NE SKREĆI POGLED SA HRISTA

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 13. novembar 2022.)

Kološanima 1:24 - 2:5
“Sada se radujem u svojim stradanjima za vas i u svom telu dopunjujem ono što nedostaje Hristovim mukama za njegovo telo, koje je Crkva. Ja sam postao njen služitelj po nalogu koji mi je dao Bog: da vam objavim Božiju reč u njenoj punoći – tajnu koja je vekovima i pokolenjima bila skrivena, a sada je objavljena njegovim svetima. Njima je Bog hteo da obznani koliko je među neznabošcima bogatstvo slave ove tajne, koja je Hristos u vama, nada u slavu.
Mi njega objavljujemo, urazumljujući svakog čoveka i poučavajući svakog čoveka sa svom mudrošću da svakog čoveka dovedemo do savršenstva u Hristu. Za to se ja trudim, boreći se njegovom delotvornom silom, koja u meni silno deluje.
Hoću, naime, da znate koliku borbu vodim za vas i za one u Laodikiji i za sve one koji me nisu lično upoznali, da im se uteši srce, da sjedinjeni u ljubavi dospeju do sveg bogatstva punog razumevanja, do spoznanja Božije tajne – Hrista, u kome su skrivena sva blaga mudrosti i znanja. Ovo govorim da vas niko ne prevari zavodljivim rečima. Jer, iako sam odsutan telom, ipak sam u duhu s vama i radujem se gledajući red koji vlada među vama i čvrstinu vaše vere u Hrista.”
Amin
Ovo je ta, dugo skrivana tajna - Isus je riznica svih blaga mudrosti i znanja; on je slika nevidljivog Boga, kroz njega je sve stvoreno i u njemu se sve drži, on je glava Crkve, i izvor mira.

Pavle je imao nameru da Kološanima ponovi ono šta im je otkriveno - Isusova preuzvišenost, sila i vlast,u direktnoj su suprotstavi filizofiji, učenju i načinu razmišljanja sveta.

Svetska filozofija i razmišljenje vode u dva pravca
- u ateizam, da boga uopšte nema

- u religiju, da je Bog sakriven iza dela, rituala, svetaca, mistike, tj. da je praktično nedokučiv i nedostupan običnom čoveku.

Iako su bili samo nekoliko godina udaljeni od Golgote, iako su savremenici očedivaca Hristovog vaskrsenja, iako napojeni sa samog izvora hrišćanske vere, postojala je velika i neposredna opasnost da se svet sa svojim mudrolijama uvuče u crkvu. Da crkvu uvuče u mrežu religije i da je zarobi, porobi, ubije veru, sveže okovima i uskrati im slobodu koja im, po Isusu Hristu, pripada.

Jer nema slobode bez Isusa Hrista i samo ta istina oslobađa, kao što je i On sam rekao: “I saznaćete istinu i istina će vas osloboditi”, a za sebe kaže “Ja sam Istina”.
Dakle, ko god želi da bude slobodan mora da se pouzda jedino u Hrista i Njegovu Istinu.

Toga radi, ovako podsticanje vernih, da im oči uvek budu uprte u Hrista koji je svedovoljan, ne samo da je potrebno, nego je i neophodno.
Jer ništa i niko ne sme i da se postavi kao protivteža Isusu, jer ništa nije ni približno ravno Njemu koji je izvor sve mudrosti, znanja i moći.
Isus je iznad svega, možda je i bolje reći, sve je pod Isusom, i Isus je u svemu i sve je u Njemu - i sadašnjost i prošlost i budućnost; sve stvoreno, vidljivo i nevidljivo.

Njemu ne pripada ništa manje od divljenja, i ništa manje od apsolutnog počinjavanja.

O Hristu možete misliti šta god hoćete, ali sve što je manje od toga da je on Bog, Stvoritelj, Svemogući, Sveprisutni, je samo različit način neverovanja.
- možete da ne verujete tako što mislite da je dobar, milostiv, mudar, strpljiv, odličan učitelj, savršen vođa, požrtvovan, da je anđeo, veliki prorok, poslanik … šta god.
Ne kažem da On nije sve to, naravno da jeste. Ali, to je samo kap onoga što On u stvari jeste. Kao kad uđete u more, uzmete šaku vode i kažete - ovo je okean. Ono što je sigurno, niste slagali, ali niste ni blizu pune istine. Okeani čine dve trećine površine planete. Šaka toga je … ustvari to, kad kažete da je Isus dobar, mudar, strpljiv učitelj.
- možete da ne verujete tako što ga ubrojite u plejadu raznih bogova ovog sveta, jer svi u nešto veruju. Takvima je Alah bog, i Zeus je bog, i Pan je bog, Ra je bog, i Cezar je bog, i Mamon je bog, raznorazni politički lideri i mnoštvo drugih božanstava kojima su se ljudi klanjali ili im se i dalje klanjaju ...

Toj filozofiji se Pavle suprotstavlja podsećajući da je ta tajna, koje je bila skrivena vekovima, sada otkrivena pred ljudima jer je došlo vreme da se ta tajna jasno i nedvosmileno objavi.
To je tajna prepuna slave i bogatstva, tajna svih tajni - da je sva Božija slava sakrivena u Hristu Isusu. Da je ta slava od pre nego što je išta stvoreno, i nastaviće da traje u večnosti.

Celokupna Božija slava vidljiva je u Isusu Hristu.

Za nas je posebna radost to što je otkriveno da je Bog odlučio da se sjedini sa nama. Pozvao nas je da učestvujemo u njegovo slavi dok smo još ovde, i da nastavimo kad nastupi novi proslavljeni život.
Baš nam je onako kako je to napisao apostol Jovan u 1.Jovanova 3:2 “Dragi moji, sada smo Božija deca, a još se nije pokazalo šta ćemo biti. Ali znamo da ćemo, kada se on pojavi, biti slični njemu, jer ćemo ga videti onakvog kakav jeste.”

Slava koju sada vidimo i osećamo je razlog naše nade. Hrist nam otkriva stvarnost onakvu kakva ona jeste, a ne onakva kakva se čini ljudima. Ipak, to je tek početak jer sada nam se tek objavljuju Božija obećanja za naš život, kao neku garancija za buduća vremena.
A mi znamo da je Bog veran i Njegova obećanja su verna i nikad nas ne izneverava.

Hristovo prisustvo i život u nama, odnosno naš život u njemu, je u potpunosti demistificiran objavljivanjem ove istine.
Religija želi da zamagli i da ponovo sakrije objavljenu istinu, ali to je nemoguće jer je Božija reč jasna i nedvosmislena. Zato se Pavle trudi da je objavi u potpunosti.
Nema nikakog tajnog postupka, nikakve inicijacije, posebnih znanja i saznanja koja su preduslov sjedinjavanje Hristove i naše prirode silom Duha Svetoga.
Duh Sveti nas ne nastanjuje nekim mističnim useljavanjem, ne postoji neka magija koja spaja telo i Duh.
Tu zajednicu sa osobom i prirodom Isusa Hrista dobijamo kao poklon, odgovor na iskazanu veru, silaskom Duha Svetoga na svakoga ko poveruje.
To je dar koji obnavlja naš život, čini ga svrsishodnim i omogućava nam da se u potpunosti potčinimo njegovom Gospodstvu, da se izmirimo sa Bogom, da primimo zaštitu njegove krvi.
Naravno, Duhom Svetim rođeno, jedinstvo raste i jača shodno našoj veri i poverenju u Njega. Kao rastemo, mi se smanjujema, a on se uvećava.

Kad čitamo ove stihove vidimo da Pavle želi da bude siguran da je nada hrišćana rezultat pouzdanja u pravu istinu.
E, sad je za nas vreme za lično sagledavanje u svetlu te istine.
Da li se pouzdajemo u znanje, filozofiju, sopstvenu mudrost, zemaljski dobitak, moć ili prestiž?
Da li nam je, umesto slobode, važnije forma, tradicija ili ljudski propisi?
Razmislite!
Iako sve to ništa ne mora da bude sasvim pogrešno, ipak nas može odvratiti od Onoga koji treba da je pravi izvor naše nade.
Naši životi moraju da budu ispunjeni Hristom, da budu u skladu sa Njegovom prirodom, voljom i svrhom koju ima za nas. Sve ostalo samo je senka dolazećeg života.

Šta Hrist, koji je u nama, sada želi da uradi sa nama, i da li mu mi u tome pomažemo ili odmažemo?

Ako pročitate u 1:22 da je Božija namera da nas “smrću Hristovog ljudskog tela (Bog) pomirio sa sobom da vas pred sebe postavi svete, bez mane i besprekorne “, ni manje ni više, pitate se kako se do toga dolazi i šta je treba da činim.
Objavljujući ovu Božju nameru, Pavle objašnjava, vrlo jednostavno i sa merom, kako se do toga dolazi, ujedno i objašnjva razlog zbog čega insistira na Istini koju objavljuje.
Pogledajte stih 1:28 “Mi njega objavljujemo, urazumljujući svakog čoveka i poučavajući svakog čoveka sa svom mudrošću da svakog čoveka dovedemo do savršenstva u Hristu.”

U stihovima koji slede posle ovog, pročitali smo koliko borbe, truda, molitve, istrajnosti, mudrosti Duha Svetog i ljubavi je potrebno za ovo objavljivanje.

Ponekad čujete da neko kaže - ispričam šta imam, a svako je onda odgovoran da uradi s tim šta želi, neću ja tu da vršim nikakvu prisilu.
Nije to baš mudro. Ne kažem da trebate da hodate okolo i gurate ljudima bibliju u grlo i vičete - poveruj ili umri. (ima i takvih, ali to retko kada donosi plod)
Ali kad već zasadite, zalijte malo, neka neko i oplevi ... jer, neko ne zna šta da radi s tim šta je čuo; neko ima mnogo pitanja, sumnjk, nejasnoća; nekom naprosto sve to zvuči nerazumno; neko je pošao pa stao - a ti na to kažeš “ja sam ti objavio, a ti sad vidi kako ćeš”.

Pogledajte reči koje Pavle koristi - objavljivanje, urazumljivanje, poučavanje, dovođenje - su trajni glagoli, dakle radnje koje se ne završavaju kad nekome nešto kažete.
Jer, krajnji cilj svega toga je da svaki čovek dobije kompletnu sliku o Hristu - Otkupitelju, Spasitelju, Učitelju, Gospodu i Bogu.
Savršenstvo se odnosi na spoznaju o Hristu, koja treba da bude takva da joj ne treba ništa više dodati.
Upotrebljena grčka reč teleion u ovom konteksu znači i kompletan, završen.
Što, u bibiljskom kontekstu, može da znači mnogo priličnije - kompletno opremljen.
U kontekstu onoga što je pisano Efescima 6 “obucite svu Božju opremu ...” - takav poznaje istinu, razume pravednost, spreman je za evanđelje, ima veru, prigrlio je spasenje i poznaje Božiju reč.

Naravno tome treba pridodati - molitvu, strpljenje, požrtvovanje i, iznad svega, ljubav.

Tako opremljen, hrišćanin ima savršenu opremu kojom se može održati u Hristu i izdržati borbu do kraja i uzeti udela u Hristovoj pobedi.
On je plodonosan jer u potpunosti može da koristi dar koji je dobio od Duha Svetoga.
Ako mislite da to neko može sam, bez podrške i bez napora, nešto ste pobrkali.
Doduše, znam neke koji kažu - meni niko ne treba, ja i Bog.

Dakle, ne puštajte nikoga da raste sam, budite spremni da pomognete. Pavle i govori kako, dajući sebe za primer, to su
- lično požrtvovanje,
- stalna molitva za svakog čoveka,
- borba sa mnogim izazovima, i
- straža zbog lažnih nauka.

Bog nas je iz sveta tame, preneo u svetlost da bismo drugima mogli da osvetlimo život svetlošću koja dolazi od Boga.

Jer ako prihvatamo ono što reč kaže “tako ne živim više ja, nego Hrist koji je u meni ...”, onda moramo da živimo kako je Hrist živeo, a ne onako kako nam odgovara.
Moramo da budemo ukorenjeni u Njemu, da se izgrađujemo na Njemu, da drugima pomognemo da se izgrađuju i da se ugrade u Crkvu kao živo kamenje.

Očigledno je iz Pavlovog pisma da zreli hrišćani nemaju drugog izbora nego da se potčinjavanju Božjoj volji i providnosti.
Davanje maksimalno truda, energije, i bespoštedno žrtvovanje su pitanje “moranja” za zrele u Hristu.

Meni je interesantno u ovom 1:28, što Pavle ponavlja “svakog čoveka”.

Konstrukcija ove rečenice bila bi jednostavnija da je napisao “svakog čoveka treba da urazumimo, poučimo, i dovedemo ...”, ali ne, on posle svake radnje naglašava “svakog čoveka”.
“Svakog čoveka” - znači, bez propuštanja, bez izbora, bez izgovora, bez osuđivanja, bez straha ...

Ohrabrite svakog čoveka, omogućite mu da se raduje, da dopre do bogatstva punine razumevanja o tome ko je, šta je, kakav je Isus Hrist.
Učite, podučavajte, radujte se, pričajte, uživajte u Hristu. Pri tom vodite računa da ništa ne skrene vaš pogled sa Njega.
Bog nas je pozvano na zrelo služenje, a ne jadikovanje kako nas neko nervira, kako je neko slab u veri ili zastranjuje ili ga nema ... takvima vraćajte pogled na Hrista.
Treba da radimo na izgradnji tela Hristovog, jer nismo pozvani samo da bismo se spasili, nego da bismo tako spaseni služili Crkvi da napreduje i raste.

Ako neko sumnja da li to može da radi, setite se kako je započela Pavlova služba (čitajte Dela 9) - slepilom, a posle toga i obećanjem “Ja ću mu pokazati koliko treba da pretrpi za moje ime.” Dela 9:16
A sad ovde čitamo nastavak “u svom telu dopunjujem ono što nedostaje Hristovim mukama za njegovo telo, koje je Crkva”

Takva transformacija je moguće samo ako smo podržani Duhom Svetim, u svakom smislu i u svakom segmentu svoga rada.
Duh Sveti je izvor svake sile, pronositelj Božje mudrosti, učitelj, utešitelj i pomagač.
On nam pomaže da sazrimo i daje nam da razumemo svrhu našeg života, i prihvatimo dar koji nam je dat, koji ćemo koristiti do drugog Hristovog dolaska, kad ćemo primiti još lepši i veći dar.

Prepustite mu se i budite ojačani Njegovom slavnom silom da se svi, da parafraziram Pavlove reči, “radujemo zbog reda koji vlada među nama i čvrstine naše vere u Hrista.”

Amin!

NEMOJ BITI LENJ (Razvijanje hrišćanske zrelosti)

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 21. april 2022)

Jevrejima 5:1—6:12
„Jer iako bi do ovog vremena trebalo da budete učitelji, . . .” (5:12).

Početkom četvrtog veka je napravljen spisak od "sedam smrtnih grehova."

Naravno, mi znamo da su svi gresi smrtonosni - kao što Reč kaže -”kazna za greh je smrt”, kao što znamo da svaki greh može biti oprošten sem jednog, a to je hula na Duha Svetog.
Tako da, iako je kazna za svaki greh smrt, postoji i opravdanje za svaki greh - “jer krv Isusa Hrista čisti nas od svakog greha”, za hrišćane koji stoje i ostaju u Duhu Svetom, ne postoje smrtni gresi, a za nehrišćane je svaki greh smrtonosan i za to nije potrebno praviti listu.

Ipak, ovi pobrojani, za koje su autori smatrali posebno lošijim od svih ostalih grehova, stvarno opisuju one najgore osobine koje grešni čovek, pod uticajem greha, može da ima.
Mislim da ste čuli za tu listu - ponos, blud, zavist, proždrljivost, pohlepa, gnev i lenjost.
Dakle, sve od goreg od lošijeg. Postoji čak i reč na latinskom koja je akronim svih ovih grehova “SALIGIA”.

Na ovom spisku našla se i lenjost. Nekako, lično, ne bih baš ovu osobinu stavljao među one najgore prestupe, ali očigledno da je crkvi pre milenijum i po to bilo stvarno veliki problem.
Meni, kao i većini ljudi, ovo ne zvuči kao veliki problem zato što mi pod lenjost podrazumevamo - izležavanje, ostavljanje nereda za sobom, dugo gledanje TVa, igranje igrica, druženje sa drugim ljudima kao bolji izbor nego učenje ili rad ... itd.
Međutim, te benigne stvari nisu ni približno ono za šta su, da bi opisali ovo, autori iskoristili latinsku reč accedia (aksidia), koju najčešće previdimo kao lenjost, a ekvivalent je grčkoj reči notros (lenjost, tromost, i figurativno - tupost, glupost).
To je inače reč koja se, u kontekstu pojedinih tekstova, koristi da označi - gubitatk životnog cilja, entuzijazma, želje za stvaralaštvom, indolencija...

Rezultati lenjosti mogu biti katastrofalni po lenjivca - kao npr. gubitak osećaja za stvarnost, imaginacija da je negde drugde bolje, da su neki drugi ljudi bolji, da se tu gde jesi ne isplati ni živeti ni raditi, postaje trom i inertan, ne može da se posveti nikakvom radu, sve mu je besmisleno, nema motivaciju, ni u čemu ne nalazi zadovoljstvo, nada se rešenju na neki čudesni način, postaje malodušan, neduhovan, ... njegov um se puni glupostima, postaje indolentan i često može da upadne u depresivna stanja.
Napomena: Što ne znači da jedini uzrok depresije lenjost, ali ne može ni da se isključi kao eventualni pokretač.

I sad mi se čini da je lenjost ipak mnogo veći problem nego što je izležavanje pred TV i gledanje serija celog vikenda.
Lenjost može da bude problem i svakog od nas. Vrlo lako se pokrene, nebrigom i lošim odnosom unutar hrišćanske zajednice. Pojavi se obeshrabrenje, a onda lenjost počinje polako da preuzima čoveka.

Zato upozorenje u 6:12: „Da se ne ulenjite . . .”

Šta se desilo, pa je pokrenulo pisca poslanice da napiše ovo upozorenje?
Jedan od problema ove grupe hrišćana bio je, kako to čitamo, “da su im ruke klonule i kolena klecala” (12:12)Izgubili su prvobitni entuzijazam i postali su ranjivi, bez zaštite, otvoreni za tuđa učenja. “Ne dajte da vas zavedu razna tuđa učenja” čitamo u 13:9

Ova lenjist, pre svega, bila je vidljiva u problemu nedolaska na sastanke svoje skupštine (10:25) i u odbacivanju onoga u koga su se pouzdali (35).
Ta tromost, lenjost, je samo početak mnogo gorih stvari koje mogu da se pretvore u otpadništvo. (6:6).

Postoji više od jednog načina da budete lenji.
Pored pomenutih simptoma koje su čitaoci ove poslanice iskazali, evo još jedan, na koji nailazimo u 5:11, autor iznenada kaže: „postali ste tvrdi na ušima”
Od početka ovog poglavlja 5:1-10, autor poslanice objavljuje centralni i najznačajniji deo poslanice. On dokazuje da je Isus Hristos prvosveštenik po redu Melhisedekovom.
Pre svega on podseća na to kako je uspostavljeno i koji su principi pozivanja u svešteničku službu članova levitskog plemena, Aronovih naslednika.
Iako je Isus prvosveštenik, on nema svešteničku službu kao Levit niti prvosveštenički položaj kao Aron. Dakle, na njega se ne primenjuje isti red niti isti Zakon. On nije to po rođenju jer mu tako pripada, nego je to po Božijem pozivu, i odluci.

On je postavljen na to mesto po redu Melhisedekovom.

Njima je bilo poznato, a nama je sada objavljeno ko je Melhisedek: “A taj Melhisedek je bio car Salima i sveštenik Svevišnjega Boga. On je izašao u susret Avraamu kada se ovaj vraćao posle pobede nad carevima i blagoslovio ga, a Avraam mu je odmerio desetak od svega. Njegovo ime znači, prvo, »car pravednosti«, a zatim »car Salima«, to jest »car mira.« Bez oca, bez majke, bez rodoslova, on, čiji dani nemaju početka ni život kraja, sličan Sinu Božijem, ostaje sveštenik doveka.” (7:1-3)

Argument o Hristovom Prvosveštenstvu je najvažni i najupečatljiviji deo poslanice. Saznajemo da Isus nije jedan običan sveštenik, jer On, za razliku od levitskih prvosveštenika, živi večno (7:3, 23).

To je ujedno i prekretnica i razdelnica Judaizma i hrišćanstva.

I ako je neko imamo bilo kakve iluzije da, sem zajedničkog korena, Judaizam i hrišćanstvo mogu da nastave istim putem, ovde mora da shvati kako je “sve staro prošlo, a gle nastalo je novo”.

Vidi se da se autor iskreno trudio i ranije, u nekim drugim prilikama, da objasni ovo, ali se tema neprestano ponavlja i mora o njoj ponovo da se govori.

Do sad su već, usled tolikog govorenja ovi vernici trebali da postanu učitelji ove teme, a njima je i dalje potrebno ovo da se ponavlja.
Ne čudi onda ovaj 11. stih koji se pojavljuje ovde, usred ove diskusije.
Ovo je poprilično oštar i direktan stih.
“O tome bismo mogli mnogo da govorimo, ali je teško da se objasni, pošto ste postali tvrdi na ušima.”

Ova tema možda jeste komplikovana i potrebno je vreme da se objasni, ali već ste je toliko puta čuli da ne postoji drugo objašnjenje osim lenjosti da razmislite i živite ovo što ste naučili.
I ponekad je to i naš problem, a ne samo problem onih jevreja.
Toliko puta i na toliko raznih načina govorimo mnoge teme da je prosto nemoguće da to nije postalo sastavni deo života hrišćana koji o tome slušaju, a opet moramo da počinjemo ispočetka, kao da se radi o nekoj teško shvatljivoj doktrini ili ko zna o čemu.
Siguran sam da, koliko god često da govorimo o Svetom Trojstvu, to može da bude teško razumljiva tema i treba je često govoriti.
Ali ako govorimo i principu “umreti sebi” ili “živeti po milosti” ili “duhovnim darovima” ili “službama” ili “ljubavi prema braći koja je dokaz ljubavi prema Bogu”, tu nema ničeg komplikovanog i teško razumljivog ili nedokučivog. Tu postoji samo pitanje voljnosti da se istina prihvati ili ne.

Tako reč, koja je ovde upotrebljena, razotkriva da se ne radi o nekoj teško razumljivoj nauci, već o temi koja je teška za raspravljanje o njoj. Ali, da ponovim, ne zbog same teme, nego zbog onih koji o njoj treba da razgovaraju.
Posebno kad je ovakva tema, o Hristu i Melhisedeku, u pitanju.
Zašto pisac želi baš nju da objasni i o njoj da razgovara?

Činjenica je da su hrišćani počeli da izbegavaju sastanke i napuštaju zajednice.

To se dešava i u današnjim crkvama. Nekako je normalno da mislimo da treba našto preduzeti da sastanke učinimo zanimljivijim; organizujemo neki seminar ohrabrenja, neke psihološke radionice, itd. Da dodatno zainteresujemo narod, a da te teške teme prepustimo stručnjacima, školovanim ljudima, ...
Međutim pisac poslanice misli da su ovakve teme upravo ono što je potrebno da u njih bude uključena sva crkva, i zato nastavlja sa tim sve do desetog poglavlja.
Zašto? Zašto takva tema za crkvu koja, očigledno, ima potrebu da se oživi i obnovi?

Zato što je crkvi potrebno trajno obnavljanje. Trajno obnavljanje je kao negovanje biljke koja treba da pusti duboko korenje. Što je dublje korenje to je drvo vitalnije i jače.
Crkvi je potreban oslonac koji će je držati postojano i u mirno vreme i u vreme oluja, jer je tako jedino moguće da se održi.
To, naravno, ne može da se postigne bez čvrste hrane.
Lake, nadahnjujuće, teme u kojima svi mogu da uživaju, dobre su za neko vreme i za ponekad.
Informativne, edukativne, su dobre za osnovne pouke. Informativne poruke ne suočavaju verne za zahtevima koji Bog ima za njihov život.
Poruke koje opominju i prete mogu veoma lako da ostanu bez suštine jer ne donose rešenje, nego, najčešće, izazivaju mnogo pitanja.
Naravno jasno nam je da su ovakve propovedi potrebne i da su dobrodošle za razvoj i napredak crkve.
Pored toga, ono što je od izuzetne važnosti je da se crkva suočava sa izazovima koje Bog stavlja pred nju. Da se suoči sa teškim temama koje znače iskorak vere, pouzdanja i oslanjanja na Boga, umesto mlakosti sigurnih luka.
Ako Božja reč ne pokrene slušaoce na razmišljanje i promenu života, to može da znači da nema više onog potrebnog entuzijazma koji je neopohodana za rast crkve.

Ne postoji zamena za reči koje teško objasniti, niti bolji izazov za našu veru, nego što su te reči.

OPTUŽBA
Propoved bi nas ponekad trebala suočiti sa našim odgovornostima i optužiti nas za naše neuspehe.
Autor poslanice Jevrejima kaže da mu je teško da im objasni ove reči jer su čitaoci postali tvrdi na ušima. Kao što sam rekao na početku upotrebljena je grčka reč nothros, prevodi se i kao tupi i kao tromi. Ova reč se često koristila za lenjog učenika koji je odbijao da razvija svoj um.
Dakle, pisac poslanice kaže „Greška nije u samoj reči, greška je kod onoga koje je postao tup i trom i odbija da razvija svoje sposobnosti da razume ono što je rečeno.”

Čitaoci su, očigledno, bili hrišćani najmanje jednu generaciju, jer autor pominje vreme koje je prošlo od kada su postali hrišćani kao “posle toliko vremena”, 5:12.

Oni su mali dovoljno vremena da izoštre svoj um i postanu kompetentni za poučavanje, a ne da ostanu na nivou onih koji će se podučavati. Njihova problem je bila lenjost koja se manifestovala u nedostatku fizičke i intelektualne energije.
Odgovor za umornu crkvu, prema autoru, je da treba da se hrani „čvrstom hranom“.

U ono vreme, student početnik se upoznao sa nekoliko „prvih principa“ od strane njegovih učitelja. Učenici su često opisivani kao „bebe” koja je morale da se hrane „mlekom” pre nego što bi prešli na „čvrstu hranu”.
Učenici su usmeravani da razviju svoje potencijale kako bi mogli da prenose učenje svoje škole i sami postanu učitelji. Svaki učenik koji je ostao na početnom nivou tokom dužeg vremenskog perioda izazivao je ozbiljne probleme i obično je napuštao svog učitelja.

Ovo je bila dobro poznata i prikladna slika za autora koji je pisao Jevrejima. Posle jedne generacije, čitaoci su bili još u povoju (5:13). Njihova ishrana se sastojala od mleka, i nisu bili u stanju da svare čvrstu hranu koja im je ponuđena.
Očigledno je da je namera pisca poslanice, želja da ojača i podigne umornu i bezvoljnu zajednicu, ali je primetio da njihov rast ne prati potrebnu intelektualnu sposobnost da shvate istinu koja im je objavljivana.
Zato nastavlja da insistira na čvrstoj hrani jer crkva bez toga ne može da održi niti da opstane.
Istina, kao čvrsta hrana mora biti dovoljno dragocena da zarobi um hrišćana, da intelektualno stimuliše učenike i da ih podstakne na ispitivanje dubina Reči Božije.
Gde god su se naseljavali, hrišćani su osnivali škole u kojima su proučavali Sveto pismo na akademskim osnovama.
Crkva ima koristi od onih koji samopregorno uče i obrazuju se da bi to znanje onda podelili sa crkvom, da bi mogli da stanu kao oni koji će braniti hrišćanstvo na temelju znanja i lične uverenosti u istinitost Pisma.
Površne religije ne zahtevaju nikakve napore oko učenja. Postoji sloj ljudi - sveštenika, koji održavaju religioznost, ali za obične, jednostavne, sledbenike se ne postavljaju nikakvi uslovi oko učenja. Dovoljno je da veruju onima koji ih uče.
Međutim, sa hrišćanima nije tako, niti bi smelo da bude tako. Od samog početka svaki sledbenik bio je podstican i pozivan da “proverava Pisma” kako bi se uverio u istinost učenja koje mu je prezentovano.

Dakle, i obični i učeni vernici su od samog početka morali da znaju i razumeju istinu, trebali su da čitaju evanđelja, poslanice, starozavetne knjige, da bi bili naučeni da objasne svoju veru.
Ubeđen sam, a i siguran sam da nisam jedini, koji veruje da za neukog hrišćanina nema dugog opstanka u hrišćanskoj zajednici, jer će prije ili kasnije, na ovaj ili onaj način, otpasti od istine, jer je ne poznaje niti mu ona predstavlja izazov. Ili će, šta je možda još gore, ostati zbog sujeverja, ili pogrešnog ubeđenja da će mu, kad tad, Bog nešto udeliti.

Onaj koji je naučen i poznaje istinu veruje u nju, a onaj koji nije naučen i ne zna istinu veruje u svašta, u bilo šta i u koješta.
Ponekad čujete da neko kaže, “Ja se ne bavim teologijom, to me uopšte ne zanima, dovoljno je to što verujem. Teologija nas samo odvlači od važnih stvari, nemam ja vremena za to.”
Znam da u ovoj stravičnoj ponudi raznih “istina”, bavljenje teologijom može da izgleda kao gubitak vremena i zamka u koju može da se upadne.
Ali, dozvolite da dovedem u pitanje vrednost delovanja, života, službe ili bilo čega drugog što ima prefiks “hrišćansko” a koje nije nastalo kao rezultat pažljivog proučavanja Svetog Pisma i pouka o Bogu (teologije).
U ovim stihovima vidimo da Sveti Duh jasno pravi razliku između onih koji se poje mlekom i onih koji se hrane mesom.
Onaj koji je još na mleku „ne razume učenje o pravednosti, pošto je još nejako dete.” (5:13).
Dok onaj koji se hrani čvrstom hranom: „ima čula iskustvom uvežbana za razlikovanje dobra i zla” (5:14).

Poslanica nas upozorava na to da neki hrišćani ostaju zauvek početnici, pa hrišćanska vera za njih ostaje neshvatljiva jer nemaju naviku da pažljivo proučavaju i reaguju na zahteve vere koje Pisma jasno uspostalja.
S druge strane, neki hrišćani mogu da razlikuju dobro i zlo zato što su izvežbani praksom korišćenja Pisma i njegovim pažljivim proučavanjem i svakodnevnim učenjem.

Možda će vam zvučati čudno, ali postoji obuka u hrišćanskoj veri. Ako je imamo od početka, možemo vremenom da razvijemo našu osetljivost za donošenje odluka vezanih za našu veru. To se zove iskustvo koje nam pomaže da umemo da razlikujemo dobro i zlo.
Bez ove obuke, nema načina kako da izgradimo sisteme koji će nam pomoći u svakodnevnom hrišćanskom životu.
Za spasenje je dovoljno da verujemo. Da se održimo i zadržimo potrebno je ipak nešto više. Setite se da sve oružje Božije uključuje i “opasač istine i mač Duha, koji je Božija Reč.”
Ja verujem da ova reč nije samo ispraznost. Naime, kako ćemo imati mač ako ne proučavamo i učimo se reči. Šta će svu opremu držati na okupu ako se ne učimo istini.
Bez ove obuke i opreme možemo, i postajemo, lak plen za razne nauke, ideje i učitelje koji to nisu.

Naravno, hrišćanstvo nije samo za učene ljude. Znate kako je Pavle opisao prve hrišćane u Korintu “Pogledajte, braćo, sebe, pozvane: nema vas mnogo mudrih po ljudskim merilima, ni mnogo moćnih, ni mnogo onih koji su plemenita roda.” (1. Korinćanima 1:26).

Hrišćanstvo poziva sve da iskoriste priliku da postanu mudri, moćni i plemenita roda ali u Gospodu. Ne svojom snagom nego silom Duha Svetoga, koji deluje u nama srazmerno našoj želji da se učimo Božijoj reči.

Poziv koji je Bog uputio ljudima nije upućen samo nekim stručnjacima za Jevreje i njihovo pismo, da još bolje razviju svoje razumevanje judaizma. Naprotiv, upućeno je svima.
A onda se desilo da su ti koji su se odazvali postali “tvrdi na ušima”, što je bilo ozbiljna pretnja svemu što su do tad gradili.
To upozorenje za “tvrde uši” upućeno je svim hrišćanima, i u stvari je poziv da nastavimo da tražimo odgovore, da tražimo vodstvo Svetog Duha, koji će nas voditi kroz svu istinu, kroz sva proučavanja.

Generalno ljudi slabo čitaju knjige. Ima nekih zaljubljenika, ali realno nema ih puno.
Pa i od tih što čitaju, mnogo je više onih koji čitaju sve sem Pisma.
Ljudi retko čitaju o Bogu, Hristu, molitvi, Bibliji i ostaju uskraćeni za naverovatne stvari koje Bog ima u svojoj predragocenoj Reči za nas.
Siguran sam da poznajete ljude, hrišćane, izuzetne eksperte u svom poslu, ljude koji su završili visoke škole, ali kad ja u pitanju Bog i vera, pokazuju užasavajući nivo nezrelosti i neznanja.

Može se dakle biti tup i lenj za Boga, iako je neko vispren za ovaj svet.

REČ RASTA
Propovedanje istine uvek nudi reči nade i ohrabrenja. Ljudi moraju da vide razlog da se upuste u akciju na koju se zove. Tako i autor ove poslanice ohrabruje čitaoce i zajednicu da napuste osnovna elementarna učenja o Hristu i da nastave da idu ka zrelosti (6:1).

Ovde postoji jedno strogo upozorenje (takođe i u 10:26 i 12:17) da one koji su “jednom bili prosvetljeni” nije moguće vratiti i dovesti do pokajanja.
Pored svih tumačenja ovih stihova, želim da naglasim samo ovo da je naša vera previše dragocena da bismo je odbacili ili bismo rizikovali da izgubimo blagoslove koje nam donosi.
Kako smo započeli naš hrišćanski život treba da nastavimo da napredujemo učeći se, vežbajući do savršenstva.

Naš crkveni život ponekad izgleda neprijatan pa čak i iritantan.
Može da se pojavi neslaganje sa drugima, nezadovoljstvo, obeshrabrenost zbog pravca kojim crkva napreduje ili zato što ne napreduje, što može da nas učini lejnim i tromim.
U takvim situacijam treba da se setimo svega što smo uložili u našu veru od početka.
Jer ako Bog ne zaboravlja šta smo radili i ljubav koju smo iskazivali prema njemu i svu službu koju smo obavljali za njega i za ljude oko nas, zašto bismo se mi toga odrekli. Ono što smo uložili treba da nas stimuliše da još revnosnije i agilnije nastavimo da napredujemo u Božijem delu jer “želimo da svaki od vas do kraja pokaže istu revnost za ispunjenje nade”.

Dakle, ono što je napisano pre dve hiljade godina vredi i danas. Umorna crkva dvadesetprvog veka treba da čuje iste reči upozorenja i ohrabrenja i da živi i raste podstaknuta Rečju Božijom.

Amin!

HRISTOVA VLAST I HRIŠĆANI

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, 16. oktobar 2022.)

“Isus uđe u Hram, a dok je učio narod, priđoše mu prvosveštenici i starešine naroda i upitaše: »Kojom vlašću ovo činiš i ko ti je dao tu vlast?«
»I ja ću vas nešto upitati«, reče im Isus, »pa ako mi odgovorite, reći ću vam kojom vlašću ovo činim. Odakle je bilo Jovanovo krštenje? Sa neba ili od ljudi?«
A oni počeše o tome da raspravljaju među sobom, govoreći: »Ako kažemo: ‚Sa neba‘, on će reći: ‚Zašto mu onda niste verovali?‘ A da kažemo: ‚Od ljudi‘, plašimo se naroda, jer Jovana svi smatraju prorokom.«
Zato mu odgovoriše: »Ne znamo.«
Tada im on reče: »Onda ni ja vama neću reći kojom vlašću ovo činim.«” Matej 21:23-27

Ovaj, zanimiljivi, biblijski pasus koji smo pročitali, govorima nam o tome da, ukoliko nismo pod Hristovim autoriteom, naš život vere može da postane veoma razvodnjen. U stvari može da se pretvori u nešto što možemo da nazovemo relgijski oportunizam.

O tome bismo, kao hrišćani, morali da povedemo računa.
Religijski oportunizam, ili narodski rečeno, sve mi odgovara dok mi odgovara, a kad mi ne odgovara onda ću da se preračunam šta mi je bolje, pa ću tako da radim.
Zbog toga se religija predstavlja pa čak i izgleda pobožno, a u stvari je nešto što se suprotstavlja Božijoj vlasti, i najčešće služi iskorištavanju tuđe pobožnost za svoj račun.

U ovom stihovima vidimo da Isus uopšte ne gleda blagonaklono na takve stvari, i to je najvažniji razloga zašto Isus ne želi da da odgovor tako “važnim” ljudima i, najčešće je, razglog zašto naša pitanja i obraćanja Bogu ostaju bez odgovora.
Umesto pitanja o vlasti, položaju, važnosti, zakonu, što sve služi tome da bi se prikrilo ono stvarno važno, potrebna je poslušnost Bogu i njegovim zapovestima.

Ljudi traže od Boga odgovore, traže od Boga da “položi račune”, a da pri tom nisu spremni da polože račun o svom delovanju i ponašanju.

Kao što je to napisao Pavle u poslanici Rimljanima 10:2,3 “Svedočim, naime, za njih da imaju revnosti za Boga, ali ona nije zasnovana na znanju. Ne znajući šta je Božija pravednost i tražeći da uspostave svoju, nisu se potčinili Božijoj pravednosti.”
Dakle, gore od svega je da nemaju, čak ni osnovnu ni ispravnu spoznaju Boga, niti prihvataju Njegovu izuzetnost, a posebno ne prihvataju Njegove odluke.
Sve to zajedno može da se stavi u kontekst neverovanja. Iako reči govore jedno, dela kazaju sasvim nešto drugo.
U poslanici Jevrejima 11:6 objašnjen je temelj odnosa sa Bogom. Naime, tamo čitamo: ”A bez vere je nemoguće ugoditi Bogu, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.”

Dakle, ako od Boga tražimo odgovor moramo biti spremni da od Boga dobijemo odgovor, onakav kakav Bog želi da da i da verujemo u to što smo dobili. Bog će nagraditi one koji mu veruju.

Često se dešava, barem meni, da razgovarate se ljudima i oni vam postave pitanja: zašto Bog dozvoljava …ovo ili ono; gde je Bog bio kad se desilo … ovo ili ono; zašto me Bog nije … ovo ili ono.
I najčešće dođemo do toga da nikoga i ne interesuje odgovor, nego žele da, na Boga u koga inače ne veruju, prebace odgovornost za ono za šta su sami odgovorni.
Ali, čak i kad vas ubeđuju da veruju, vidite da je to neki bog koji je tu, barabar sa njima. Osoba koju oni mogu da pozovu na odgovornost i zaprete mu jer se meša u njihove stvari, neko kome treba pomoć da razume, shvati, prihvati ...

Boga nije moguće pozvati na odgovornost. Lepo kaže Jov, koji je ovu istinu sam naučio i to na teži način: “Bog nije čovek kao ja, da mogu da mu odgovorim: ‚Hajde da se sudimo.‘ ... Možeš li u Božije tajne da pronikneš, da dosegneš granice Svesilnoga? Od nebesa su više – šta ti tu možeš? Od Šeola su dublje – šta ti o tome znaš? Od zemlje su duže, od mora šire.” Jov 9:32 i 11:7-9
Ali, ljudi nikako da nauče ovu lekciju.

Ovom događaju u hramu, možemo da pridodamo i razne druge događaje, a jedan od njih je događaj kad je Isus isterao trgovce iz hrama, koje su sveštenici, fariseji i starešine doživljavali kao direktno mešanje u poslove važne za veru i narod, a posebno za verske i za narodne poglavare jer se svako tu pomalo utalio.

Otkud njemu pravo, da uređuje njihove živote?

Ili drugačije, otkud Isusu pravo da uređuje moj život, naše živote.

Mi volimo i uživamo da razmišljamo o Isusu veoma jednostrano.
On nas voli, on nas je otkupio, on se žrtvovao za nas, on nam oprašta, on je sve u svemu naš dobroćudni, uvek nasmešeni Spasitelj sa kojim imamo poseban odnos - što reče jedna sestra - ljubavnu priču.
I sve dok je tako, on je naš Spasitelj on nama služi, na našoj je strani i zadovoljni smo njim. Zar ne?

Ajde malo da pogledamo i drugu stranu.
Ne znam da li ste znali ili primetili da se u Novom zavetu Isus mnogo češće spominje kao Gospod, nego kao Spasitelj.
I to je vrlo jasna poruke za nas. Da bismo mogli da ga prepoznamo kao Spasitelja, u stvari da bi On mogao da postane naš Spasitelj, moramo da ga upoznamo kao Gospoda.

Gospod - znači gospodar, onaj koji ima vlast, koji izdaje naređenja i zapovesti, onaj koji se sluša i čiji se nalozi izvršavaju.
Ako možda niste čuli, evo da znate, u Novom zavetu postoji oko hiljadu zapovesti, naloga, uputstava i usmerenja koje je Isus uputio svojim učenicima. Hiljadu!
A Isus na sve to kaže: “Stoga je svaki koji sluša moje reči i izvršava ih sličan mudrom čoveku koji je svoju kuću sazidao na steni. ... A svaki koji sluša moje reči i ne izvršava ih, sličan je ludom čoveku koji je svoju kuću sazidao na pesku.” Matej 7:24 i 26

I sad, obzirom na to šta znamo možemo da odgovorimo na veoma važna pitanja.
- kako treba da funkcioniše hrišćanstvo koje živimo?
- koji su to principi na osnovu kojih se stvari dešavaju i odvijaju?
Ili, najjednostavnije rečeno - ko je ovde glavni?

Hrišćani mogu, treba i smeju da deluju samo u skladu sa Isusovim autoritetom, u Njegovo ime, po Njegovim uputstvima.
Taj autoritet se odnosi na sve što verujemo, činimo i jesmo. Do te mere da, čak i ne živimo sami od sebe, nego silom Isusa Hrista koja je, Duhom Svetim, u nama.
Tako neophodnost da radimo u ime Božije i tako ispoštujemo autoritet Isusa Hrista nad svim što jeste, prevazilazi dužnost i postaje nasušna potreba novog života koji živimo. Jer ako to ne činimo, prestaćemo da živimo.

Dakle, raznorazni prepodobni, presveti, pontifexi koji povezuju narod sa Bogom, koji se ljudima čine kao izvor autoriteta, čija reč se bespogovorno sluša, češka uši - ne dolaze u obzir.

Jedino Isus ima svu vlast u vezi sa verovanjima i praktikovanjem hrišćanske vere.

Pre nego što je vaznet na nebo, Isus je rekao učenicima da bi ih ohrabrio “»Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji.” (Matej 28:18).
Ali ovo nije samo ohrabrenje, ova objava je Isusova zaostavština za sve Hristove učenike i sledbenike do današnjih dana. Tačka od koje se polazi i kojoj se uvek vraćamo.
Ona nam govori, da od Onoga kome je data SVA (celokupna, sveobuhvatna,) vlast dobijamo i SVE što nam je potrebno na život u svetu i nakon sveta.
Kao što je to napisao Petar u svojoj drugoj poslanici 1:3: “Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.”

Spojimo sada, u našoj glavi, našem srcu i našem životu, Gospoda sa Spasiteljem.

Dakle, novo rođenje, nova priroda, novi identitet, poslanje, spasenje, večni život, darovi, služba, zajedništvo, sve je u rukama onoga koji ima vlast da time upravlja.

Otkud Isusu ta vlast?
(Nisu samo ovi iz stihova zainteresovani, nego i ja.)

Filipljanima 2:6-11 “On, koji je u Božijem obličju, nije smatrao plenom svoju jednakost s Bogom, nego je samoga sebe učinio ništavnim uzevši obličje sluge, postavši sličan ljudima.
I kada je po spoljašnosti postao sličan čoveku, ponizio je samoga sebe postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu. Zato ga je Bog i uzvisio na najviše mesto i dao mu ime iznad svakog imena, da se na Isusovo ime savije svako koleno na nebu i na zemlji i pod zemljom, i da svaki jezik prizna da je Isus Hristos Gospod, na slavu Boga Oca.”

Isusova vlast je božanska - pripada mu, obznanjena je, preuzeta i zaslužena.

E sad, takav Isus, sa svim svojim aturitetom onoga koji može sve da čini sa neograničenom vlašću, želi da to čini preko onih koje je pozvao - vas i mene.
Otud zapovest.
“Zato idite i sve narode učinite mojim učenicima, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da se drže svega što sam vam zapovedio. I evo, ja sam s vama svakog dana, sve do kraja sveta.” (Matej 28: 18–20)
Reč “zato” (ili stoga) nam objašnjava da je Hristova vlast, kojom deluje, pokretač celokupnog dela koju hrišćani treba da čine - svugde, svakome, svagda, - noseći na sebi autoritet onoga koji nas je poslao.

Taj autoritet je nepromenljiv i večan kao i život koji je u Bogu.

Vratimo se na spasenje. Novi zavet na više mesta pokazuje vezu između spasenja i Isusove vlasti. Npr. u Jovan 14:6 čitamo: “Ja sam Put, Istina i Život«, odgovori Isus. »Niko ne dolazi k Ocu, osim kroz mene.”

U Delima 4, Petar iznosi jednu od najlepših i najjačih odbrana hrišćanske službe i Hristovog autoriteta. Naime, on i Jovan su “privedeni” od strane verskih lidera, zato što su izlečili prosjaka ispred hrama, i dešava se ono što jevrejske vođe nisu očekivali jer “Tada im Petar, ispunjen Svetim Duhom, reče: »Poglavari i starešine naroda! Ako smo danas pozvani na odgovornost zbog dobrog dela učinjenog bolesnom čoveku, čime je on izlečen, onda znajte svi vi i ceo izraelski narod: ovaj stoji pred vama zdrav zahvaljujući imenu Isusa Hrista Nazarećanina, koga ste vi raspeli, a koga je Bog podigao iz mrtvih. On je »‚kamen koji ste vi graditelji odbacili, koji postade kamen ugaoni.(Ps 118,22) I nema spasenja ni u kom drugom, jer ljudima nije dato nijedno drugo ime pod nebom kojim treba da se spasemo.” (Dela 4: 8–12).
Jevrejskim vođama je bio jasno pod kojim autoritetom Hristovi učenici deluju, i zabranili su Petru i apostolima da govore i uče u Isusovo ime, naravno tu pretnju potvrdili su batinama.
Da li su uspeli da ih zaustave? Naravno da ne!
“Tada Petar i ostali apostoli odgovoriše: »Treba se pokoravati Bogu pre nego ljudima.” Dela 5:29.

I tako je delo raslo, i Reč se širila ne samo među Jevrejima nego i na neznabošce - kao što to čitamo u Delima 10, o dešavanjima sa Kornelijem. Iako je bilo mnogo pitanja, Petar je prepoznao Isusov autoritet i naredio da se svi krste u ime Isusa Hrista.

Vidite, ponekad nam neće biti sve jasno u vezi Božijeg dela, ponekad će ostati neka neodgovorena pitanja, neke nedoumice, možda čak i sumnje, možda i borbe u nama između onoga šta mi mislimo da jeste i onoga što treba da se uradi. Ali, Božija reč predstavlja Isusov autoritet i Duh Sveti će nas uputiti u svu istinu, i to je jedino šta moramo da sledimo.

Novorođena crkva nastavila je, nezaustavljivo, da se širi rimskim carstvom zahvaljujući tome što se pozivala na Hristov autoritet, a ne na ljude.
Verujem da ste čitali prvu poslanicu Korinćanima i o razdorima koji su tamo nastali i Pavlovo ozbiljno prekoravanje crkve da niko ne treba da se stavlja pod ime nekog čoveka, nego samo pod Isusovim.
Takov frakcijašenje obezvređuje Isusov krst, i zaustavlja Božije delo.

Razmislite o ovome i situaciji u kojoj se danas nalazi hrišćanstvo.
Pavle se veoma oštro suprotstavio bilo kakvoj praksi stavljanja pod bilo koje ime sem Isusovog, a radilo se ipak o “velikim” imenima hrišćanstva - Petar, Pavle, Apolos ...
Ipak, u savremenom hrišćanstvu nemate skoro ni jedan veliki misijski pokret koji ne nosi ime svojih osnivača - Bili Grejm, Beni Hih, Branham, Ostin, Woren, Vujičić .... i tako dalje.
U pravoslavlju sve crkve stoje pod imenom svoje nacije ili svojih osnivača - kao svetosavlje, npr.
Rimokatolicizam stoji pod funkcijom pape, sa vlašću koju ni jedan čovek ne bi smeo da ima.
Kako to, kad Novi zavet gleda negativno na takve stvari?

Da li je to, bilo ko od njih, bez obzira kako velik bio, doneo nekome spasenje, da li je iko od tih velikih umro za nekog (pre bi se reklo da dobro živi od onih za koje je Hrist umro), da li iko od hrišćana pripada nekome od njih ili svi pripadaju Hristu, a oni su oni samo “bezvredne sluge koje su učinile šta su morale”? Mnogo je pitanja, i svakim danom sve ih je više.

Već na samom početku oni koji su išli pod autoritetom Isusa Hrista, uvideli su opasnosti koje slede iz toga da autoritet u našim životima preuzme neko drugi sem Isusa Hrista.
Možda izgleda dobro, možda zvuči dobro, možda deluje dobro, ali sasvim sigurno kraj svakom takvom putu ne dovodi ljude u spasenje, nego daleko od njega.

A spasenje je dar koji je Hrist došao da donese ljudima. Svim ljudima.
Ipak, iako je dar spasenje globalna pojava ono ne pripada svakome, već samo onima koji su sebe stavili pod Hristovu vlast, koji su poslušni “svemu što je zapovedio”.
Šta je to SVE, saznajemo čitajući Pismo i prihvatajući vodstvo Svetoga Duha da prepoznao sve ono što Isus govori.

Biti učenik (ne đak) znači biti sledbenik učitelja, onaj koji se uči i prenosi dalje učiteljeve stavove.
Dakle, poslanje hrišćana je da od ljudi načine sledbenike Hristove, ne svoje ili naše učenike, ne đake koji je revnosno reprodukovati stečeno znanje, nego Njegove učenike, one koji će dalje širiti istinu o Njemu i Njegovom delu.

Treba da načinimo one koji će biti kao oni koje opisuje apostol Pavle u poslanici Kološanima, 3:17 “I što god da činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu Ocu kroz njega.”

U svetlu svega ovoga možemo da kažemo samo ovo: hrišćani treba da žive kao novi ljudi, koji će činiti stvari za koje su pozvani i raditi tamo gde su poslani. Ma šta to i gde god to bilo.

I šta god da se desi, hrišćani mogu da se vrate na tačku gde sve počinje, na Isusove reči - »Data mi je sva vlast na nebu i na zemlji. ... I evo, ja sam s vama svakog dana, sve do kraja sveta.”” (Matej 28:18,20).

I naš Gospod i Spasitelj će održati svoje obećanje.

Amin!

NAŠ CAR NA TRONU, CAR ŠTO DOLAZI

 (Protestantsak evanđeoska crkva Beograd, 18.09.2022)

Dolazak Božijeg carstva (Mt 24,23-28, 37-41)

Jednom kada su ga fariseji pitali kada će doći Božije carstvo, Isus im odgovori: »Božije carstvo ne dolazi kao nešto što se vidi. Ljudi neće moći da kažu: ‚Evo ga ovde!‘ ni: ‚Eno ga onde!‘, jer Božije carstvo je u vama.«
A učenicima reče: »Dolazi vreme kada ćete žudeti da vidite samo jedan dan Sina čovečijega, ali ga nećete videti. A ljudi će vam govoriti: ‚Eno ga onde!‘ ili: ‚Evo ga ovde!‘ Ne idite onamo i ne jurite za njima. Jer, kao što munja, kada sevne, obasja nebo od jednog kraja do drugog, tako će biti i sa Sinom čovečijim na njegov dan. Ali on prvo mora mnogo da prepati i ovaj naraštaj mora da ga odbaci.
»Kao što je bilo u Nojevo vreme, tako će biti i u dane Sina čovečijega. Ljudi su jeli i pili, ženili se i udavali, sve do dana kada je Noje ušao u kovčeg. Onda je došao potop i sve ih uništio. Biće i kao što je bilo u Lotove dane: ljudi su jeli i pili, kupovali i prodavali, sadili i gradili. A onog dana kad je Lot izašao iz Sodome, gorući sumpor zapljušta s neba i sve ih uništi.
»Tako će biti i onoga dana kada se pojavi Sin čovečiji. Ako se neko toga dana zatekne na krovu, a stvari su mu u kući, neka ne silazi da ih uzme. I ko se zatekne u polju, neka se ne vraća. Setite se Lotove žene! Ko pokuša da sačuva svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život, sačuvaće ga.Kažem vam: te noći biće dvoje u jednoj postelji – jedno će se uzeti, a drugo ostaviti. Dve žene će zajedno mleti žito – jedna će se uzeti, a druga ostaviti.«
»Gde to, Gospode?« upitaše ga.

A on im reče: »Gde bude lešina, tamo će se okupiti i lešinari.«
Šta vi pomislite ili čemu se ponadate kad se pomene Božije carstvo?
Imate li sliku Hrista na tronu, ovenčanog slavom, svuda oko njega njegovi sledbenici, a okolo razbacani njegovi protivnici.
Sve je bleštavo belo, čisto, bez mrlje, mirno, u vazduhu se čuje umirijuća melodija nekog predivnog psalma koji slavi Božije ime, i sve je taaaako dobro.
Da li je to to? Da li je to ono o čemu sanjate i imate vizije kad zamišljate to vreme i to stanje?
Da, da, to je to, a biće još bolje.
Dobro. A sad se probudite.
Još uvek ste na zemlji, i skoro sve je potpuno suprotno od vizije koju imate.

Fariseji, tj. Jevreji generalno, su imali sličnu, ali ipak malo drugačiju viziju - Mesiju u sjajnom oklopu, u zlatnim bojnim kolima, juri Rimljane unaokolo, proteruje ih iz Kanana, a na Davidovom prestolu sedi Davidov, a u Hramu služi Araonov naslednik.
I sve je super. Čuju se psalmi i prodorni zvukovi šofara koji objavlju pobedu i pozivaju ljude pred lice Božije.

I, kad će to biti? pitaju oni Isusa.
A Isus im onda kaže - ajde sad se prvo probudite!
Pogledajte kakav je svet koji vam je Bog dao da njime upravljate i kakvo je duhovno stanje ljudi koje vam je Bog poverio da ih vodite.

Pre stihova koje smo pročitali, Luka je zapisao jedan događaj o tome kako je Isus izlečio deset gubavaca 17 poglavlje :11-19.
Možda niste znali, ali guba je u to vreme bila veoma raširena. Bila je to strašna, ponižavajuća bolest za koju nije bilo leka. Oboleli su bili obavezni da se odvoje od sveta, a sve što je imalo bilo kakve veze sa njima ili su oni dotakli, bilo je spaljeno. Više nisu mogli da žive sa svojim porodicama, da prisustvuju molitvama u sinagogama niti da učestvuju u bilo kakvim društvenim aktivnostima. Živeli su odvojeno na posebnim, udaljenim mestima, okupljeni sa isto takvim nesrećnicima radi podrške u zajedničkoj nevolji. Povremeno su se približavali naseljenim mestima moleći za milostinju.

Izgleda da je jedino nevolja mogla da prevaziđe sve verske i nacionalne razlike jer se u ovoj grupi našao i neki Samarjanin, u normalnim okolnostima neprihvatljiv za Jevreje. Ali, ovo nisu bile normalne okolnosti, i poslednja stvar na svetu koja je bila važna ovim ljudima je nacionalnost i vera, a o izgledu, obrazovanju i socijalnom statusu da i ne pominjem.
I to je, u stvari tužno! Tužni je to da smo tek kad nas nevolja pritera, spremni da prevaziđemo razlike koje, ako smo zdravi, nikad ne bi ni trebale biti smetnja za zajedništvo, saradnju, podršku, napredak.
Istina je ono što kažu “Zdrav čovek ima hiljadu želja, a bolestan samo jednu.”

Ali je očigledno da, kad nam je dobro, smišljamo zlo, a tek kad nas pogodi zlo, shvatamo šta je jedino važno.
Ipak, to je neka druga priča za neku drugu priliku.

Tako se desilo da je deset gubavaca bilo zajedno na ulazu u jedno mesto u koje je Isus želeo da uđe. Deset ljudi moli za milost. Isus, pun božijeg milosrđa, izleči sve njih i šalje ih da se pokažu sveštenicima.
Samo jedan od njih se vraća da se zahvali Isusu, i to samo onaj od koga se to ni ne očekuje. Isus postavlja veoma važna pitanja: „Zar ih nije deset očišćeno? Gde su ostala devetorica? Zar se nije našao niko da proslavi Boga, sem ovog koga smatrate strancem?”

Zašto pominjem ovu epizodu? U stvari, zašto je Luka postavio ovaj zapis neposredno pred zapis sa farisejima? Znamo da je Luka veoma pažljivo izlagao prikupljeni materijal, i siguran sam da ga je Sveti Duh nadahnuo u ideji da ova dva događaja napiše jedan uz drugi.

Šta je zajednička karakteristika svih deset ljudi - smrtonosna bolest.
Šta je zajednička karakteristika onih devet ljudi - nezahvalnosti.
Zašto je Samarjanin izvodjen? Da se naglasi nezahvalnost Jevreja Bogu za dobra koju su im učinjena.

Dakle, posle ovako očigledne manifestacije Božjeg milosrđa i nesumnjivog čuda izlečenja neizlečivih - i to ne jednog nego deset njih, i očiglednog neprimerenog ponašanja ljudi, o kojima treba da brinu, čitamo o tome kako fariseji “hladno” to uopšte ne pominju i postavljaju pitanje o dolasku Božijeg carstva.
Izgleda da im je mnogo važnije raspravljati o teološkim temama ili o nekim političko pravnim pitanjima, nego sama briga o onima koji su u nevolji i problemima.
Jer, šta stoji iza ovog pitanja? Briga za narod? Ne, naravno!
Nego želja za moći i prevlasti i religijskoj čistoći, (o tome je Mića govorio pre par nedelja).
Važno je da mi budemo na vlasti, da oteramo strance, da naša religija bude na prvom mestu, da ništa ne zagadi naše tradicionalne vrednosti, ... mi ćemo pokazati da se bavimo važnim verskim pitanjima, i Bog mora time biti zadovoljan. Mi se ne bavimo tako trivijalnim stvarima kao što je beda, nepravda, kriminal, korupcija i sl.

To je karakterisitika svake religije, ondašnje i današnje - da se ne bavi važnim, nego prevažnim stvarima.
Isus je zbog toga bio veoma razočaran, i to je veoma često i jasno pokazivao i pre u susretu sa farisejima i relgijskim vođama.
Jedan od razloga bio je taj što pored takvih “duhovnih” vođa nije teško izgubiti osećaj za zahvalnost, dobrotu, milosrđe, ispravno ponašanje, moral, porodične vrednosti, ...
“Kako seješ, tako i žanješ” je narodna poslovica, koja je svakako primenjiva ovde.
Ako je od dobrobiti ljudi važnije nego drugo pitanje, onda ljudi ne mogu ni da steknu osećaj što je stvarno važno, nego misle da je važno ono što im, u stvari, zamagljuje vid i odvraća ih od važnih stvari.

Mi ne moramo ovu lekciju da učimo iz tuđih primera, jer smo sami okusili svu gorčinu nezahvalnosti, napada i omalovažavanja od strane onih kojima smo pomagali.
Koliko god da smo dobra činili ljudima, koliko god da je bilo osvedočenja o istinskog brizi i dobroti hrišćanskih zajednica uvek smo, umesto zahvalnosti, dobijali “teološka” pitanja.
Koliko god da smo iskazivali hrišćanskog milosrđa, uvek je bilo pitanja o našoj “teološkoj” ispravnosti. Uvek je religija uspela da postavi prepreku jednostavnoj veri i Božijoj blagodati.
Čak i one najbolje stvari koje smo iskazivali, bile su pod sumnjom, a često i sam povod za negativistički stav prema nama.
Dobrota crkve često je pripisivana pogrešnim i podlim motivima.
Ponekad, tu i tamo, pojavi se neki deseti pun zahvalnosti i prepoznavanja ukazane mu dobrote, ali devetoro ostaje zarobljeno okovima svoje religioznosti - možda oni ovo čine da mi otmu dušu, po nalogu zapada da unište sve što je naše ...

Ali, to je samo jedna strana problema.
Mnogo opasniji i veći problem su odnosi koji mogu da zavladaju unutar zajednice, crkve, porodice Božije. Zato se Isus, odmah nakon fariseja, obraća učenicima.
Pojava religioznosti u crkvi, otupljuje duhovnu oštrinu i osećajnost, pojavljuje se neosetljivost i apatičnost u odnosu na stanje onoga koji sedi pored nas. To je ono što može postati razarajuća sila, koja će oslabiti, i opasno ugroziti bili koju zajednicu.
Ja verujem da razumete koliko su, od bilo kog “teološkog” pitanja, važnija briga i staranje za ljude sa kojima delimo istu veru i nadu u spasenje.
“Nosite bremena jedni drugih” ili “dužnost jakih je da nose slabost slabih” su direktna zapovesti iz Novog zaveta, na koje veoma često ostanemo sasvim indiferentni.
Umesto toga, iz nekog razloga, iskaču teološko-religijska pitanja, koja odvlače pažnju od onoga što je istinski važno i potrebno ljudima.
Razmatranja na temu - šta obući, šta jesti, šta piti, da li žene da propovedaju, da li da sviramo u crkvi, da li se molimo u jezicima, da li ćemo primiti ovoga ili onoga ...

Svako takvo nastojanje oslabljuje ili odvodi od službe pomaganja drugima.
Uvek će biti onih koji bi radije da razgovaraju o tome šta Biblija kaže o nekim teškim pitanjima nego da rade ono o čemu nas biblija uči da treba činiti drugima. Uvek će biti onih koji će se baviti teškim temama, da bi izbegli da odgovore na lake zahteve za poslušnost.

Jedino teško pitanje, teološko, kojim treba da se bavimo je “gde je Isus u mom životu”.

Farisiji dolaze do Isusa sa pitanjem koji Isusu je jasno govori da je to samo dimna zavesa koja treba da zamagli realno duhovno stanje.
Mnogo je lakše raspravljati o pitanjima koja se odnose na neko neodređeno vreme, nego odgovarati na pitanja trenutka i trenutačnog stanja.
Mnogo je lakše zamišljati buduće nebesko carstvo i nebeska prostranstva nego sagledati realnost života u kojem živimo.
Ja sam sasvim siguran da fariseji nisu očekivali odgovor koji su dobili, a koliko mi se čini nisu baš bili ni zadovoljni jer se diskusija ne nastavlja.
Jer odgovor glasi - carstvo je već tu, među vama, u vama - ako je Bog tu i ako ste vi njegove sluge, onda je ono među vama i u vama.

Drugim rečima, prestanite da se bavite vremenom izvesnim i poznatim samo Bogu, i okrenite se oko sebe.
Ako ima Božijeg Svetog Duha u vama odmah ćete prepoznati Božije carstvo, jer ono se prepoznaje po - ljubavi, milosrđu, opraštanju, pomoganju, podnošenju nepravde, saradnji, služenju, žrtvovanju, radovanju, slavljenju ... sada i ovde.
Ima li toga, među vama i u vama ili nema - odgovor je na pitanje ima li Božijeg carstva ili nema.
Probudite se, carstvo Božije je u vama, ako --.
- imate silu Svetog Duha, dakle Bog je na tronu, u svom hramu, carstvo je u vama.
- imate dar Svetog Duha, dakle služite svom caru, carstvo je svugde oko vas.
- imate pečat Svetog Duha, carski sinovi i kćeri, carstvo je u vama.

Uostalom za to i molimo: “Neka dođe carstvo tvoje, neka bude volja tvoja, na zemlji kao i na nebu,” - da li je volja njegova u vašem životu ovde na zemlji, ako jeste - carstvo je tu, u vama.

A sad neko će reći: a šta je sa drugim dolaskom? Zar carstvo neće biti uspostavljeno tek kad on dođe?
Vidite, ako imate sve to što sam napomenuo, onda možete biti sigurno da vas neće mimoći ono drugo, nebesko, koje tek dolazi sa Gospodom sa visina.
Znam da žudimo za tim trenutkom. I sam Isus kaže da ćemo žudeti da ga vidimo samo jedan dan. Svaki hrišćanin žudi da vidi Hrista bar za trenutak.
I ponekad, zbog te žudnje, postajemo lak plen za razne manipulatore, lažne proroke, slatkorečive propovednike, promotere prosperiteta, motivacione mahere i sikretestičke hohštaplere ... i zbog želje da se što više približimo Isusu poverujemo - e ovo je pravo, e ono je pravo, e ovako treba da zvuči istina, e onako - ili evo ga ovde, eno ga onde.
Ali njega nema ni tamo ni onamo - on je u vašem srcu ili nije nigde. Ako nije tu, džaba idete na bilo koju stranu sveta, za bilo kojim pozivom, nigde ga nećete naći.
Umesto da vreme provodimo sledeći glasine i “raznorazne istine” koje češkaju uši ili u besplodnom čekanju i uspavani, sanjareći o budućem, ostanimo relani, aktivni i verni na mestu gde jesmo, dajući od sebe ono što smo od Boga primili.
A kad se On pojavi, to će svi videti. Biće to jedno dramatično iskustvo, doživljaj neviđenih razmera.
Planeta i ljudi će se uskomešati, ljudi će biti zbunjeni i uzbuđeni, ... biblijski zapisi koji govore o vremenima kad je Bog snažno delovo na zemlji, svedočanstvo su za to. To su bili samo pojedinačni slučajevi u kojima je Bog svodio račune, ali kad Isus bude došao drugi put, biće svedeni svi računi.

Ovde nailazimo na stihove, 30 do 36, koji mogu da zbune. Šta oni, u stvari znače?
Pa, objašnjenje je poprilično jednostavno
1. Isus kaže, ništa ti ne treba, sem vere da sam došao po tebe. Okretanje i želja da se još nešto od života sačuva, mogu da budu smrtonosne.
2. I može neko da pomisli - a šta ako me zaboravi, a šta ako me previdi...
Čitajte ove stihove - u Božijem postupanju postoji red, tačno se zna ko će biti uzet, a ko će biti ostavljen, bez obzira na mesto ili vreme.
Niti će biti uzet neko ko ne treba, niti će biti ostavljen neko ko treba da se uzme.
Zato i kažemo, mnogi će se iznenaditi kad na nebu ne bude onih koje su očekivali, a bude onih za koje nisu očekivali.

Bog meri svojim merilom i pravedno daje svakome po njegovoj zasluzi.

A dok se sve to ne desi naš je posao da činimo dela za koja nas je Bog stvorio i opremio, jer Bog vlada sada i ovde, jer smo tu vi i ja.

Oni koji su spremni da to čine, spremni su da dočekaju svog Spasitelja.

Amin!

IGRE SA ISTINOM

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, četvrtak 16. jun 2022. - audio propoved)

Živimo u vreme kad je sve relativizovano, pa čak i istina.
Zbog toga želim da kažem nekoliko reči o Istini.
U Jovan 8:32 čitamo da je Isus je rekao: "I saznaćete istinu, i istina će vas osloboditi."
O istini se govori na još mnogo mesta u Biblji, na primer u Posl 23:23a gde piše "Pribavi istinu i ne prodaj je,"

Do istine se, često ne dolazi lako, potrebno je vremena i energija kako bi smo je saznali, ali kad je zadobijemo treba da zadržimo i da je čuvamo kao najveću dragocenost koju smo stekli.
Najdragocenija istina koju možemo da spoznano je ona koja nam dolazi od Boga. To nam potvrđuju reči mnogih proroka i vernih slugu, pa i samog Isusa koji, o istini koja dolazi od Boga: "Njegove reči su istina" (Jv 17:17). David se molio "Ti si Bog, tvoje su riječi istinite" (2.Sam 7:28). U psalmu 119:142,151,160 čitamo ove reči: "Tvoj Zakon istina je prava ... zapovesti sve su ti istina ... istina je srce Tvojih reči"
Božja istina nam je, dakle, otkrivena kroz Njegovu reč i možemo lako da dođemo do nje.
Zbog toga smo silno blagosloveni i privilegovani.
Bog nam je, svojom istinom, objavio sebe, svog Sina, istinu o čoveku i padu u greh, ali i o putu sapsenja i konačnog izbavljenja.
Dakle, pitanje koje mi sebi treba da postavimo nije: Šte je istina? kao što se to pitao Pilat, nego Šta ćemo uraditi sa istinom? Koju poznajemo.

Ljudi svaša rade za i oko istine - neki je traže (Jer 5:1), neki prosto veruju i napreduju u spoznaju istine (1.Tim 4:3), mnogo joj se pokoravaju (1.Pet 1:22), neki je prenose i hrabro je govore (Zah 8:16; Ef 4:15), mnogi hodaju u istini i podržavaju je (1.Car 2:4; 3:6; Ps 86:11, 1.Tim 3:15)
Doduše ima i onih koji pokušavaju da je sakriju, uguše, zamene za laž, odbijaju da joj se pokore, suprotstavljaju joj se, okreću se od nje, pa čak i progone one koji govore i prenose istinu. (Ps 40:10, Rim 1:18, 1:25, 1:28; Gal 5:17l 2.Tim 3:8, 4:4; Tit 1:4)

Dakle, ljudi su različiti i njihov stav prema istini je različiti - od ispravnog korišćenja do zloupotrebe.

Danas bih voleo da nas, na jednom biblijskom primeru podsetim na posledice koje se dešavaju kad istinu pokušavamo da izvrnemo, ignorišemo i odbacimo.
Pročitajmo 1. Carevima 22 poglavlje.
Ahavova smrt (2. Let 18,2-34)
"Tri godine nije bilo rata između Arama i Izraela. Treće godine, Josafat, car Jude, dođe u posetu izraelskom caru.
Izraelski car reče svojim službenicima: »Znate li vi da Ramot Gilad pripada nama, a mi ne preduzimamo ništa da ga povratimo od aramejskog cara?«
Onda upita Josafata: »Hoćeš li sa mnom u rat protiv Ramot-Gilada?«
Josafat odgovori izraelskom caru: »Ja, moja vojska i konji stojimo ti na raspolaganju.«
Ali Josafat reče izraelskom caru i ovo: »Prvo potraži savet od GOSPODA.«
Stoga izraelski car okupi proroke, njih oko četiri stotine, i upita ih: »Da li da idem u rat protiv Ramot-Gilada ili da odustanem?«
»Idi«, odgovoriše oni, »jer Gospod će ga predati u careve ruke.«
Ali Josafat reče: »Zar ovde nema još neki Jahveov prorok, da i njega upitamo?«
Izraelski car odgovori Josafatu: »Ima još jedan čovek, Mihej sin Jimlin, preko koga možemo da pitamo Jahvea. Ali ja ga mrzim jer mi nikad ne prorokuje ništa dobro, nego samo zlo.«
Josafat na to reče: »Neka car ne govori tako.«
Tada izraelski car pozva jednog svog evnuha i reče: »Odmah dovedi Miheja sina Jimlinog.«
Obučeni u svoje carske odore, car Izraela i Josafat, car Jude, sedeli su na svojim prestolima na gumnu pred ulazom samarijske kapije, a svi proroci su prorokovali pred njima.
Cidkija sin Kenaanin napravio je gvozdene rogove i rekao: »Ovako kaže GOSPOD: ‚Ovim ćeš probadati Aramejce sve dok ne budu dokrajčeni.‘«
Tako su prorokovali i svi drugi proroci i govorili: »Napadni Ramot Gilad i uspećeš, jer GOSPOD će ti ga predati u ruke.«
A glasnik koji je otišao da pozove Miheja reče mu: »Eno svi proroci kao jedan proriču caru uspeh. Neka se tvoja reč složi s njihovom, zato govori povoljno.«
Ali Mihej reče: »Tako mi JAHVEA živoga, govoriću samo ono što mi kaže JAHVE.«
Kada je stigao caru, car ga upita: »Miheje, da li da idemo u rat protiv Ramot-Gilada ili da odustanemo?«
»Napadni i uspećeš«, odgovori Mihej, »jer JAHVE će ga predati u careve ruke.«
Car mu reče: »Koliko puta treba da tražim od tebe da se zakuneš da ćeš mi govoriti samo istinu u JAHVEOVO ime?«
Tada Mihej odgovori: »Videh sav Izrael raštrkan po brdima kao ovce bez pastira, a JAHVE reče:
»‚Ovaj narod nema gospodara.
Neka se svako vrati kući u miru.‘«
Tada izraelski car reče Josafatu: »Nisam li ti rekao da nikad ne prorokuje ništa dobro o meni, već samo zlo?«
Mihej reče: »Pošto je tako, čuj reč JAHVEOVU. Videh JAHVEA kako sedi na svom prestolu, a sva nebeska vojska stoji mu sa desne i leve strane.
»JAHVE reče: ‚Ko će da namami Ahava da napadne Ramot Gilad i da tamo pogine?‘
»Jedni predložiše ovo, drugi ono, 21dok na kraju ne dođe jedan duh, stade pred JAHVE i reče: ‚Ja ću ga namamiti.‘
»‚Čime?‘ upita JAHVE.
»‚Izaći ću i biću lažljiv duh u ustima svih njegovih proroka‘, reče onaj.
»‚Uspećeš da ga namamiš‘, reče JAHVE. ‚Idi i učini to.‘
»Tako je sada JAHVE stavio lažljivog duha u usta svih ovih tvojih proroka. JAHVE ti je odredio nesreću.«
Tada priđe Cidkija sin Kenaanin i ošamari Miheja.
»Kojim putem je JAHVEOV duh otišao od mene da bi govorio tebi?« upita on.
A Mihej odgovori: »Videćeš onog dana kada budeš išao da se sakriješ u zadnjoj odaji.«
Tada izraelski car reče: »Uhvatite Miheja i odvedite ga zapovedniku grada Amonu i mom sinu Joašu, pa recite: ‚Ovako kaže car: Bacite ovoga u tamnicu i ne dajte mu ništa osim hleba i vode dok se ja ne vratim živ i zdrav.‘«
Mihej reče: »Ako se ti ikada vratiš živ i zdrav, JAHVE nije govorio kroz mene.«
Onda dodade: »Upamti moje reči, sav narode!«

Jedan od najlepših delova 22 poglavlja 1. carevima je ovaj stih:
»Koliko puta treba da tražim od tebe da se zakuneš da ćeš mi govoriti samo istinu u JAHVEOVO ime?«

Nesreća je samo to što je ove reči izgovorio baš onaj koji je ignorisao Božju istinu ili je omalovažavao.

Većina od nas, zapitana "Želiš li da čuješ istinu?" odgovora nedvosmileno i odlučno "Naravno!"
Međutim, sve ono čemu smo svakodnevno svedoci govori nam o tome kako nismo baš pohlepni za istinom.
Mi se često igramo sa istinom. I ovde, na početku ovog poglavlja vidimo kako to igranje izgeda.

Evo nekoliko očiglednih stvari:
1) Kompromis
Kompromisi su postali sastavni deo našeg svakodnevnog života. Oni su najčešće negativni iako ih mi, gledajući ih u svetlu sveta, smatramo za pozitvne.
Pozitivni su samo zato toga što nam obezbeđuju komforan život, bez nekih velikih naprezanja, nevolja i problema.
Najuspešniji ljudi u svakom vremenu su ljudi koji su spremni na kompromise. Svakve vrste. Naravno za to treba imati dobar stomak i nemati skrupule. O moralu i etici da i ne govorimo.

Ovde čitamo o takvoj vrsti trulog kompromisa. Vidimo jednog dobrog cara koji je odlučio da se igra sa istinom i napravi ozbiljan kompromis. U stvari on je već napravio taj kompromis samo je sada, izgleda, krenuo i da ga produbi.
Realno, bio je ovo značajan događaj. Posle mnogo vremena judejski car sastaje se sa carem Izrailja, a da nisu u ratu. Nije jasan baš razlog, osim ako poseta nije bila stvar politike kojom je Josafat hteo da zaokruži svoju vladavinu. Već je, ranije, dozvolio da njegov sin oženi Ahavovu i Jezaveljinu kćer, Atalju. van bojišta. Možda je hteo da ostane upamćen kao obnovitelj i pomiritelj Jakovljvih plemena, ko zna. U svako slučaju, on nije bio savršen, ali je ipak bio dobar car Jude. (stih 43). U suprotnosti sa Josafatovim dobrim životom, Ahav je bio najgori car koga je Izrailj ikada imao. Nema sumnje, Josafatovi motivi su bili uzvišeni, međutim ono što je uradio je loše u principu, katrastrofalno u praksi i skoro fatalno po svojim posledicama.
Istina je da uvek trebno težiti miru, ali on nikad ne sme biti plaćen kompromisom na račun istine. Mudar čovek je rekao "Pribavi istinu i ne prodaj je," (Posl 23:23a).

Nikad ne prodaj istinu za mir, to je previsoka cena.

Kad je Josafat stigao u Samariju Ahav je pripremio veličanstven doček, ali ovaj dočak imao je skrivne namere. Ahav je planirao da svog gosta pozove u savezništvo i rat.
Truli savezi koje je Ahav sklapao sa protivnicima, u ovom slučaju Sirijskim carem Ven Adaom su propali, i rat je bio na pommolu. Ahav je bio isviše slab da se sam suprotstavi tome, pa ne naumio da od Josafata dobije pojačanje.
Iznenađuje što je Josafat pristao iz ko zna kojih razloga - možda je bio bio zabrinut jer je sirijska kontrola nad Ramot Gileadom bila indirektna pretnja i Judi, na kraju krajeva ovaj grad je bio na samo 60 kilometara od Jerusalima. Možda je pak to zbog toga jer je Ahav bio dobar trgovac.
Bez obzira na razlog Bog nije bio zadovoljan njegovom odlukom. Kada se vratio iz bitke u Judeju dočekao ga je Božji prorok sa ne baš ohrabrujućim rečima:

"Zar da pomažeš bezbožniku i da ljubiš Jahvine mrzitelje? Zato i udara na te srdžba Jahvina." (2.Dn 19:2)

Bog nikad nije zadovoljan sa onima koji su mu se predali a prave kompromise sa zlom, bez obzira koliko dobri bili njihovi motivi.
Stvaranje kompromisa sa zlom je kao grudva snega puštena niz padinu, ispočetka ne izgleda nešto strašno ali kasnije se pretvori u ogromnu grudvu koja uništava sve pred sobom.

2. "Kaži-mi-ono-šta-želim-da-čujem"

Lažni proroci su igrali igru "Kaži-mi-ono-što-želim-da-čujem". U 5. stihu vidimo da je Josafat ipak imao strah pred Bogom i da svoje odluke, ipak nije donosio samo tako. Izgleda da je imao običaj (dobar običaj) da se pre donošenja neke odluke posavetuje sa Bogom preko Njegovih proroka. Zbog toga je predložio Ahavu da prvo proveri šta Jahve kaže na ove planove da se krene u rat.
U svakoj prilici kad je potrebno da donesemo neku važnu i ozbiljnu odluku potrebno je da sa time izađemo pred Boga i da se zapitamo šta je Njegova volja u svemu onome što nameravamo preduzeti. Ali ovo ne treba samo da bude ono izlaženje da se čuje Božja Reč na koju zaboravimo čim se okrenemo. Ne! U svakoj prilici moramo da potražimo Božji odgovor na naš problem i da prihvatimo taj odgovor, bez obzira sviđalo nam se to ili ne. Vidimo da je Ahav prikupio oko četiri stotine proroka i svi oni govorili su ono šta je Ahav hteo da čuje.
Ahav ih je pitao: Hoću li ići u rat protiv Ramota Galadskog ili da se okanim toga? (stih 6). Oni su mu nonšalantno odgovorili: Idi jer će ti to Bog dati u ruke.
Ni jedan nije rekao: Ovako govori Gospod ... što pravi proroci nikad nisu zaboravljali. U stvari oni uopšte nisu pozivali Jahvu.
U ovim stihovima kada su govorili o Bogu oni su koristili reč adonai, što znači Gospod - izraz koji se generalno koristi za bog, što znači da može da se odnosi i na Vala. U stvari, konačni odgovor koji je došao od proroka u ovom obliku:

idi, jer će ga Gospod dati u ruke caru.

Zgodna konstrukcija- samo nisu objasnili koji Bog? Jahve ili Val? i kome caru - Izrailjskom ili Sirijskom. Jer će ga - na koga "njega" se uopšte odnosi ova reč? Može se odnositi na bilo šta i bilo koga, pa čak i to da će Ahav biti predan u ruke Ven Adadu. Način proroštva kao i sama poruka ovih proroka identična je sadržajima današnjih horoskopa koje možemo naći u svim novinama, i na TV ekranima. Možemo nači reč koja može značiti bilo šta, zavisno od onoga šta želite čuti. Uopšte me ne iznenađuje Josafatova reakcija, kad je zapitao Ahava: Imaš li ti još nekog proroka?
Ahav je zbog svoje sujete i greha koristio samo one proroke koji nisu bili protiv njega i koju su mu stvarno govorili ono što je želeo da čuje. Međutim Josafat (setimo se da je sledio put svoga oca i da je štovao Jahvu) nije bio zadovoljan proroštvom u kojem nema sigurnosti Božjeg obećanja.

3. "Želim-istinu-tako-dugo-dok-se-slaže-sa-mojim-mišljenjem"
Ahav je bukvalno igrao ovu igru. Otkrio nam je mnogo o svom karakteru odgovarajući na Josafatovo pitanje. Rekao mu da postoji takav čovek, ali da ga on mrzi jer mu uvek prorokuje samo loše stvari. Taj prorok zvao se Mihej.
On je bio još jedan od proroka, pored Ilije, koji se u ovom vremenu suočio sa Ahavom i njegovom zlom vladavinom.
Vidite, istina nije uvek prijatna. Ahav je pod istinom podrazumevao samo dobre vesti (kao i većina od nas). Istina, međutim, nije uvek dobra - ponekad je jako neprijatna, čak veoma loša. Oduvek se kaže da istina boli.
Mada, istina ponekad leči, često je mač koji nemilosrdno seče.
Kad je izgovaramo sa dovoljno brige ona može proizvesti da joj se poklonimo kad je čujemo.
Kada dozvolimo da je izgovorimo ne vodeći računa o efektu koji će ona proizvesti može se desiti da izazove sasvim suprotne efekte. Svako od nas kaže da želi čuti istinu, ali da li je to stvarno?
Kad odemo kod doktora da proverimo svoje zdravstveno stanje da li želimo da čujemo istinu ili želimo da čujemo da je sa nama sve u redu.

Ahav nije želeo istinu. Radije je hteo da mu se kaže ono šta voli da čuje.
Apostol Pavle pisao je o takvom stavu u drugoj poslanici Timoteju 4:3,4
"Jer će doći vreme kada neće podnositi zdrave nauke, nego će shodno svojim prohtevima nakupiti sebi učitelje da im golicaju uši, pa će odvratiti uši od istine i okrenuće se pričama."

Ahav je bio okružen ljudima koji su bili spremni da golicaju njegove uši. Sasvim sigurno nije žudeo za nekim poput Miheja i njegovom iritirajućom istinom.
Interesantno je da preko ovakvog stava nije mogao preći čak ni Josafat. Upozorio je Ahava da ne govori tako o proroku Božjem.
Ali, Ahav je igrao svoju igru, nije želeo da izgubi ponuđenu pomoć pa je brzo pozvao Miheja koji je,zbog svog jezika, bio u zatvoru.
Dok su čekali da se Mihej pojavi, zauzeli su svoja mesta na prestoljima, a pred njima se odigravala proročka predstava, sa svim pratećim efektima i rekvizitima. Prorokovali su ono što su dva cara želela da čuju.

4. "Dozvoli-da-ti-kažem-šta-je-dobro-za-tebe"
Glasnik koji je trebao da dovede Miheja pred careve nije hteo da propusti priliku da ga posavetuje korisnim savetom - "za dobro svih". Njegov savet je tako prijateljski, logičan i čini se veoma dobronameran - "oni tamo proriču ono sa čim se svi slažu. Nemoj da se izlažeš, zašto da ti budeš inadžija i da ti budeš jedini koji se buni. Svi su protiv tebe, šta ti to treba. Svi znamo tvoj stav, znamo da se uvek buniš, i da si uvek protiv. Budi fin bar jednom, za promenu. Kaži nešto lepo."
Ovaj glasnik kao da govorio reči proroka Isaije koji je zapisao šta su govorili prorocima njegovog vremena (30:10)
"Vidovitima oni govore: Okanite se viđenja! a vidiocima Ne prorokujte istinu! Govorite nam što je ugodno, opsjene nam prorokujte."

Ali Mihej je bio prorok Božji i jedini način na koji je mogao govoriti bilo je da govori Božju istinu. Kad se pojavio pred njima Ahav ga je pitao za mišljenje, ali ga stvarno nije interesovalo šta Mihej ima da kaže. Svim silama se trudio da zadovolji Josafatovu želju. Mihej je znao šta Ahav želi, Ahav je znao da Mihej zna njegovu nameru, a Mihej je znao da Ahav zna da Mihej zna . . . i Mihej je odlučio da se poigra sa njima. Dao je isti odgovor koji su davali i lažni proroci, ali primetite da ni Mihej nije rekao "tako govori Jahve". Očigledno je da nije mislio ono što je rekao. Ahav je znao da to nije ono što bi Mihej kao istiniti prorok mogao reći.
Kako je ovo dirljiva scena. Oh, kako ovo liči na one koji zapomažu pred svojim propovednicima i učiteljima u naše vreme: "Mi želimo da nam govoriš istinu, ništa sem istine u ime Boga. Daj nam istinu, celu istinu, i ništa sem istine."

Nije na odmet primetiti da su ove reči došle od osobe koji se poigrava sa istinom i čija je jedina namera da ispoštuje tuđu želju od čega će on imati koristi. I Mihej mu je sasuo istinu u lice.
Nije koristio nove reči, podsetite se da je ove reči koristio i Mojsije u 4. knjizi 27:16,17.
Izrailj se prikazuje bez gospodara što je trebalo biti jasno svima koju su bili prisutni da proroštvo govori o Ahavovoj smrti. Proroštvo o smrti trebalo je Ahava baciti na kolena, jer je potvrdilo prvobitno proroštvo o njegovoj smrti (1.Car 21:27), ali nije.
Car se pravio uvređen. Iskoristio je prorokove reči kao dokaz da je bio u pravu kad je govorio da on ne može prorokovati ništa dobro kad je on u pitanju. Ahav nije iskoristio istinu, sve što je on uradio bilo je nastavljanje igre sa njom.
Ahav je čuo proroštvo lažnih proroka i bio je obmanut. Zapazimo da je i Josafat čuo isto to, ali on nije bio obmanut.
Ovaj princip uočen ovde isti je kao i onaj kojeg nalazimo u 2.Sol 2:10 Pavle govori o onima koji podležu satanskim aktivnostima zbog toga što nisu prihvatili ljubav prema istini da se spasu, i onda kaže:
"I zato im Bog šalje zabludnu delatnost - da poveruju laži da budu osuđeni svi koji ne poverovaše istini, nego se opredeliše za nepravdu."

Borimo se sa ovim izrazom: Bog im šalje uzaludnu delatnost ... Ne znam šta se sve podrazumeva pod ovim izrazom, ali znam da je Bog fer i pravedan. Ako budemo obmanuti, to neće biti Božjom krivicom, nego našom jer nismo imali ljubavi prema istini.

Nema pitanja važnijeg od ovoga: Da li volite istinu?

Onima koju su bili prisutni nije predstavljalo nikakav problem shvatiti bit Mihejeve priče. Sidkija, jedan od lažnih proroka, napao je Miheja i ošamario ga. Njegov postupak bio je i odgovor na njegovo pitanje. Svojim nastupom je definitivno potvrdio da Jahvinog duha nema u njemu.
Mihej je vraćen u zatvor da čeka Ahavov slavni povratak iz rata, kada će biti ubijen.
Ahav i Jošafat nastavili su sa svojim planom.

Za kraj, da kažem šta sve ovo znači nama.
Istina ne može biti odvojena od Hrista i njegove reči. Isus je rekao: JA sam istina (Jv14:6). U Efescima 4:21 Pavle naglašava da je istina u Isusu. Kada je Isus napustio ovu zemlju, On je poslao svog Duha Svetog da uputi apostole u svu istinu (Jv 16:13), stvarajući otkrivenje koje mi nazivamo Novi Zavet Isusa Hrista.

Sa Isusom ne možemo da pravimo kompromis. Ili smo na njegovoj strani ili nismo.

Od Isusa nećemo da čujemo samo ono što želimo da čujemo, nego ono što je važno za naše spasenje - komplet.

Naše mišljenje se, često, neće slagati sa onim šta Isus govori, ali to ne znači da smo mi u pravu nego da je On u pravu.

Mi ne govorimo Isusu šta treba da se radi, nego On govori nama šta smo dužni činiti, i šta iz toga sledi.

Neka nam Bog pomogne da verujemo u istinu o Isusu i da budemo poslušni toj istini koja nam je otkrivena preko apostola.    

Amin!

DOK ČEKAMO

 (Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelja 19. jun 2022. godine)

Petrova 3:4-16
“Stoga, dragi moji, pošto to iščekujete, potrudite se da vas naš Gospod zatekne u miru, bez ljage i besprekorne. A njegovu strpljivost smatrajte spasenjem, kao što vam je, u skladu s mudrošću koja mu je data, pisao i naš dragi brat Pavle. On tako piše u svim poslanicama kada o ovome govori. Ima u njima nekih stvari koje je teško razumeti, koje, kao i ostala Pisma, neuki i nepostojani ljudi iskrivljuju na sopstvenu propast.”

Zamislite čoveka koji je zaglavio na pustom i negostoljubivom ostrvu posle brodoloma. On zna da je uspeo da pošalje poziv u pomoć i da je neko čuo taj poziv, da je uspešno poslao koordinate i da je brod za spasavanje poslat da ga spasi. Ono što ne zna je kad će taj brod da stigne. Svakog dana on odlazi na plažu, hoda pustim peskom i gleda prema pučini ne bi li video obrise spasilačkog broda, koji će ga vratiti u zemlju svetlosti i života.

Ta slika veoma podseća na priču svakog hrišćanina koji željno iščekuje Hristov povratak. Biblija nam, kroz reči apostola Pavla, (2. Korinćanima 5:2, 4) tačno opisuje naše stanje iščekivanja: “Zato i uzdišemo i čeznemo da se obučemo u svoje nebesko boravište ... Mi, naime, koji smo u ovom šatoru, uzdišemo pod teretom, “

Petar je, takođe, izrazio ovo osećanje opisujući ga kao iščekivanje i požurivanje (3:12).

Ne samo da verujemo nego smo i potpuno ubeđeni u drugi Hristov dolazak. U tome leži suština naše nade u Boga. Čekamo da dođe i da nas povede sa sobom u nebeski stan koji je pripremio za nas.

Ali, izgleda kao da smo se zaglavili u čekanju.

Svako, ko je ikad morao da čeka bilo šta, zna koliko nemira ima kad se nešto čeka. Ako se desi da ono što se čeka i kasni, e onda je situacija još gora jer čekanje izgleda beskonačno dugo. I ponekad dovodi do obeshrabrivanja.

Blizak nam je aktualni primer čekanja da, kao zemlja, budemo primljeni u EU. Taj proces se toliko otegao da je više od dve trećine ljudi postalo skeptično po tom pitanju i ubeđeni su da se taj proces neće nikad ni desiti.

Dakle, čekanja su iritantna i depresivna i obeshrabrujuća.

Ponekad, kao u pesmi Desanke Maksimović, Strepnja, čekanje je lepo. Iako je to samo poezija ona nam daje jedan smislen odgovor.
I stvarno, čekanje je besmisleno, ako je samo čekanje. Postoji i u čekanju lepota ako ima smisla, ako je ono šta se čeka, vredno čekanja. Postoji i mnogo toga što možemo da činimo dok čekamo. I to ne, samo da bismo prekratili vreme, nego da bismo poboljšali svoj status pre nego što se desi ono što čekamo.

Ovi Petrovi stihovi, koje smo pročitali, napisani su upravo radi toga što čekanje, može da izazove sumnju da je ono što se čeka, odloženo ili ukinuto. To naravno, može da izazove uznemirenje, može da izazove ruganje našoj veri i nadi.

Prošli put sam rekao - ako se oni rugaju vama zbog vaše vere, rugajte se i vi njima zbog njihove. Pri tom nisam imamo nameru da kažem da treba da budemo neprijatni, i da se rugamo ljudima. Jer, kao što odvajamo greh od čoveka, i razotkrivamo ga, tako i i odvajamo uverenja tj. veru od čoveka, i možemo da pokažemo kakva je. Naravno, pri tom treba da budemo blagi, ali odlučni. Nema potrebe da se povlačimo pred onima koji se izruguju onome što verujemo, naprotiv, kao što Petar kaže na jednom mestu - budite uvek spremni da svima date odgovor za razlog vaše nade. (1.Petrova 3:15,16)

Vratimo se čekanju dolaska. Petar razume problem i daje savet kako da ga pravilno prihvatimo i kako da se ponašamo u skladu sa tim, jer kao što sam rekao, ako je vredno čekanja, onda čekanje može i da predstavlja priliku za još malo doterivanja i možda pokoju popravku.

Nije Petar jedini pisac koji se bavi ovi problemom. O tome su pisali i Luka 12:37-40; Jovan 14:3; 1. Korinćanima 1:7; 11:26; Filipljanima 3:20; itd.

Kao i o svim drugim problemima, Biblija je iskrena i jasna i ukazuje na to da postoji vreme čekanja i da vreme između Hristovog vaznesenja i Njegovog drugog dolaska, nije određeno trajanjem već je zasnovano na Očevoj odluci, i da to nije nešto nenormalno, nego da je u skladu sa Božjim planom.
Ali čak i pored toga, i pored očiglednog objavljivanja istog, opet ima onih koji postavljaju pitanje „Zašto se čeka tako dugo?“.

Dakle da utvrdimo znanje - Bog nas ne ostavlja u neizvesnosti. Istina je, čekamo konačni događaj, čekanje se odužilo, i dok čekamo, postoji mnogo stvari koje mogu da se urade, a za šta je čekanje, više nego korisno. Petar, govori upravo o tome u ovim stihovima.

OVO VREME NAM JE DATO ZA PRIPREMU I UTVRĐIVANJE (3:14)
Pre svega, dato nam je vreme da utvrdimo svoje stajanje pred Bogom.
Pre svega, “da vas naš Gospod zatekne u miru” (3:14).
Ovo upućivanje na mir, odnosi na sve ono gde je mir potreban. Pre svega to je mir sa Bogom, onda mir sa sobom, i naravno mir sa drugima. Sve to zajedno gradi jedan zdrav i ispravan stav člana Hristovog tela - u crkvi, u svetu i u ličnom odnosu sa Bogom.

Naravno, možda nema potrebe nagalašavati, ali ću ipak to reći, najvažnije je imati mir sa Bogom. I to ne bilo kakav mir, nego onaj o kome govori apostol Pavle u Rimljanima 5:1: „Pošto smo, dakle, opravdani verom, imamo mir s Bogom kroz našega Gospoda Isusa Hrista.”
Dakle, mir sa Bogom, koji nastaje kao posledica opravdanja po veri u Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista. Ne postoji ni jedan drugi način da se ostvari mir sa Bogom, da se otkloni njegov gnev, i da mu se priđe.
Prilikom svog drugog dolaska, Gospod će gledati upravo na te, tj. doći će po one koji su opravdani po veri jer su verovali i prihvatili Njegovu žrtvu na krstu.

Kako se dolazi do tog mira, čitamo, opet u poslanici Rimljanima 6 poglavlje, gde Pavle govori da je neophodno da čovek krštenjem “umre” sebi, a vaskrsne sa Hristom. Onaj ko je umro sebi, umro je i grehu, i sad živi, sjedinjen sa Hristom, u miru sa Bogom.
Petar, na samom početku ove svoje poslanice u (1:4) govori da samo takvi, koji su uspeli da “umaknu od pokvarenosti koja je u svetu” mogu da uzmu udela u božanskoj prirodi.
Dakle, neprestano treba da proveravamo da li smo i dalje u miru sa Bogom, da li smo i dalje mrtvi za greh, i da li uspevamo da umaknemo pokvarenostima ovog sveta.
Sve dok Hrist ponovo ne dođe imamo otvoreno vreme da radimo na tom miru, utvrđujemo ga i gradimo.

Sem brige za mir sa Bogom, treba da razmišljamo i o svakodnevnom životu, koji provodimo na zemlji, dok čekamo Hristov povrtatak.
Petar je ovde upotrebio ove dve reči za taj život - “bez ljage i besprekoran” koje su u direktnoj suprotnosti sa “ljage i rugobe” iz 2:13
Pošto su ovi izrazi, koje Petar koristi, iz svakodnevnog života, razumljivo je da se odnose na svakodnevni život vernika u svetu, tj. u svom okruženju. Hrišćanin bi trebao, za razliku od svetovnog čoveka, da živi život bez ljage i bez prekora.
Drugim rečima hrišćani bi trebali da odbace poroke ovoga sveta, koji ih samo prljaju.
Sve u svemu, hrišćani bi trebalo da žive kao što je i njihov Gospod živeo, bez mane i bez ljage kako je to Petar napisao u (1.P 1:19)
Svakodnevno ispitivanje svog života kroz Reč i molitvu, pomaže hrišćanima da urede svoj život tako da budu spremni za Gospodnji povratak, kad god da se on desi.

Dok se to ne desi, ne treba da smo uplašeni strepnjama i brigama ovog sveta, nego da budemo vredni i ozbiljni i iskoristimo ovo vreme za to da se što bolje pripremimo za taj događaj.
Jedan mudar čovek je rekao: “Ne postoji ništa izvesnije od smrti, niti neizvesnije od trenutka kad ćemo umreti. Zbog toga ću biti spreman i za jedno i za drugo. Neću požurivati smrt, ali ću sebi ulepšati vreme dok ona ne dođe”.
Meni deluje korisno i mudro.

Dok se Hrist ne vrati, iskoristimo svaki trenutak vremena da se uverimo da smo spremni za njegovo dolazak. Neka naš stav bude, kao stav psalimiste, kao pesma koju pevamo: “Neka ti budu mile reči mojih usta i misli moga srca, GOSPODE, Steno moja, Otkupitelju moj.” Psalam 19:14

OVO VREME JE ZA ONE KOJI SE SPASAVAJU (3:15a)
Kao i sve drugo u Božijem planu, tako i ovo vreme čekanja na drugi Hristov dolazak ima neku svrhu. Ta svrha je jasna i očigledna.
Bog daje vreme da što više ljudi dođe do spasenje, jer je Njegova želja da se svi ljudi spasu.
Biblija je i po tom pitanju jasna - neće se svi spasiti, ali to ne znači da ponuda spasenja neće biti dostupna svima.
Bog ima strpljenja, Bog ima saznanja, Bog ima vreme za sve one koji će prihvatiti spasenje.
Što se pak tiče ovog izraza “kašnjenje”, koji neki pominu, o tome želim da kažem ovo:
- kašnjenje ne postoji. Ako ništa drugo, ono zbog toga što niko ne zna “dan i čas” tog dođaja sem Oca. Ono što, sa sigurnošću znamo, je da će se to desiti. A kad će, to nam niko nije rekao, pa da sad možemo da pričamo o kašnjenju. Možemo da govorimo samo o vremenu kome nam je Bog, po svojoj milosti, stavio na raspolaganje.

- pošto ne znamo “dan i čas” dolaska, ne znamo dan i čas zatvaranja vrata milosti. Mnogima bi moglo da se desi da budu zatečeni, kao nemudre udavače koje su čekale ženika nespremne. Jednom kad se vrata zatvore, biće zatvoreno.
- to nas dovodi do naše uloge koja je veoma važna u ovom vremenu. Ta uloga odnosi se na širenje dobre vesti, na propovedanje evanđelja, na traženje onih koji će se spasavati.
To je vrlo ozbiljan posao, jer je to u stvari, Božije delo. Setite se da je Isus rekao da je Njegovo “... jelo (je) da izvršava(m) volju Onoga koji ga (me) je poslao i da dovrši(m) njegovo delo.”
Pa, to je i naš posao. Isus kaže “Zar i vi ne kažete: ‚Još četiri meseca, pa žetva?‘ Kažem vam: otvorite oči i pogledajte polja – zrela su za žetvu. Žetelac već prima platu i skuplja rod za večni život, da se i sejač i žetelac zajedno raduju.” Jovan 4:35,36

TRUDIMO SE DA PISMO RAZUMEMO ISPRAVNO U SKLADU SA BOŽIJOM NAMISLI (3:15b, 16)
Sveto pismo je nedvosmisleno i istinito. Ipak, mnogi će pokušati da ga diskredituju - izrugivanjem njegovim istinama, pogrešnim tumačenjem, zloupotrebljavanjem stihova, iskrivljavanjem sadržaja, sumnjom u verodostojnost ...
Sve, samo da bi nekako ostali u pravu u odnosu na njega.
To nije izum našeg vremena. Očigledno je da su taj problem imali već hrišćani na početku svog puta.
Bukvalno, svaka poslanica u Novom zavetu suočava se sa problemom lažnih učenja i suprotstavljanja istini.
Pavle je, npr. imao problem sa Imenejm i Filitom, o čemu piše i Timoteju (2.Tim 2:17,18) govoreći da takvi uništavaju nekima veru.
Dakle, to obično nije problem koji bi neki učitelj ili propovednik mogao da ima jer ste se suprotstavili njegovom mišljenju, to je problem koji uništava hrišćane govoreći lažne nauke. Najmanji je problem ako srušite sujetu nekog učitelja, ali je užasno veliki problem ako na taj način uništite nečiju veru i obeshrabrite ga na Božijem putu.
Isus je rekao “Sablazni moraju da dođu, ali teško onom po kome dođu.”
Te nauke su, obično, lepo upakovane, dobro prožvakane i lake za konzumaciju.
Međutim, Božija istina je ponekad teška, bolna, stroga, bespoštedna ... Takva je bila istina koju je apostol Pavle pisao crkvama, a neki su je onda menjali, ublažavali, prilagođavali, do te mere da je sam Pavle morao da napiše Galatima 1:8 - “Ali, čak kada bismo vam mi, ili kada bi vam anđeo sa neba propovedao evanđelje različito od onog koje smo vam mi propovedali, neka je proklet.”

Dakle, Reč Božija ne može da se tumači kako ko hoće, jer će tako, onaj koji to čini, nakopati na sebe, i na one koji ga slušaju, propast. Pismo potvrđuje sebe, i to mora tako da bude ili se radi o prevari.
Npr. ako u Pismu piše Marko 13:32 “»A o tom danu ili o tom času ne zna niko – ni anđeli na nebu ni Sin, nego samo Otac.” to znači da NIKO ne zna, da ne može da se izračuna, niti da se pogodi čitajući Pismo. Znači da ne postoje nikakvi proroci, nikakve babe vračare i spiritiskinje, kojima bi to bilo javljeno ili objavljeno. Znači da je svako, ko se usudi da objavi ovakve stvari, lažni prorok i da treba bežati od njega.
Tako piše u Pismu ili smo možda pametniji od Reči Božje.
U vezi sa tim, onda ne razumem, kako ljudi i danas odlaze, okupljaju se i slede učenje lažnih proroka i raznih svedoka. Bog ih je razotkrio, pokazao da su njihove “objave” bile laž, ali ljudi i danas odlaze na njihova zagađena pojila, neki čak i odavde.

Dok još ima vremena, ne trošite ga mučeći se sa nevažnim stvarima na koje ne možete da utičete, ne jurite na mesta gde će vam golicati uši, ne budite zavedeni slatkorečivošću i bižuterijom, nego se učvršćujte u poznanju Pisma i istine i budite u skladu sa tim.
Neka naš odnos sa istinitom Božjom reči bude kao iz Psalma 119:10,16, 24
“Svim svojim srcem tebi se okrećem. Ne daj da zastranim od tvojih zapovesti ...
Mile su mi tvoje uredbe, tvoju reč neću zaboraviti... Tvoji propisi moja su naslada, moji savetnici.”

Dok čekamo na Hristov povratak, Bog nam je ostavio Bibliju da nas, uz pomoć Svetog Duha, vodi, savetuje i uči.
Primenjujmo to u našem životu, sve vreme.
U suprotnom možemo da budemo zatečeni, kao što sam već pomenuo.
Umesto toga, budimo vredni, marljivi, hrabri i ljubazni i pomireni sa Bogom.

Amin!

I ON ODE OD NJIH

(Protestantska evanđeoska crkva Beograd, nedelje 13. mart 2022.)

Jovan 6:1-15 Isus hrani pet hiljada ljudi

(Mt 14,13-21; Mk 6,30-44; Lk 9,10-17)
“Posle toga Isus ode na drugu obalu Galilejskog – to jest Tiverijadskog – mora, a za njim pođe silan narod, jer su videli znamenja koja je učinio na bolesnima. Isus se pope na goru i sede sa svojim učenicima. (A približavala se Pasha, judejski praznik.)
Kada je podigao pogled i ugledao silan narod kako ide k njemu, Isus upita Filipa: »Gde možemo da kupimo hleba da ovi jedu?«
To je rekao da bi ga iskušao, jer je već znao šta će učiniti.
Filip mu odgovori: »Ni dvesta dinara ne bi bilo dovoljno za više od zalogaja hleba za svakog.«
A jedan od njegovih učenika – Andreja, brat Simona Petra – reče Isusu: »Ovde je jedan dečak koji ima pet ječmenih hlebova i dve ribice, ali šta je to na tolike.«
Isus reče: »Neka ljudi posedaju.«
Na tom mestu je bilo mnogo trave, pa muškarci, njih oko pet hiljada, posedaše.
Tada Isus uze one hlebove, zahvali Bogu za njih, pa ih razdeli onima koji su sedeli, a tako i ribe – i to koliko god je ko hteo. Kada su se najeli, Isus reče svojim učenicima: »Pokupite preostale komadiće, da ništa ne propadne.« I oni ih pokupiše i napuniše dvanaest korpi komadićima preostalim od pet ječmenih hlebova koje su ljudi jeli. Kada su ljudi videli znamenje koje je Isus učinio, rekoše: »Ovo je zaista Prorok koji treba da dođe na svet!«
A Isus je znao da nameravaju da dođu i da ga na silu proglase za cara, pa se opet povuče u goru, sasvim sâm.”

Najveći i najpreči zadatak hrišćana na ovom svetu je da objavljuju Hrista. I to pre svega zapisima iz Svetog Pisma, ali i objavljivanjem ličnih svedočanstava o tome šta smo, kroz našu veru u Isusa, primili kao Božji dar i blagoslov.

Meni je posebno upečatljivo svedočanstava koje zapisao apostol Jovan. Od samog početka njegovog evađelja pa do kraja, on objavljuje prirodu i slavu našeg Gospoda. „Reč je postala telo i nastanila se među nama.” piše Jovan, sažimajući u jednu rečenicu, na samom početku svog pisanja, ono što je Isus uradio kad je došao k nama, govorio našim jezikom, živeo u našem svetu, bio jedan od nas, i na taj način je premostio jaz koji nas je odvajao od Oca.

Teško da bilo ko može da prenebregne ovako svedočanstvo, iako ima i takvih. Mi, na našu radost, nismo ti, jer nas je privuklo to šta je učinio, kao i slava kojom je obasjao ovaj svet - “slava Jedinorođenog od Oca, punog milosti i istine.” Jovan 1:14
Slavu Božiju otkrivaju objavljuju svi oni koji veruju kad god dele priču o Isusu.

Upravo iz tog razloga želim da se danas govorim o događaju iz Isusovog života, o kojem smo pročitali, da naučimo ili da se podsetimo, koliko je važno da sve vreme naša pažnja bude usmerena na njega i da pogledamo šta može da se desi ako to nije tako.

Siguran sam da ste mnogo puta do sad čitali ovo, slušali mnogo propovedi, dobili mnoštvo korisnih pouka. Možda ću, danas, ponoviti nešto od toga, ali ako i ponovim, nadam se da će biti korisno i na ohrabrenje.
Dakle, govorimo o događaju kad Isus hrani oko pet hiljada odraslih ljudi, i verujem popriličan broj žena i dece, koji se inače nisu uračunavali, ali su definitivno bili prisutni, na ovakvim skupovima.
Njegova popularnost rasla je iz dana u dan. Vesti o isceljenima se brzinom munje širila Palestinom, pogotovo ono u Jerusalimu za vreme praznika.
Isus je često odlazio iz Jeruslima u Galileju, da bi se malo odvojio od gužve i da bi imao vreme za odmor i molitvu. Tako je i tih dana, o kojima ovde piše Jovan, došao u krajeve oko Galilejskog jezera. Međutim, kao što možemo pročitati narod je hrlio za njim.
Ljude su nosila različita očekivanja, većina se nadala da će videti još neko čudo, jedan deo da će, možda, i sam doživeti iscelenje, a bilo je onih, kao što smo pročitali, koji su imali baš konkretne namere u vezi sa njim.
Ovo sve se dešava u dane pred praznik Pashe i jevrejske porodice su masovno dolazile u Jerusalim. Da prinesu žrtvu, da obave neki poslić, da obiđu rodbinu i prijatelje, i tako. Veliki broj ljudi je bio prisutan. Zato i ne čudi toliki broj koji je išao za Isusom.

Osim toga, Pasha je praznik osolobođenja - od ropstva, od smrti, od tuđinske vlasti. Taj praznik je jedan od najvažnijih za Jevreje. U to vreme iščekivanje da će se Mesija konačno pojaviti i da će svrgnuti mrske Rimljane, i ponovo uspostaviti Izraelsko carstvo, i doneti slobodu, bilo je na vrhuncu.
Shodno tome, sve ono što je Isus govorio i šta je činio, uzbudilo je mnoge duhove pravih Jevreja, jer je upravo ovo mogao biti taj, Mesija.

Dakle, tih pet hiljada muškaraca, nije bila samo skupina ljudi željnih da čuju nekog mudrog učitelja, već grupa vatrenih Jevreja koja je bila spremna da sledi Mesiju u pohodu za oslobođenje i uspostavljanje carstva.
Poljoprivrednici, zanatlije, mladi i stariji, ostavili su svoje alate i svoje poslove, da dođu u Jeruslim, pre svega da prinesu žrtvu, ali i zbog toga jer su čuli za proroka koji menja sve što se do tad videlo i čulo. Rimljani su svima dozlogrdili, i ako je to Mesija koga čekaju, oni su želeli da budu tu i spremni ako se nešto bude dešavalo.

E, sad! Isus ima neke druge planove koji ljudima, često, izmiču. A ti planovi imaju svoju prirodu i svoj tempo.
Ipak, kad je video to mnoštvo ljudi koje se okupilo, potpuno svestan njihovih misli i očekivanja, koja su se, slobodno možemo reči, prelila i na srca njegovih učenika, bilo mu ih je žao.
Matej, Marko i Luka, opisujuću isti ovaj događaj, napominje da su mu učenici savetovali da ih pošalje u okolna sela da kupe hranu. Isus na to odgovara pa nahranite ih vi?

Naravno, odmah sledi opravdanje - pa mi nemamo ništa, nemamo čime da ih nahranimo.
A onda se direktno obraća i Filipu, koji je bio rodom iz tih krajeva, da ga upita gde bi mogla da se kupi hrana za sve ove.
Naravno, Isus nije očekivao da učenici imaju zalihe hrane negde, niti je to pitao tražeći rešenje od njega. U oba slučaju, on nudi rešenje, koje kao i obično kad je Isus i naš odnos sa njim u pitanju, ostaju sakrivena za one koji su sa njim.

Isus je jedino logično rešenje, izlaz iz nezgodne situacije, izvor svakog blagoslova, doovoljno moćan da uradi čak i nemoguće - i to je upravo ono što najčešće ispustimo iz vida.
Iako je Filip već video mnoštvo Isusovih čuda i znakova, opet nije video najlogičnije rešenje. Počeo je da se preračunava i preispituje po pitanju ovog nemogućeg zadatka. Mozak mu je super radio. Sedmomesečma nadnica, možda, ali ni to nije dovoljno da se kupi hleb za sve ove, kaže on, tako da...

Koliko puta ste se našli u situaciji da pred vama stoji nemogući zadatak, nemoguća odluka, nemoguća misija, nerešivost u svakom pogledu ... “osećate” da Bog čeka da se odlučite za nešto, i vi činite, šta?
Počnete da prevrćete sopstvene džepove, sopstvene resurse, sopstvene snage, ideje, ...
I dok se tako preračunavate, sabirate dok se ne oduzmete, preznojavate se jer niti znate kako ćemte niti gde ćete, Isus stoji pored vas, sa rešenjem.
Interesantno je kako, bez obzir koliko puta smo okusili Njegov blagoslov i dobrotu, zaboravimo na to.
Interesantno je i to što ćete, u takvim situacijama, uvek naći nekog sapatnika, koji će ponuditi neku svoju verziju rešenja, koje opet, ne uključuje Isusa. Dobićete mnoštvo saveta, dobrih, ali beskorisnih.

Na primer ovde je Andrija, uskočio sa pričom o dečaku koji ima pet ječmenih pogačica i dve ribe. Ali, vajka se istovremeno Andrija, svestan da je i to rešenje smešno, i da to nimalo nije od pomoći. Jer šta je to na ovoliko ljudi?

Kad čitate ovo, molim vas, nemojte da zamišljate pet velikih vekni od ječemenog hleba od po tri kila i dve ribe od po barem kilo svaka. Ako ste ikad imali priliku da vidite tipičan jevrejski “pitabred”. Velik je kao šaka i debeo kao prst. Pet takvih, a dve ribice, ... da ne opisujem.
Dakle ništa. Jedva da je bilo dovoljno da se dečak najede.

o smokava ... ko zna. Ali koliko god da bi bilo skupljeno, sve zajedno bi bilo dovoljno tek toliko da padnemo u još dublji bezizlaz kao Filip i Andrija, i shvatimo da, koliko god da imamo, nije dovoljno za ono šta nam je potrebno.

I ponekad nas Isus tako pusti da se koprcamo u svojim mozgolomkama, dok konačno ne dođemo da genijalne ideje da je Isus rešenje ... iako čini mi se da smo pre skloni da pokleknemo pred očajanjem nego da se setimo očiglednog.

Zato, je jedna od stvari zbog koje ovo govorim danas činjenica da, kad nas Bog pozove na ručak, onda Bog i obezbedi ručak.
Drugim rečima, kad nas Bog pozve da idemo s njim, onda on obezbedi sve što nam je potrebno za to.
Baš onako kako je to jasno objavio apostol Petar, “Njegova božanska sila darovala nam je sve što je potrebno za život i pobožnost kroz spoznanje Onoga koji nas je pozvao svojom slavom i dobrotom.” II, 1:3

Dakle, Isus treba da je uvek prvi izbor i izvor gde ćemo potražiti odgovor na svoje pitanje i rešenje za problem. Iz teksta vidimo da Isus već ima spremljena rešanja.
I jasno nam je da Bog, u svojoj premudrosti, razume naše situacije i pre nego što do njih dođe.
Pogledajte, Isus je dobar i obziran, neće da uvredi ni dečaka, ni učenike pa uzima da blagosilja ono što su ovi doneli, a oni dele blagoslovljeno.

Ljudi sede po grupama po pedeset, kaže Luka, znači najmanje sto skupina i učenici dele hranu koja se čudnovato obnjavlja od onih pet hlebova i dve ribice, dok se svi nisu najeli koliko god su hteli. Nakon toga, na Isusovu reč, učenici prikupljaju ono što je preostalo, da ne propadne ni jedan od blagoslovljenih zalogaja.

E u ovom tekstu se sada nalazimo dve stvari koje su meni izuzetno drage, i bile su mi uvek velika pomoć u mom hrišćanskom životu. Nadam se da ste ih i sami do sad primetili, ali ako niste, evo prilike.
Prvo, bez obzira na našu ograničenost, slabost, nemogućnost da razumemo neke stvari, teškoće u veri, Bog nas koristi i aktivno sarađaju se nama. Čak i kad naše ideje nisu baš suvisle, Bog ima pripremljena rešenja u koje nas uključuje.
Drugo, koliko god je nečega malo, Bog to može umnožiti do izobilja. Koliko god da se čini beznačajnim ono što imamo, Bog to može iskoristiti za dobro. I ne samo da može, nego to i čini.

Vratimo se na događaj.

Kažu da sit čovek ima mnogo želja, a gladan samo jednu - da se najede. Takvi smo.
Kad smo bolesni to nam je najveći problem i, želimo sa da ozdravimo; kad nemamo posao to nam je najveći problem i, želimo samo da nađemo posao; kad smo sami to nam je najveći problem i, želimo da nađemo društvo - razumete? Uvek nam, ono što nedostaje, izgleda kao nešto što može da reši sve naše probleme.
Ali, kad se čovek najede, onda se one želje iz vremena izobilja ponovo vrate. Dakle, kad su se ljudi nasitili, počeli su da razmišljaju o onom od pre, o onome što je bio razlog zašto su ovde došli. Pošto su sami bili svedoci čuda koje se upravo desilo, zaklučili su, sasvim opravdano, da bi taj Isus mogao biti upravo ono što čekaju - Mesija.

I to upravo onakav kakvog opisuje Mojsije i za kojeg je dobio obećanje od Boga. 5. Mojsijeaj 18:15,18 “GOSPOD, tvoj Bog, podići će ti između tvojih sunarodnika proroka kao što sam ja. Njega slušajte. ... Podići ću im između njihovih sunarodnika proroka kao što si ti. Reći ću mu šta da govori, i on će im govoriti sve što mu zapovedim.”
Ove Mojsijeve reči odzvanjale su u srcima okupljenih, dok su jeli, čudesno hranjeni hranom koja se stvarala niotkuda. Ubrzo su te reči iz srca, postale glasno izgovorene, odjednom su se počeli kovati planovi, želje su dobila jasnije obrise.
Odluka potencijalnih revolucionara bila je donešena: Isusa treba postaviti za cara. Ako se bude nećkao, onda i silom. (15. stih).

Naravno, sve to zajedno je jedna opasna, razorna i besmislena igra. Svedoci smo i u savremenom svetu događaja ustoličavanja “boga”, i rat u to ime. U svetovnim okvirima sve je jasno - da bi jedan car mogao biti ustoličen drugi mora biti svrgnut. Pošto, jel’te, znamo da je Isus “car nad carevima” onda je najbolje njega krunisati, i pobeda je osigurana. Na žalost uvek se sve svodi na isto - osvajanja, uništavanja, ratovi, političke igre - vođeni u ime Isusa Hrista, nemaju nikakve veze sa njim.

Isus, najjednostavnije rečeno, nije zaiteresovan za tu vrstu borbe. Nema ni politički ni vojni narativ za takvo delovanje. Njegov cilj je daleko, daleko od toga.

Zamislite samo šta je tih pet hiljada ljudi moglo da uradi tog dana, šta su planirali?
Kad su se najeli, pretpostavljam da su očekivali da će Isus, kad ga proglase za cara, odnegde stvoriti mačeve, koplja, konje, borna kola, uniforme, i da će ih sve odjednom, od seljaka i zanatlija, pretvoriti u vojnike koji će moći da se suprotstave rimskoj vojsci. I da će zatim, tako blistavo naoružani i obučeni, ponosno krenutnu u boj pevajući neke borbene i religiozne pesme.
Pošto se približavala Pasha, u Jerusalimu bi zatekli pojačani rimski garnizona, kao i svake godine za ovaj praznik, koga bi onda slavno pobedili.
Davidovo carstvo obnovljeno, Mesija jaše na čelu kolone, i sve je super, a ovih pet hiljada, od kojih niko nije poginuo, naravno, zauzeli bi najvažnije pozicije u novom carstvu.

Jeee!

Da li ste nekad, a mislim da jeste, imali svoje ideje o tome šta bi, kako bi, koliko bi, gde bi, mogli da angažujete Isusa u svojim planovima.
I već ste imali sliku, kako će to izgledati kada se desi, a desiće se, jer ste vi tako zamislili i odredili Isusu mestu u toj priči.
Znam mlade i neiskusne hriišćani koji su bili ubeđeni da će, sad kad su se obratili, sve postati drugačije, da će ih Isus pokretom ruke promeniti, da će postati pravedni, razumni, mudri, da će sve razumeti i da je sve upravo onako kako oni misle da jeste - slikovito rečeno - rimski garnizon u njihovom srcu je pobeđen i sve je super.
Na žalost, često, veoma često, takvi planovi se izjalove. Pitate li se zašto? Zato što su to naši planovi, želje, nadanja, očekivanja, koja nisu usklađena sa Božjim planom, Božjom voljom, ... Hristov put je trnovit, dugačak, pun izazova, i do kraja dolaze oni koji istraju na njemu.
Često tokom tog puta moramo da donosimo odluku - neka bude volja tvoja, a ne moja.
Jer, ako je drugačije, ako u našem odnosu sa Isusom, pokušavamo da “isteramo svoje” jer nam je npr. tako obećano, jer nam to pripada, jer smo mi posebni, jer je to u redu i pravedno, jer to bi bilo normalno, ... mi u stvari želimo isto što i ovi ljudi, da postavimo Isusa za cara u našem životu.
I šta se onda desi?

Jednostavno, Isus ode od nas. Prosto ne želi više da učestvuje u našim igrama. Ostavlja nas da se izborimo sa onim u šta smo se zapetljali i, - ili da se vratimo njemu ili da ostanemo da živimo bez njega.

U nastavku ovog teksta, od 17 stiha pa dalje, čitamo kako je tužno završila cela ova priča, ali o tome ćemo neki drugi put.

Vidite, u ovoj priči, od samog početka, iako je Isus centralna figura, sve se dešava, a da on uopšte nije uzet u obzir - počev od “zabrinutih za hranu” učenika, pa do slobode željnih pravovernih Jevreja. Doduše, dodelili su mu ulogu, ali onu koja njemu niti pripada niti on želi da je igra.

Šta to nama danas, ovde, govori?

Prva stvar je naša sklonost da Isusa ukalupimo u naše viđenje i uklopimo ga u naše stavove. Mi stalno imamo potrebu da svoja očekivanja i namere pokažemo Isusu, umesto da dozvolimo da nam on nama pokaže šta je potrebno.

U celoj ovoj priče je što ljudi često uopšte ne shvataju ko je Isus.

Bogati ga vide kao bogatog ili bar da nema ništa protiv bogataša i bogatstva, siromašni ga svojataju da je siromašan, obrazovani da je obrazovan, a neobrazovani ističu činjenicu da je bio stolar i da nije išao u školu. Oni osećajni veruju da je jako osećajan, a oni realistični da je sušta racionalnost.
Stvar je u tome da je Isus sve to i nije ništa od toga. On je Bog, Car nad Carevim, ne zato što smo to mi tako izvoleli odlučiti, nego zato što je to istina i činjenica koja ne zavisi od nas. Mi je možemo prihvati ili odbaciti, ali ona će biti istina od uvek i zauvek.

On je Bog, koje je dobrovoljno prihvatio da postane kao mi, da bi takav mogao da izvrši ono što mi nismo mogli - očevu volju.
To je jedino što mu je važno, pa makar niko na svetu ne razume.
Svet ili će se spasiti po Njemu, ili će propasti. I to je problem sveta, a ne Njegov.

Drugi problem je činjenica da možemo toliko da se upletemo u ono što je svetovno da potpuno prenebregnemo ono dugoročno i večno koje nam je Bog pripremio.
Jevrejima Isusovog vremena, bilo je Rimljanima do na vrh glave. Čeznuli su za slobodom, ali najviše političkom, a u potpuno su prevideli ono najvažnije „Evo Jagnjeta Božijeg, koje odnosi grehe sveta!” (1:29).

Isto to i mi radimo. Zabrinuti smo za zdravlje, ratove, sres, imanje, nemanje, i mnoštvo drugih stvari, a najmanje brinemo za problem koji imamo sa grehom. Bojimo se svega, a najmanje se bojimo Boga, koji jedini ima vlast i moć da nas izbavi od svega što nas plaši.
Moramo biti svesni realnosti da Isusu jeste važna naša dobrobit, on saoseća sa nama, ali to nije misija zbog koje je došao.
On je došao da uzme grehe sveta na sebe, došao je da isceli, zaštiti, očisti, odbrani čoveka, od samog čoveka.

Možda sve vreme razmišljate o mukama koje vas snalaze ovde, dok ste u ovom telu.
Nadam se da nikom neću da rušim veru, ali većina problema, većini ljudi neće biti rešena dok su u ovom telu, ali će zato, svima koji budu pripadali Hristu, pripasti večni život bez ikakvih problema.
AnKristin nam je prošle nedelje dala divno svedočanstvo, kako je Bog vodio njeno ozdravljenje. Ali, za mene najupečatljivi deo njenog svedočanstva ja taj što je rekla da je njen najvažniji problem bio, i da je njena molitva prvenstvo bila, da ima mir u srcu, mir sa Bogom, i da ostane verna Njemu, bez obzira šta će se desiti.
To je ono za što je Hrist došao - doneo je i uspostavio mir sa Bogom.
Nadam se da se razumemo.
Nije naše da ustoličavamo Isusa na prestolja na kojima bismo voleli da on sedi.

Njegovo prestolje je iznad svih prestolja, a naša briga treba da bude jedino da se poklonimo caru nad svim carevima, da prihvatimo njegovu volju u sprovedemo je u svom životu. Ma šta god to značilo.
On neće da učestvuje u našim planovima, nego mi treba da prihvatimo svoje mesto u njegovim planovima, i da ne dozvolimo da nas išta odvoji od njega, kako bismo zauvek bili učesnici u njegovoj pobedi. Kao što je to lepo napisao apostol Pavle, Rimljanima 8:37-39 “Ali, u svemu tome nadmoćno pobeđujemo kroz Onoga koji nas je zavoleo. Ubeđen sam, naime, da nas ni smrt ni život, ni anđeli ni poglavarstva, ni sadašnjost ni budućnost, ni sile, ni visine ni dubine, ni bilo šta drugo što je stvoreno, ne mogu rastaviti od Božije ljubavi, koja je u Hristu Isusu, našem Gospodu.”

To je radosna vest, to je objava slave Božije, to je pravo lice našeg Gospoda.

To je ono što morama da bude osnov za naše delovanje, i ono šta treba da prenosimo kao poruku koja može da probudi ljude.

Amin!