SMO VERUJ!

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 28. maj 2017. godine)

Problem ovog sveta je vera. Ljudi veruju u sve i svašta, a da pri tom ne proveravaju ništa. Prihvataju neverovatne stvari jer se vode svojim osećajima i željama.

Ponekad vam prosto bude muka, kad vidite šta su sve ljudi spremni da čine pod uticajem takve „vere“. Činjenica je da svaki čovek živi od vere i po veri, koju je izabrao da sledi.

Suština života svakog hrišćanina je vera. Sve je pitanje vere. Ipak, mi smo jasni po tom pitanju - ne bilo kakve vere, već vere u Isusa Hrista.

Na primer, budizam je filozofija, zauzimanje stava po određenim životnim pitanjima. Nije čak ni toliko važno šta ćeš činiti, ako svoje činjenje možeš opravdati svojim stavom; islam je sistem, koji se ogleda u apsolutnoj poslušnosti i činjenju određenih dela. Tvoj stav nije važan ako možeš da ga opravdaš svojim činjenjem.

Međutim, hrišćanstvo je pre svega odluka da prihvataš onoga koji može da ti pokaže put, rasvetli istinu i podari život. Tek iz tog prihvatanja, rađa se filozofija, određeni stav, poslušnost i dela – ali, da budemo jasni, ni jedno od toga nije cilj.  

Hrišćanska vera je specifična, i u svojoj suštini se u potpunosti razlikuje od svih religija i nauka koje kruže ovim svetom. Zato što je cilj hrišćanske vere proslavljanje Boga, a sve ostalo su plodovi te težnje i nastojanjada se Bog proslavi.

Na samom početku svog delovanja, Isus je to jasno naglasio: „Težite najpre carstvu nebeskom, a sve ostalo će vam se nadodati.“

Život svakoga od nas Bog je, silom Duha Svetoga, obogatio darovima. Svako je dobio neki dar koji može da traje, može da nestane, može da se promeni, ili može da se dopuni još nekim darom.

Darovi nam služe da bismo se svi zajedno pripremili za ono najvažnije što očekujemo – za dolazak našeg Spasa Isusa Hrista. Sve što nam je dato, dato nam je da bi se crkva (kojoj svako od nas pripada) bila spreman za taj trenutak. Tako, niko u crkvi, nije beznačajan ili beskoristan. Osim ako samog sebe ne učini takvim.

Ali pored darova, on je naše živote obogatio sa tri nepromenljive stvari: verom, nadom i ljubavlju. Kao što apostol Pavle to lepo kaže u 1. Korinćanima 13 (pročitajte to prekrasno poglavlje, nasamo, naglas).  Zašto baš ove tri stvari? Zato što

-     ljubav svemu daje smisao,

-       nadu svemu daje razlog i

-       veru sve čini mogućim.

Vera nam je neophodno potrebna za sve. Vera koja oživljava, gradi, ispravlja savijena leđa, ojačava klecava kolena, teši, hrabri, leči i isceljuje, ...

„Samo veruj“ kaže Isus.

Da li ste nekad razmišljli o ovome. „Samo veruj“

Isus ne kaže „samo nastavi da se trudiš, samo nastavi da radiš, samo nastavi da se moliš, samo nastavi da hodaš ...“ on kaže „Samo veruj“.  

Samo veruj – je Hristov poziv. To nije savet, nije uputstvo, nije naredba. Mi smo pozvani da verujemo. Kao što je carinik Matej bio pozvan da ide za Isusom, pa je sve ostavio i krenuo za Njim, bez pitanja, bez preispitivanje – ostavljam i idem.

Tako smo i mi pozvani – da ostavimo sve što smeta našoj veri i da verujemo. Bez pitanja i preispitivanja – samo veruj.

Ne treba da se plašimo da verujemo. Bog je obećao da onaj koji veruje neće da se postidi (Rim 9:33).

Tokom svog boravka u telu, Isus je najčešće podsticao ljude i upućivao ih da mu veruju. Da prenebregnu sve što je vidljivo i što svezuje i da prihvate ono što nam, možda, izgleda potpuno nestvarno, nerealno i, ponekad, pomalo besmisleno.

Ta vera, na koju nas on poziva, uvodi nas u puninu blagoslova koje On ima za nas.

Pogledajte samo ove stihove koje smo pročitali.

vera je pouzdanje u ono čemu se nadamo, osvedočenje o stvarnosti koju ne vidimo.

Čemu se nadate? Šta očekujete da će se desiti - sa vama, sa onima koje volite, sa vašim poslom, sa vašom crkvom?

Mnogo je nadanja u nama, a tako malo snage. Mnogo je očekivanja, a tako malo sigurnosti.

Ali Bog ima tu snagu koja nam nedostaje i tu sigurnost kojoj težimo.

Da li mu verujemo? Da li se stvarno pouzdajemo u njega i prihvatamo njegova rešenja ili mu pomažemo da „ostvari naša očekivanja“? Kao Avram.

Dugo mu je trebalo da nauči, ali je naučio. Postao je primer vere i otac svima koji veruju.

E, kad bih ja bio kao on, kad bih mogao da verujem kao on?

Šta me sprečava u tome? Ja!!

Mi često želimo da vidimo stvari kako će izgledati kad su gotove, a još ih nismo ni započeli.

Imao sam jednog đaka, dva puta je ponavljavao razred. I onda je morao da ide vanredno da polaže. Rekao mi je „Kad bih sigurno znao da ću položiti, učio bih kao lud.“

Tako i mi ponekad kažemo Bogu – „kad bih sigurno znao da ćeš mi to dati, ja bih ti verovao.“ A??

Kad verujemo, onda treba da smo sigurni da naša nada neće ostati prazna, i da je sigurnost u Boga zagarantovana, čak i ako je ne vidimo.

Ono što je sigurno je da na Boga uvek možemo da se oslonimo. Možda nećemo da dobijemo ono što smo zacrtali, ili isplanirali – ali možemo biti sigurni da Bog, u pravo vreme, ima pravo rešenje za sve naše planove, probleme, situacije, ljude, događaje.

Ako se pouzdajemo, ...

Verom shvatamo da su svetovi sazdani Božijom rečju, i to tako da ono što se vidi nije nastalo od nečeg vidljivog.

Šta nama ovo govori?

Govori nam da Bog ne zavisi od materijalnih stvari. Sve materijalno i vidljivo, podložno je njegovoj reči. Njegova zapovest je iznad svega što možemo ili ne možemo da zamislimo.

Ponekad se naša vera ljulja, jer ne vidimo način na koji bi se nešto moglo desiti, ili nastati, ili nestati.

Kad čitate proročke knjige – prosto se zadivljeni silom kojom je Bog podizao i rušio carstva, narode i sile, koja su izgledale kao da niko i ništa ne može da im naudi. Pogledajte samo – od svih svetskih carstava o kojima čitamo, ni jedno se nije održalo, a održao se jedan, mali, beznačajni narod. Održao se jer ga je Bog podržao, a ovi su srušeni jer ih je Bog srušio.

Moramo da razumemo i da shvatimo (kako kaže ovaj stih) da ništa niti nastaje, niti postaje, niti stoji niti se može održati, ako Božija reč to ne pokrene.

A sad, ako se ti držiš Božije reči, a ona kaže – ako se i majka odrekne svoga deteta, ja te neću ostaviti, razumeš li veličinu silu koja te stvorila, koja te drži i podržava.

A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.

Naravno da naša vera započinje, verom da Bog postoji. Ipak, vrlo je važno da u tu veru uključimo i ovo da on uzvraća nagradom onima koji veruju.

Isuviše mnogo ljudi veruje da je Bog neko namćorasto biće koje je potpuno odvojeno od realnosti fizičkog života, i ne radi ništa drugo nego vreba kad će ko i kako sagrešiti, da bi ga ošinuo i, na kraju, bacio u neko mučilište, opšte poznato kao pakao.

U knjizi, koja se smatra remek delom književnosti, ciničnog naslova „Božanstvena komedija“, taj pakao ima i svoje krugove, gde se pojedini grešnici muče na različite načine. Ta knjiga inspirisana je katoličkom teologijom. Jedan od stubova katoličke religije je pretnja Božijom kaznom i paklom. Doduše, ni prostestantski vernici nisu imuni na ovakve stvari – pa imate razno-razne, koji su posetili pakao, ili imali objavu pakla, ...

Ali mi ne verujemo u takvog Boga, koji preti i kažnjava i smišlja muke za neposlušne. Pakao jeste realnost i niko to ne poriče. Ali, probajte da zamislite, koliko je Božija patnja za svakim stvorenjem koje, zbog svoje neposlušnosti, mora da završi na tom mestu. Beskrajna.

Ako je celo nebo raduje kad se jedan grešnik spasi, onda, verujem, da celo nebo pati kad grešnik mora da završi u paklu.

Naš Bog je dobar Bog. On je Bog pun ljubavi. On je Bog koji nagrađuje one koji ga traže. Oni koji ga traže, oni ga i nalaze.

Kain i Avelj, nisu poznavali Boga. Njihovi roditelji bili su isterani iz raja. Ali su verovali da taj Bog postoji. Adam i Eva, su im to svakako rekli. Čitamo da je jedan postao ratar, a drugi stočar. Od onoga što su uzgajali prineli su žrtvu. Ništa posebno. Od onoga što su imali, prikupili su deo, i prineli žrtvu. Bog ne traži od nas više nego što imamo. Nikad.

Jeste li čitali kako su prineli svoje žrtve. „Posle nekog vremena, Kain prinese Jahvi žrtvu od plodova zemlje, a Avelj prinese najbolje, ulojene komade mesa od prvine svoje stoke.“ (1.Mojsijeva 4:3,4)

U čemu je problem? I jedan i drugi, prineli su plodove svog rada. Problem je u stavu, u želji, u shvatanju Boga. Kain ne bi bio kažnjen ni da nije prineo žrtvu, niti je bio kažnjen što ju je prineo. Njegova žrtva je bila žrtva iz straha, iz želje da umilostivi Boga, da mu se dodvori. A Avelj, je očigledno – birao. Ulojeni komadi znači da je životinja bila dobro hranjenja, tovljena i najbolja koju je imao. I njegova žrtva nije bila iz straha, nego iz želje da iskaže poštovanje.

Mi verujemo u Boga, nesumnjivo. U kakvog Boga verujete? Zašto činiti stvari koje činite? Da li  zato jer je plašite kazne, ili zato što vaš Bog zaslužuje svaki dar, žrtvu, hvalu i slavu?

Niko od nas ne mora da pripali vatru na žrtveniku da bi prinosio žrtvu. Vatra mora da gori u našem srcu, da bi ono što predajemo bilo, ne zato što treba ili mora, ili da neko vidi, nego zato što Bog zaslužuje najbolje od onogo što imam. (Da ne pominjem da i to što imam, imam zato što mi je on dao).

Naravno, ponekad ljudi neće razumeti vašu ljubav za Boga i njegovu crkvu i vašu želju i potrebu da proslavite Boga, jer je Bog Bog. Avelj je to platio glavom. Njegova ljubav bacila je senku na Kainovu revnost.

Ali ne zaboravite, Bog uzvraća nagradom onima koji ga traže.

Kao kod Enoha.

Verom je Enoh uzet sa sveta da ne vidi smrti, i nisu mogli da ga nađu, jer ga je uzeo Bog. Jer, pre nego što je uzet, pohvaljen je kao onaj koji je ugodio Bogu.

Kad čitate rodoslov na početku biblije, primetićete da je samo uz Enoha napisano da je živeo „čineći ono što je po Božijoj volji“.

Ponekad ćete biti usamljeni, iako ćete biti okruženi ljudima, čak i u crkvi. Ljudi vas neće razumeti. Ali Bog hoće. On čita naša srca i zna naše motive.

Ne plašite se da ostanete sami.

Zlo nije dobro, čak i ako ga svi čine; a dobro nije zlo, čak i ako ga samo ja činim.

Na kraju krajeva, pozvani smo da idemo sami sa Bogom, u zajednici sa drugima.

Znate onaj deo evanđelja, kad je Isus izdvojio Petra, a Petar je pitao za onog drugog učenika. Šta te se samo tiče! Ti gledaj svoje, ti imaš svoje pozvanje, svoju odgovornost, svoj posao, svoju dužnost, i svoj odnos sa Bogom. Gledaj da izvršiš svoje, a Bog će se brinuti da i onaj drugi obavi svoje. To nije tvoja briga. Tvoja briga je da svojim darom, pomogneš i njemu da obavi šta već obaviti mora. Ako ne možeš da pomogneš, svakako nemoj da odmažeš.

Bog pohvaljuje takve.

Ponekad je to stvarno teško, ali nije nemoguće. Čitamo:

Verom je Mojsije, kada je odrastao, odbio da ga zovu sinom faraonove kćeri. Radije je izabrao da zajedno s Božijim narodom bude zlostavljan nego da nakratko uživa u grehu. Nemilost u koju je pao radi Hrista smatrao je većim bogatstvom od egipatskog blaga, jer je svoj pogled upro u nagradu. Verom je otišao iz Egipta ne plašeći se carevog besa, jer se čvrsto držao Nevidljivoga kao da ga gleda. Verom je proslavio Pashu i izvršio škropljenje krvlju, da Onaj koji ubija prvorođene ne dotakne nijednog od Izraelovih.

Neko će vam možda reći – Kad jednom upoznaš Boga i shvatiš da je tvoje mesto na nebu, nemaš više nikavih problema, osim da se odlučiš da ideš tamo.

Ha! Oni koji su hrišćani duže od šest mesec dana, znaju da ovo, blago rečeno, nije istina.

Hrišćanski život je pun odluka, a odluka znači izbor između, najmanje, dve stvari, a kad donosite odluke uvek morate nečeg da se odreknete.

Neke odluke su relativno nevažne, druge su od vrlo velikog značaja i reflektuju se na ceo naš život. I ne samo na naš život nego, posledično, i na sve oko nas.

Bog nam daje primer Mojsijevih odluka koje je morao da donese, i posledica koje je morao da podnese.

I to je ono što je odgovornost svakog od nas. Možemo da kukamo i da se žalimo kako nam je teško, kako nas niko ne razume, kako nemamo ovo ili ono, kako nas niko ne poštuje ... Mogu ceo dan da pravim spisak „šta mi fali“ ili „šta bih ja sve uradio kad bi mi dali priliku.“

Ali, Bog je jasan. U crkvi pevamo pesmu „Upravi pogled na Hrista!“ Sve nam je u Njemu dato. Sve.

Da li u to verujemo. Mi nismo u Egiptu kao Mojsije, ali kakvi su naši izbori.

Da li biramo da radije budemo sa Božjim narodom ili su nam draži svetovni prijatelji i događaji? Istina je, da u crkvi ponekad nije zabavno, i da su stalno iste „face“, i da stalno čitamo jednu te istu knjigu.

Istina je da je greh uzbudljiv i zavodljiv. Ali je kratkotrajan, i smrtonosan.

Istina je da ovaj svet pruža mnogo više od crkve i crkvenog života.

Ali, crkva je mesto koje je zaštićeno krvlju Isusa Hrista. U crkvi je predvorje večnosti, i punine života. Šta god da dobijete napolju, nije ni približno onome šta dobijete u crkvi.

To je pitanje odluke – gde sam i u čemu želim da budem.

"Ne želim da radim ono što JA mislim da je dobro, hoću da radim ono što Bog kaže da je bolje."

Isus nam je takođe govorio o dva puta. Putu koji vodi u smrt – to je put pun zadovoljstava, i putu koji vodi u život – koji je uzan, sakriven i težak za prolazak.

Kad god ćemo u životu stajati na raskrsnici ova dva puta, nadam se da ćemo se setiti Mojsijevog izbora. Uvek postoje neke stvari koje moramo da odbijemo, neke druge koje je potrebno da izaberemo i neke koje obavezno treba da napustimo. Uvek treba da biramo očima vere, koja vidi, ne samo početak, već i kraj puta kojeg biramo.

I imajte uvek u vidu jednu stvar: Bog nas nije pozvao da budemo uspešni. On nas poziva da budemo verni.