Mojsijeva 21:5 čitamo – »Ako rob otvoreno kaže: Volim svog gospodara, svoju ženu i decu – neću da budem slobodan« Bog će prihvatiti našu odluku kakva god ona bila.

Biće radostan ako izaberemo njega (celo nebo će se radovati), kao onaj otac kome se sin vratio, ali ako odemo od Njega biće tužan kao Isus kad je plakao nad Jerusalimom. Ali će poštovati našu odluku.

To veliko otkupiteljsko delo Božje, kroz Isusa Hrista, bilo je isplanirano pre svih vremena, ostvarilo se, i mi živimo u vremenu te milosti, i ubiremo plodove tog blagoslova.

Oni koji su otkupljeni i slobodno su izabrali Boga, su i nanovo rođeni. Kao što sam Isus kaže Nikodimu – »Ono što je rođeno od tela, telo je, a rođeno od Duha, duh je.« Jovan 3:6.

Duh Sveti je to neraspadljivo seme o kojem govori Petar »Jer, vi niste ponovo rođeni iz raspadljivog semena, nego iz neraspadljivog«.

To novo, duhovno rođenje, »Pošto ste poslušnošću istini očistili svoje duše . . . » (stih 22), učinilo nas je svetim, da tako sveti možemo da vidimo i pripadamo Božijem carstvu.

A to carstvo je već sad ovde, u ovom prostoru, u ovom gradu, u ovoj zemlji.

Sve dok smo mi tu, i ono je tu. Ne zbog nas nego zbog Boga koji je u nama.

Živimo u svetu koji je takav kakav je – teško da možemo da ga promenimo, ali možemo da promenimo sebe. Možemo da budemo sveti, možemo da budemo so i svetlo.

Znam da su iskušenja velika, da nam je ponekad granica između svetosti i grešnosti sakrivena iza ograda dobrih namera, svrsishodnosti i potreba.  Znam da se često suočavamo sa raznim izborima i logikama. Sve češće možete da čujete (hrišćane, a ne ljude iz sveta) kako kažu »Pa nećemo valjda svega da se odreknemo? Ne treba preterivati i nije sve loše po pitanju svetosti. Mora čovek valjda da ima neku radost u životu!«

Ipak, budte svesni, sve su to samo trikovi i izazovi neprijatelja koji želi da zatamni i obljutavi našu svetost u vremenu u kome živimo.

Realno, sem izgovora, nemamo nikakav stvarni razlog za to da ne živimo kako Bog želi, kao sveti ljudi.  

Mojsija je rekao narodu: »Ova zapovest koju ti danas dajem nije za tebe suviše teška, niti je van tvog domašaja. Nije na nebu, pa da kažeš: “Ko će se popeti na nebo da je uzme za nas, pa da je čujemo i izvršavamo? Nije ni preko mora, pa da kažeš: Ko će preći more da je uzme za nas, pa da je čujemo i izvršavamo?” Ne, Reč ti je sasvim blizu, u tvojim ustima i u tvom srcu, pa možeš da je izvršavaš.” 5. Mojsijeva 30:11,14.

Ako je njima Reč bila blizu, nama je još bliže jer je Duh Sveti u nama. On će nas i uputiti i pomoći da sve izvršimo u potpunosti. Tamo gde posrnemo, on će nas pridržati, i gde padnemo on će nas podići, i gde ne umemo on će nas naučiti, i kad je teško on će nas utešiti.

On nam je pripremio i dao i fizičku podršku na koju možemo da računamo kako bismo se osnažili za borbu da ostanemo sveti u grešnom svetu.

Ta podrška naše svetost nalazi se u davanju i primanju bratske ljubavi saputnicima u ovom svetu, do dolaska našeg Gospoda i Spasitelja, kad će sve borbe biti završene. “Nelicemerno bratoljublje” (1:22) nije samo poziv nego je i izvor snage.

Zato volimo jedni druge jer smo slabi, i jer ni na kome nije završen Božji posao. Svi smo na putu, i svi gradimo svoje spasenje u svetosti koju nam Bog daje.

Dobro je da se uvek podsetimo “svaki čovek je kao trava i sva njegova slava kao poljski cvet; trava se osuši i cvet otpadne. A Gospodnja reč ostaje doveka.” (Is 40:6-8 i  Psalam 103:15,16.

Ljudi našeg vremena nemaju veće i preče potrebe nego da žive svetim životom. Posebno mi koji se pozivamo na ime Gospoda Isusa Hrista. U tom život ne bi trebal da ima mesta za kompromise i izgovore.

Da nije lako, nije. Greh nas drmusa za ramena i govori nam da moramo da shvatimo kako smo mi samo ljudi i kako ne treba da očekujemo previše od sebe.

I ne treba da očekujemo previše od sebe, ni od drugih, nego očekujemo Boga, jer ono što ljudima nije moguće, Njemu je moguće.

Međutim, iako treba da se oslanjamo samo na Boga, hrišćanima su suštinski potrebni drugi hrišćani. Prvo, jer svi pripadamo Božijoj porodici, a drugo, Bog većinu stvari koje su nam potrebne čini preko onih koji su oko nas.

Zato, i ne samo zato, treba da volimo jedni druge iz nelicemernog srca, ljubavlju kojom Duh Sveti nadahnjuje i čini nas, i one pored nas, svetim.        

Budimo sveti, jer je On svet.

Amin!

* Stihovi korišteni u ovom tekstu su iz Savremenog srpskog prevoda  (WBTC).