Svet danas je, upravo u ovom trenutku, suočen sa neviđenim klimatskim promenama, nekontrolisanim izlivima besa širokih masa koja traže svoja prava, izuzetno jakim religioznim pomeranjima unutar muslimanskog sveta uvijenog, u tobože, socijalno nezadovoljstvo, jačanju novih svetskih super sila, zveckanjem oružjem, talasima novih modifikovanih boleština, sve većem bogaćenju bogatih i siromašenju siromašnih.
U takvom svetu treba biti hrišćanin spreman odgovoriti i posvedočiti za veru u kojoj i od koje se živi. Oni koji slede Isusa Hrista moraju biti, više nego ikad, spremni da beskompromisno i nesumnjivo budu postavljeni na videlo mnogima ne bi li se neki, možda, uhvatili za spasenje, koje im je Bog tako ljubazno ponudio.
Da bi nam to bilo ostvarivo Bog nam je obezbedio neku vrstu uputstva. To uputstvo čitamo u Matejevom evađelju, u delu koje poznajemo kao „Beseda na gori“.
Iako nas između besede na gori i vremena u kome živimo deli dvadeset vekova, ona je i dalje veoma aktuelna za učenike i sledbenike Isusa Hrista. Možda se neko neće složiti s tim da je ova reč upućena učenicima a ne širokim masama, ali stvari upravo jesu takve. Beseda na gori rečena je onima koji će morati da stanu na vetrometinu sveta i da upute poziv na spasenje. Učenici, koji su tada sedeli pored Isusa, ni po čemu se ne razlikuju od učenika dana. Ako njih uporedimo sa savremenom crkvom, i nama u njoj, videćemo očiglednu činjenicu da nije moguće od ljudi, koji nisu ušli u Crkvu, da očekivati da shvate sve što Bog od njih očekuje niti tražiti da se povinuju Hristovim zahtevima. Bez obzira koliko ti zahtevi bili dobri, opravdani, korisni, potrebni i neizbežni, oni koji nemaju Duha Svetog u sebi ne mogu da se stave u kontekst ispunjavanja zahteva koje Isus iznosi. Ponekad imamo potrebu da, sve što je Isus izgovorio, izdignemo na opšti nivo, obavezujući za sve ljude, pa time i da besedu na gori stavimo u kontekst obraćanja širokim masama. Na taj način stvaramo generalni zakon po kome ljudi mogu da se ponašaju samo po jednom obrascu. Međutim, moramo da se uvek podsetimo da Bog radi “licem u lice”, sa pojedincem, sa njegovim karakteristikama, potrebama i mogućnostima.
Iz tog razloga ni reči besede na gori nisu upućene širokoj masi nego njegovim učenicima. Zbog toga govorimo o potrebi da se svi oni koji su u crkvi obavezno poučavaju i prihvataju reči koje je Isus ovde izgovorio, a onima koji su izvan prikazujemo Isusovo učenje u vidu svedočanstva sopstvenim životom. Ne samo rečima, već, najpre, životom u skladu sa njegovim učenjem.
Beseda na gori sadrži u sebi celokupnu poruku spasenja građanima nebeskog carstva koju oni treba da žive i pokažu drugima. Iako neke stvari koje je Isus tamo i tada izgovorio izgledaju nedostižne za pojedince i crkvu, čak i danas, to hrišćane ne oslobađa odgovornosti da nastoje da dostignu te standarde. To ne sme da obeshrabruje jer proces izgradnje traje i trajaće sve do novog dolaska Isusa Hrista. Od velike je važnosti da i proces izgradnje vernika bude jednako dobro vidljiv kao i „model“ na osnovu koga se vernik izgrađuje. Hrišćani ne treba da sakrivaju svoje slabosti, mane i teškoće. Naprotiv, upravo način na koji se hrišćanin bori da to prevaziđe pokazuje Božju spremnost da prihvati čoveka onakvog kakav jeste i da ga promeni u onakvog kakav treba da bude.
S tim u vezi je potrebno razumeti da je crkva skup pojedinaca koji izgrađuju svoj lični odnos sa Bogom. Plod tog odnosa svako unosi u zajednicu sa drugima koji veruju. Carstvo Božije funkcioniše na taj način. Niko ne treba da dođe u crkvu kako bi gradio svoj odnos sa Bogom, već mora da ima svoj odnos sa Bogom kako bi mogao da se ugrađuje u Crkvu. Izvor naše vere nije naša zajednica nego Isus. Odnose koje gradimo ne zasnivaju se na zakonskim odredbama već na odnosu sa Bogom. Pri tom svako ima odgovornost da ispituje sebe.
Beseda na gori je veoma jasno, jednostavno i sveobuhvatno izloženo učenje Isusa Hrista o tome šta očekuje od svojih sledbenika – kakvi treba da budu i šta da rade. Ni na jednom mestu u Biblji, kao na ovom, nisu preciznije postavljena pravila za život onih koji veruju u Boga. Čak ni Zakon, koji reguliše način ponašanja, nema takvu specifičnost i jačinu. Možda razlog u tome leži u činjenici da Bog kroz Zakon objašnjava zbog čega smo svi pod prokletstvom i u ropstvu greha, a reči iz besede na gori uče nas kako da prihvatimo činjenicu da je tome došao kraj i da smo na pragu novog doba – doba mira, milosti, opravdanja, iskupljenja obnovljenja i novog života.
Beseda na gori nije samo skup učenja koje je evanđelista prikupio i postavio na jednom mestu, niti je vrhunac svega onoga što je Isus podučavao, veće predstavlja osnov života svakog učenika koji želi istinski da sledi svogo učitelja.
Zadivljujuća činjenica svega što je Isus ovde rekao leži u pomirenju dva nespojiva kontrasta – generalno ili opšte dobilo je obličnje ličnog i intimnog. Bog je svoje nebeske persektive spustio na razinu zemlje, tvorac je postao roditelj, gospodar je zauzeo mesto sluge, Zakonodavac je slovo koje optužuje pretvorio u reč koja oživljava, onaj koji je stvoren postao je novo stvorenje, preporođeni, smrt je izgubila smisao i silu, a život se obilato izlio na sve koji žele da žive.
Danas je, više nego ikad, potrebno da se podsetimo ovih Isusovih reči i da ih prenesemo svetu koji nas okružuje.
Ne možemo, svakako, da promenimo sve stvari kojima čovek uništava svoju okolinu i narušava prirodne tokove, ne možemo da menjamo političke i religijske sisteme, niti možemo da siromašne načinimo bogatašima, ne možemo da ispravimo sve nepravde niti da podignemo sve potlačene, ne možemo da zaustavimo ratove niti da izlečimo sve bolesti. Ali, reči Isusa Hrista daju nam izuzetnu silu da pokažemo ljudima ono što je nevidljivo, da dotaknu ono što je nedodirljivo i da uđu novi svet u kome će samo postati novi i večni. To je, verujem, mnogo više od svega što iko može da očekuje.
